Успоравање економског раста у Кини и поређење са јапанским случајем: Перспективе и упозорења

Постоји много чланака који упозоравају на успоравање привредног раста Кине (за леп пример види овде). Успоравање је стварно. Просечан годишњи раст Кине у последње три године био је нешто испод 5% по глави становника; пре десет година трогодишњи просек био је око 7%, а десет година пре тога трогодишњи просек био је 10% (стопе раста по глави становника).

Али да ли је раст од 5% лош? Колико је он заправо лош? У 2024. години (последњој години за коју постоје детаљне стопе раста у базама података ММФ-а и Светске банке), просечна глобална стопа раста износила је 2%. Само једна од десет земаља (дакле, 10% земаља) имала је стопу раста изнад 4,7%. То значи да су кинеске стопе раста, чак и у време успоравања, и даље међу 10% највиших у свету.

Успоравање кинеске економије заправо значи да уместо да она расте по највишој, или по другој или трећој највишој стопи на свету непрестано током двадесет година (осим земаља које су привремено бележиле скок захваљујући неочекиваним приливима од ресурса или опоравку од рата), сада је „пала“ на то да буде међу најбољих 10% земаља по стопама раста. Очигледно је реч о успоравању какво би већина земаља – тачније њих 90% – желела да има. Међу великим земљама, само је Индија у последње време успешнија од Кине, са просечном стопом раста од око 6% по глави становника у последње три године.

Успоравање кинеске економије је такође „нормално“ и очекивано јер је земља постала богатија, у многим случајевима се приближила технолошкој граници па се може очекивати да ће њен раст (можда не још, али за генерацију или две) у суштини зависити од брзине технолошког напретка на самој граници технолошког развоја.

Стога је логично поставити следеће питање. Хајде да прикупимо све историјске податке (од 1950. до 2024. године) о нивоима БДП-а по глави становника и стопама раста БДП-а по глави становника за све земље које се налазе у бази података Светске банке и ММФ-а, и да упоредимо профил глобалног раста са оним у Кини. Tо је оно што приказује графикон испод.

На хоризонталној оси постоји око 11.000 тачака које представљају нивое БДП-а по глави становника (у реалном износу; у ППП доларима, тј. по паритету куповне моћи), и исти толики број тачака које представљају стопе раста БДП-а по глави становника за 187 држава. Дебела плава линија приказује просечне, непараметaрски процењене, стопе економског раста на датом нивоу БДП-а по глави становника.

Као што се лако може видети, та стопа раста се у појединим годинама креће од једва изнад нуле за најсиромашније земље, до скоро 2,5% за земље које су на нивоу БДП-а од око 10.000 долара (по паритету куповне моћи).

Данас су, на пример, такве земље (у којима би у принципу стопa раста требало да достигне врхунац) Тунис и Еквадор; али 1994. године то су били Либан, Румунија и Суринам; док су 1964. године то биле Грчка, Габон и Шпанија, и тако даље за сваку годину између 1950. и 2024. године. Након тог врхунца, „очекивана“ светска путања раста опада и на нивоу земаља са БДП-ом по глави становника од 50.000 долара и више очекивана стопа раста пада на 1,5%.

Где је Кина у овој причи? Њен ток раста приказан је црвеном линијом (такође уз коришћење непараметарске регресије). Јасно је да је Кина остварила огромно убрзање раста у поређењу са типичном светском путањом раста, али и много оштрије успоравање. (Нагиби и узлазног и силазног дела кинеске обрнуте U-криве много су стрмији него код исте такве криве за свет у целини.) Али упркос наглом успоравању, кинески раст је данас и даље знатно виши од раста типичне земље на кинеском нивоу дохотка. Постоји јаз између црвене и плаве линије: пратећи светско искуство, очекивали бисмо да Кина расте око 2%, али она расте по стопи од око 4,5%.

Дакле, да: кинески раст успорава брже него што би успоравао типичан светски раст, али Кина и даље расте по знатно вишим стопама него што бисмо очекивали на основу глобалних података који обухватају последњих 75 година.

Како то изгледа када се упореди са искуством Јапана, а многи тврде да Кина иде тим путем? Оно што примећујемо на доњем графикону јесте да је и Јапан имао много више стопе раста током свог периода експанзије него што би се очекивало на основу глобалног искуства.

Када је јапански БДП по глави становника био око 10.000 долара, јапанска привреда расла је по стопи од скоро 6% годишње, наспрам раста (као што смо видели) од око 2,5% за свет. Међутим, са БДП-ом од око 30.000 долара (паритета куповне моћи) – види испрекидану линију на графикону – успоравање Јапана било је изузетно нагло, толико да је у једном тренутку, и то врло кратко, раст Јапана постао слабији од просечног светског раста на том нивоу дохотка. Од тада се чини да се Јапан у потпуности вратио на „светску линију раста“. Другим речима, његов раст није ни нарочито добар ни нарочито лош, већ просечан за земљу на јапанском нивоу дохотка.

Питање је: да ли ће успоравање Кине бити нагло као јапанско? Може ли кинеска крива да падне толико и тако брзо да, до тренутка када Кина достигне око 30.000 долара (PPP) по глави становника, дотакне плаву линију, па да њен раст више не буде ни нарочито висок ни нарочито низак у односу на уобичајену стопу раста на том нивоу дохотка? То је, наравно, кључно питање на које данас нико не може да пружи одговор.

Али ако бисмо једноставно узели дебели маркер и наставили да повлачимо црвену линију у смеру у којем она сада иде (дакле, уз исти нагиб), Кина би достигла плаву линију при нивоу БДП-а по глави становнику од око 32.000 долара (PPP) – што је ниво дохотка који је приближно око 50% виши од данашњег. То, међутим, не значи да би раст престао. Кина би и даље расла по стопи од приближно 2% по глави становника годишње, али та стопа више не би била ни виша ни нижа од стопе раста земаља на истом нивоу дохотка. У том (хипотетичком) случају, кинеска изузетност би била окончана.