Државни шверц нафте кроз Ормуз и друге теснаце: Американци, Иранци и Руси у истом послу štampaj

„Нека нафта потече“, речи су којима је амерички председник Доналд Трамп обзнанио почетак мира на Блиском истоку и дао знак бродарским компанијама да танкере запуте ка Персијском заливу. Бродовласници су Трампове речи прочитали као „нека потеку паре“, па су смер кретања одмах променила најмање два супертанкера, који су претходно пловили ка Африци. Ново одредиште ова два брода била је лука Фуџeјра у Уједињеним Арапским Емиратима.

Осим њих, још најмање 55 великих танкера допловило је у воде недалеко од Ормуског мореуза, пошто њихови власници, махом Грци, желе да „покупе“ вртоглаве премије које им нуде сада већ очајни извозници и једнако нестрпљиви купци. Њихов пример следио је и „Бахри“, национална бродска компанија Саудијске Арабије, чији су се бродови такође стратешки позиционирали за почетак велике трке за енормним премијама. Бродови грчког магната Евангелоса Маринакиса, власника Олимпијакоса и Нотингем Фореста, налазе се на три до пет дана пловидбе од Ормуза.

Блокада и како је избећи

Док је дуже од сто дана трајала блокада Персијског залива, неколико десетина танкера било је укотвљено у водама недалеко од обала Катара, а у читавом Персијском заливу месецима било заробљено више од 1.500 различитих бродова са безмало 30.000 чланова њихових посада.

У таквој ситуацији, бродовласници, лучке власти и осигуравајућа друштва драматично су подигли цене, па се за испоруку контејнера у неку од лука у Персијском заливу плаћало од 2.500 до чак 10.000 долара, у зависности од земље порекла. Двадесетак теретних бродова различитих величина и држава порекла, било је заробљено или погођено у нападима што Иранаца, што Американаца. Неколико морнара, махом Индијаца, је у тим нападима страдало, на згражавање власти у Њу Делхију. Поморски саобраћај је, наизглед, замро.

Испоставило се, међутим, да су токови нафте, уз извесне компликације, бар до неке мере функционисали у свим ратним регионима, на потезу од Црног мора па све до Блиског истока. У заобилажењу блокада исте или сличне методе користили и Американци и Иранци и Руси.

На Блиском истоку, групе најхрабријих – најбезобразнијих или најпохлепнијих, како се коме допада – успевале су да у ризичним операцијама шуњања кроз Ормуз и претакања горива на отвореном мору прошверцују десетине милиона барела сирове нафте.

Ноћне операције

Када падне ноћ, десетине бродова, са обе стране Ормуза приближавају се теснацу. Пригушених светала и искључених транспондера, одлучни су да избегну патроле Американаца или глисере иранске Револуционарне гарде, зависно од тога за кога „раде“. Не плове у групама, како би избегли да их „групно“ не похватају специјалци друге стране.

Размак између бродова у овим операцијама, тврде представници поморских власти околних земаља, је око две наутичке миље, таман колико је потребно да, уколико један од танкера упадне у невољу, остали имају времена да утекну. Суштински, циљ капетана је да неопажено прође зону коју контролише противничка страна.

За америчке оружане снаге, које су контролисале кријумчарење нафте на једној страни мореуза, довољно је да оне мање танкере неометано спроведу до већих бродова на које се терет затим претовара и шаље даље у свет. Ова операција знала je да потраје и више од 24 сата. Американци су за овај подухват користили стотинак мањих танкера и неколицину већих бродова на које се терет претоварао. Бродови се затим враћају на почетне локације.

Иранске власти су у марту пресрели два ова брода, „Старт 1“ и „Винтиџ“, на којима је заплењено три милиона литара дизел горива, а свих 25 чланова посада је похапшено. Американци су тврдили да ова заплена нема никакве везе са њиховим операцијама са нафтом које су, наводно, почеле тек у мају.

Ирански северни пролаз са Харга

Претходно, сличан систем су месецима користили Иранци. Њихова флота малих танкера редовно је пролазила кроз америчке заседе праћена добро наоружаним глисерима Револуционарне гарде и иранским беспилотним летелицама, које су истовремено откривале и плашиле противничке патроле.

Број инцидената током ових шверцерских акција мери се у десетинама, а последњи је забележен 9. јуна када су Иранци беспилотним летелицама оборили амерички јуришни хеликоптер „апач“, који је недалеко од оманске луке Сохар пратио десетак мањих танкера.

Шверцована иранска нафта продавана је, на лицу места, по цени од око 90 долара за барел. Највећа појединачна пошиљка забележена је неколико дана уочи постизање примирја, када је кроз америчку блокаду некако протеран танкер на којем се налазило 4,8 милиона барела нафте. Роба је исплаћена у готовини.

Међународне поморске институције регистровале су 91 брод којима су нафту шверцовали Американци и 71 танкер који су у истоветним операцијама користили Иранци. 

Иранска операција вођена је из центара на острву Харг, око којег је, према последњим сателитским снимцима, било укотвљено чак 26 мањих танкера, од којих је 16 било натоварено нафтом.

Прегледом сателитских снимака, међународне поморске институције су утврдиле да су Иранци, од почетка блокаде, прошверцовали око 91 милиона барела нафте укупне вредности седам милијарди долара. Претпоставља се да би коначан профит Техерана од овакве трговине могао бити и већи, јер су у неким случајевима цене договаране на лицу места. Америчке патроле су у најмање 11 случајева успеле да спрече овакве шверцерске акције, па су се бродови вратили у луке из којих су и кренули.

Иранска флота доспела је и до обала Шри Ланке, где се налазе три велика иранска танкера на које је претоварана нафта из Персијског залива. Иран је, истовремено, копном у Пакистан шверцовао око 5.000 тона дизела дневно.

Америчка јужна рута

Када је реч о другој, америчкој страни, поморском „Дубоком јужном рутом“, како ју је назвала америчка Централна команда, или „Оманском рутом“, како је називају шверцери, могли су да прођу само бродови који у прошлости нису имали никакве везе са Ираном, а услов за ангажман био је и добровољно учешће, односно зависио је од одлука самих власника бродова и капетана. Све велике бродарске компаније одбиле су да учествују у овим операцијама. „Оманска рута“ била је под контролом америчких снага и за њу су важила посебна правила, процедуре и фреквенције за комуникацију. 

Консултантска компанија Винворд (Windward Ltd) је, још раније, објавила да постоји неколико начина на који су власници танкера покушавали да сакрију порекло товара, укључујући претакање горива с брода на брод на отвореном мору, „штеловање“ навигационих система, те прикривање ознака за дубину газа на основу којих инспектори могу да утврде количину товара на бродовима.

У извесном броју случајева, у велике танкере утакала се нафта различитог порекла, што је истовремено онемогућавало тачно одређивање места производње, али и смањивало трошкове превоза до крајњих корисника.

Шверц руске нафте

Овакав начин транспорта и продаје нафте, претакање на отвореном мору, скривене флоте и мутне трансакције избиле су у први план светске трговине енергентима у вези са руском нафтом, када је у децембру 2022. Европска унија забранила њен увоз и морским путем.

Одмах потом, у јануару 2023, забележен је рекордан број испловљавања танкера из руских лука, са око 1,7 милиона тона нафте која је кренула ка крајњим купцима, што је било осам пута више него пре одлуке ЕУ. Додатних милион тона нафте је тада претоварено у водама недалеко од Сеуте, шпанске енклаве у северној Африци, а 600.000 тона у околини грчке луке Каламата. Одредишта ових товара били су Индија, Сингапур и Кина.

Индија је иначе највећи увозник руске сирове нафте. Године 2022. увоз је, у односу на претходну, порастао чак 33 пута –  у децембру 2022. године Индија је дневно увозила 1,2 милиона барела руске нафте, а годину дана раније свега 35 хиљада барела, да би се у јануару 2023, увоз попео на 1,7 милиона барела на дан. Истовремено, индијске рафинерије извозе дневно преко 300 хиљада барела различитих деривата (од мазута до керозина), највећи купци су Јужна Кореја, Сингапур, САД, Аустралија и Холандија, и нешто мање Француска, Белгија и Италија. 

Руски произвођачи су од новембра 2022. фо фебруара 2023. у танкере утоварили око три милиона тона нафте, од чега је око 2,2 милиона претоварено у друге бродове и отпремљено даље крајњим купцима у Азији. Само у грчким територијалним водама, током првих шест месеци рата у Украјини, регистрован је 41 случај претовара, у компликованим операцијама после којих је руска нафта завршила у европским лукама. 

Почетком 2026. године, пак, британска брокерска кућа БCС (B.S. Shipbrokers) објавила је да се у саставу тајне руске флоте налази око 1.150 танкера различитих величина, што је равно петини укупних светских капацитета. Истовремено, рачуна се да по светским морима најмање 500 танкера плови без ваљаних докумената, чиме се у великој мери заобилазе контроле лучких и поморских власти, а продавцима, пре свега Русима, омогућава да нафту, уместо по контролисаним, продају по ценама које су понекад више од тржишних. Укупна годишња вредност оваквих трансакција, израчунали су стручњаци са Универзитета Јејл, износи више од 131 милијарду долара.  

Инциденти у Ламаншу

„Руска тајне флота“ последњих дана ушла је у жижу јавности због два инцидента у Ламаншу.

Најпре су командоси британске морнарице, по налогу премијера Кира Стармера, 14. јуна пресрели и запленили нафтни танкер „Смиртос“ који је под заставом Камеруна пловио од руске балтичке луке Уст-Луг ка Порт Саиду у Египту. Танкер је заплењен под оптужбом да је део „руске тајне флоте“ која крши међународне санкције уведене Русији, што је што је изазвало оштре реакције руских власти.

Два дана касније руски фрегатни брод „Адмирал Григорович“, део руске Црноморске флоте, који је наводно недавно био у пратњи руских танкера из „тајне флоте“, испалио је хице упозорења на јахту која је пловила под британском заставом у Ламаншу, двадесетак наутичких миља изван британских територијалних вода, што је изазвало оштре реакције британских власти.

С друге стране, после објављивања вести о споразуму САД и Ирана, кренуо је талас јурњаве ка Персијском заливу, као последица жеље бродара да се докопају посебних бонуса који ће припасти онима који први уплове у Ормуски мореуз, напуне своје танкере нафтом и допреме је до клијената. Цена превоза, али и плата за посаду, биће удвостручене.

Прва три брода која су испловила из Персијског залива била су иранска, и са по два милиона тона нафте запутила се ка истоку и коначним купцима, Кинезима. Очекује се да у супротном смеру, ускоро, крене најезда Грка и Саудијаца.