Прилози за митологију ОФК Београда: Финале купа 1966, фудбал за очи и душу

Сваки спортски клуб је у свом трајању, поред обичних мечева, имао и оне које су навијачи и медији еуфорично назвали „историјским“. У случају Црвене звезде, на пример, тај епитет носе њене утакмице у којима је 1991. године постала првак Европе и света у фудбалу. Кад је реч о Партизану, то је дуел са Хувентудом из ког су „црно-бели“ тројком Саше Ђорђевића у последњој секунди изашли као кошаркашки шампиони Старог континента 1992.

За ОФК Београд, наследника предратног БСК-а легендарних Благоја Моше Марјановића и Александра Тирнанића Тиркета, историјским мечом означен је његов убедљив тријумф у финалу Купа маршала Тита 1966. године, када је са 6:2 савладан загребачки Динамо. Тада су „Романтичари са Карабурме“ одушевили не само своје симпатизере и фудбалске сладокусце широм Југославије, него и председника Светске фудбалске федерације (ФИФА) сер Стенлија Рауса који је присуствовао том незаборавном мечу „за очи и душу“, како га је описала београдска штампа.   

Финале за анале

У сезони 1965/66. у такмичењу за фудбалски куп Југославије који је, као и још много штошта у земљи које више нема, носио име маршала Тита, учествовала су 2463 тима. Динамо и ОФК Београд су до финала стигли кроз „густ филтер“ јаких ривала, а мало је недостајало да и једни и други испадну већ у осмини финала. Загрепчани су на пенале „прескочили“ сплитски Хајдук, а на исти начин су, у дуелу са никшићком Сутјеском, у трци за велики сребрни трофеј остали  београдски „романтичари“, тако називани због увек лепршавог стила игре који су учвршћивале генерације његових фудбалера.

Финале је одиграно 26. маја увече на, по тадашњој традицији, Стадиону ЈНА (Југословенске народне армије), данас Стадиону Партизана у Београду. На трибине тог лепог здања, упркос киши, дошло је више од 35.000 љубитеља фудбала, привучених квалитетом састава два ривала из два највећа југословенска града. И Динамо и ОФК Београд су у својим редовима имали неколико репрезентативаца, од којих су неки касније постали врло запажени интернационалци у најјачим лигама Европе.

Финале је обележило и присуство председника ФИФА Стенлија Рауса, који је на ту функцији ступио пет година раније, а на њој остао скоро пуних 14 година. Тај Енглез, са племићком титулом сера, имао је веома лепо мишљење о југословенском фудбалу, па није било изненађење што је дошао да одгледа завршни меч нашег куп такмичења.

ОФК Београд је наступио у саставу: Братислав Ђорђевић, Милован Миловановић, Тодор Грујић, Стојан Вукашиновић, Благомир Кривокућа, Драган Гуглета, Спасоје Самарџић, Зоран Дакић, Слободан Сантрач, Сретен Бановић и Јосип Скоблар. Динамов дрес носили су Златко Шкорић, Рудолф Цвек, Петар Лончарић, Бранко Грачанин, Младен Рамљак, Миљенко Пуљчан, Ивица Павић, Стјепан Ламза, Славен Замбата, Јосип Гуцмиртл и Ивица Киш.

Пљусак голова

Расквашени терен није спречио фудбалске ривале да развију лепу и ефикасну игру од самог почетка. Већ у десетом минуту Београђани су повели голом свог најбољег играча, левокрилног нападача Јосипа Скоблара, репрезентативца Југославије. Седам минута касније то вођство је дуплирао Слободан Сантрач Сани, „машина за голове“, који је место у спортској историји осигурао као најбољи стрелац југословенског фудбала свих времена са 218 постигнутих првенствених голова, а укупно 1.301.

Динамо је преко Киша смањио на 1:2, али су до полувремена Сантрач и Скоблар још по једном савладали Загрепчанина Шкорића. Пет голова до одмора уверило је окупљену публику да је, упркос киши, вредело доћи на трибине Стадиона ЈНА. Осим лепих погодака видели су и низ добро осмишљених акција, пре свега београдског тима, духовите дриблинге и велику борбеност оба ривала уз, ваља и то нагласити, поштовање фер-плеја што је и иначе била одлика игре тих екипа. Чести осмеси на лицу сер Рауса били су потврда да је и најважнији гледалац тог финала, oкружен свитом функционера клубова финалиста и Фудбалског савеза Југославије (ФСЈ), био задовољан виђеним.  

Голова није фалило ни у наставку бурне утакмице. ОФК-ов репрезентативац Спасоје Самарџић, вихорно десно крило, је са два гола „оверио“ тежан пораз Динама који је, у самом финишу утакмице, другим голом ублажио најбољи стрелац Загрепчана и сјајни репрезентативац Југославије Славен Замбата.

Кад је судија одсвирао крај меча, у ложи Стадиона ЈНА први је устао и почео да аплаудира управо сер Стенли Раус који је потом, демонстрирајући непристрасност (коју му је налагала функција), срдачно поздравио челнике оба клуба. ОФК-ови званичници из ложе касније су причали да је прва Раусова реченица након уручења пехара победнику била: „Веома сам срећан што сам видео овај меч, који је имао све оно што фудбал чини лепим.“ Управо тај комплимент првог човека ФИФА, који се нагледао „великих мечева“ у својој домовини, „колевци фудбала“, али и широм планете, навијачи ОФК Београда и данас истичу као крунски доказ да финале „Романтичара“ из 1966. с правом носи епитет историјског меча њиховог клуба.

На свечаној вечери после финала сер Раус је у разговору са Милошем Милутиновићем, тада „техником“ ОФК Београда, хвалећи игру „Романтичара с Карабурме“, истакао и да им тај надимак баш одговара јер играју лепо и ефикасно, уз сталну тежњу ка надигравању. Знао је, наравно, високи гост да је за тај стил, поред тренера Дуње Милића, сигурно увелико заслужан и његов саговорник ког је упознао педесетих година прошлог века кад је Милош, са надимком „Плава чигра“, у Европи називан „фудбалским уметником“. Београдске новине су сутрадан пренеле Раусову изјаву у којој је била и следећа реченица: „Утакмице попут ове показују да је фудбал неуништив.“

Сер Стенли Раус је у саставу ОФК Београда посебно запамтио стрелце – Скоблара, Сантрача и Самарџића, „Трио С“, односно њихову спретност пред голом противника. А током свог мандата на челу светске Куће фудбала имао је прилику да поново види прву двојицу ОФК-ових „бомбардера“ кад им је париски дневник „Франс фудбал“, који је 1968. почео да награђује најбоље стрелце у шампионатима европских земаља, уручивао освојена признања.

Скоблар је 1971, као члан Олимпика из Марсеља и први голгетер Европе, добио „Златну копачку“ за 44 поготка у сезони, док је Сантрач, годину дана касније, као стрелац 33 гола у дресу ОФК Београда, примио „Бронзану копачку“ за треће место међу „топџијама“ Старог континента.  

Похвале ОФК-овој „фудбалској романтици“

Иако ниједном нису били прваци државе, мада су четири пута освојили Куп и у сезони 1962/63. играли у полуфиналу европског Купа победника купова, „офковци“ су због свог стила игре широм Југославије дочекивани са посебним уважавањем и радо гледани. Били су, неретко, хваљени и од својих директних ривала на терену.

Златко Чајковски, халф Партизана и члан чувеног олимпијског тима Југославије који је на ОИ у Хелсинкију 1952. освојио сребрну медаљу, једном је изјавио да му је увек била част кад би га тим са Карабурме позвао да их појача (што је тада било дозвољено) у неким међународним утакмицама:

 „Међу 'романтичарима' сам могао да играм слободније и опуштеније. Да се не плашим повика тренера с клупе или саиграча кад се упустим у дриблинг и надигравање ривала на начин који публика воли.“

Игру ОФК Београда често је хвалио и Драган Џајић, по анкетама најбољи југословенски фудбалер свих времена. „Знали су да моју Звезду, и кад смо били најјачи, изненаде сигурним победама, а наши мечеви су, по правилу, били лепи за око, јер су 'романтичарима' опструкције игре и разни 'бункери' генерално били мрске варијанте“, изјавио је једном Џаја.

Милош Милутиновић је средином педесетих година прошлог века, незадовољан односима у свом Партизану, отишао у знатно сиромашнији, али – како је говорио – „мирнији“ ОФК Београд, који је као клуб гајио модел игре у којој је и он највише уживао – лепе и нападачке. Ваља подсетити и на Милошево реактивирање у ОФК-у неколико година након што је, званично, копачке „окачио о клин“. С њим је тада у плаво-белом дресу клуба са Карабурме заиграо и Драгослав Шекуларац, дуго звезда Црвене звезде, репрезентативац и интернационалац, коме је та епизода била „лабудова песма“ врло успешне каријере. Велики асови нашег фудбала, и велики пријатељи, радо су истицали да су на Карабурму дошли да би се од фудбала опростили играјући, првенствено, за своју душу и укус оних који су их гледали.

А да је у ОФК Београду, током његове југословенске фазе, много штошта било особено у односу на друге клубове, више романтично и опуштено, доказ је и податак да је на челу тог клуба годинама био глумац Љубиша Самарџић, „први осмех југословенског филма“. Док су у Партизану и Звезди „столовали“ војни и полицијски генерали или високи привредни и политички функционери, у ОФК-у је у фотељи првог човека седео популарни Смоки.   

Ваља истаћи и да су фудбалске романтичаре са Карабурме симпатисали многе „виђеније“ личности које су добро знале шта је права лепота, попут барда српског глумишта Миливоја Живановића и више његових колега, почев од Неде Спасојевић, Јована Јанићијевића Бурдуша и Северина Бијелића, до Милана Срдоча, Михајла Костића Пљаке и његовог сина Вука Костића. „Офковци“ су били и писац Добрица Ћосић, сликар Мића Поповић, певачи Мики Јевремовић и Жарко Данчуо, новинар и афористичар Влада Булатовић Виб... Многим „Гробарима“ и „Делијама“ ОФК Београд је клуб који највише симпатишу после оних који су им први избор и прва љубав – Партизана и Црвене звезде.