Три нестала београдска здања: Турски Пиринч-хан и аустријска Пиринчана на Дорћолу

„Од древних грађевина у муслиманској Дорћол-махали и данашњем Дунавском кварту увек ме је највише привлачила 'Пиринчана' (Принчева кућа), некадашња царска командaтура. Њени остаци, који су меланхолично штрчали према небу, подсећали су, мада неопростиво занемарени, на горду палату уметнички настројеног војсковође у бечкој улици Химелпфорт, чији је архитект Хилдебрант вероватно учествовао и у београдској градњи. Мој цртеж ове раскошне грађевине из 1860. године, са двема џамијама на боковима, којих данас такође више нема, сачуваће потомству бар њену складно обликовану фасаду, која се одликовала лепим пропорцијама, као и дворишне галерије са сводовима у стилу северноиталијанских палата.“

Овако је путописац и археолог Феликс Каниц у књизи Србија – Земља и становништво описао остатке београдске Пиринчане. Његов цртеж из 1860. представља складну грађевину окружену џамијама, оријенталним ћепенцима и радњама.

Каницов опис и цртеж један је од последњих трагова ове зграде, али је њиме отпочета и готово детективска потрага – деценијама је одгонетано да ли је то заиста Пиринчана, шта је она била, када је подигнута и како је нестала. Ова питања су и даље отворена, а по некима  је управо трагање за историјом овог здања било један од зачетака археологије као науке у Србији. 

Мехмед-паша Соколовић у Београду

Београдски кварт Дорћол, у ком се некада налазила Пиринчана, насељен је још у римско доба. О томе сведочи мноштво археолошких налаза, укључујући и светилиште Хекате, грчке богиње магије, ноћи и подземног света, пронађено у близини данашње Чукур чесме, на раскрсници данашњих улица Јевремове и Кнегиње Љубице.

Дорћол је већи развој доживео током османске владавине. У то доба, почетак данашње Улице цара Душана носио је назив Дуга чаршија и у њој је било занатско и трговачко средиште града „казанчилик“, како се тада звало. Поред малих кућа, углавном плетара облепљених блатом, подигнуто је мноштво дрвених дућана, али и неколико чврстих зграда.

Прекретницу је представљала изградња караван-сараја у 16. веку, који је  био задужбина Мехмед-паше Соколовића. Он се налазио у блоку између данашњих улица Цара Душана, Риге од Фере и Страхињића Бана.

Караван-сараји су се у то време дизани ван градских зидина, по правилу су били четвороугаоног облика и опасани великим зидовима. Служили су за прихват трговаца који су најчешће на камилама преваљивали огромне раздаљине, некада чак и до Скандинавије, а нудили су место за њихов одмор и заштиту.

Колико је овај објекат био значајан Мехмед-паши Соколовићу говори и то што је за његову изградњу задужио сина, Хасан-пашу. По сведочењу савременика, подигнут је на месту некадашње православне цркве, од чијег материјала је и зидан. Иако урађен у духу сличних сараја широм Османске царевине, имао је и једну особеност: капија је била од кованог гвожђа, уместо уобичајене дрвене. У средишту караван-сараја налазила се велика чесма, а објекат је на спрату могао да прими десетине трговаца, док су у приземљу боравиле животиње, често камиле.

По својим димензијама и стилу израде Мехмед-пашин караван-сарај привлачио је пажњу, а ускоро је у његовом окружењу подигнут низ радњи. Изгледом овог дела града посебно је био фасциниран Евлија Челебија, који је у својим путописима дао слику раскошних трговина и ужурбаног живота, упоређујући Београд са Мисиром. Оставио је и опис самог караван-сараја:

„Он има шездесет просторија на спрату и у приземљу, са оџацима, огњиштима, стајама за камиле, с коњушницама и двориштима, а сазидан је од тврдог материјала као каква тврђава. Има гвоздену капију. Његови вратари и ноћни чувари сваке вечери залупају у бубањ, па онда затворе капију.“ 

Недалеко од караван сараја, Мехмед-паша је подигао и Јени-хамам, тада импозантну зграду, подељену на мушки и женски део, са мноштвом декорација, мозаика и фонтана.

Како је време пролазило, тако се и слава ових објеката крњила. Неодржавање, ратови, ускоро и аустријско освајање Београда са историјске сцене одвели су Јени-хамам. Он је срушен крајем 17. века, док су остаци караван-сараја служили за подизање нових грађевина. Једини сачувани београдски објекат који је подигао Мехмед-паша Соколовић је чесма на Калемегдану. 

Пиринч-хан 

Зидови Мехмед-пашиног караван-сараја послужили као основа за подизање новог објекта који је остао најпознатији по називу Пиринч-хан. Ту тврдњу је на основу старих извора изнела Дивна Ђурић Замоло у свом раду о овом здању, док неки други истраживачи наводе да је Пиринч-хан био засебан објекат подигнут у непосредној близини некадашњег караван-сараја.

Објекат је добио назив по пиринчу који се овде продавао, што је био случај са многим грађевинама с овом сврхом у тадашњем Османском царству. Пиринч-хан је био и место окупљања трговаца из шире области Београдског пашалука и у њему се, поред пиринча, куповала и продавала и друга роба. Трговци са разних страна овде су се неретко задржавали седмицама, чак и месецима.

О величини Пиринч-хана најбоље сведочи опис из једног османског фермана, у ком се он претвара у „капан“, односно место на ком се под државном контролом продају основне животне намирнице на велико. У том документу се наводи: „Велики хан познат по имену Пиринч-хан довољно простран и у близини скеле, те да се доње просторије користе за заиру која би се потом раздељивала еснафима, а да се горње просторије користе за чоху и друге тканине како је то обичај и по другим местима попут Цариграда.“

О утицају грађевине на тадашње житеље Београда писала је Светлана Велмар Јанковић у књизи Дорћол:

„И некада прва на оку путницима који су лађама пристизали у дунавско пристаниште, сва раскошна од добро погођених сразмера, Пиринчана је одувек изазивала дивљење. Деценијама је надвисивала грађевине испод раскршћа четири пута и испод Дуге улице (сада је то Душанова улица а била је и Видинска и Дунавска) где је, у турско доба, и био прави Дорћол. Надмашивала је зграде ханова и три највеће међу џамијама: Али-пашину, Реис-ефендијину и Јахја-пашину. Неприкосновена у својој надмоћи, Пиринчана је постала легенда. Причало се да је, кад је грађена у XVII веку, у њен темељ жив узидан осуђеник који је био мученик за своју, хришћанску веру и, ваљда, неки светац. То је, по веровању житеља, било оно због чега је Пиринчана остајала непромењена док су деценије промицале а зла витлала.“

Палата принца Евђенија

Пиринч-хан је дочекао и прелазак града у руке Хабзбурга 1717. године, али тада je у вези с њим отпочела својеврсна забуна. Намера нове аустријске управе је била да детаљно измени Београд. Београдска тврђава претворена је у тада модерно утврђење са великим бастионима по пројектима Николе Доксата, а самом граду је намењено преуређење у европском стилу.

Он је подељен на два кварта: немачки и српски (Немачка и Српска варош), а за оба је планирана фортификација. Док је српски део града заузимао простор у околини Саборне цркве, доњи, немачки, био је знатно већи и заузимао је место некадашњег османског резиденцијалног и трговачког насеља. Ту су се насељавале придошлице довођене из Аустријског царства, међу којима занатлије, произвођачи одеће и алата, јувелири, лађари, рибари… Касније су овде саграђени и солана и пивара.

Поред Немаца, у овом делу града били су насељени Јевреји и Јермени, док су некадашње џамије претворене у католичке цркве, једна и у јерменску. Некадашња турска трговачка Дуга чаршија постала је средиште новог живота града, али са драстичним променама. Пређашња турска здања су срушена, пренамењена или дограђена. За изградњу нових грађевина коришћени су остаци старих. Тако је и Пиринч-хан, како је писао Феликс Каниц, преуређен у палату у којој је једно време боравио освајач Београда принц Еуген Савојски, због чега се у старијим изворима она зато назива „Палата принца Евђенија“.

По тадашњим аустријским подацима, некадашњи Пиринч-хан, уцртан на мапама аустријских градитеља, није срушен него је дограђен и претворен у простор за снабдевање војних снага, а једно време у њему је радила и градска апотека. У његовој непосредној близини подигнут је низ нових здања, укључујући и палату намењену војном команданту града.

Стари Пиринч-хан се налазио на данас непарној страни Улице цара Душана, док је преко пута, на страни окренутој према Дунаву, подигнута нова палата. 

Пиринчана против Пиринч-хана 

До забуне и мешања ове две зграде – Пиринч-хана и Пиринчане – дошло је касније. Наиме, када су се Османлије 1739. вратиле у Београд, они су некадашњу аустријску палату преко пута Пиринч-хана, која је била седиште аустријског команданта Београда назвали – Пиринчана.

Како је до тога дошло, у опсежном раду у ком је дала могуће објашњење како је Пиринчана заправо добила име писала je Марија Ђинђић. Наиме, пошто је у старом турском језику принц називан „pirinc“, тако је резиденција принца Еугена Савојског названа „Pirinc-han“. У српском изговору усталио се облик „пиринчана“, пошто је слово ц претворено у ч, а х је нестало. Иако аустријска палата није имала никакве везе са трговином пиринчом, по коме је пак старија турска зграда преко пута носила име, него с њеним резиденцијалним, принчевским статусом, она је постала Пиринчана.

А да ли је принчевска „Пиринчана“ заиста била резиденција принца Еугена Савојског, како се наводило у аустријским изворима и народном предању, први је посумњао Михаило Валтровић, утемељивач српске археологије. У раду „Камен темељац једне језуитске цркве од године 1732. у Београду“ он наводи:

„Не знам да ли се по поузданим подацима зна или се само по неком предању држи да је негдашњу Пиринчану подигао принац Евђеније. На наведеним плановима његово се име ни с којом зградом не доводи у везу. На плану бр. 416, означена је велика једна зграда са три авлије, именом: Alexanderlogement, што је ваљда била стан принца Александра од Виртемберга.“

Аустријски планови Београда, али и трагови тадашњег живота, решавају ову недоумицу. У новом здању је вероватно неко време заиста провео Еуген Савојски, а могуће је да је у каснијим предањима оно названо његовим именом јер је подигнуто након што је освојио град. Објекат се у аустријским изворима наводи под различитим именима: негде као Гувернерова или Командантова палата, а негде само као Гуверман. У каснијем периоду зграда се пак назива – Пиринчана.

Пиринчана, односно Палата аустријског команданта Београда, до подизања касарне и двора Александра Виртембершког на почетку данашње Улице кнеза Михаила, вероватно је била највећа грађевина у Београду. Подигнута је у барокном стилу, имала је квадратни облик ширине 40 метара, са масивним зидинама које су биле богато декорисане. Широки лукови у приземљу, видљиви на цртежу Феликса Каница, истицали су њену складност и подсећали на ренесансне дворце.

Један путописац овако је описује: „Посматрао сам неке веома чврсте, јаке, величанствене лукове, опеку и камен, грубо стављене у облику бедема, као opus reticulatum, о коме говори Витрувио, и остатке црвеног кречења постигнутог усијаним гвожђем, све тако израђено да човек помисли да је грађевина из римског времена.“

О самом изгледу палате најопсежније је писала Дивна Ђурић Замоло, која је и урадила реконструкцију њеног изгледа. Она је изнела тврдњу да је београдско здање било слично бечкој палати Траутсон, и дала претпоставку о могућности истих пројектаната ове две зграде.

Зграда је, поред високог приземља, имала два спрата, са око 30 просторија за смештај високих аустријских званичника и административне канцеларије, око ње је било још седам зграда, као и парк с механичким сатом који је привлачио велику пажњу Београђана.

О тим зградама Владимир Дуловић у књизи Улице Старог града пише:

„Овај комплекс био је доста разуђен и састојао се од неколико затечених и неколико наново дигнутих зграда. Осим двора, који је био сачињен од четири спојене грађевине, ту су биле и зграде за послугу, шталу, стан за коњушара, зграда за стражу, велика кухиња и стан региментс-аудитора. Главна зграда комплекса налазила би се данас на месту Улице Страхињића Бана. До палате, с друге стране данашње Цара Уроша, био је пространи геометријски уређен врт, који је био једнако велик као и сам комплекс. Постојала су два главна улаза у комплекс: један из Дуге улице, између зграда које су палату затварале с те стране, као и из данашње Риге од Фере. Одраније постојећа џамија највероватније је остала у рушевинама, или је преправљена у један од већ поменутих објеката.“ 

Нестанак Пиринчане и нови живот Пиринч-хана

Амбициозни аустријски планови за преуређење Београда су прекинути након двадесет и две године, када град 1739. у своје руке поново узимају Османлије. По постигнутом аустријско-турском споразуму, сви велики објекти који су у међувремену саграђени, укључујући и вишеспратнице, срушени су. Разграђивање је трајало шест месеци, и град је званично био предат у јуну 1740.  

Тако су у Београду углавном нестале веће грађевине подигнуте током аустријске управе. Међу њима и Пиринчана.

На месту комплекса око Пиринчане подигнуте су најпре ониже грађевине у којима је био смештен ага, припадник јаничарских јединица, а онда и трговачке радње и касапнице. Остаци зидова некадашње Гувернерове палате одржали су се и у наредним деценијама, и такве их затиче Каниц, али и сликар Карл Гебел.

Док је Пиринчана пропадала, Пиринч-хан је по повратку Турака поново постао средиште београдске трговине. Већ 1739. године откупио га jе кизлар-ага Хаџи-Башир, један од најбогатијих људи у тадашњем Османском царству. Пиринч-хан је тада описиван као велика камена грађевина са „25 одаја и 5 мутвака у приземљу, 20 одаја на спрату и три подрума“.

О његовом новом животу Светлана Велмар Јанковић је у књизи Дорћол писала:

„Имућни путници могли су у Пиринч-хану и да коначе, нарочито откако га је кизлар ага Хаџи-Башир, за кога се говорило да је један од најбогатијих људи на цариградском Двору, купио и обновио. Али шта год да се догађало око ње и у њој, Пиринчана је изгледала као здање којем мало времена не може ништа а много времена не може много: људи су пролазили кроз своје животе и излазили из њих а Пиринчана је остајала као белег моћи над временом. Тај белег који се све више оцртавао у њеној лепоти имао је и своје дејство са наличја: неки посетиоци, обдарени да то осете, у овом су хану доживљавали стрепњу од нестајања од које би, касније, оболевали. Тако је трајало све док пред рат, Кочину крајину, то је већ готово крај XVIII века, надмоћ Пиринчане није постала сувише очигледна, јер је све друго пропадало у злоћудном времену. Али кад је почела Кочина крајина, и то се, нагло, изменило: Пиринчану као да више ништа није штитило, чак ни жртва у њеном темељу; као да је свако ђуле упућено на Дорћол морало да погоди баш њене зидине и као да је свако војничко махнитање морало да се одиграва баш у њеним одајама.“

Пропаст „Евђенијевих зидина“

Приликом нове аустријске опсаде Београда 1789. године Пиринч-хан је у бомбардовању претрпео велику штету, а дрвени делови здања и околни дућани су изгорели у пожару. Иако је касније било покушаја обнове овог дела града, слабљењем османске власти, поготово под дахијама, простор око Улице цара Душана остао је запуштен. Ипак, и у рушевном стању, остаци некадашње Пиринчане и Пиринч-хана и даље су доминирали Дорћолом.

Након одласка Османлија из Србије, Савамала постаје нови трговачки центар Београда, у Улици цара Душана око остатака Пиринчане и Пиринч-хана насељавају се Роми, а у крају обитавају и проститутке. Градске власти младе српске кнежевине као да нису знале шта да ураде са овим простором. Иако је у урбанистичком плану Емилијана Јосимовића из 1867. овај крај, по Пиринчани назван „Евђенијеве зидине“, трасиран, требало је да прође још двадесет година да дође до његовог преуређења.

До 1889. од Пиринчане није више остало ништа. На њеном месту 1890. године изграђен је монументални Дом Светог Саве, по пројекту Јована Илкића, који је својом величином, богатом декорацијом и складношћу постао једно од значајнијих дорћолских здања. Данас се у њему налази Физички факултет.

А што се тиче Пиринч-хана, његови зидови су потрајали све до новембра 1930, када су срушени. Политика тада пише:

„Тако је европеизирање Београда наједаред прекинуто и у Београду је опет заведен турски мурдарлук, али без оне велелепности и источњачког сјаја, који је у Београду владао за време најславнијих година турске царевине.

Од сјајних двораца принца Eвгенија после пожара остали су само голи зидови. Међу њима су Турци и Јевреји поградили дућанчиће, пиљарнице и касапнице, које су се одржале скоро све до пре неки дан. Истина за 190 година рушевине су прилично опале. У почетку су стојали зидови сва три првобитна спрата. Касније су рушевине заравњене и остављени су само зидови приземља, који су се одржали до јуче.“

И у овом извештају је још једном дошло до забуне у којој су две зграде – Пиринч-хан и Пиринчана – проглашене за једну. Гледано из тадашњег угла, то није било нелогично: Пиринчана је срушена пре више од четири деценије, па су остаци здања са готово истим именом који су се налазили преко пута, постали иста грађевина.

Уосталом, то су чинили и бројни путописци и хроничари, од Каница па све до Светлане Велмар Јанковић. А како се и некадашњи караван-сарај Мехмед-паше Соколовића налазио у непосредној близини, напослетку се историја три битне грађевине претопиле у једну.

Када је овој историји дошао крај, колико су ова здања била битна за тадашње Београђане сведочи и то што је коначном нестанку њихових остатака Политика посветила половину насловне стране.

По рушењу остатака Пиринч-хана, на његовом месту подигнута је вишеспратница, данас препознатљивија по геометризованом изгледу фасаде. Једино сећање на аустријске дане чува кућа у непосредној близини, на адреси Улица цара Душана број 10. Саграђена почетком 18. века, овo је најстарија стамбена зграду у Београду.