Прича о Јосифу Татићу Талету: Сећања деветоро сведока његовог талента, карактера и доброте

Библијско име Јосиф је добио по једном од дедова. Али, када је 1952. године пошао у школу, у Србији није баш било популарно звати се Јосиф, јер је то неодољиво асоцирало на још живог Јосифа Висарионовича Стаљина.

Срећом, имао је паметну учитељицу, пријатељицу својих родитеља, и она га је уписала као Јосип. То је сигурно асоцирало на Броза Тита. Није се могла пожелети боља промена имена од једног слова.

Тако је Тале основну и део осмогодишње школе учио као Јосип. Постоји диплома за „Змајеву награду“, коју је 3. јуна 1955. добио, и исечак из новина с кратком причом приспелом на конкурс дечијег листа „Невен“. Прича се зове „Дедин медвед“, а написао ју је Јосип Татић, ученик VI разреда основне школе у Новом Саду.

Кад је опасност од брке Џугашвилија мало спласла, четири година после његове смрти Талету су 1957. године вратили крштено име Јосиф. 

Татићеви у СНП-у

Талетов отац Бранко је отишао у пензију као глумац Српског народног позоришта у Новом Саду. Имао богату каријеру. Још тридесетих година прошлог века играо је у два берлинска позоришта – у „Schauspielhaus“ и „Renesans Theater“. Тамо је снимио и један филм у коме је имао главну улогу, а играо је и у бројним театарским кућама некадашње Југославије. Ипак, његов највећи успех је био 1960. године када је на Седмом филмском фестивалу у Пули добио Награду за најбољу мушку епизодну улогу у филмовима Девети круг и Три Ане. Остварио је више од 300 позоришних и филмских улога, колеге и редитељи су имали велико поштовање за његов таленат и рад.

Мајка Христина Замфировић Татић била је најпре оперска певачица која због срчаних проблема морала да напусти певање, и потом играла у позоришту. Професионалну каријеру такође је завршила у СНП-у. Имала је сестру Надежду Замфировић, коју су звали Надешка, која је такође била глумица и редитељка и иза које је остала богата  документација, пуно фотографија, програма и свега што сведочи о времену када је играла у Зрењанинском позоришту. Талетов брат Александар је завршио права и био је судија Окружног суда у Новом Саду.

Кад ти родитељи проводе највећи део времена у позоришту, ти си као дете осуђен да кућу често замењујеш за сцену. Тако је дечак Тале први пут заиграо у СНП-у када је имао четири године. Био је ћерка Мадам Батерфлај у истоименој опери. Имао је лепу дугу косу и мајка би га пригрлила на сцени тако да нико није примећивао да је дечак. Он је касније тврдио да се сећао како га је оперска певачица у том снажном стиску притиснула својим бујним грудима да је једва дисао!

Колико год је отац био против тога да му синови буду уметници, са Јосифом му то није успело. Тале је најпре почео у школи као аматер, а онда је, да не знају родитељи, отишао у Београд да полаже пријемни за глуму, иако још није завршио Гимназију „Јован Јовановић Змај“. И био је примљен. Довео је родитеље пред свршен чин.

Лацијева сећања

Студентске дане добро је упамтио његов тадашњи колега из класе са прве године, Ласло Швиртлих.

Лаци, како су звали Мађара Ласла Швиртлиха, Албанац Фарук Беголи и Србин Јосиф Татић одмах су се зближили. Били су студенти на класи, један из Зрењанина, други из Новог Сада и трећи из Пећи, с тим што је Ласло Швиртлих после прве године схватио да му до глуме баш и није стало и отишао је на медицину. Завршио је студије и постао професор специјалиста физикалне медицине, мађарски академик, а током деведесетих и професор на Медицинском факултету у Мајамију. Умро је у Београду 2019.

Популарни доктор Лаци ми је својевремено причао:

„С Талетом и Фаруком сам се практично упознао првог дана када смо се појавили на Академији. Били смо у истој класи, а то је била једна од најбољих класа у историји Академије. Били су ту Тале, Фарук Беголи, Лане Гутовић, Иван Бекјарев, Мида Стевановић, Драган Зарић, а од женских Ђурђија Цветић, Соња Јауковић, Добрила Илић...

У првих месец-два, Тале, Фарук и ја постали смо неки мали ентитет у оквиру класе и практично смо живели заједно. Ја сам имао стан на Дорћолу, док су сви остали углавном живели по студентским домовима на Новом Београду, па кад год бисмо заглавили у граду, они би преспавали код мене. Имао сам два кревета и спавали смо по двојица у једном. Некако смо се нашли, мада смо били веома различити по природи и нарави. Заједно смо ишли у биоскопе, кафане, на журке, јурили девојке, тако да смо после извесног времена постали препознатљива тројка у београдском друштву у коме смо се кретали.“

Никоме тада није падало на памет ко је шта по националности, Лаци се касније оженио Српкињом Недом, што у њиховом времену то није имало никаквог значаја. Лаци је иначе из Зрењанина, из средине у којој је живело 26 различитих нација.

Код „Три листа дувана“

Прве улоге Тале је добио на радију, и први из тројке је почео да зарађује неки џепарац. Имао је привилегију да га позове рођак, редитељ Дарко Татић, који је онда свој тројици студената давао по нешто да раде.

Лаци се сећао да се на првој години десио и Талетов певачки деби:

„У Дому синдикату је било такмичење певача аматера и пријавили су се Ђурђа Цветић и Тале, а Фарук и ја смо, наравно, отишли да навијамо. Они су ушли у ужи избор, али је победио Вук Стамболовић, који је касније такође, као и ја, завршио медицину. Пошто смо волели да певамо, Тале, Ђурђија и ја смо умели да запевамо и у тада популарној кафани 'Три листа дувана', где смо често одлазили. Фарук није био баш неки слухиста, он је углавном слушао. После неколико песама које смо отпевали приђе нам Душан Максимовић Думакс, композитор, диригент и музички педагог који је дириговао најзначајнијим београдским академским хоровима, 'Крсманцем' и 'Лолом'. Не сећам се који је хор тада водио, али нас је одмах позвао да се колективно учланимо код њега ако хоћемо. Нисмо отишли у хор, певали смо и даље за нашу душу.“

Тале је као веома млад имао проблема са плућима, имао је туберкулозу и као студент лежао је неколико месеци на Институту за пулмологију, где су га Лаци и Фарук обилазили.

Фарук је, иначе, био Талетов венчани кум у првом браку. Лаци је тада био ван земље и није био на свадби. Када је Фарук 1995. године напустио Београд и одселио се у Приштину, Тале и Лаци су се виђали чешће него до тада, и били с Фаруком у сталном контакту. Фарук Беголи је умро 2007.

Волео је Лаци Талета у Балканском шпијуну, и посебно му се допадало како су се Бата Стојковић и Тале лепо допуњавали, деловали као тим, као браћа. Ишао је Лаци с Талетом и у Нови Сад на Стеријино позорје где је овај играо у Голубњачи, и на Талетова снимања када год је могао.

„Тале је био изузетно добар човек, мислим да он никог није никада намерно увредио, не знам никога ко о њему као о личности ружно говори, осим да га, евентуално, критикује због пића. Као студенти ишли смо у Нови Сад код његове мајке да је обиђемо и пошто нисмо имали пара ишли смо ауто-стопом – требало је видети га како он маестрално изводи да нас приме у кола тако да су возачи још били задовољни што смо били са њима. 

Кад је Фарук почео да игра главне улоге на филму, то су биле огромне паре у оно време. За једну главну улогу могао је да се купи стан у Београду, или две фиће. Ми смо све те паре заједно потрошили. Пре тога је Тале нешто зарађивао, па сам после ја зарађивао, али нисмо размишљали чије су то паре него је било важно да их имамо. Може се помислити да смо се нас тројица нашли и били блиски зато што смо били из унутрашњости, али мислим да то није сасвим примерено. Јер, били смо блиски и са Драганом Зарићем, Ђурђом, са Ланетом Гутовићем, а они су били београдска деца.“

Тале је волео да игра преферанс и реми и био одличан у преферансу. Лаци је тврдио да нема детета у Војводини а да не игра преферанс, па су и њих двојица са 7-8 година већ знали да га играју. Добар је био и Воја Брајовић, који је пореклом из Ваљева, а тамо је, како је говорио Лаци, картање свенародна забава. Било је важније да си добар у картама, него да јуриш девојке. Уосталом, Лаци, Тале и Фарук су имали девојака колико су хтели, али се подразумевало да су девојке њих јуриле. 

Јелисаветина сећања

Док је Тале био момак, родитељи су му купили гарсоњеру у Теслиној улици у Београду, где је живео када се оженио костимографкињом Биљаном Драговић. Кум му је био Фарук Беголи, а Биљанина кума је била тада популарна балерина Љиљана Дуловић Трша. Ту гарсоњеру су дали да би Биљана добила високо место на стамбеној листи, па су добили стан у 45 блоку. Пре него су се уселили у њега, живели су у изнајмљеном стану такође у Новом Београду, где им се 1970. родила кћер Јелисавета. Када је девојчица имала две године, прешли су у Блок 45.

Одавно је Јелисавета Татић додала свом презимену Чутурило, и са мужем Николом, музичарем, има сина Димитрија. Успешна је костимографкиња, као што су то биле њена мајка Биљана и тетка Љиљана Драговић. Живећи на Новом Београду, Јелисавета памти како се њена мама дружила са сликарем Миром Главуртићем и његовом супругом Радом. Јелисавета је била вршњакиња и најбоља другарица с њиховом ћерком Кристином, која је такође постала сликарка. Јелисавета ми је сведочила:

„Тата је већ био у Југословенском драмском и имао је своју позоришну каријеру која је била доста релевантна, али за јавност потпуно непозната. Док сам била у основној школи, дакле то је нека 1977. знали су да је мој тата глумац, тада је емитована серија Грлом у јагоде, али у том првом налету она није била баш превише популарна.

Први велики шок за мене била је серија Бољи живот, снимана 1985-86. године, која је имала велику популарност у народу, а ја сам била потпуно неспремна да будем ћерка Јатаганца, лика кога он игра у серији. Догађало се да у разред уђе теткица и пита која је Јатаганчева ћерка, па сви прстом упере у мене, е то ме је страшно нервирало. У то време тата је возио пеглицу, која му је једном стала насред Славије, а народ је хорски повикао: 'Види, Јатаганац у пеглици! Хоћеш да ти погурамо кола!'“

Талету је популарност која га је затекла с улогом Јатаганца тек мрву пријала, а много више му је ишла на живце. Мало је глумаца који обожавају да их дуго памте и узвикују им по улици име из неке серије. Френк Синатра је то добро сублимирао. Када су га питали да ли Том Џонс може њега да наследи, рекао је: „Могао је да није певао Дилајлу.“

„Тог Јатаганца сам се, интимно, прилично стидела“, прича Талетова ћерка Јелисавета. „Сећам се како ме је један добар друг питао може ли мој тата да му заврши неки посао. Ја га питам хоће ли да статира у позоришту или на филму, а он каже да је у питању озбиљан посао, а тата је директор па може то да му заврши. Објашњавајући му да он није директор, да само игра директора, схватила сам ту будалаштину идентификације глумаца са улогама. Иначе, заволела сам позориште врло рано. Пуно пута гледала сам Пучину и многе представе у којима је тата играо, што ми је било значајније од свих његових телевизијских или филмских улога.“

Тата и ћерка

Као дете, Јелисавета се појавила у серији Грлом у јагоде, у једној сцени где Тале скоро документаристички прича нешто из свог живота, па је редитељу и сценаристи Срђану Карановићу било згодно да услика малу Јелисавету. Када је била на трећој години дизајнерске школе, увелико се спремајући за примењену академију, поверила се мами да би она, ипак, да проба да полаже глуму:

„Каже мама: 'Добро, пробај', и тако почнем да се спремам. Тата сазна за план и кратко ми објасни: 'Јело, ти имаш право да изабереш сама, а моје је да ти саопштим да има само једна страшнија професија од те бити глумац. А то је бити глумица! На десет мушких иде једна женска улога, немаш право на приватан живот а можда ћеш морати да жртвујеш и породицу. Па, ти изабери.' Нешто од тога сам разумела, нешто нисам, али сам ипак завршила као костимограф.“

Први пут су се Тале и Јелисавета срели на заједничком послу на представи Буди бог с нама Светислава Басаре коју је режирао Дејан Мијач. Тај комад је Басарина фикција у којој се на оном свету срећу четири историјске личности – Бекет, Ајнштајн, Кнез Милош Обреновић и Бик који седи – критикујући како свет сада изгледа. Играли су Драган Зарић, Предраг Ејдус, Лане Гутовић и Тале, који је тумачио Милоша Обреновића. Једини женски лик тумачила је Тања Бошковић. После тога су ћерка и тата пуно сарађивали, он није тражио пуно пажње за себе, по чему је такође био врло нетипичан глумац. Било јој је тешко да га ујури да уопште проба костим. Увек јој је говорио: „Јело, мени шта било, само ми направи унутрашњи џеп, да имам где да ставим цигарете и још понешто.“

„Мој отац је, у ствари био веома стидљив човек и имао приличну жељу да буде невидљив“, каже Јелисавета. „Позориште му је увек било на првом месту – драмски комад, добар комад, добар редитељ, то је било оно што је највише волео.“

Мијачева сећања

Један од оних који га је волео као глумца, поштовао као личност, праштао му оно што другима не би, био је редитељ Дејан Мијач. Према другима је и умео да буде строг, али према Талету је био скоро болећив. Мада га је једном, због пића, избацио са пробе, што је Талета много погодило.

Године 1982. позвао га је Мијач да раде Голубњачу по тексту Јована Радуловића. Талету се свидела драма, екипа је била добра и сви који су ушли у пројекат били су јако задовољни. У новосадској Голубњачи играли су Жељко Гатарић, Борис Павлов, Јосиф Татић, Ксенија Мартинов-Павловић, Стеван Гардиновачки, Предраг Лаковић, Бранко Цвејић.

Сећао се Мијач да су у то време морали да имају неки правни субјекат који би их заступао пред тзв. Драмским центром Нови Сад, јер представа није рађена за Српско народно позориште. Формирали су радну заједницу у коју су ушли сви који су радили пројекат, а као свог представника изабрали су Талета, из једноставног разлога што је Тале имао брата у Новом Саду који је био судија, а за случај да буде неких проблема надлежан би био управо суд у Новом Саду. Тако би ова ad hoc формирана радна заједница имала неко поузданије упориште да неће неко да их заврне.

Тада нису ни слутили да ће се десити та несрећа са забраном представе. То их је све погодило, а за Талета је то био удар у срце. Дејан Мијач ми је то овако описао:

„Те вечери када је скинута представа, кад су нам саопштили да више нећемо играти Голубњачу у Српском народном позоришту, најмање што сам могао да учиним јесте да глумцима дам подршку. Увече смо се враћали у Београд, Цвеја је возио, ја сам седео напред до њега, а Тале је седео позади, и сви смо ћутали. Одједном, око моста у Бешки, Тале је заурлао од плача. Цвеја се уплашио и зауставио аутомобил, Тале није плакао него ридао. Ја никада пре тога, а ни после, нисам видео иоле одраслијег човека да је толико ридао. Да се Јелисавети нешто десило, далеко било, он би отприлике тако то доживео. Цвеја је дакле зауставио аутомобил, изашли смо напоље и нас двојица смо морали да га смирујемо како би могли да наставимо пут за Београд.

То је био Тале, напуњен емоцијама. Он емоцијама није манипулисао. Играо је у животу фрајера кога је било баш брига за било за све, који је био привржен евентуално доброј капљици, волео је да игра карте, волео је жене с којима се дружио. Она с којом је био била је његова изабраница, није био двоструки, троструки швалер, прелетач ни било шта слично. А био је заљубљиве природе и бескрајно духовит. Због тога сам га волео.

С њим није било напорно. Умео је да створи пријатну атмосферу, изванредан амбијент на пробама. Сећам се проба Голубњаче. Стојим са стране и гледам их како су добри. Тале је најзад добио улогу која му се много допала. После премијере, критичар, не сећам се који, рекао је: 'Ево најзад и последње бебе Ступичине која се појавила у великом формату.' И стварно је направио изванредну улогу, био је посебно ангажован, што иначе није радио, и био је задовољан, осећао је пуноћу игре. И онда су нас, наравно, сачекали, из глупих, трапавих, подлих, дилетантских, комунистичких разлога, да се између себе нешто обрачунавају преко једне представе, ко је више, а ко је мање националиста. И све се сломило на нама. Тале ту неправду није могао да поднесе. На моје очи је исцепао партијску књижицу. Гледао сам како је погазио њене комадиће и рекао одлучујуће речи. Сећам се, казао је: 'Нема Југославије, Југославија је пропала'. И то је тачно било тако.”

Голубњача Јована Радуловића је, иначе, прича о тешком детињству у сиромашном селу Далматинске Загоре с почетка шездесетих година прошлог века, која прати мучне односе Срба и Хрвата оптерећене хипотеком прошлости и јама из Другог светског рата. Ондашњој политичкој елити у Војводини то се баш није допало, а препознали су национализам тамо где га није било. И другови Душан Поповић, Жика Берисављевић, Нандор Мајор, Перо Зубац и други дигли су на ноге целокупно чланство Савеза комуниста Војводине и осудили представу, коју на тих десетак приказивања није могло видети више од три до четири хиљаде гледалаца. Нашли су савезнике и на другим странама, у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову.

Представа је премијерно изведена 10. октобра 1982. године у Српском народном позоришту у Новом Саду, а скинута је 13. децембра исте године, и то после реаговања Градског комитета Савеза комуниста Новог Сада, који је оценио да драма „доводи у сумњу тековине НОБ-а, социјалистичке револуције и даље социјалистичке самоуправне изградње нашег друштва“.

Драма је, ипак, у истој режији и подели, потом играна у Студентском културном центру у Београду, где је одиграна двеста педесет пута, а гостовала је једино у Словенији (Нова Горица и Љубљана) и на фестивалу „Алпе-Адрија“ проглашена је за најбољу представу. 

Део јавности видео је ту драму као парадигму српског национализма, а они који су је бранили истицали су супротно – да је ламент против националистичког зла. Занимљиво је да су Голубњачу у Београду одбранили људи из политике с којима се Милошевић касније обрачунао на Осмој седници – Иван Стамболић, Драгиша Павловић, Шпиро Галовић, Момчило Баљак, Васо Милинчевић, Јован Деретић, Радивоје Цветићанин…

Забрањена у Новом Саду, Голубњача је у Београду имала свој живот, мало чудан истина, нимало онакав какав јој је сам Мијач био наменио:

„Узгред буди речено, ја нисам нешто преферирао ту представу као да је нека од мојих значајних. Она ми је једноставно представљала задовољство у раду и ништа више. Није то била ни нека велика представа, али није била ни лоша. У свом контексту она је била сасвим добра, али сигурно да није била оно што су овдашњи политичари у садејству са војвођанским, босанским и хрватским комунистима спаковали. Засигурно та представа није прављена као бомба која је требало да буде подметнута у идеалној националној ситуацији у Војводини како би се ту нешто деструирало. То најмање, на памет ми није падало. Али та мисао која је била доминантна као критика комуниста, то је вређало Талета, директно га погађало, јер је он знао како смо ми прочитали текст, како смо се договорили и о чему се радило.“

Мијач је, иначе, Талета знао као дете из Новог Сада, знао је његову мајку и оца, и њихове каријере:

„Знао сам његову мајку Христину, знао сам и брата, целу фамилију. Имали су у Новом Саду огромну кућу, Татићи су једно од важнијих презимена у Новом Саду, нису тиква без корена ни неки дођоши, они су стара новосадска фамилија. Глумац Мића Татић, редитељ Дарко Татић, то су Талетови рођаци из наше бранше, а да не говорим колико их је било из других професија. Сви високо образовани, снажна буржоаска фамилија некадашњих богаташа повезаних тамо у Новом Саду. Тале је припадао тој елитној фамилији.

Успенска црква која се налази иза садашњег Српског народног позоришта била је парохијска црква Татићевих. Када неко од Татића умре, не може унутра нико други да уђе јер је црква била пуна Татића. Отац Талетов је увек играо мале улоге, био је епизодиста, али је био одличан глумац. У оно време када су глумци правили разне керефеке, он је био један врло достојанствен човек, и, као и Тале, честит стидљив човек. Није био гребатор, није јурио улоге, насртао на шансе ни правио заседе. Сразмерно томе је и пролазио. 

С друге стране, Тале је волео оно што се зове комотан живот. Једаред сам га питао зашто је потрошио неке велике новце, а он ми је одговорио: 'Зарадио сам их на кревељењу, па тако треба и да их се отарасим.' А добио их је играјући у некој серији која му се није свиђала. Имао је он неких својих фазона. Сећам се, у време Голубњаче, он је играо у првом чину, па у другом није, па у трећем јесте. И, сад је ту пауза од једног чина. Он изађе, и где ће него у бифе. Говорио сам му: 'Немој молим те да пијеш, треба завршити представу, а ти је завршаваш па немој да доводимо у питање све што смо до тада урадили.' Гледао је да се држи тога. Колико је то било у његовој моћи, наравно. Седимо тако, он ме гледа испод ока. Тада су биле оне мале флашице туборг пива, а он стоји, гледа ме, келнерица пролази и он каже: 'Тuborg or not tuborg, питање је сад!' И ту нисам могао да се не насмејем. И би туборг!

Умро је најслађом смрћу коју човек увек може да пожели себи – у сну, седећи у фотељи пред телевизором. Бог је био милостив и праведан према њему.“  

Пецина сећања

У свету уметника ретки су парови који су тако дуго радили заједно као Предраг Ејдус и Јосиф Татић. Везивала их је огромна љубав, узајамно поштовање и велико разумевање. Пеца и Тале су десетак година играли Шовинистичку фарсу, а сага о овој представи трајала је као некадашњи стрип о Јулији Џонс. Шовинистичка фарса је почела је 1986. а њени протагонисти Предраг Ејдус и Јосиф Татић играли су је из четири дела више од 1800 пута! Аутор Радослав Лале Павловић морао је да је дописује још три пута. Прва Фарса, која је и најдуже трајала, играна је више од 800 пута, друга 300, трећа најмање, нешто више од 100 пута, и четврта је више од 300 пута.

Овај текст Лалета Павловића у режији Егона Савина зачет је као андерграунд поставка у Студентском културном центру, да би убрзо постала мејнстрим представа. Колика је била популарност двојице глумаца сведочи и чињеница да су  њих двојица били гости и извели су један дијалог из Шовинистичке фарсе у једном предновогодишњем Дневнику ТВ Београд. Било је то незамисливо у то време, у другој половини осамдесетих.

Иначе, у причи која је забављала милионе, и забавља их и данас преко јутјуба, протагонисти су двојица професора, Хрват Бернард Драх кога игра Предраг Ејдус, и Србин Слободан Михајловић, којег игра Тале. Њих двојица се срећу и почиње интелигентно, духовито, луцидно препуцавање између образованих људи, а повод је уобичајени, историјски и дневно-политички контекст који се своди на најчешћа српско-хрватска спорења – ко су Срби, ко су Хрвати, ко је већи, ко је паметнији, чија је историја богатија... Лале Павловић је тај терор малих разлика оголио и свео на цинизам којим се обрачунава са национализмом и свим политичким и иним дериватима који су га пратили.

Велике заслуге за то што је ова представа постављена у СКЦ-у имао је тадашњи директор ове установе Бојан Бугарчић. На премијери је био уредник драмског програма Дубровачких летњих игара Петар Вечек који је хтео да доведе Фарсу на Игре, с тим што би гостовање било смештено у некакву форму експерименталног поноћног кабаретског програма. Међутим, пре тога је Фарса морала да се доведе у Загреб и да је Пеца и Тале одиграју за посебну публику која би одобрила њихово гостовање у Дубровнику. Ту су их гледали тада свеважећи политички пресудитељ у југословенској култури Стипе Шувар, пола Централног комитета СК Хрватске, директор Вјесника, тада најмоћније информативне куће у Хрватској, али и редитељ Коста Спајић, близак партијском устројству у култури. Током представе лица у првим редовима била су прилично камена. И –  представа се тада није одиграла у Дубровнику.

Одиграће се последњи пут у том издању 1989, и то баш у Дубровнику, у време када су Хрвати бирали Туђмана за председника Републике. Више публике је тада било у Дубровнику на Шовинистичкој фарси, него што их је било на предизборном митингу некадашњих вођа „Хрватског прољећа“ Мике Трипала и Савке Дабчевић Кучар.

Предраг Ејдус имао је фантастичну меморију која га је служила у стотинама улога, па је прецизно памтио и бројне и битне и бизарне детаље везане за Шовинистичку фарсу. Након Талетове смрти се присећао:

„Тих година са Фарсом смо путовали од Триглава до Ђевђелије и по целом свету. Тада сам се с Талетом више дружио и дуже био с њим него са рођеном женом и децом. Прошли смо милионе километара заједно. Тале је био један невероватан тип. Под један, био сјајан глумац. Под два, био је један од најлуциднијих људи које познајем, било на сцени, било приватно, било у трезном стању, било у стању, што стари глумци кажу, под околностима, а био је често под тим околностима. Био је велики епикурејац, али и професионалац, не сећам се да ли смо иједну представу отказали због тога што је он можда био индиспониран. Играо сам с многим партнерима, али само с Талетом сам имао ту блискост и то разумевање, то дружење.“

Те 1989. године, дакле у време када су се већ појавили Туђман и ХДЗ, и када је увелико трајала њихова предизборна кампања са све усташким симболима, Пеца и Тале играли су Фарсу у Лисинском у Загребу и за три дана гледало их је око 12.500 људи. У концертној дворани народ се отимао за карте, било је ломљења столица, а глумци су били у шоку пред еуфоријом народа који их је једва пуштао да оду са сцене.

Међутим, било је и другачијих назнака које су наговештавале крвави расплет који ће ускоро почети. Пеца се сећао једне овакве епизоде:

„После великог успеха у Загребу кренули смо на трунеју по Хрватској, тачније кренули смо из Истре до Дубровника. Упамтио сам једно, за мене јако тужно, играње представе у Книну. Препуна сала, ми играмо, а у сали мук, потпуни мук. Не можемо да верујемо, нисмо навикли, јер смо иначе имали аплауз и смех буквално од петог минута до краја представе. Тек негде пред крај публика се нешто разгалила. И прође то све, некако. Био је тада ту неки Раде Матијаш, дописник Новости из тог краја и наш домаћин који представу и довео у Книн. Питам га шта се дешава, која је ово публика, о чему се ради. Он каже да у тој сали од 700 људи њих 500 има пет-шест покланих за време рата, и сваки од њих има закопан митраљез, пушку или бомбу, и четрдесет година чека на освету. 'Овде ће бити крви до колена', вели Раде. Били смо потпуно шокирани, и после нас није чудила слична реакција коју смо доживели у још неким местима у Крајини.“

Тале овај, Тале онај

„Публика је Талета бескрајно волела, баш као и пријатељи и колеге“, причао је Ејдус. „Иначе, не знам човека који је имао више надимака – Тачкица, Ташко, Таленце, Тале Сурови, Тале овај, Тале онај...“

„Увек ме је фасцинирало то што је он долазио на пробу прилично мрзовољан, наоко незаинтересован, а онда би кренула бујица идеја, без обзира да ли је реч о тексту или играчким средствима. И што је најважније, био је бескрајно концентрисан. Не памтим човека, а играо сам са много глумаца који воле да попију или који уопште нису пили, који никада једно слово није прескочио. Сем Талета.

Памтим анегдоту када смо после премијере и два извођења у Београду дошли с Фарсом у Загреб. Ја сам био под неописивом тремом и прескочио сам три-четири стране текста, па кажем реплику која гласи: 'Ја пакирам', а Тале мртав ’ладан каже: 'Ти не пакираш', и врати ме назад. Али, у том тренутку нисам могао да се сетим шта треба да кажем, и поново инсистирам: 'Ја пакирам', а Тале ме вуче и понавља: 'Не, ти не пакираш', и онда ми да шлагвот да бих се ја вратио тамо где смо стали. Следећих 15 година, кад год би Тале био индиспониран, а ја му нешто пребацио, он би ми одговарао: 'А што си ти пакирао у Загребу па сам те вадио?!' Увек сам се на то слатко смејао.“

Док су играли Шовинистичку фарсу током силних година, често је новинаре занимало шта су пили Пеца и Тале на сцени, јер они у представи све време седе у кафани, причају и пију. Било је јасно да током представе сваки од њих попије по два и по до три литра течности. Србин Тале је пио шприцере, Хрват Пеца је био гемиштеке, јер су обојица алкоси, наравно. Првих десетак представа пили су јабуков сок помешан са киселом водом, односно содом, а онда су схватили да ће повраћати од тог разблаженог сока, и договорили су се да у вино већ разблажено водом, додају соду, односно киселу воду, а да то не сазна редитељ Егон Савин (наравно да је овај то одмах сазнао и правио се луд). Некад је то био мало јачи шприцер, некад мало слабији, али то им је давало одређену инспирацију и жовијалност.

Тале и Пеца су многе ствари волели заједно. Најпре су годинама играли тенис, карте, пинг-понг, ишли су заједно на пливање, трчање, изгледало је као да су се такмичили, а у ствари су се лепо забављали. Обојица су били чланови Савеза комуниста, а онда се десило да је Пеца напустио СКЈ 1980. године после забране представе Карамазови у Народном позоришту, чији је тада био члан, а Тале је две године касније поцепао књижицу после забране Голубњаче.

Ипак, једна прича о Талету којој је присуствовао Пеца толико је типична и толико личи на њега, да јој је овде место:

„Враћамо се ми из Аустралије, идемо Сиднеј, Сингапур, одакле преседамо за Атину. У Атини неких три-четири сата чекамо ЈАТ-ов авион за Београд, коначно улазимо, али авион не полеће јер се чекају неки VIP гости. Стиже VIP делегација на челу са патријархом Павлом и целом свитом, мислим да је било пола Синода. Прођу они поред нас, оду напред, полеће авион, а Тале се диже и креће. Питам: 'Где ћеш, Тале?', а он одговара: 'Идем да поздравим патријарха Павла'. Знам колико смо попили на аеродрому, пили смо и у авиону чекајући VIP госте, молим га да то не ради, а он мене откачиње по систему: 'Ћути ти Јеврејину, ово је мој патријарх.' А притом је он био атеиста. Оде Тале, није прошло две секунде и враћа се. Питам гa шта је било, а он мртав озбиљан одговара: 'Изгледа да ме није препознао!' И данас кад се сетим како ми то саопштава, могу да вриштим од смеха.“  

Цвејина сећања

Бранко Цвејић је био једна од беба Бојана Ступице, младих глумаца које је овај позоришни маг довео у Југословенско драмско позориште. Цвеја и Тале, који је такође био Ступицина беба, били су блиски партнери у серији Грлом у јагоде Срђана Карановића, и као пријатељи заједно прогурали готово пола века глумачке игре.

Цвеја је, говорећи о Талету, почињао од тврдње која је била прва мисао свих његових пријатеља:

„Тале је био друг кога су сви волели, јер због збира његових добрих особина, квалитета и доброте којом је пленио, нисте могли да га не волите. Био сам понекад у прилици да као помоћник управника, или касније као управник позоришта, предузимам неке мере према њему, и то ми је веома тешко падало. Али, то је било неко време у коме је он и приватно пролазио кроз одређене проблеме па су се последице тога понекад испољавале и на његов рад. Ипак, сви који смо га толико волели, памтићемо га кроз бројне анегдоте и догодовштине у којима је и пиће имало удела. Међутим, кад мало размислите, схватићете да су само иза великих глумаца остале приче, анегдоте, које су прерастале у мит, у легенду. И то обиље прича о Талету доказ је да је био не само велики човек већ и велики глумац. Нема генијалних анегдота о безначајним људима.“

Присећао се тако Цвеја њиховог пута у Канаду с представом Хадерсфилд. Цвеја је тада први пут у животу ишао у Канаду, у Торонто, и једва је чекао да стигне. Тале и он у авиону све време играју карте, стижу у Торонто, спавају у истој соби, штеди се, и Тале се распакује. Показује Цвеји да је понео две флаше из Манастира Ковиљ, две боце фантастичне ракије, дуње за Душана Петричића, који је тада живео у Канади, јер ће се тамо видети са њим:

„Кажем Талету да изађемо мало, да видимо Торонто, имамо још два дана до представе, али он каже да га мрзи, хоће да остане у соби да гледа Вимблдон или нешто слично. Одем сам и после целог дана који сам виленио по Торонту вратим се у хотел. Погледам, нема вискија који сам купио на аеродрому. Тале каже: 'Попио сам.' Ја кажем: 'Нема везе.'

Сутрадан кажем: 'Ајмо Тале, сад си се одморио, идемо да прошетамо, да видиш град.' Он опет каже да нешто гледа на телевизији и да не може. Дођем ја опет увече и видим нема једна од оне две флаше ракије за Петричића. Каже: 'Мрзело ме да излазим, а овде у Торонту не можеш да купиш алкохол сем у специјалној радњи у одређено време, све је компликовано.' И још ми напомене: 'Душко ионако не зна, а ти нећеш да му кажеш да сам понео две флаше за њега него једну.' Кажем, наравно, да ништа нећу рећи Душку.

Трећи дан је отишла и трећа флаша, а да он није изашао да види град. На крају сам га извукао и одвео до пијаце која није била далеко, да макар види како изгледа пијаца у Торонту.”

Једна од антологијских Талетових досетки која се препричава била је и ова. Седи Тале у Будви, пије, игра карте, а на „Цитадели“ је проба Шекспировог Троила и Кресиде у Мијачевој режији, у коме Тале игра пијаног Менелаја. Дође на ред проба двобоја између Менелаја и Париса. Нема текста, само двобој. Позивају Талета да се појави на двобој, а он само добаци: „Предајем без борбе!“ И настави да пије и дели. Ту се и Мијач смејао.  

На бијеналу у Бону

Један од најзабавнијих догађаја чији је главни актер био Тале збио се 1996, када је ансамбл ЈДП-а гостовао са представом Буре барута на великом фестивалу Бонско бијенале, у Бону, који се после, када је Берлин постао главни град, преселио у Висбаден. Када се ансамбл сместио у хотел, отишли су сви на пријем код тадашњег амбасадора СР Југославије у Бону. Како је Тале био под приличном дозом, што су једни звали „под промењеним околностима“, а други само „под околностима“, Цвеја га је замолио да не иде на пријем у том стању. И оде цео ансамбл на пријем у амбасаду, само Тале остане у соби. Међутим око хотела се окупило око 150 Албанаца да демонстрирају против Срба, пошто су сазнали да су ту глумци београдског позоришта. Немају појма да ту нема никога од Срба осим Талета, јер су сви други отишли.

Када су после неког времена Талету досадили њихови узвици на албанском у којима је, наравно, било и претњи, одлучио је да реагује. Некад давно, пошто се блиско дружио са Фаруком Беголијем и пошто је снимао с њим филм Вук са Проклетија, запамтио је једну псовку на албанском: „Хипен кар е ћуре стамболи“, у преводу: „Кад ми се попнеш на курац, видећеш Стамбол.“

И отвори Тале прозор и дрекне оним својим гласом: „Хипен кар е ћуре стамболи!“

Његово драње се чуло, ваљда, до Стамбола. И демонстранти су убрзо отишли.

Сутрадан је жена српског амбасадора казала Талету да је чула за његов „патриотски наступ“ од јуче. И захваљивала му.

Увече, после представе, био је други пријем, овог пута у амбасади Македоније. Амбасадор Срђан Керим је позвао цео ансамбл у своју резиденцију. Дивна башта, лепа кућа, сви пију, препричавају како је представа сјајно примљена, а Срђан нешто љут на своје синове, па почиње да прича како, ето, ови млади људи немају поштовања према старијима. Цвеја се присећао те смејурије:

„Сви ту седимо, Гага Николић, Воја Брајовић, Тале, ја и ови наши млади глумци, Небојша Глоговац, Гаги Јовановић, Драган Мићановић, Сергеј Трифуновић и други који су играли у представи. Већ смо прилично под алкохолом, а Срђан диже чашу и каже: 'Хоћу да наздравим. Овде ови млади мајмуни' – мислећи на своје синове, али показујући на наше младе глумце – 'ови млади мајмуни не знају шта значи то играти са Драганом Николићем, Војом Брајовићем, Цвејом...'

Видим, ови наши млади глумци устају да направе неки инцидент, а Срђан опет наставља како 'ви млади мајмуни не знате шта је то када играш поред једног Драгана Николића, једног Воје Брајовића...' Хоће да каже и 'поред Талета', али не може да му се сети имена па га пита како се зове. Тале каже 'Толе', и амбасадор понови 'Толе', а Тале брже боље узврати: 'Мазнеш ме доле!' Наравно, све падне у воду и цела та надркана атмосфера пукне ко балон, сви попадамо од смеха и све се заврши са још мало пића. Имао је изузетно брз мозак и брзу интелигенцију. И, оно што можда не претпоставља, Тале је јако много читао.“ 

Стеријански Нови Сад

Готово цео радни век Тале је био веран свом Југословенском драмском позоришту, али је гостовао и на другим сценама, у Народном позоришту, на сцени Студентског културног центра, у Звездара театру, али и у Српском народном позоришту у Новом Саду. Театролог, позоришни критичар Александар Саша Милосављевић, препричао ми је један незаборавни тренутак с Талетом из Новог Сада:

„Ноћ се одавно била спустила на стеријански Нови Сад. Крај маја је, дакле. Представа – ко би се сада могао сетити која – одавно је завршена, глумци су се апшминковали, костими су уредно спаковани, декор раскопљен да би одмах уступио место новом, за представу која ће бити играна следеће фестивалске вечери. Из клуба Српског народног позоришта пут је глумце, одавно утврђеним стазама, водио даље кроз новосадски кафански живот. Свака стеријанска екипа имала је своју маршруту, путеви би им се током ноћи покаткад укрштали, али се – барем у она времена – знало да ће пред зору коначно зборно место бити код славног Боре у Кецу (касније пивници Гусан, други пасаж десно у Змај Јовиној улици).

И тако, у глуво доба ноћи, у нареченом локалу засела је, намерна да их нико одатле не помери, група Стеријанаца. Све одреда знаменитих. Кренимо од дама: Саја Хоровиц, Јелисавета Сека Саблић и Нада Блам, а друштво су им правили џентлемени Предраг Ејдус и Егон Савин, док је редовни домаћин већине стеријанских дружења и тада био новосадски адвокат Владимир Вава Хоровиц. Кафана се, упркос инспиративној атмосфери Стеријиног позорја, била испразнила, али ово мало позоришно друштво ипак није било усамљено. Осим дремљивог келнера (којег је љубазни Бора оставио на радном месту тек реда ради, јер поменутим гостима би без проблема на поверење оставио и кафану, све с комплетним инвентаром и свим осталим капацитетима), у Кецу је, баш као и сваке вечери, неуморно свирала и славна банда предвођена легендарним Лепим Јовицом, јединим рукоположеним наследником Јанике Балажа.

Баш када је неко од поменутих гостију наручио нову туру пића и нови сплет циганских песама, отворише се кафанска врата и низ подрумске басамаке у густи дувански дим сале закорачи Тале. Ко би га знао одакле је дошао, из које (по реду) новосадске кафане, али нема сумње да је знао где му ваља стићи, ко ће га сачекати, а и у какву атмосферу ће ступити. Пажљиво је корачао низ степенике (они у мају, нарочито у време одржавања Стеријиног позорја, знају бити клизави), пришао је столу за којим су седели једини гости кафане, а око којег су се у полукругу окупили Јовичини музичари, одмерио је сваког понаособ и изговорио једну од реченица која ће ући у анале Позорја и овдашњег позоришно-кафанског живота: 'Јеботе! Као у Аушвицу, дим и све сами Јевреји и Цигани!' Разуме се, био је дочекан с одушевљењем. Ноћ није била завршена.“

Улоге

Тале је одиграо више од 130 улога на филму и телевизији. У свом матичном Југословенском драмском позоришту, у коме је био од 1968. године, одиграо је велики број значајних улога: у Пучини, за коју је награђен Стеријином наградом за споредну улогу, у представама Буба у уху, Дундо Мароје, Сеобе, Кад су цветале тикве, Краљ Лир, Балкански шпијун, Последњи дани човечанства, Main Kampf, Троил и Кресида, Буре барута... За последњу улогу у представи Хадерсфилд по тексту Угљеше Шајтинца награђен је „Зорановим брком“ и „Ардалионом“. На Филмским сусретима у Нишу 2003. године, добио је награду за најбољу епизодну улогу у филму Лавиринт Мирослава Лекића. 

Важније од награда јесте да је Тале сваку улогу одиграо добро, сјајно, одлично... Један је од ретких који није играо у лошој представи. Пажљиво је читао и прецизно могао да одреди судбину представе. Увек му је било важније да одигра малу улогу у великој представи, него велику у комаду у који није веровао. 

Остала му је једна неиспуњена професионална жеља. Хтео је да постави представу по мотивима комичне опера Јохана Штрауса Млађег Слепи миш. Причу је сместио у 1968. годину, омиљено време бунта и слободе духа. Драматизацију је поверио тек свршеном студенту Беки Савићу, чију је дипломску драму претходно прочитао. Будући да је желео рок оперу, логично је било да зет Никола Чутурило ради сонгове. Тражио је сцену, окупљао сараднике, разговарао са Емиром Кустурицом. До представе није на крају фошло. Сонг „Сањам да је боље“, који је тада настао по Бекиним стиховима и на Николину музику, нашао се на Чутурином албуму Ту и Сад објављеном у издању ПГП-а 2012. године.

Колико је Тале као глумац могао и умео, написао је у данима после његове смрти филмски критичар, драматург и сценариста Димитрије Војнов. Његов текст објављен тада на блогу Нови кадрови, представља драгоцено сведочење о распону Талетовог талента:

„Напустио нас је Јосиф Татић, једна од најупечатљивијих фигура нашег глумишта, глумац иза ког је остао велики опус и који је неколико пута у каријери мењао свој глумачки профил.

Татићева каријера се протеже на читавих 46 година. Почео је као харизматична белмондовска фигура играјући момка са градских плочника, грубијане, мачо типове, и једна од улога која најбоље дефинише ту фазу његове каријере јесте Тале Сурови, односно Танасије Виторовић из чувене телевизијске серије Срђана Карановића Грлом у јагоде. У том периоду остварио је низ упечатљивих улога, како у проблемским филмовима попут Специјалног васпитања, па све до читавог низа жанровских радова у распону од серије Отписани преко СБ затвара круг, до Вука са Проклетија Микија Стаменковића, у којима је његов мачизам и упечатљив лик дошао до изражаја.

Врло рано у каријери, Татић показује изузетан шарм на екрану и лакоћу у излагању ликова што га препоручује не само за филмске роле већ и за телевизију, са којом почиње друга фаза његове каријере. У серији Бољи живот Синише Павића Татић остварује култну ролу контроверзног руководиоца Јатаганца, својеврсне југословенске самоуправне верзије Стоуновог Гордона Гекоа из Вол стрита и са овом улогом повећава своју већ ионако солидну популарност до неслућених размера.

Поистовећен са ликом Јатаганца, мачо руководиоца који воли кафану, пиће и жене, он скреће у правцу комедије базиране на етничким стереотипима и отприлике у исто време остварује улогу у комаду Лалета Павловића Шовинистичка фарса у режији Егона Савина. Ова представа СКЦ-а која је имала друштвено критичку димензију, под руководством великог естрадног продуцента Раке Ђокића постаје мегахит и један од најисплативијих естрадних послова у историји, развијајући се у својеврсну франшизу и полако губећи свој изворни ангажман.

После ове две преломне роле, Татић све више игра у комедијама, често типске улоге и карикатуралне ликове. Сличан гротескнији приступ доноси и када наступа у филмовима са серизоним тоном, попут Боље од бекства, Спаситеља или Ножа.

Средином двехиљадитих, међутим, после позоришне представе и филма Хадерсфилд, Татић бива рехабилитован као карактерни глумац, остављајући своје естрадне и комичарске фазе, али и филмичан изглед, далеко иза себе. У том периоду остварује захтевне роле на филму и телевизији у Турнеји или Свој тој равници.

Јосиф Татић је потврду  статуса једног од најупечатљивијих наших глумаца, како због специфичне физиономије тако и због сугестивне личности, добио од иностраних продуцената глумећи у многим страним филмовима који су снимани код нас. Упркос трима трансформацијама глумачког профила и турбулентним периодима кроз које су пролазили и он лично и наша кинематографија, Татић је оставио значајан опус иза себе и на филму, а нарочито на телевизији. Кад је о позоришту реч, Татић је остварио изузетно богату каријеру играјући не само у најкомерцијалнијој позоришној представи на нашим просторима већ и у неким од уметнички највреднијих, а оставио је трага на свим најцењенијим позоришним сценама код нас.”

Бранкина сећања

Више од 25 година Талетова друга половина је била Бранка Павловић Татић. Сви је знају као Бебу, која је стоматолог, с којом је добио кћер Христину. Беба ми је једном приликом сведочила о свом Талету. Први пут:

 „Сећам се када смо почели да се забављамо Тале и ја, имала сам једног много доброг друга на факултету, Нешу, који, када дође април одмах преплане. Није се скидао са тениских терена. Кад је видео да сам ја озбиљно у шеми са Талетом, каже ми да би волео баш да га испроба на тенису. Организујем им ја сусрет, и долази Тале сав распаднут, имао је неки безвезе шортс, а Неша сав као са насловнице – два рекета, неке фенси наочаре, фирмирани шортс и мајица. Крене Тале да га шета лево-десно, убије га, наравно, све не померивши се с места.

Заврше игру, Неша изгубио меч и литар течности, седа, тражи флашу киселе воде, а Тале каже: 'Ја ћу један дупли виски.' Неша га погледа и каже ми: 'Сад ми је јасно што си с њим, стварно је баја!' Тале је пролазио увек на шарм и опуштеност.“

Из Бебине приче лако је закључити каква је и колика то љубав била, која им се догодила у његовим зрелим годинама. И колико има смисла и разлога шта сам је оставила за крај ове приче о Јосифу Татићу Талету:

„Почетком 1988. Београд је још увек био центар велике државе која се звала Југославија и стециште свега што је вредело на простору Балкана. Живело се брзо, радило и стварало много, путовало непрестано, а ноћни живот у стопу је пратио дневни. У огромној понуди концерата, изложби, трибина, представа, ваљало је изабрати најбоље и вече завршити на некој од журки којима је Београд обиловао, не заостајући за великим светом. Знала сам да препознам најбоље и тако сам упознала Талета. Био је духовит, шармантан, забаван, у сваком смислу посебан. У том периоду где год да одем појавио би се и он, и баш када сам помислила да то и није случајно, рекао ми је: 'Слушај Бебо, пошто је мени више дозлогрдило да те јурцам по граду, ево ти мој телефон па се јави, ако хоћеш.' Такав је био Тале, посвећен и упоран, али однекле и храбар да заигра на све или ништа.

У то време спремала сам прилично тежак испит на стоматологији, и када сам га коначно положила размишљала сам како да прославим. А онда сам се сетила Талета, који је тако ноншалантно ставио нашу судбину на папирић и позвала га. Тако сам се частила тај дан и следећих 25 година.

Тале је у то време радио пуном паром. Дању би снимао, а увече играо представе, гостовања, фестивали... Али увек је могао још, јер је његов највећи таленат био онај ЗА ЖИВОТ. Ако је играо представу у Новом Саду, била је то прилика да му Лепи Јовица у пратњи тамбураша отпева Нема више коња, или омиљену О Младости Арсена Дедића. Ако је био слободан дан, зашто не ручак у Риму или пиће у Дубровнику, и све то право из Клуба књижевника. Било је то у неком бољем животу, веку и држави, прављеној по мери човека, а Таки је умео да живи до коске.

Ипак највише времена проводио је у 'Ступици'. Ако му није звонио сат за снимање, звонио је неки његов унутрашњи за реми са Војом, Цвејом, Лацијем, Браном Црнчевићем... Често би се заиграли до вечерњих сати, када би 'Ступица', тада култно место културног Београда, почела да се пуни, а Тале би у својој ложи примао госте и чекао врелу гибаницу у поноћ.

О времена! О младости!

Рез. Деведесете!

Пријатељи и колеге у Словенији, Хрватској, Босни, кум на Косову... Био је паралисан, иако је и даље пуно радио, трчао је кући да чује вести и надао се крају тог ужаса. Тешко се мирио са нестанком Југославије, с политиком рата и уопште са доминацијом политике. Био је шокиран урушавањем и нестајањем свих вредности на којима је одрастао и живео. Усред ере високе технологије и медија, биле су то године где се поштен свет повукао, а звезде су постали злочинци жељни сликања.

Повукао се и он и упловио у мирне воде. Биле су то године у Бермудском троуглу: кућа, ЈДП, Каленић пијаца. Позориште му је била друга кућа и имао је то задовољство да пригрли генерацију младих глумаца који су тих година дошли у ЈДП.

Волео је да ради и да се дружи са Гагијем Јовановићем, Глоговцем, Ћетком, Сергејем... Брижљиво је неговао пријатељства и као да смо сви била једна породица. Тале, pater familias, окупљао је све своје на гомилу – од Њујорка, Келна, Цириха до Београда и Златибора.

Златибор му је постао омиљено место за одмор , пуњење батерија и спорт! Пошто је престао да игра тенис, омиљени спорт му је постао дружење са шампионима – Драганом Кићановићем, Жељком Обрадовићем, Ђорићем... Као некад 'Ступица', сада му је Хотел 'Олимп' постао место због кога је навијао онај свој унутрашњи сат, место где су и њега радо примили јер је и сам био шампион.

Још један велики догађај променио је наше животе, овај пут на боље – рођење наше ћерке. И овај пут Тале је имао велики осећај одговорности. Иако је био нежан отац, није пропуштао прилику за неку од важних животних лекција. На себе је преузео кућна дежурства и кувања, третирајући врло рано ћерку као равноправног члана, увек захтевајући нешто заузврат. Тако је Христина научила најпре смешак и пољубац!

Често размишљам како је прерано отишао из њеног живота и како није успела да схвати колико је њен отац био диван и добар човек, колико духовит и шармантан господин. Онда ме она изненади неким несвакидашњим опажањем, опаском или сарказмом, а ја помислим – иста си отац, сунце те грејало!“

Последње године

Последњих двадесетак година често је боравио на Златибору. Волео је своју спортску екипу, пријатне летње температуре, дружења у омиљеној таверни код Паја. Ту је било времена и за картањац и за читање. Изнова се враћао омиљеним писцима: Кишу, Басари, Душку Ковачевићу...

Последњих десетак година живота бивало је да Тале час престане да пуши па добије 20 кила, па онда почне да пуши па изгуби два, али стално са великом количином шприцера.

Годину-две пре него ће заувек заспати, постао је свестан свог ужасно ограниченог живота где му је све било тешко, и да се креће и да функционише. Коначно је почео да води рачуна о себи тако што је најпре престао да пије, па је онда отишао на комплетну дијагностику, добио неку срчану терапију која заправо није била ништа страшно. Давно је пре тога престао да игра тенис, престао је да се бави било каквим спортом, престао је да се креће и пушио је две-три кутије цигарета дневно.

Када је умро, 8. фебруара 2013, многи су се опраштали од Талета дирљивим и бираним речима, али једна колумна је била посебна. Под насловом „Збогом, Тале“, књижевник Светислав Басара је, између осталог записао и ово:

„Много су изгубили породица, глумиште и пријатељи, али је много изгубила и српска духовност, па ако хоћете и духовитост, јер људи попут Јосифа Татића једноставно више нема и – како ствари стоје тешко да ће их бити!“