Стив Ган у Београду: Музички дирижабл за далеко и високо над хаосом

Када 11. априла Стив Ган изађе на сцену клуба „Спрат“ у Цетињској улици и засвира своју езотеричну музику, Београд ће поново, после дуже времена, постати свет. Бар кад је рок музика у питању. Много мутне воде је протекло Савом и Дунавом од кад смо последњи пут били у ситуацију да уживо слушамо музичара чије стваралаштво представља најдаље и најпрофињеније рокерске домете у актуелном тренутку.

Стив Ган је дискретни, ненаметљиви музичар, врстан гитариста и одличан аутор песама. Његова музика је фолк рок. Међутим, ствари нису једноставне. Као волшебни алхемичар Ган је својој музици додао тајне састојке које су је извеле изван жанровских матрица. Учиниле је лаком и прозрачном, омогућиле јој да лебди као „пурпурна магла“, да прожима и скрива ствари око себе.

Елементи психоделије, импровизаторске музике, као и оне коју означавају речју „дрон“, у комбинацији са контемплативним карактером, цикличном природом, меланхоличним угођајем и спорим темпом – све то чини да ову музику доживимо као дирижабл који лебди изнад нестварних и недокучивих пејзажа.

Град братске љубави

Стив Ган је прве музичке кораке направио у Филаделфији. „Град братске љубави“ је почетком двехиљадитих година имао веома развијену клупску мрежу, велики број радио-станица и студија за снимање музике. То је учинило да овде настане снажна андерграунд музичка сцена. Њени најпознатији изданци су Курт Вајл, бенд War On Drugs, Крис Форсајт и Стив Ган. Дух заједништва је прожимао ту екипу. Стив Ган је једно време био члан Вајловог пратећег бенда The Violators.

Велики утицај на музичко сазревање филаделфијске андерграунд екипе имао је Џек Роуз. Ради се о локалном лику, гитаристи и чудаку, који је своје млађе колеге упознао са фолкерском музичком традицијом и наслеђем Џона Фејхија.

„Џек је радио у продавници кафе, а ја у продавници сладоледа у једном шопинг молу, дружили смо се и време прекраћивали разговорима о музици“, тако се Ган присећао Џека Роуза у једном интервју за музички часопис Uncut. Кад су Џека отпустили из кофи шопа зато што није хтео да једном полицајцу дâ бесплатну кафу, дружба се наставила на кућним седељкама и клупским свиркама.

Шестожичани аутопут

После изненадне Роузове смрти Стив Ган се сели у Њујорк. Ту и започиње његова права музичка каријера. Стив Ган је изградио „шестожичани аутопут“ којим је повезао традиционалну фолк музику, онакву каква је забележена у легатима Џона Фејхија и бенда Pentangle, са психоделичним роком оличеним у музици састава Grateful Dead и Television.

Посебан квалитет Ганове музике је њена „трипозоидна“ природа. Она увек води на пут. Путовање је најчешће кружно. Долази до одређене омаме. Док је слушате привиђа вам се слоу-моушн плес из дервишке текије изгубљене у прохујалим вековима.

Хипнотички ефекат и медитативна природа издвајају музику Стива Гана. Тамо где он стиже својим најпознатијим песмама – „Morning On K Road“, „On The Way“, „Stonehurst Cowboy“, „Ancient Jules“ и другим – ретко који рок музичар је био.

Његова музика је за све оне урбане каубоје који замишљени главињају по велеградским плочницима тражећи скривене коридоре којима би могли да се врате самима себи. Уз то она прија као, како је речено, „хладна конзерва пива у врелој летњој ноћи“. Истовремено освежава и омамљује. То је музика уз коју можете да „изгубите себе“.

Музика без имена

Док слушате Стива Гана може вам се учинити да је он прави и релевантни настављач оне музичке авантуре коју је давно започео Тим Бакли. Акценат је додуше померен са вокалних егзибиција на деликатну гитарску свирку и онострану атмосферу. Лилијан Роксон је својевремено написала да не постоји име за музику коју је свирао старији Бакли – високо индивидуализовану комбинацију фолка, блуза и рага рока. Рекло би се да име још увек није пронађено. Тако да ни ова Ганова нема адекватну жанровску одредницу.

Музику коју свира Стив Ган и њему блиски музичари – као што су Вилијам Тајлер, Кас Макомбс, Ем Си Тејлор и његов бенд Hiss Golden Messenger, Рајли Вокер, Џоан Шели, Тамара Линдеман која наступа под псеудонимом The Weather Station – неки рок публицисти доводе у везу са Гремом Парсонсом и његовом идејом о „космичкој америчкој музици“. Тежња да се открију и истраже нове музичке границе повезује Парсонсов концепт и активности модерних соничних аргонаута.

У Гановом случају завртањ има један окретај више. Он, наиме, одлично познаје енглески фолк. Свирао је са енглеским фолк ветеранима Мајком Купером и Мајклом Чепменом. Познаје те шеме и блиска му је исконска природа те музике. Због тога многи кажу да је он једини прави наследник Берта Јанша (или Џанша, како вам драже).

Стив Ган воли да изводи песме других аутора. На актуелној сет-листи се поред оригиналних песма налазе и „I’ll Be Your Mirror“ из репертоара бенда Velvet Underground, „Clay Pigeons“ опскурног трубадура Блејза Фолија (о Фолију је 2018. године Итан Хоук снимио играни филм „Blaze“) и традиционална шкотско-ирска песма „Wild Mountain Thyme“.

Имали смо прилику да слушамо како Ган изводи и Диланову „Vision Of Johanna“, песму „60/40“ коју је написала Нико, „Sweet Lucy“ од Мајкла Харлија и друге.

Волтеров савет

Најновију европску турнеју Стив Ган је започео 2. априла концертом у Даблину. Девет дана касније, 11. априла, слушаћемо га у Београду. „Обрађуј свој врт“, саветовао је онај француски филозоф. У површном свету пуном зла, патње и фанатизма то ради Стив Ган. Свира своју музику уз чију помоћ се може искорачити из реалности и отићи далеко и високо.