Рат и мир на Блиском истоку: Преговори, мало наде, много страха и прсти на обарачу

И свет и Блиски исток су одахнули када је у последњи час, у раним јутaрњим сатима 7. априла, пред сами истек Трамповог ултиматума да ће „збрисати цивилизацију“ у Ирану и најава Техерана да ће одговорити тоталним ратом који ће прво пући по његовим суседима у Персијском заливу, ипак проглашено примирје. Реалан је био осећај језе да је начињен мали корак назад од ивице провалије изнад које је висио читав свет, као никада од Кубанске кризе 1962. године.

Додуше, осећај језе је овога пута био много јачи, првенствено зато што су 1962. сукобљене стране предводили људи који су, из данашње перспективе, били појам рационалности и промишљања у односу на предводнике данашњих учесника рата на Блиском истоку.

Почетак рата и његови поводи

Напад на Иран је почео је у суботу ујутру 28. фебруара, мање од 24 сата пошто су завршени преговори Вашингтона и Техерана у Оману о иранском нуклеарном програму, за који су обе стране, а и медијатори из Омана, тврдили да су били успешни.

У првим сатима напада убијени су врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи и више високих државних и војних руководилаца, гађани су објекти Иранске револуционарне гарде и постројења за производњу и чување ракета. Са више ракета је погођена основна школа за девојчице у Минабу, на југоистоку земље, у којој је било 168 жртава, махом девојчица од 7 до 12 година.

Иран је одговорио готово тренутно, ракетним нападима на Израел и америчке базе у свим земљама Персијског залива – Саудијској Арабији, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, Кувајту, Бахреину, и изјавом да ће „за непријатељске бродове“ затворити Ормуски мореуз у Персијском заливу, једну од најважнијих светских рута за превоз нафте, гаса, али и многих других стратешких производа.

Свет је био у шоку – далеко од тога да претходних дана и недеља није било најава Тел Авива и Вашингтона да ће доћи до напада на Иран, Америка је нагомилала силну војну силу у региону у претходном периоду, али сви су се надали да ће до неког решења ипак доћи. Поготово зато што се рационални разлози за напад на Иран нису могли пронаћи.

На страну Израел, који сматра Техеран егзистенцијалном претњом по своје постојање већ дуго и заговара напад на Иран годинама: Тел Авив је сигурно сматрао да тренутак за то није могао бити бољи, Иран је исцрпљен тешком економском кризом и вишедеценијским санкцијама, унутрашњим немирима и демонстрацијама, пуцањем „осовине отпора“ према Израелу коју је деценијама креирао у региону. У претходне две године су Хезболах у Либану, Хамас у Појасу Газе, јеменски Хути, проиранске милиције у Ираку претрпели тешке губитке од стране Израела, пао је режим Башара ел Асада у Сирији, и деловало је да је Иран практично без савезника, сам и слаб на ледини.

Последице по свет које би настале нападом на Иран очито у Тел Авиву нису узимане у обзир, Израелу је обезбеђивање сопствене сигурности основни циљ, а та сигурност се постиже слабљењем противника, ако не потпуном сменом режима у Техерану, онда тиме што ако Иран потоне у унутрашњи хаос више неће бити у стању да Израел угрожава.

Но, мотиви Вашингтона нису били никоме јасни, нарочито зато што су се објашњења мењала из сата у сат у објавама Доналда Трампа по друштвеним мрежама и у јавним наступима. Тврдње да се тиме спречава Иран да развије нуклеарно оружје звуче бесмислено у светлу славодобитних изјава да је у прошлогодишњем јунском дванаестодневном нападу Америке и Израела на Иран (отпочетом усред преговора са Техераном о нуклеарном програму) нуклеарни потенцијал Ирана готово уништен.

Још горе је стајало са причом о уништењу иранског ракетног програма који угрожава Америку (и за тај ракетни програм је Вашингтон прошле године тврдио да је 90% уништен).

У те приче нису већински поверовали ни Американци, сва истраживања показују да ниједан рат које су водиле САД последњих деценија није имао мању јавну подршку.

И у Трамповом МАГА покрету појавиле су се одмах прве пукотине, Такер Карлсон, Џо Роган и низ других утицајних медијских личности тврдили су да је Трамп издао своја обећања о томе да Америку неће више увлачити у ратове који је се не тичу, директор америчког Националног центра за борбу против тероризма Џозеф Кент поднео је оставку тврдећи да је Трамп ушао у рат против Ирана под утицајем Израела.

Наставак рата

Како год, америчке тријумфалне изјаве да је Иран обезглављен, да су њeгови војни капацитети (опет) уништени бар 90%, да Техеран моли за мир, реалност је демантовала.

Техеран се очигледно дуго припремао за овакав сценарио. Од почетка је тврдио да убиства високих државних, верских и војних званичника која су се ређала као на траци неће учинити да дође до расула у држави и војним снагама, да иза сваког убијеног долази непрегледни низ заменика и то се показало као тачно.

На сваки напад на енергетску, војну, индустријску инфраструктуру Техеран је одговарао готово симетричним ударима на сличне мете у земљама Залива – Израел бомбардује гасне инсталације иранског Јужног Парса, Техеран бомбардује гасне инсталације Катара; бомбардују се рафинерије у Техерану, одговара се гађањем рафинерија свуда по заливу; уништавају се фабрике и челичане у Ирану, слична судбина стиже фабрике код суседа.

Кроз Ормуз је могло да пролази нешто мало бродова се енергентима за „пријатељске“ државе, у које бродови суседа нису убрајани. Све уз поруку комшијама да не вреди да се жале, јер су легитимна мета зато што се са њихове територије угрожава Иран.

У буквалном преводу – деценијама сте савезници Америке, имате њихове безбројне војне базе, плаћали сте им силне хиљаде милијарди долара јер су вам гарантовали безбедност и стабилност на којој сте градили вашу садашњост и будућност, али тога више неће бити док год ми не будемо имали гаранције да се овако нешто Ирану више неће догодити. Уз додатак – ми страдамо више од вас, али страдаћемо док год буде потребно, али и ви ћете страдати; и остатак света ће патити, ко више ко мање, али никоме неће бити свеједно.

И напади на Израел су непрекидно трајали, некада мањим некада већим интензитетом, уз ударе на америчке војне базе у региону.

Уједињење под заставом

Од почетка рата пљуштали су несувисли позиви Доналда Трампа и његових сарадника Иранцима да изађу на улице и сами смене режим јер је рат најбоља шанса за то, поново се активирао самозвани престолонаследник Ирана Реза Пахлави поручујући из Вашингтона, где живи скоро 50 година, да је већ спремио тим стручњака који ће са њим на челу предводити демократизацију ослобођене земље, чим његови земљаци похрле на улице и оборе теократски режим.

Десило се једино што је могло да се деси, Иранци су се ујединили као никада пре, свесни да је у питању егзистенцијална борба за опстанак нације и државе, а не Исламске републике. Политичке, верске, етничке разлике и проблеми који су у Ирану безбројни нестали су преко ноћи под бомбама које не бирају жртве и одложени за будућност, једном када се рат буде завршио.

Ако постоји тренутак који би симболички могао да одреди почетак тог уједињења, то је сигурно масакр деце у основној школи у Минабу у првим сатима првог дана рата. Минаб је у провинцији Хормозган на југоистоку Ирана, национално и верски мешовитој средини у којој живе Персијанци, Арапи, Балочи, потомци многих афричких народа. Балочи, иначе сунити, народ који има јаке сепаратистичке тенденције и у Ирану и у Пакистану, заклели су се после тога на верност новом ајатолаху Мођтаби Хамнеију, сину Алија Хамнеија, што је до сада био незамислив догађај.

Други симболички тренутак уједињења било је бомбардовање резервоара са горивом у Техерану и околини 7. марта, бомбардовање непосредно пре кише која је у апокалиптичном призору пала на земљу црна и токсична затровавши милионе људи, што је још једном уверило Иранце да је у току егзистенцијални рат против свих њих.

И начин говора државних званичника се променио, далеко од тога да се вера не помиње у овом рату, али нико не прича о џихаду, од почетка сукоба је појачана реторика која говори о славној историји Персијске империје која раније није занемаривана, али је исламско наслеђе имало јасну предност. Парадоксално је да „свети рат“ много чешће помиње амерички министар рата Пиг Хегсет, који је више пута изјављивао да се овај рат води у име Исуса Христа и да су амерички авиони над Ираном вођени „божјом промисли“, и чини се да то озбиљно мисли.

Приметно је и да увек смртно озбиљни челници и службеници Исламске републике све чешће користе хумор на друштвеним мрежама да би исмевали Америку, Израел и Трампа, схвативши ваљда шта председника Америке највише боли. Као и да су по мрежама са сличним активностима врло активни млади Иранци, по дефиницији противници крутих ограничења које намеће иранска теократија, али и то је очигледно проблем остављен за послератно време.

А што се тиче етничких проблема којих у Ирану не мањка, у првим данима рата су се по западним медијима провлачиле вести о од стране Америке наоружаним курдским групама које се спремају да из Ирака упадну у Иран (где живи око 9 милиона Курда, не увек у великој љубави са државом), али пошто су готово моментално иранске снаге бомбардовале неке курдске базе у Ираку, а погодиле и рафинерију у Ербилу, у ирачком Курдистану, такве гласине су утихнуле.

„Осовина отпора“

Активирала се и наизглед неповратно оштећена „осовина отпора“. Либански Хезболах је у новембру 2024, после вишемесечног рата, склопио са Израелом примирје које је подразумевало да се Хезболах разоружа, Израел повуче са положаја на либанској територији и престане са нападима. Нити се Хезболах разоружао, нити је Израел престао са нападима на југ Либана, било их је на хиљаде, али од тада из Либана нису испаљиване ракете на Израел.

Хезболах је још пре него што је најновији рат почео најављивао да се у евентуални сукоб неће укључити уколико рат буде „обичан“, попут прошлогодишњег јунског напада на Иран када је мировао, уколико не буду пређене „црвене линије“. Но када је 1. марта потврђена вест да је убијен Али Хамнеи, а хиљаде су људи са заставама Хезболаха и Ирана изашле на улице Дахијеа, јужног дела Бејрута у коме је седиште ове шиитске организације, било је очито да ће се нешто десити и да Либан неће заобићи ни овај рат, чему су се његови становници надали.

Исте вечери Хезболах је испалио прве ракете на Израел и најавио да креће у одсудну битку, израелска војска је почела бомбардовање јужног дела Либана и јужног Бејрута. Из дана у дан је ситуација ескалирала, са југа земље, из јужног Бејрута и у долини Бека на истоку земље под израелским претњама бомбардовањем присилно је расељено више од 1,2 милиона људи, што је земљу са 4 милиона становника у којој већ годинама живи 1,5 милиона сиријских и палестинских избеглица довело на ивицу хуманитарне катастрофе.

У претходних месец и пo дана у Либану je убијено преко 2000 људи, махом цивила, од тога више од 300 деце, хиљаде су рањене. Израел је најавио да ће успоставити тампон зону од границе са Либаном до река Литани и Захрани, око 50 километара северније, да сви становници тог дела Либана морају да оду, и да им неће бити дозвољен повратак. На југу Либана се воде тешке борбе између бораца Хезболаха и израелске војске, уз свакодневна бомбардовања.

Либан, неописива мешавина вера и нација, у којој живе шиити, сунити, хришћани свих деноминација, Друзи, на ивици је пуцања. Израел врши стални притисак на владу у Бејруту да сама разоружа Хезболах, а тај притисак вероватно је део плана у коме би Хезболах пострадао у унутрашњим сукобима који би избили. Влада земље измучене вишегодишњом економском кризом једва се носи са оним што се сада  дешава, издаје саопштења у којима тражи од Хезболаха да оружје положи, свесна да се то неће десити, као и да је либанска војска преслаба да то учини силом. И да би било какав унутрашњи оружани сукоб водио ка грађанском рату који је Либан искусио од 1975. до 1990, али тензије између етничких и верских група расту.

Од почетка рата са Ираном активирале су се многе шиитске милиције у Ираку блиске са Техераном, нападајући америчке базе у Ираку. Јеменски Хути су дуго мировали, да би пре две недеље извели неколико ракетних напада на Израел, најављујући да се тако укључују у рат. Но, није било напада на бродове у Баб ел Мандебу, за сада, чиме би и пролаз кроз Црвено море, попут Ормуског мореуза, био блокиран. Тешко је рећи да ли је то део некаквог плана Хута, или се у договору са Техераном блокада Баб ел Мандеба чува као адут у случају даље ескалације.

Досадашњи резиме једноипомесечног рата је поразан, за све зараћене стране, али и за остатак света. У Ирану је погинуло више од 3.500 људи, махом цивила, хиљаде је рањених, уз тешка разарања, а трагични биланс у Либану је већ поменут. Број мртвих у Израелу је немерљиво мањи, али хиљаде су рањене, а иранске ракете и ракете Хезболаха су много пута пробиле израелску одбрану и начиниле не тако мало штете.

Има жртава и код америчке војске, мада су информације о томе ограничене као никада до сада; жртава има и у земљама Залива, уз разарања енергетске инфраструктуре за која ће бити потребни месеци и године да буду санирана. Уз крах туризма, авио саобраћаја и многих других врста бизниса, за које ће се штете тек рачунати.

Цео свет је претрпео тешке последице, цене енергената су отишле у небо, берзе подивљале, инфлација скаче, баук рецесије се надвија над многе државе. О томе колико ће трајати и какве ће све бити последице досадашњег рата, а трајаће дуго, тек почиње да се прича.

Преговори или наставак рата

Прошло је седам дана од проглашења петнаестодневног примирја, три дана од преговора САД-а и Ирана у Пакистану. Хоће ли бити њиховог наставка тешко је рећи, мада је крај рата очајнички потребан обема странама.

Иран је тешко пострадао, и људски и материјално, уз Либан највише од свих учесника у рату. Колика је штета начињена, и како ће се то одразити на ионако разорену економију, рачунаће се тек када се рат буде коначно завршио.

Но, неке границе поменуте на почетку овог текста за Иран су пређене, и чини се да је руководство земље свесно да ће, ако не буде трајног редефинисања односа у региону, бити свеједно да ли се рат одмах наставља, уз још гора страдања, или се чека да ли ће се то десити за шест месеци или годину дана.

Парадоксално, иако је највише пострадао и може још више, делује да Иран има тренутно јаче аргументе у преговорима. Блокадом Ормуза и ударом по суседима показао је да не мора да буде војно надмоћан у судару са Америком и Израелом, као што није. Ормуз јесте широк 33 километра, али је пловни пут широк свега 5-6 км, и може се блокирати и лаким чамцима пуним експлозива или мина, а то не кошта много. Промене у начину контроле Ормуза Иран се неће одрећи, а таксом може да наплати бар део ратне одштете коју тражи.

А ни ракетног програма, показало се да су му ракете неопходне за одбрану, без њих је препуштен на милост и немилост Израелу, а то непријатељство ће, после претходних 45 дана, потрајати док је Израела и Ирана. Не морају то чак да буду ракете дугог домета, довољно је да добаце до суседа у Персијском заливу, а то није далеко, показало се да је то довољно да суседима, тиме и остатку света, причине немерљиву штету.

Вероватно би се Иран чак најлакше одрекао нуклеарног програма, оног који може да послужи у војне сврхе. Да неће да развија нуклеарно оружје одувек тврди, високо обогаћени уранијум може се транспортовати у Русију, као што је било предлагано. A блокада Ормуза се показала моћнијом од било каквог нуклеарног оружја. 

Али, тешко ће се Техеран одрећи захтева да мир укључује и прекид рата у Либану, превише је Хезболах уложио у то да му буде савезник у овом рату, па би одрицање од Божије партије значило потпуни губитак кредибилитета међу ионако ретким савезницима.

Основни проблем је нулти ниво поверења Ирана у односу на Америку, што није чудно. Техеран је много уложио у нуклеарни споразум са Вашингтоном склопљен у време Обамине администрације који је Трамп поцепао 2018, током свог првог мандата. На крају тог мандата, у јануару 2020, наредио је убиство Касема Солејманија, команданта Кудса, елитне јединице Иранске револуционарне гарде и човека-симбола у Ирану, убиство без најаве и повода изведено у Багдаду где је Солејмани, који је са Американцима годинама пре тога сарађивао у борби против Исламске државе, дошао по позиву. Иран је реда ради одговорио, бомбардујућу празне касарне америчке војске у Ираку, покушавајући да избегне ескалацију.

Нешто јачи је био одговор, мада и даље симболичан, када се прошле године Америка придружила нападу Израела на Иран, усред преговора. Онда је дошао овај последњи напад, одмах по завршетку преговора у Оману.

Има још један проблем, који ће имати тешке последице у будућности. Сваки народ памти велике злочине над собом, али велике империје памте много дуже. У Ирану и данас са таквом мржњом причају о Александру Македонском као да је јуче разорио и до темеља спалио Персеполис, симбол Персијске империје, а не пре 2500 година.

Да ничега другог није било, а било је много тога, покољ девојчица у Минабу памтиће се док Иран буде постојао, ко год буде на власти. На седиштима авиона којим је иранска делегација летела на преговоре у Исламабад биле су слике убијенe децe и предмети који су им припадали.

Америка на ивици

У последњим преговорима у Пакистану са америчке стране учествовали су Џерад Кушнер, по занимању Трампов зет и предузетник, и Стив Виткоф, најпознатији по томе што је Трампов пријатељ са голф терена, који су били главни преговарачи и у Оману, након чега је Америка напала Иран.

Рекло би се не баш репрезентативни представници за тако важан сусрет, и због њиховог претходног међународног искуства и због састанка у Оману, но питање је има ли уопште у самом врху америчке администрације, у најужем Трамповом окружењу, било кога са више знања, искуства и квалификација.

Јесте званично најважнији амерички преговарач у Исламабаду био Џеј Ди Венс, Трампов потпредседник, који се упадљиво држао по страни од самог почетка рата у Ирану, али питање је колико су уопште велика његова овлашћења у ситуацији где о свему одлучују Трамп и неколико његових најближих сарадника, који не трпе било какво супротно мишљење, чему сведочи и смена неколико високих војних званичника усред рата.

То и јесте највећи проблем са америчке стране. САД су увек имале добру секцију која се бавила Ираном (као, уосталом, у своје време и добре совјетологе и људе који су познавали Кину), али све то је временом разјурено, закључно са почетком другог Трамповог мандата.

Америци је очајнички потребан излаз из овог рата, уз проглашење било какве победе. Само, како прогласити победу у рату за који нико не може јасно да дефинише зашто је почео, и са којим циљевима, осим небулозних дефиниција тих циљева по друштвеним мрежама, који су се мењали на дневној бази?

У том рату је Америка вишеструки губитник, првенствено репутационо.

Репутационо као преговарач о било чему, као земља у чија обећања више не верују ни непријатељи ни савезници, а било је основа за то и раније (царине, Гренланд итд).

Репутационо као војна сила, евидентно најјача у свету, али која са свом том силом није успела против вишеструко слабијег Ирана да оствари ниједан од безбројних набројаних циљева (не тако давно, 2021, та иста војна сила се после двадесетогодишњег рата са талибанима и утрошених најмање 1,5 хиљада милијарди долара покупила из Авганистана и препустила га у целости талибанима).

Репутационо као савезник који гарантује заштиту, безбедност и стабилност – шта сада о томе мисле петро-монархије у Заливу које су то плаћале безбројним хиљадама милијарди долара тек ће се видети у наредном периоду.

На крају, и најважније, репутационо као савезник у чију се предвидљивост и урачунљивост, које су основа свега, не може више рачунати. Од Вашингтона су се у овом рату одмакли баш сви савезници, од најближих попут Велике Британије, до Јапана. Баш сви су одбили да се овом рату придруже, и НАТО колективно, да у њему учествују на било који начин. Позив Кини, Јапану, Јужној Кореји, Француској и Великој Британији да учествују у одблокиравању Ормуског мореуза неки су, попут Британије, глатко одбили, Француска и Јужна Кореја су промрсиле да ће размислити и јавити се, Кина нешто формално одговорила док су се њени руководиоци вероватно у самоћи смејали, а најконкретнији је био Јапан који је рекао да је лествица превисоко подигнута и да они не би да у томе учествују.

И ту нису ништа помогли Трампова бука и бес, претње и увреде, његове и Хегсетове објаве како је ово била величанствена победа, којима се у Техерану подсмевају, а због којих у савезничким престоницама нелагодно гледају у земљу. А када се једном таква врста поверења изгуби, тешко се икада враћа.

А и гунђање код куће је све јаче, како због пораста цена бензина и инфлације, тако и због прекршених обећања да Америка више неће учествовати у ратовима који је се не тичу.

Како ће се из такве ситуације извући онај (они) који најмање противљење и најрационалније примедбе доживљавају као личну увреду, после које следе неконтролисани напади беса и неконтролисани поступци, онај (они) који домаћу и светску политику која се тиче милијарди људи креира на дневној бази, на основу тренутног расположења и оскудног (никаквог) знања о мало чему, најмање о свету, при томе у најближем прстену окружен истим таквим људима, тешко је рећи.

У најбољем случају, завршиће се бар на неко време повлачењем уз шкргутање зуба, мада вреди размишљати о томе да је истекло тек 15 месеци Трамповог мандата. У најгорем случају наставиће се тамо где се стало, а то је сценарио о коме је боље не размишљати.

Сваки досадашњи наставак кризе око Ирана почињао је тамо где је претходни стао. У априлу 2024. године, у знак одмазде због израелског напада на конзулат Ирана у Дамаску, Иран је испалио ракете и дронове на територију Израела, први пут у историји; Тел Авив је одговорио неколико дана касније, али није било жртава ни много штете ни на једној страни, напади су очигледно били обострано тако креирани. Међусобни напади су поновљени у октобру исте године, опет дозирани, али много жешћи. У јуну 2025. Израел, потом и САД су напали Иран, Техеран је одговорио масивним ракетирањем Израела. Рат је био жесток, али кратак, „свега“ 12 дана. Овог 7. априла, све је стало на самој ивици провалије.

Фактор Израел

Преговори у Исламабаду имали су и трећег актера – Израел, који није био за столом, али јесте лебдео изнад стола. Шта заиста мисли о примирју које су касно ноћу договорили Вашингтон и Техеран, а са којим се Тел Авив сложио, Израел је показао већ сутрадан, 8. априла.

У поподневним сатима изведен је најжешћи удар на Либан од почетка рата, посебно на Бејрут. Без најаве и упозорења гађани су, неселективно, и делови града који су раније важили као „сигурне“ зоне. Убијено је најмање 357 људи (жртве се још увек извлаче испод рушевина), од тога најмање 35 деце, а хиљаде су рањене.

Тел Авив је рекао да изјаве после преговора у Исламабаду да примирје важи и за Либан нису тачне и да ће наставити рат на територији Либана до коначног уништења Хезболаха, као и да ће проширити „сигурносну зону“ до реке Захрани у Либану, педесетак километара северно од границе. Израел је више пута поновио и да рат у Ирану није завршио, и да је спреман на његов наставак.

Опозиција у Израелу, а и неки чланови владајуће коалиције, жестоко су критиковали Нетанијахуа што је уопште пристао на било какво примирје.

Најављени су директни преговори Либана и Израела у Вашингтону 14. априла, мада није јасно о чему ће уопште преговарати – Израел инсистира да либанска влада разоружа Хезболах, што ова зна да не може, и зато што је војска слабија од Хезболаха, и због тога јер зна да би тиме највероватније гурнула земљу у грађански рат; Израел преговоре са Хезболахом не жели, нити Хезболах са Израелом. Једини уступак који је, за сада, Израел направио је да је на наговор Вашингтона у последњих неколико дана престао да бомбардује Бејрут, али су жестока бомбардовања и борбе настављени на југу земље.

Гидеон Леви, колумниста израелског „Хареца“ пише да је Израел по први пут од свог оснивања у ситуацији да можда потпуно изгуби подршку било које земље у свету, па чак и Америке. Разлог је једноставан: док је трајао разарајући рат у Појасу Газе, уз све ужасе, већи део западног света је нелагодно ћутао или у пола гласа говорио како би то требало да се заустави, али тај рат није непосредно угрожавао њихове економије. У случају Ирана ситуација је потпуно другачије, због тог рата читавом свету прети темпирана економска бомба, па је одмицање од Израела гласније и уочљивије.

Леви каже да би Трампу, таквом какав је, један од начина изласка из рата могaо да буде пребацивање кривице за све на Израел, а и све већи број припадника МАГА покрета, неки и утицајни, почињу да питају зашто Американци морају да плаћају због рата Израела са Ираном када Иран није претња Сједињеним Државама.

У сваком случају, Нетанијаху, Бен Гвир, Смотрич, а и већи део становништва Израела које по анкетама подржава рат против Ирана и у Либану, на примедбе се не обазире, а Доналд Трамп најављује тоталну блокаду Ормуског мореуза, без обзира на последице. Све три зараћене стране тврде да „држе прст на обарачу“, а Блиски исток и свет са много страха и мало наде чекају даљи развој догађаја.