Две грешке западних либерала и левичара у односу на историју и глобализацију: Превише или премало Рикарда?

Књига „Рикардов сан – Како су економисти заборавили стварни свет и одвели нас на погрешан пут“ аутора Нета Дајера изузетно је тешка за рецензију. Не зато што је главна теза нејасна или јер је написана превише комплексно, већ зато што, по мом мишљењу, комбинује врло разумну критику неокласичне економије са потпуно неодрживим или погрешним тврдњама, и показује слепило према стварности слично оном које замера другима.

Теза Нета Дајера је крајње једноставна. „Изворни грех“ економије лежи у некритичком прихватању апстрактног модела анализе британског економисте Дејвида Рикарда (1772-1823), заснованог на претпоставци рационалног (Дајер више воли израз „прорачунатог“) себичног појединца. Рикардова метода, најпознатија кроз његову теорију компаративних предности, критикована је још од објављивања Принципа политичке економије 1817. године (а и пре тога, док је Рикардо још писао књигу). Ипак, та метода је опстала захваљујући „првосвештеницима“ попут Џона Стјуарта Мила и Алфреда Маршала, који су је прихватили и применили, делимично из личних интереса (посебно Маршал).

Дајер затим скаче један век унапред и прелази у Сједињене Државе, где Милтон Фридман и друга Чикашка школа, заједно са Полом Самјуелсоном, такође прихватају и промовишу ову методу. Љубав економиста према апстракцији и једноставним, јасним „истинама“ довела је до занемаривања друштвених ограничења и слепог веровања у прорачунатог homo economicusa. То је, по Дајеру, узроковало финансијализацију америчке економије, глобализацију која је нашкодила америчкој средњој класи, финансијску кризу 2007-2008, уништавање животне средине, успон популизма, и – како се прећутно имплицира – готово крај западне цивилизације.

Дајер причу приповеда прилично добро. Има поглавља која вреди прочитати, нарочито у првом делу књиге који се бави Рикардовим животом и занимљиво приказује како је енглеско-португалска трговина, коју је Рикардо користио као пример у својој теорији компаративних предности, била део много шире слике политичких савеза, ратова, колонијализма и ропства.

То поглавље вреди прочитати не зато што у њему Дајер, како што изгледа верује, побија Рикардову теорију (јер би његов пример једнако важио и за земље А и Б, и робу X и Y), већ због контекста економске историје и позадине Метуенове погодбе из 1703. између Енглеске и Португала, укључујући ропство и пљачку бразилског злата. Ти аспекти нису довољно познати и Дајер их описује врло питко и упечатљиво.

Моја рецензија ће бити критичнија него што књига то заслужује јер Дајерово дело овде узимам као симболично због начина на који западни либерали, па чак и левичарски мислиоци, гледају на историју и данашњу глобализацију. Имам с Дајером два велика неслагања.

Прво се односи на „оптужбу“ против Рикарда, која је нит која повезује целу књигу. Као што сам навео, оптужба за апстрактност није нова и у великој мери је оправдана. Дајер, међутим, у потпуном сагласју (вероватно несвесно) са неокласичарима, заборавља да је Рикардова апстрактна метода анализе такође укључивала и увођење класног сукоба као кључног елемента економије у капитализму. Није случајно што су Рикарда следили социјалистички рикардијанци, као Маркс (за кога је, како Шумпетер пише, Рикардо био једини „учитељ“), нео-марксисти и нео-рикардијанци. Сви они су се снажно противили неокласичној економији, и то управо ослањајући се на Рикардову методу и његову класну анализу. Ово последње је у потпуности изостављено из неокласичне економије, углавном из политичких разлога, што је и довело до тога да неокласична економија постане одвојена од стварности (као што тврдим у Визијама неједнакости, поглавље 7).

Дакле, Дајер нажалост промашује суштинску поенту: Рикардо је можда и претеривао са апстрактним мишљењем, али управо оно је омогућило реалистичнији приступ политичкој економији – онај у којем се друштвене класе боре за расподелу националног дохотка, где моћ и способност деловања имају улогу.

Да поједноставим: без Рикарда (и, наравно, Адама Смита) и класне анализе, нема реалистичног приказа било које капиталистичке економије. Дајер је, попут већине данашњих либералних критичара, толико дубоко уроњен у неокласичну економију (коју критикује искључиво због претпоставке о хомо економикусу) да никада не помиње највећу слабост тог приступа: занемаривање класне структуре капиталистичких друштава.

Дакле, иако се с правом може уочити извесна повезаност између Рикардове методе и (рецимо) Роберта Лукаса, не можемо сматрати Рикарда одговорним за то што су неокласичари ту методу довели до крајњих, неразумних граница, нити се Рикардова улога у истицању важности класе у капиталистичкој економији може тако лако одбацити (или, као што је случај у Дајеровој књизи, једноставно игнорисати). Проблем није у претпоставци рационалног појединца, која је – посебно у данашњим високо комодификованим друштвима са појединцима који су вешти са бројевима – прилично реалистична, већ у одбацивању друштвене класе као значајне јединице анализе. Дакле, није да имамо превише Рикарда. Имамо га премало.

Друга либерално/левичарска „симболичка“ особина књиге с којом се не слажем јесте разматрање савремене глобализације (у последњем делу књиге) искључиво из западне перспективе. Поглавље које говори о све горем положају средње класе на Западу (што је тачно) написано је без помињања онога што је глобализација омогућила сиромашним људима широм света, нарочито у Азији. Проблеми западне средње класе – дакле људи који се у рангирању по дохотку на светском нивоу налазе око 80. или чак 90. места, а који чине свега 3–4% светске популације – представљени су као да се односе на цео свет. Као да готово милијарда људи није извучена из екстремног сиромаштва захваљујући економском расту и глобализацији.

У том делу књиге не само да је све испричано из англо-америчке перспективе, већ текст поприма забрињавајуће националистичке тонове, као када се Кина помиње само у контексту „изазова... Кине која се уздиже“ (стр. 206). Одједном, једино што је важно јесте геополитика. Ти национално-социјалистички тонови су утолико занимљивији – иако нису неуобичајени за либералну левицу – јер долазе у пакету са целим спектром политичке коректности, где се сваки цитат Смита или Рикарда изнова критикује због недостатка родне неутралности, а „полиција мисли“ се примењује на текстове старе двеста година.

Дајер даје врло уобичајени савремени поглед англо-америчке либералне интелигенције, у којем се оштро критикује британски империјализам, док се истовремено игноришу економска дела неанглофоних аутора, а још више радови западних и незападних економиста који не припадају неокласичној традицији. Поврх тога, тренутно конвергирање светских прихода приказује се искључиво као зло које је уништило западну средњу класу. Испада да је довољно критиковати колонијализам како би се неко ослободио сваке оптужбе за савремени западноцентризам. Критика колонијализма тако постаје ритуални чин којим се читаоцу поручује да данашњи економски национализам може имати чисту савест.

Да будем јасан, не мислим да је таква перспектива погрешна када је преузму политичари или економисти који пишу о питањима унутрашње економске политике и легитимно брину о добробити својих суграђана, и можда искључиво о томе. Али та перспектива је неприхватљива када је преузимају економисти као такви – чији интерес, као што су показали Смит, Рикардо и Маркс, мора обухватати цео свет и сваком појединцу, без обзира на то где живи, подразумевано дати једнаку тежину приликом одлучивања о томе које су политике добре, а које лоше..