Три сценарија за завршетак рата у Ирану и економске последице сваког од њих: Прескупи барели

Након што су у среду 11. марта још три брода погођена у блокираном Персијском заливу, Иран је саопштио да свет треба да буде спреман да цена нафте достигне 200 долара по барелу. Техеран је, гађајући циљеве у Израелу и широм Блиског истока, поново демонстрирао да и даље може да узврати и поремети снабдевање енергијом упркос најинтензивнијим америчко-израелским нападима до сада. Цене нафте, које су у понедељак достигле скоро 120 долара за барел, смириле су се, а берзе су се опоравиле. Ипак, за сада није било попуштања на терену, нити било каквог знака да бродови могу безбедно да плове кроз Ормуски мореуз.

Иако стабилизоване цене нафте сугеришу да инвеститори верују да ће Трамп ускоро зауставити рат и да ће се мореуз поново отворити, и даље се разматрају драстичне опције. Међународна агенција за енергију препоручила је ослобађање 400 милиона барела из глобалних стратешких резерви (од чега ће САД пустити 172 милиона), што је највеће ослобађање залиха нафте у историји ове организације, али оно ће трајати месецима и биће довољно да покрије губитак од само три недеље заустављеног протока нафте кроз мореуз. У сваком случају, што дуже траје рат то је већи ризик по глобалну економију.

Више десетина бродова у Заливу је погођено од почетка иранског сукоба, а пловидба Ормуским мореузом је скоро заустављена, чиме је спречен извоз око петине светске сирове нафте. 

Повезано с тим, али и због сумњи тржишта да би објављени план Међународне агенције за енергетику о рекордном ослобађању резерви нафте могао да надокнади потенцијалне шокове у понуди због рата, цене нафте су након пада опет порасле, да би у петак, 13. марта, достигле 100 долара по барелу. 

Од Трампа предложено ублажавање санкција за сирову нафту пореклом из Русије смањило је притисак на енергетско тржиште, те су се берзе благо опоравиле, а цене „црног злата“ спустиле. После америчког „зеленог светла“ за куповину нафте са „лутајућих танкера“ у власништу Русије, у настојању да се обузда раст цена енергената, огласиле су се европске земље осуђујући понашање САД (немачки канцелар упозорио је да Кремљ профитира од рата против Ирана, док је Лондон искључио куповине нафте типа „Урал“).

С драматичним повећањем цена сирове нафте, расту и цене дизела, што такође прети да успори глобалну економску активност, јер рат на Блиском истоку притиска залихе индустријског горива и врсте сирове нафте најпогодније за његову производњу. Залихе дизела су годинама оскудне због поремећаја изазваних украјинским нападима на руске рафинерије и западних санкција Русији, а рат Израела и САД са Ираном повећава забринутост око снабдевања, јер кроз Ормуски мореуз протиче између 10% и 20% глобалних залиха дизела морским путем. Ако се поремећаји у пловидби мореузом наставе, малопродајне цене дизела могле би се удвостручити, што би могло повећати трошкове робе свакодневне потрошње.

Иначе, Иран је почео да поставља и мине у Ормуском мореузу, што би могло да за само неколико дана овај кључни бродски канал трансформише у „паклени пејзаж“. Наиме, Техеран се за ово припремао деценијама и има преко 5000 мина. Њихово чишћење могло би да потраје недељама, можда и два месеца. 

Најтеже погођене земље

Док је широм света највећа забринутост повезана са економским последицама тренутног сукоба, будући да би раст цена нафте могао да знатно подигне трошкове живота и отежа посао креаторима економске политике, за земље Блиског истока ефекти рата су много озбиљнији.

Не рачунајући Иран, који се свакодневно разара, и Израел, који је у директном сукобу, у престоницама арапских земаља Залива расте негодовање због увлачења у рат који нису ни покренуле ни подржале, али га сада економски и војно плаћају, пошто ирански пројектили погађају тамошње аеродроме, хотеле, луке, војне и нафтне инсталације.

Широм региона, затварање ваздушног простора довело је до тога да авио-компаније откажу око 40 хиљада летова, што је највећи поремећај у глобалном ваздушном саобраћају од пандемије Ковида-19. Туризам у Заливу такође трпи ударац, доводећи у питање пажљиво изграђену слику региона као безбедне и луксузне туристичке дестинације.

Деценијама су односи између Вашингтона и земаља Залива почивали на имплицитном договору: енергија и капитал Залива (укључујући стотине милијарди долара за америчко оружје, напредну технологију, робу и услуге) у замену за америчку заштиту.

Поједини аналитичари сада указују да актуелни рат може да наведе државе Залива да преиспитају своју безбедносну зависност од Вашингтона, те да ће оне вероватно следити опрезнији и уравнотеженији приступ у својим односима и са Ираном и са главним међународним партнерима и можда убрзати напоре да диверзификују своја спољна и безбедносна партнерства.

Три сценарија завршетка сукоба

Имајући у виду досадашње понашање председника САД, изненадни прекид активних непријатељстава делује као могући сценарио завршетка рата у Ирану. Наиме, Доналд Трамп би могао да саопшти да је нането довољно штете Техерану и да одлучи да обустави нападе. Други исход би могао бити наставак рата, али мањег интензитета, јер су ирански капацитети у муницији и оружју прилично исцрпљени, а бродови би чак могли поново да плове Ормуским мореузом.

Шта би све ово могло да значи за светску економију зависи од тога шта ће се дешавати са пошиљкама нафте и гаса из региона и обима дугорочне штете на нафтним и гасним постројењима. Capital Economics је разматрао три сценарија.

Први је кратак, оштар сукоб, који траје око две недеље. Процењен губитак био би око 1,4% глобалног годишњег извоза нафте и сличног удела извоза течног природног гаса (ЛНГ). Други сценарио је сукоб који траје три месеца, са ограниченом дугорочном штетом на објектима. Процењен губитак би био 5-6% светског извоза сирове нафте и ЛНГ-а. Трећи сценарио је такође сукоб који траје три месеца, али са дуготрајнијом штетом на капацитетима, посебно на иранском острву Харг. Овде би процењени губитак био 8-9% светског извоза нафте и ЛНГ-а, али са негативним ефектима и у 2027. Цене нафте би у том случају могле достићи 150 долара по барелу, а цене гаса у ЕУ (по мегават-сату) 120 евра.

Једини упоредив глобални шок понуде са овом последњом могућношћу био би онај од краја 1970-их до средине 1980-их. Међутим чак ни најгори сценарио не би био ни приближно толико економски штетан као шок с краја 1970-их. Један од разлога је тај што су светске економије од тада постале далеко мање интензивне у погледу нафте (око четири пута је мањи релативни значај нафте у односу на БДП), а и централне банке су много боље усидриле инфлациона очекивања откако су научиле лекције из 1970-их. Другим речима, нисмо толико рањиви на нафтни шок као што смо били пре две генерације.

Ипак, ако рат потраје и Ормуски мореуз остане затворен дуже од три месеца, то може да буде гори поремећај него након Јомкипурског рата 1973. или Иранске револуције 1979. године