Спасавање редова Тачија: Америчка „лака коњица“ у одбрани бивших лидера ОВК

Некадашњи политички лидер тзв. Ослободилачке војске Косова, Хашим Тачи, самоуверено је седео на оптуженичкој клупи Специјалног суда у Хагу прошле недеље, 19. новембра, док је бивши командант снага НАТО-а у Европи, амерички генерал Весли Кларк, убеђивао судију да му, после сведочења у корист одбране, дозволи да одржи завршно слово, како му је и против правила суда обећано. Судија се неубедљиво опирао позивајући се на процедурална правила, одбрана се смешкала, тужилаштво је остало немо.

„Остајем при ранијем убеђењу да Хашим Тачи није одговоран за оно што се тамо десило, у смислу индивидуалних аката насиља и освете“, закључио је Кларк на концу четири минута дугог говора о невиности, жртвама, те односу закона, одговорности и виших интереса.

„Ствар са овим суђењем, а не желим да покажем недостатак непоштовања према било коме или према процесу, јер мислим да су судски процеси важни, јесте што мислим да је негде пређена линија у вези са законом и редом у односу на одбрану људских права појединаца. Ту је линију прешла Ослободилачка војска Косова још негде током деведесетих, када је једноставно одбацила српску репресију и учинила све што је у било у њеној моћи да јој се одупре. У том случају, они нису били терористи без обзира што су ми српски генерали говорили да јесу. Тада они нису терористи већ се боре против режима који је неоправедан, неморалан и нелегалан и који је заслуживао да буде промењен... Закони и процеси цивилизованог друштва морају да узму у обзир потребе народа, личне слободе и достојанство... Мислим да у овом процесу, уколико се настави, постоји одговорност према кривичним законима, али постоје и стратешки елементи који су понекада значајнији од личне одговорности“, речи су генерала који се налазио на челу снага НАТО-а током 78 дана бомбардовања СР Југославије 1999 године.

Судије, тужиоци и браниоци су се затим разишли.

Из суднице је, неколико минута раније, изашао и Весли Кларк, који је и својим другим наступом у Хагу показао како судска правила за њега једноставно – не важе. Слично се догодило и када је 2003. године, током суђења бившем југословенском председнику Слободану Милошевићу, генерал Кларк, који се у то време надао и месту у трци за Белу кућу, иза затворених врата сведочио у том процесу да би, одмах потом, своје виђење дијалога у судници препричао новинарима. Хроничари наводе да је тада током сведочења самопоуздање изгубио само једном, одговарајући на питање о размени шапки са генералом Ратком Младићем.

Весли Кларк у Хагу, други пут

Током другог боравка у Хагу, сада као сведок одбране Хашима Тачија, Весли Кларк се у судници појавио као последњи у јуришу „лаке коњице“ коју је Вашингтон послао у овај Трибунал, настојећи да политичким говорима, лепим речима и слабим памћењем неутралише изјаве 125 сведока и наводе из око 3.000 материјалних доказа у процесу који се против четворице бивших лидера ОВК води због наводних ратних злочина и злочина против човечности за које се терете и по командној одговорности.

Хашим Тачи, затим бивши шеф тајне полиције Кадри Весељи, портпарол ОВК Јакуп Краснићи и некадашњи члан главног штаба ОВК Реџеп Сељими, после озбиљне истраге и испитивања неколико стотина сведока, оптужени су пред новим хашким трибуналом за убиства, мучења, злостављања, застрашивања и прогон Срба, Рома и политичких противника међу косовским Албанцима. Временски оквир који су обухватиле ове оптужбе је од марта 1998. до септембра 1999. године.

Тужилаштво Специјалног суда за злочине ОВК четворицу лидера те организације терети за злочине почињене против стотина цивила, због чега сносе индивидуалну одговорност, те да су били део систематских напада на особе за које су сматрали да делују против ОВК.

Пре Кларка, хашком судницом су, уз дозволу Стејт департмента и Пентагона, продефиловали бивши званичници Стејт департмента Џејмс Рубин и Кристофер Хил, заменик шефа УНМИК-а Џок Кови и саветник делегације косовских Албанаца током преговора у Рамбујеу Пол Вилијамс. Они су сведочили о Тачијевој небитности у сложеним околностима које су пратиле косовску кризу. Некадашњи командант снага НАТО-а у Европи, генерал Весли Кларк, био је, на концу, главна звезда одбране.

„Уредно потшишан, лепо одевен, али без утицаја“, овако је Кларк описао Хашима Тачија, са којим се током и непосредно после рата на Косову састајао у три наврата. „Други пут сам се састао са Тачијем пред почетак операције ваздушних удара. Био је само један од многих с којим сам се видео. Имао је бољу фризуру и бољу одећу и није добро говорио енглески. Тешко смо комуницирали, али сам знао да није био командант војске“, рекао је Кларк.

Амерички генерал је, у неколико наврата, ОВК поредио са устаницима који су предводили Америчку револуцију. „Прекорачена је линија у праву када је подигнута ова оптужница. Они су устали против репресије и режима који је био неморалан, нелегалан и неправедан. Таква револуција почела је у Америци 1774. године и морамо да схватимо да осим права постоје и стратешки интереси, који су значајнији“, рекао је генерал Кларк.

О Тачију је 2010. године слично говорио и тадашњи потпредседник САД-а Џозеф Бајден, који је политичког лидера ОВК назвао „косовским Џорџом Вашингтоном“. Када је деценију касније објављена оптужница против Тачија, Бајден се усељавао у Белу кућу, док је овај био на путу ка хашком притвору.

Кларк је Ослободилачку војску Косова у судници описао као „сирову организацију“, без јасно дефинисаног ланца команде, али са израженим улогама регионалних команданата, на чија плећа су сведоци одбране покушавали да набаце сав терет оптужнице у којој је набројано више од 100 жртава.

„Тачи је тада стајао сам по страни и остали команданти су га игнорисали. Његов утицај био је ограничен... Био је портпарол, свеже ошишан и западњачког изгледа. Није деловао као човек који се годину или две борио по шумама. Он није контролисао ситуацију“, рекао је некадашњи командант снага НАТО-а у Европи.

Рубиново сведочење

Двадесетак година раније, у истом граду али пред другим судом, сасвим другачије виђење организације ОВК понудио је Шукри Буја, некадашњи командант ОВК за Оперативну зоне Неродимље, који је почетком 1998. године заједно са Тачијем и Кадријем Весељијем преко албанских планина стигао на Косово.

Буја је током сведочења 5. јуна 2002. године у више наврата наводио да је у бар два наврата наређења о преузимању команде над јединицама и реорганизацији ОВК добијао лично од Хашима Тачија. Навео је и да је политичка одлука о формирању ОВК донета 1993. године, са намером да се „ослободе све окупиране албанске територије“. Те територије, према Бујином сведочењу, укључивале су делове Македоније, Србије и Црне Горе.

„Тако је било на почетку, али је после реакције међународних политичара, наш генералштаб одлучио да се одрекне тих широких захтева и усредсреди на Косово и ослобађање територије Косова. То је била више политичка него војна одлука. На територијама у Македонији и у Црној Гори, ОВК није била активна“, рекао је тада Буја.

Наводи овог команданта ОВК су за две деценије, некако, заборављени, па је и Џејмс Рубин, некадашњи портпарол Стејт департмента и сарадник државне секретарке Мадлен Олбрајт, жестоко критиковао наводе тужилаштва да је Тачи умешан у ратне злочине или каква друга непочинства.

Рубин је у судницу у Хагу ушетао као некадашњи човек од поверења Олбрајтове, која га је на преговоре у Рамбујеу фебруара 1999. године послала како би Тачија, тада ново лице политичке сцене косовских Албанаца, наговорио да пристане на споразум.

Из француског замка у којем су српска и албанска страна расправљале о понуђеном споразуму, Тачи и Рубин су изашли као звезде светске дипломатије и балканске политике, пре свега јер је изасланик Мадлен Олбрајт успео да постави Тачија на чело делегације косовских Албанаца и да га потом убеди да прихвати понуђени париски документ, који је српска делегације потом одбила да потпише.

Рубин и Пол Вилијамс, некадашњи саветник делегације косовских Албанаца у Рамбујеу, током својих сведочења убеђивали су судско веће у Хагу да Тачи и још тројица оптужених лидера ОВК никако не могу да буду одговорни за недела која им се стављају на терет, јер њихове функције, ма колико биле звучне, нису имале стварни утицај на развој ситуације на терену.

Црна листа

И Рубин и Вилијамс су потврдили тезу одбране да Тачи током трајања сукоба није имао стварну моћ, већ да је она лежала у рукама команданата оперативних зона, којих је на Косову током рата било шест, уз седму у Македонији, која у тој фази кризе није активирана.

„Хтели смо да будемо сигурни да смо на страни на страни добрих, и нисмо желели да они буду жртве. Али не могу бити жртве ако чине ратне злочине или заступају радикалних исламиста“, рекао је Рубин.

Рубин је, такође, навео да је од обавештајних служби, стручњака за спољну политику и званичника Пентагона тражио да се изјасне да ли је ОВК била умешана у ратне злочине и да „никада није добио потврду таквих гласина“.

„Није био истинит ниједан од навода о његовој (Тачијевој) улози нити о улози ових команданата ОВК у извршењу ратних злочина. Ништа није било истина“, рекао је Рубин пред судом у Хагу. Од тренутка када су, средином јуна 1999. године, снаге НАТО-a ушле на Косово, са те територије протерано је више од 200.000 Срба.

Истовремено, Рубин је рекао да је Вашингтон желео да од Тачија „направи лидера“, те да је између САД-а и ОВК временом изграђен партнерски однос, иако је Америка у први мах ту формацију сматрала терористичком организацијом, што је изјавио некадашњи амбасадор САД у Хрватској и амерички специјални изасланик за Косово Роберт Гелбард.

„Осуђујемо нападе на полицију и остале од групе која се назива Ослободилачком војском Косова. Као што сам рекао, те акције сматрам терористичким и САД се снажно и у потпуности противе свим терористичким акцијама и терористичким организацијама“, рекао је Гелбард 22. фебруара 1998. године на конференцији за штампу у Приштини.

Ова Гелбардова изјава сматрала се званичном потврдом да је Ослободилачка војска Косова у очима Вашингтона, у то време, била теористичка организација, али се америчка реторика убрзо променила, а Гелбард је по хитном поступку место америчког посредника у односима са косовским Албанцима уступио амбасадору у Скопљу Кристоферу Хилу.

Неколико дана после наступа Џејмса Рубина у Хагу, генерал Кларк је током свог сведочења у више наврата тврдио да Сједињене Државе никада званично нису прогласиле ОВК терористичком организацијом, већ да је то квалификација коју је на рачун албанских побуњеника изрекао Роберт Гелбард.

У документима Стејт департмента, ОВК се не помиње на листи организација избрисаних са америчке „црне листе“.

Тачијев „анђео чувар“ 

Од свих сведока одбране у Хагу, заштитнички став према Тачију најубедљивије је пред судом, како се чини, изнео Џок Кови, некадашњи заменик шефа Мисије УН на Косову, који је после рата 1999. године словио за „анђела чувара“ интереса Хашима Тачија.

Кови је у више наврата поновио да бивши политички лидер Ослободилачке војске Косова није имао директан утицај на догађаје који му се стављају на терет, укључујући убиства, прогоне неалбанског становништва и претње политичким противницима. „Ниједна од ових активности није директно повезана са господином Тачијем, нити се на било који начин односи на мишљење које смо имали о њему“, рекао је Кови.

Тужилаштво је Ковија суочило са документом посебног тима УНМИК-а из новембра 1999. године, у којем се наводи да су истражни органи „прикупили око 7.500 имена некадашњих и садашњих припадника ОВК и Косовског заштитног корпуса, за које се тврди да имају везе са нелегалним активностима“.

У том извештају наводи се и да је од бивших припадника ОВК одузето неколико десетина легитимација „министарства унутрашњих послова“ које је потписао оптужени Реџеп Сељими, а захваљујући којима су они, упркос отужбама за отмице, изнуде, протеривање и претње, „несметано наставили да раде без реакције полиције“.

Кови је, пак, одговорио да се сећа наређења из седишта Уједињених нација за покретање свеобухвaтне истраге о наводним злочинима ОВК и учешћу припадника ове формације у криминалним радњама, али наводећи да је било „кристално јасно да Тачи с тим, као ни са акцијама припадника Косовског заштитног корпуса, нема никакве везе“.

Спсавање редова Тачија

У претходних петнаестак година неколико високо рангираних званичника међународне полиције на Косову означавало је Џока Ковија као човека који је на место заменика шефа УНМИК-а постављен како би „чувао Тачија од оптужби за злочине и организовани криминал“.

О томе је, још пре 15 година, за Интернет портал Радио-телевизије Србије говорио некадашњи шеф Одељења УНМИК полиције за тешки криминал Стју Келок, који је рекао да је Џок Кови „умешао прсте у сваку значајнију одлуку“.

„Био сам потпуно свестан ко је господин Тачи и колики је његов утицај“, рекао је тада Келок. „Међутим, у круговима у којима сам ја деловао било каква критичка дискусија о њему или његовим сарадницима била је одмах одбацивана. У то време био сам сведок стварања државника од њега. Било ми је јасно, кристално јасно, да је баш он био изабран и да никада неће бити доведен у везу са било каквим криминалним активностима. И све то упркос чињеници да је имао утицај на убирање пореза, трговину дрогом и белим робљем, оружјем и шверцом разне робе.“ 

Сличну тезу је, током процеса Тачију, изнело и тужилаштво, цитирајући одломке из дневника немачког генерала Клауса Рајнхарта, другог по реду команданта КФОР-а, који је септембра 1999, објашњавајући односе са нетом расформираном ОВК, тврдио да му је Тачи у више наврата претио да ће обуставити сваку сарадњу са мисијама НАТО-а и Уједињених нација „незадовољан њиховим потезима“.

„Он (Тачи) се понаша као дериште којем не дају играчку коју жели, а играчка су председништво Косова и политичко вођство под кишобраном Кушнерове администрације“, наводи се у Рајнхартовој књизи.

Кови је, бранећи Тачија, рекао да је његова фрустрација била показатељ колико је некадашњи политички лидер ОВК снажно желео да покаже важност сарадње са Унмиком. „То није дуго трајало“, рекао је Кови.

Листом сви сведоци одбране на овом процесу су стање на Косову 1999. године описивали као хаотично, наводећи да прогон српског и осталог неалбанског становништва никако није могао бити део смишљене кампање ОВК, већ више производ хаоса и таласа освете који је уследио након повлачења српских снага безбедности.

Кларк је тврдио и да Тачи није контролисао акције ОВК, па самим тим није могао бити одговоран за прогоне, те да је насиље после доласка снага КФОР-а јуна 1999. године било индивидуално а не планско. „Да смо имали информације да је у такве ствари била укључена ОВК, жестоко бисмо реаговали“, рекао је Кларк наводећи да је, у то време, на располагању имао информације од тајних служби, снага КФОР-а, мисије Уједињених нација, дипломатске депеше и извештаје о инцидентима.

Навео је и да НАТО није имао прецизне податке о броју становника на Косову, па није могао да „процени колико је Срба отишло“, али је оценио да је „отимање земље, пољопривредних машина и објеката било део индивидуалних акција“.

Кориша, 13. мај 1999.

Кларк је, такође, у свом исказу навео да Ослободилачка војска Косова није пружала информације о кретању и положајима јединица Војске Југославије, те да је он стекао утисак да су борци „били мотивисани“, али да сама формација „није имала командну и контролну структуру“.

Препричавајући један од разговора са Тачијем, Кларк је рекао да га је једном упитао: „Где су они, а где сте ви? Где да нападнемо?“, али да није добио никакве конкретне информације.

Изостанак конкретних информација о положајима и кретању јединица Војске Југославије, тврдио је Кларк, довеле су до грешака током бомбардовања, попут напада на колону албанских избеглица код села Кориша 13. маја 1999. године, када је погинуло 87 људи.

„Напали смо једно место где су, како су обавештајци тврдили, биле српске снаге и команда. Виделе су се антене као и возила око зграде, али се испоставило да се ради о Албанцима које су Срби притворили и окружили возилима како не би побегли“, рекао је Кларк.

Четрнаестог маја ујутру те 1999. кренуо сам из Приштине ка Кориши, са још неколико новинарских екипа и камермана. Пратили су нас војници. Обишли смо круг широк бар километар око спрженог задружног паркинга, али на мекој земљи нисмо пронашли остатке било какве уништене војне опреме, трагове возила, или било чега што би могло указивати да се ту десетак сати раније налазио положај артиљерије. Нашли смо тек пар остатака пројектила, који су се унаоколо разлетели после експлозије.

Врели мотори трактора су, према једној од верзија, заварали пилоте НАТО-а, који су их, прогласивши их за оклопна возила, засули пројектилима и збрисали са лица земље. „То је била легитимна војна мета... НАТО не може да потврди број жртава које су изнеле српске власти, ни разлог због којег су се цивили нашли на овој локацији у време напада“, саопштио је тада НАТО.

До краја рата, идентификовано је 77 страдалих који су сахрањени на гробљу које носи назив „Мученици Корише“. Сваке године, највиши званичници власти у Приштини полажу цвеће на њихове гробове, објашњавајући како се „13. маја 1999. године на том месту десио страшан масакр јер су српске снаге зауставиле и убиле 77 Албанаца“.

Клопка за генерала

Недуго после завршетка агресија на СР Југославију, тадашњи амерички министар одбране Вилијем Коен сменио је генерала Кларка са места команданта НАТО-а. Као кључни аргумент за смену амерички медији наводили су Кларково инсистирање да покрене копнену инвазију на СР Југославију.

Генерал Хју Шелтон, који је у то време био први војник САД-а, и о Кларку никада није имао претерано високо мишљење, објаснио је смену „карактерним проблемима“.

Годинама касније, највиши представници власти у Вашингтону имали су опречна мишљења – Коен га је сматрао најгором особом коју је поставио на било који положај, док је Ричард Холбрук мислио да је Кларк бриљантан војник.

У својој мемоарској књизи „Модерно ратовање“ Кларк описује шта му се догодило после једне конференције за новинаре у време агресије, на којој је трапаво објашњавао ефекте бомбардовања и наводи речи свог шефа, начелника генералштаба САД-а Хјуа Шелтона:

„На састанку у Белој Кући данас се водила велика дискусија о твојој конференцији за штампу. Секретар за одбрану ми је наложио да ти, за убудуће, пренесем следеће упутство: 'Склони се са те јебене телевизије. Нема више никаквих брифинга.' Желео сам да ти то пренесем управо онако како ти је он поручио. Имаш ли неко питање?“

Надређени Кларку на терет стављају две кључне ствари, инсистирање да се Милошевић натера на преговоре и да се затим Србија бомбардовањем казни за неуспех Рамбујеа. Тврдио је да ће Милошевић поклекнути за неколико дана, а када се то није догодило његова војничка каријера била је увелико запечаћена.

„Њујоркер“ тврди да није смењен усред рата само зато јер се Пентагон плашио да не уздрма ионако крхки савез, али му је забрањено да се појави на самиту НАТО-а у мају 1999. године.

О смени је Кларка телефоном обавестио генерал Шелтон и одмах затим прекинуо везу. Неколико тренутака касније, телефон је још једном зазвонио. На другој страни линије био је репортер „Вашингтон поста“ Бредли Грахам, који је тражио коментар о смени.

Био је то прилично хладнокрван начин да се Кларку ускрати свака одступница. Покушао је да позове неколико дојучерашњих савезника у вашингтонском естаблишменту, али се нико није јавио. Његова војничка каријера била је окончана.

Једва је успео и да објави мемоаре, пошто му је један од највећих издавача рекао да „публику више не интересују људи као што сте ви“.

Четврт века од краја НАТО агресије и рата на Косову, Кларка се сећају једино адвокати и косовски Албанци који су га, после сведочења у Хагу, засули изразима захвалности.

„У време када нам је опстанак био у питању, народ Косова је наде полагао у вас. И данас, народ Косова и другови из ОВК уздају се у вас, у нади за правдом за ослободиоце затворене у Хагу“,  написао му је Рамуш Харадинај.