Тако је писао, говорио, мислио Дуле Вујошевић: Међу јавом и мед сном, са сликама Воја Станића

Има пуних тридесет година како сам први пут видео слике Воја Станића.

Године 1988, Луле Нововић, кога сам знао преко кошарке јер је играо у Радничком (данас је у Америци), рекао ми је да је у Галерији САНУ отворена изложба једног сликара из Херцег Новог. Пре тога, чини ми се, ја нисам ни чуо за Воја Станића. Отишао сам на ту изложбу и – остао опчињен. Затекао сам тамо један магичан свет који ме је страшно привукао.

Нисам тачно могао да дефинишем шта ме је том свету привлачило, али те слике, са атмосфером Медитерана, доколице, летаргије, игре, имале су за мене такву снагу да су ме одмах обузеле, и у трену сам их заволео. Није било тешко препознати њихову магију.

Зна Војо да каже: „И најглупљи човек може да разуме добру слику.“ Тек касније, боље и ближе се упознајући са сликарством, почео сам свој тај први утисак да распознајем и разумевам. Али она прва љубав према сликама Воја Станића је остала. Јер љубав ти отвара ствари. Најпре заволиш, а тек после почнеш тиме да се бавиш и да то разумеваш – али не престајеш да волиш.

После те изложбе 1988, рекао сам себи: када будем имао довољно пара, мораћу да купим макар једну слику Воја Станића.

Прва слика

Крајем осамдесетих отишао сам да радим у иностранство, најпре у Шпанију, затим у Италију, у Пезаро. Тамо сам допуњавао своје образовање о сликарству обилазећи музеје. Када сам зарадио нешто новца, замолио сам свог покојног пријатеља, глумца Мила Мирановића, да ме одведе код Воја како бих купио једну његову слику.

Док смо причали с Војом и његовом женом Надом у њиховој кући у Херцег Новом, приметио сам једну слику која је висила изнад довратка у дневној соби. Слика, названа Рива, намерно је била скривена од погледа, и није била излагана, управо зато да не би била продата. Али кад сам је спазио, привукли су ме њен колорит и снага којом је зрачила и који су ме подсетили на Шибање Христа Пјера дела Франческе, слику коју сам видео у музеју у Урбину.

И ја сам запео био да је купим.

Продајом слика, технички, бавила се Нада, и она ми је нудила неке друге слике које су ми се мање допадале, али ја сам инсистирао на Риви. Војо је осетио да сам ту слику заволео и да ћу је чувати, пресудио је да ми се она прода. Да он није пресекао, узалуд бих се ја с Надом препирао. Одлуке око продаје важних слика је он доносио, само кад не би хтео некоме да се прода, заклањао се иза Наде. И тако сам купио прву Војову слику: Рива. Касније сам набавио још многе.

Слике причају

О чему говоре Војове слике? На први поглед реч је о некој летњој радости, али онда се испостави да свака слика захвата много дубље и пружа се ка свим сегментима живота. На њима јесте и летаргија и досада, она врућина лета када се чини да дан никада неће проћи, да живот нема краја, и лепота која се губи, хумор и меланхолија, зачудна атмосфера сна, и оно најважније: љубав према животу, у свим његовим облицима. Војо зна да каже: „Ако икада умрем...“

Свака Војова слика је распричана, ликови на њима су потпуно ишчашени, у кретању имају сопствену биомеханику и често су сведени на карикатуру.

На слици Бонаца, на пример, постоји метафизички, декириковски тренутак: на њој је насликана једна барка, у којој пожелиш да заспиш, да отпловиш у сан...

На другој слици, Варљиво сунце (Право ишчекивање), виде се усамљени људи на улици, који као да левитирају у неком чудном миру, као да је неки час контемплације. На прозору једне од зграда види се у профилу лице Алфреда Хичкока, аутора Вртоглавице.

На левој страни слике, у одсјају прозора види се авион и, на први поглед – сунце. Али кад се мало боље загледамо, видимо да није реч о сунцу већ о ракети која лети ка авиону, а авион је управо испалио ракету која лети ка улици и сваког часа ће да експлодира. Људи на слици несвесни су надолазеће катастрофе, као што ни ми који слику гледамо нисмо свесни опасности у којој се сами налазимо. Али сликар јесте и он зна. Он је у позицији бога.

Игра

Војо не прати много спорт. Лопта није толико чест мотив код њега, али постоји на једном броју слика, као савршени облик, као део игре којом се дочарава весеље на плажи, као фудбал са више лопти, боћање, балони.

Има антрополога који човека зову homo ludens, Војо је сувише мудар да то не би разумео. На његовим сликама има пуно игре, али има и мудраца.

Мотив шаха је чест на његовим сликама... Има једна слика где на једној плавој клупи седе двојица и играју шах, сунце је, дан, и кроз крошње види се месец. Шаховска фигура је пала, један креће да вуче потез, а онај други држи цигару и тоне у сан... Игра!

Не могу да се сетим која је била баш прва појединачна Војова слика која ме је нарочито привукла, али једна од њих сигурно је била његова најжућа слика, Брод Рон­хауг из 1983.

А ако бих морао да издвојим једну слику која би ми била најдража, онда би то био Триптих Сат. На њему је насликан Херцег Нови са часовником, оним са сахат куле с трга, из османског периода, лево од њега је католичка, десно православна црква; иза су море, небо, брод, авион... Часовник говори о заустављеном времену и о животу изван времена. На овој слици, чини се да је кроз безвременост, досаду и летаргију и живот бескрајан.

Мене његове слике враћају у детињство, као у један митски простор у коме су људи оно што би могли да буду.

Када је реч о времену, Војо зна да каже: „Немој да ти живот пролази као на железничкој станици.“ Људи се деле на губитнике и добитнике, ови први живе у садашњости, ови други чекају на живот који никад не долази. Садашњост, кажу психолози, траје три секунде: у те три секунде треба живети. Другим речима, имаш три секунде да их испуниш, ако то урадиш како треба, онда стичеш пуноћу живота. И о томе говоре ове слике.

Простор Војових слика је Херцег Нови, али као један имагинарни град који је духовна и уметничка светска метропола. Он каже: „Центар света је тамо где си ти.“

Можда зато и не воли да путује, њега је тешко натерати да било где оде. Али зато путује у сновима... Лаза је знао да ће он доћи, и за њега је измислио оно Међу јавом и међ сном...

Море

Људи не бирају град у коме ће се родити, али могу да бирају град у којем ће да живе. Војо Станић је рођен у Подгорици, одрастао је у Никшићу и Шавнику, али за живот је изабрао Херцег Нови. Изабрао је море.

Море је горштачка чежња, као у песми Паола Контеа Genova per noi, коју волим: горштаци живе у месту у коме сунце ретко сија, у коме их стално кваси киша, и онда силазе до мора које их привлачи, иду ка тој плавој рупи са жељом и страхом... Тако и ја. Кад сам на води, кад само видим тако велику ствар као што је море, ја се друкчије осећам. Када уђем у воду, она ми сву нервозу однесе...

Једно време сам и живео покрај мора, у Пезару. После неког времена, видео сам, човек лако изгуби осећај колика је привилегија живети поред мора. Е, Војо никад није изгубио тај осећај. Он каже: „Овде је увек лепо време, лепо је и кад је лепо и кад је киша.“

Био је одличан једриличар. Сâм је дорадио своју једрилицу којом је годинама једрио, што му је много значило – он има пуно слика једрења, једрилица, регате, чудесне слике јужине, ветра...

Осећао је ветар, умео је да види његову боју, да чује бонацу, тако су и његове слике настајале. Море је додатно развило његову иначе невероватну машту, отуд су и његове слике тако пуне фантазије и духа.

Био сам једном на једрилици у Боки, и – видео сам ветар, препознао сам га с Војових слика. Све морске сензације, светлости и сенке, налази се на Војовим сликама.

Његов покојни брат Влатко, архитекта, нудио се да му помогне у одржавању барке, али он је одбио. „Не треба ништа да ми се помаже“, говорио је, „кад не будем могао сâм, престаћу да једрим“. И то је, кад су га стигле године, и урадио.

Трећег фебруара 2021. пуни деведесет седам година. Сада је Војова барка завршила код Рамба Амадеуса – он је био свестан да је она вредна и као споменик.

Пријатељство

Прво сам заволео Војове слике, а онда сам се упознао с њим и заволео и њега као човека. Упркос великој разлици у годинама, постали смо велики пријатељи. Из тог пријатељства, на које сам поносан, разумео сам много тога.

Имам стан у Херцег Новом, који сам купио и зато да бих му био ближе. Волимо да седнемо на оној Кустуричиној станици и да разговарамо о свему. Он је веома образован човек, човек који и даље много чита, али и веома духовит човек, што се види и на његовим сликама. Али умемо и да ћутимо, а кад ћутимо знамо која нам је тема.

Војо је прави аристократа духа, али и оно што се зове „господин човек“. У опхођењу и пријатељству он захтева један грађански, не малограђански, ниво, захтева поштовање и уважавање које на Балкану често не постоји. Од њега се увек може очекивати реципроцитет поштовања – Војо огосподи човека с којим седи.

Он се дружио и с великим људима духа као што су били његови суграђани Иво Андрић или Зуко Џумхур, али са истим уважавањем се дружи и са обичним светом, рибарима, продавцима, чистачима. Једном је рекао: „Кад сретнеш просјака, Циганина или сељака, кажеш му ти, а лепо одевеном човеку, о којему такође не знаш ништа, кажеш ви. Господин је онај човек који се односи према свакоме као да је и он господин.“ Такав је господин Војо Станић.

Карактер

Војо је сачувао дете у себи, и према свету има један мудар став подетињилог старца. Одатле и његова благост која уме и да превари. Он је – добар човек. Не добар из слабости, нити зато што нема избора, напротив. Он је свестан своје генијалности, свестан је да је у сликарству уловио велику рибу, и то је оно што му даје унутрашњи мир.

Потпуно је посвећен свом позиву, а са друге стране поседује снажан карактер из кога произилазе и неке каткад неочекиване али изричите реакције на ствари и појаве које су му важне. Каже: „Ја можда понекад не знам шта хоћу, али знам шта нећу.“

Тако је једна од важних ствари у његовом систему вредности антифашизам. Био је млад кад је отишао у партизане, и то из најчистијих уверења које је задржао до данас. Своје грађанске и политичке ставове испољава неконформистички, не водећи рачуна шта ће маса рећи. Његов карактер се испољио и 1991, када је снажно иступио против гранатирања Дубровника. Тада су му претили да ће бацити бомбу на његову кућу и атеље. Да би неке од њему важних слика сачувао уколико до тога дође, њих двадесетак поклонио је музеју на Цетињу. Једну од драгих слика, Бока, тада је мени поклонио, да би била сачувана ако му баце бомбу на кућу.

Његова пуна слава дошла је релативно касно, тек након поменуте изложбе у САНУ 1988. А онда се са распадом земље распало све, па и уметничко тржиште. Њему је и Југославија била мала, а камоли ове земљице на њеним рушевинама.

Када сам ушао у колекционарство запрепастио сам се колико у свету уметности има љубоморе. Мислио сам, то је само код нас кошаркашких тренера и доктора, али тачна је она грчка изрека да грнчар не воли грнчара... Било је много љубоморе других сликара на његов успех, галериста који немају његове слике, трговаца...

Слушао сам површне приче како Војо није оригиналан, да само цитира Де Кирика, Магрита, Боша, Балтуса. Не може се доћи до оригиналности, нити је икада могло, а да се она не ослања на оригиналност претходника и на њу се надограђује. Војо Станић управо то ради. На пример, Де Кирико је сликао простор, из њега је склањао људе и уместо њих стављао оне његове статуе, чиме је слика добијала метафизичку димензију. И Војове слике, на начин који је немогуће дефинисати, издижу се на ниво метафизике.

Војо је увек исти, никад није пратио моду јер његов уметнички инстинкт не долази споља. Када је у једном периоду фигуративно сликарство имало негативан предзнак и било проглашавано за анахроно, он је одбио да се прилагоди. Рекао је: „Прочитао сам да је неко рекао како се само магарци не мењају. Ја сам један од тих магараца. Не верујем у мењање људи и не верујем у људе који се мењају. Човек се само усавршава, и постаје бољи или гори, али увек доследан себи.“

Његов је простор сна и метафизичких питања, али реалним животом и практичним стварима за живота бавила се Нада, његова жена. Она је бринула о уредном животном ритму, о трговини, штитила га је од контаката с галеристима, и на један фин начин градила култ од његовог дела, култ који је он наравно заслужио. Када је Нада пре неколико година отишла, ћакуле су биле да Војо неће потрајати иза ње. Једном смо седели, и он је ван контекста (ако између пријатеља ишта може да буде ван контекста) рекао: „Решио сам да живим до краја живота.“

Колекционарство

Када набављам слике, па и Војове, мени ту није примаран инстинкт за поседовањем. Ја те слике стварно волим, и у њима уживам. Сликарство мене душевно смирује, а духовно чини јачим. Кошарка јесте била основна ствар у мом животу, али сада ме је тешка болест одвојила од терена, а дијализе су ме одвојиле од живота. Живети с дијализом није лако, поготово мени, који сам изгубио своју основну страст и уживање: рад на терену са играчима... Сада ми Војове слике још више значе.

Сви живот волимо уз осцилације, зато је важно волети конкретне ствари, конкретне људе, чак и неке предмете, јер се путем њих везујеш за живот. Сви добро знамо камо идемо, и зато стално морамо да тражимо разлог због кога вреди у животу учествовати. Тај разлог ја налазим у Војовим сликама. Понекад, кад ми је тешко, погледам их и осетим – радост. Иако није на њима увек насликана радост, на њима је увек слављење живота, и то упркос свему, упркос мукама које сваки живот носи.