Место Хермана Ипена у општем образовању: Препознавање света Џеремаје и Курдија Мелоја

Сви светски медији су пренели вест да је 22. марта 2026. године у 88. години живота умро један од највећих мајстора европске девете уметности, белгијски цртач стрипова Херман Ипен, уз уобичајена набрајања животног пута и каријере: да је рођен 17. јула 1938. године у Малмедију код Лијежа; да је шегртовао као столар, а стрип открио шездесетих година.

И даље: прве табле објавио је 1965. године, а следеће започео сарадњу са сценаристом Мишелом Грегом, с којим је створио две култне стрип серије. Прва је о Бернарду Принсу, бившем полицајцу Интерпола који на броду „Корморан“ језди светом са својим пријатељима. Други серијал је „Команча“, вестерн са јунацима који су били ближи ликовима из вестерна Сема Пекинпоа него оних са Џоном Вејном у главној улози.

Године 1977. почео је по сопственом сценарију да црта „Џеремају“, „постапокалиптичну сагу о преживелима у разореном свету“ која је потрајала до октобра 2025. године и доживела планетарни успех. 

Поред ових, нацртао је серијал „Торњеви Боа-Морија“, средњевековну сагу чији су утицај и успех поредили са оним који је имао роман „Име руже“ Умберта Ека, и низ других култних албума – међу којима и „Сарајево Танго“ о рату у Југославији. Године 2016. године добио је најпрестижније признање у свету стрипа, „Grand Prix“ на најважнијој светској смотри стрипа у француском граду Ангулему. 

Улога стрипова општем образовању

И све је то тачно, али је прича о Херману шира и дубља од пуког набрајања наведених података, и сигурно би сваки страсни љубитељ стрипа могао да исприча своју причу о томе шта су му „девета уметност“ и Херман у њој значили у животу.

Моја, на пример, почиње још крајем шездесетих година прошлог века, када су у одрастању и образовању подједнако важну улогу имале књиге, музика, филмови и стрипови. У земљи размахане и ка целом свету отворене културе свега тога је било у изобиљу. Родна кућа у Чачку одувек је била пуна „Микија“ и „Микијевих алманаха“ које је отац, железничар, доносио повремено из магацина станице у Чачку, где се у камионе претоварала ремитенда и одвозила у Горњи Милановац, седиште легендарне, caдa покојне издавачке куће „Дечје новине“.

Негде у петој години сам се, самостално, описменио уз Микија, Шиљу и Пају упијајући много тога што ме касније гурало неким чудним стазама. Ко зна зашто ме је копкало шта значи када изнервирани Баја Патак, пошто сазна да су његову фабрику сира у Данској напале гљивице, дрекне: „Стара прича, има нешто труло у држави Данској!“, али сам тражио и распитивао се све док нисам сазнао да су то речи извесног данског принца, коме је то у уста ставио извесни Шекспир. Нисам знао шта је тај Хиндукуш по коме су Паја и Баја тражили снежног човека, али је толико магично звучало да се нисам смирио док, много касније, нисам видео и омирисао тај Хиндукуш. 

Моје прве сумње у исправност одлука државне власти појавиле су се када сам почетком седамдесетих у поподневним вестима Радио Београда, после извештаја о броју погинулих у Вијетнамском рату, чуо да су неки стрипови опорезовани као шунд-литература. Шта то заиста значи схватио сам сутрадан испред киоска, када су ми услед великог поскупљења, а танког буџета, постали недостижни геније зла Дијаболик и први објекат наших дечачких еротских маштарија, увек разголићена свемирска хероина Барбарела.

Развојни пут дечака из Чачка

Од Дизнијевих ликова и Супермена пут је логично водио ка јунацима „Лунов магнус стрипа“, „Златне серије“ и инима. Наравно да су Командант Марк, Блаф, Жалосна Сова, Загор Те-Неј – Дух са Секиром и Чико, Тајанствени Алан (Блек Стена је дошао мало касније), баш као и Принц Валијант и безброј других били важан део живота, но како се расло учило се и да свет није тако бајковит да би га насељавали само црно-бели ликови бескрајно добрих и поштених трапера, витезова итсл, и ружни и зли црвени мундири.

Па су пажњу почели да привлаче анђели гаравог лика исконски праведни, али и грешни, са правим биографијама, који су расли у неким мукама и по неким забитима и периферијама налик тада још увек блатњавој чачанској Алваџиници, попут Модести Блејз, Вилија Гервина, „ђаволског поручника“ Мек Која кога је Палакиос цртао потезима Ван Гога (и цртеж је постао нешто што се запажало када се читају стрипови!), налик Туку, Ли Ван Клифу и Клинту Иствуду из шпагети вестерна Серђа Леонеа, који су заменили помало бескрвне Џона Вејна и Герија Купера (уз сво поштовање).

И Кен Паркер који је у ствари био Роберт Редфорд из Полаковог филма „Џеремаја Џонсон“ (ено их обојице и у недовршеном, постхумно објављеном роману Бекима Сејрановића „Chinook“).

Укратко, неки ликови са којима је било лако поистоветити се и сањати да је могуће живети као и они.

Астерикс, Обеликс, Талични Том, Умпах-Пах, Хогар Страшни, Гиџа Јагуриџа део су приче у којој се учило сјајном, али незлобивом хумору који би данас сигурно био забрањен због екстремне политичке некоректности.

Нека извину непоменути, било их је много.

Улога Хермана у општем образовању

Не могу тачно да се сетим када је тачно Херман упловио у тај свет, али знам да је упловио кроз Бернарда Принса и његове сапутнике са „Корморана“. Није Бернард био поменути анђео гаравог лика, ни његови пријатељи, али је био жив, много живљи од Рипа Кирбија, и имао је нешто, неку харизму коју је тешко дефинисати. И био је сјајно цртан, чак и дечачко око је могло да препозна руку мајстора.

Баш као и црвенокоси Ред Даст, митски херој Дивљег запада, истовремено и Шејн и Вајат Ерп и Док Холидеј Френка Ларамија, неописиво жив. Баш као и Команча, и сви око њих заједно налик оним људима из Пекинпоове „Дивље хорде“ и „Пет Гарета и Билија Кида“.

Цветало је хиљаду цветова, излазили су „Стрипотека“, „Екс алманах“, „Супер екс“, „Спунк“, заборавио сам како се зваше неко издање ширине једне шлајфне, али из свих њих сам исецао и скупљао епизоде „Команче“, реконструишући епизоде од почетка серијала.

Већ се момчило када сам у лето 1979. у „Стрип арту“ видео прву епизоду „Џеремаје“, који је померио границе до тада познатог стриповског света. Добро, нешто раније је земљотрес који и данас траје био када сам срео Корта Малтезеа, Астера Блистока и неке друге, али то је посебна прича.

Први број „Џеремаје“

У многобројним текстовима посвећеним Херману може се прочитати како је он средином седамдесетих осетио да је дуга и сјајна сарадња са сценаристом Грегом – из које су настали „Бернард Принс“ и „Команча“ – пришла свом стваралачком крају, и како је пожелео да створи „нешто своје“, стрип у коме ће бити и цртач и сценариста.

Тако се 1979. родио „Џеремаја“.

У прва четири кадра на првој страни прве епизоде, без иједне једине изговорене речи, сумиран је сумрак једне цивилизације који непријатно подсећа на садашњост. У првом кадру су само пароле подигнуте на узаврелим улицама на којима пише: „Цивилизација је у опасности!“, „Сједињене Државе белцима!“, „42% популације је црно!“, „Црна снага – одмах!“; у другом су људи који се по улицама туку једни с другима са неописивом мржњом на лицима и тенкови и авиони у пожару који све гута; у трећем слика спржене и уништене земље без људи; у четвртом слика те исте, али озеленеле земље по којој трава прекрива остатке уништавања, још увек без људи.

На следећој страници из земље излази меркат и њуши ваздух, неки људи се у сумрак враћају у своју од дрвета направљену тврђаву у којој се ноћу крију од страшне стварности. Изван тврђаве остаје младић по имену Џеремаја, леп као Аполон, жељан да види какав је свет од кога се његови суграђани крију. Среће Курдија Мелоја који по стварности крстари са шлемом у који је затакнута перушка, пиштољем за појасом, вечитом цигаретом у устима и растегљивим моралним принципима неопходним да би се у таквом свету преживело.

Џеремаја и Курди наставили су заједно да лутају по том постапокалиптичном свету следеће 43 године у 42 епизоде.

„Кад узмем у руке неки Херманов албум, често помислим: Па ово је филм!“, рекао је својевремено Роман Полански пошто је прочитао „Џеремају“. Не случајно, недуго после објављивање прве епизоде стрипа снимљен је култни филм „Mad Max“ у коме се прославио Мел Гибсон крстарећи хермановским крајолицима. 

Херман и Југославија

На чудан начин се испреплела судбина „Џеремаје“ и једног света који је десетак година после објављивања прве епизоде неславно нестао. Крајем седамдесетих je у Сарајеву Ервин Рустемагић, тада још тинејџер, подизао из пепела посрнули магазин „Стрип арт“. Способан какав је био, упознао је много важних људи из света стрипа, између осталих и Хермана (касније му је постао и менаџер), па је тако његов „Стрип арт“ међу првима у Европи и свету објављивао сваку нову епизоду „Џеремаје“. Неким тинејџерима у Чачку и широм Југославије који су „Стрип Арт“ куповали и разрогачених очију гутали „Џеремају“, то није деловало као нешто необично.

Када је 1984. прострујала вест да Херман црта нови стрип са средњевековном тематиком под насловом „Торњеви Боа-Морија“, „Стрип Арт“ је објавио да ће, упоредо са светском премијером, албум у колору бити објављен и код нас, а да ће првих сто претплатника добити пропагандни постер са Хермановим потписом.

Од детињства сам скупље примерке стрипова, попут „Астериксовог забавника“ у издању новосадског „Форума“, у пластичним корицама и пуном колору, куповао „попола“ са најбољим другом Рајом. Важно је било да се прочита, не код кога ће примерци остати. Тако смо, свеже пристигли из војске, одлучили да „попола“ купимо и „Торњеве Боа-Морија“. Били смо међу првих сто претплатника, и добили смо и постер са Хермановим потписом.

После нас је живот однео на различите стране, мало ме и данас гризе савест што су сви „Астериксови забавници“, као и први албум „Торњева Боа-Морија“, остали код мене, али је постер остао код њега, ваљда је још читав, увек заборавим да га то питам када се чујемо.

Сарајево и Југославија су после златних стриповских и осталих година утонули у апокалипсу. Херман је југословенским ратовима посветио стрип албум „Сарајево Танго“. У њему се помиње и Карим Заимовић, близак сарадник Ервина Рустемагића на стрип и културној сцени Сарајева, кога је убио гелер гранате 13. августа 1995, током опсаде града. Имао је 24 године.

Не живе ни Сарајево ни остаци Југославије постапокалиптично доба из „Џеремаје“, мада има неких елемената, а ни остатак света не заостаје у овом тренутку много. Али има наде и живота, ено их у уметности и Хермановим стриповима. И у сећањима.

И има их и у животу, какав год сада изгледао.