Поводом стотог рођендана Мерилин Монро: Икона, сан и рана двадесетог века

О њој и поводом ње, од 1962. године до данас објављено је неколико стотина биографских књига, монографија, албума, дневника… најразличитијих дела у којима се углавном тражио одговор на питање: ко је била Мерилин Монро? Из тог збира истинитих или тешко проверљивих исказа, докумената и личних сведочења, академских тумачења и анализа, јасно се може закључити да се више говорило о лику М. М. и феномену њене популарности, него о њеним филмовима.

Јер М. М. није била само филмска звезда већ и један од највећих симбола савремене културе, производ и пројекција културних фантазија свог времена, субјекат и објекат сопствене слике у чијој је изградњи вољно, али и под уценом учествовала, да би трпела последице такве конструкције. Била је огледало друштва које је истовремено идеализовало и контролисало лик жене тога времена, најјаснији пример двоструке природе филмске звезде која се за живота растрзала између стварности и мита.

Данас, о стогодишњици њеног рођења, припремају се савремена обележавања тог датума новим књигама и изложбама које поново истражују њен живот и утицај – као још један доказ да њена континуирана реинтерпретација не представља М. М. само као историјску личност већ и као трајни симбол за промишљање идентитета, славе и положаја жене у друштву.

Амерички романописац Норман Мајлер објавио је 1973. године књигу једноставног наслова Marilyn a biography by Norman Mailer. У уводном делу те романсиране биографије, у дугом опису ове глумице, пише и ово:

„Још у Ајзенхауеровој гњилежи раних педесетих година, она је најављивала долазак времена када ће секс постати једноставан и диван, демократски доступан свакоме… Била је филмска глумица најтврдоглавије тајновитости и запаљиве простодушности, најконфликтније ароганције и бујне инфериорности… Била је нешколована (та позната туга лепе плавојке) и некултурна… дете-девојка, а ипак глумица која би изазвала побуну бацивши рукавицу на премијери; извориште шарма и стравична досадњаковићка; гигант и емотивни пигмеј.“

Гледало јој се кроз прсте због незнања у послу или лошег понашања, осуђивали су је због бројних неподопштина, али би се сви позивали на њено несрећно детињство којим би се све објашњавало и најчешће правдало.

Рани јади

Рођена је 1. јуна 1926. године у 9.30, као ванбрачно дете, у Општој болници у Лос Анђелесу. Мајка Гледис претходно је била у два брака, па је њена ћерка Норма Џин, кад се први пут удавала, имала презиме Бејкер, што је било презиме првог мужа Гледис. Други пут је била Норма Џин Мортенсон, а то је било презиме другог мајчиног мужа.

Неки од биографа су писали да јој је прави отац био К. Стенли Гифорд, службеник фирме „Consolidated Fredu Guilesu“, у којој је као филмска техничарка радила Гледис Бејкер. Њихова веза је трајала тек неколико месеци, јер је он био познат као професионални љубавник.

Мајка је малој Мерилин показивала његову слику, а она је касније причала да је био леп, да је личио на Кларка Гејбла. У време пубертета држала је на зиду слику тог глумца и лагала све који би је видели да је то њен тајни отац.

Редитељ Џон Хјустон спојиће их на крају глумчевог живота у филму Неприлагођени. Гејбл је преминуо једанаест дана након што је завршио снимање, 16. новембра 1960. Она ће поживети још непуне две године, до 5. августа 1962.

Њен деда по мајци Монро окончао је живот затворен у лудници, а баба Дела Монро Грејнџер пре смрти је била затворена у душевној болници. И мајка М. М. је велики део живота провела у лудници, а њен брат је извршио самоубиство.

Док је мајка била одсутна, Мерилин је боравила у хранитељским породицама – променила их је десетак – или у сиротишту. О том периоду њеног живота испредано је највише тугаљивих прича, од којих је најсуровија она да је била силована кад је имала девет година. Према речима њеног првог мужа, маринца, а потом полицајца Џејмса Доертија, Мерилин је била невина када се удала за њега 1942. године. Имала је 16 година и били су заједно до 1946. када су се развели.

Њени биографи тумаче да су приче о силовању и дикенсовски опис девојчице Норме Џин која се последња купа у прљавој води у којој се већ окупала цела породица њених хранитеља, настале када је М. М. већ исцрпла репертоар стварних догађаја из свог живота. Публици су били потребни свежи детаљи, а они су најбољи када изазивају најпре емпатију, а онда дивљење да се све то може издржати, и бити лепа, чиста и окупана шанелом 5!

Мада, умела је у интервјуима да се присећа детињства без детаља страве и ужаса. Ричарду Мериману је пред крај живота у „Лајфу“ сведочила:

„Када сам имала пет година, први пут сам пожелела да будем глумица. Волела сам да глумим јер нисам волела свет око себе који је био помало суморан. Неке од мојих хранитељских породица су ме слале у биоскоп да ме извуку из куће, и тамо бих проводила цео дан, понекад до касно у ноћ. Кад сам имала једанаест година, одједном ми се отворио свет. Имала сам дугу шетњу до школе, три и по километра тамо и исто толико назад. Било је то чисто задовољство. Радници који возе на посао би трубили и махали, ја бих им узвратила. Свет је постао пријатељски настројен. Сви разносачи новина, када би достављали новине, долазили су својим бициклима, а ја бих обично висила с гране дрвета. Добила бих бесплатно новине, и породици се то допадало. Била је то изненада освојена слобода и ја бих питала дечаке: ’Могу ли сада да возим ваш бицикл?’ Они би рекли: ’Наравно’, и онда бих ја возила низ блок, смејала се, а они би сви стајали около и чекали док се не вратим.“

Радница у фабрици, удата жена која чезне за насловном страном, Норма Џин Доерти постаје привлачна фотографима. Али фама почиње када њу на насловној страни „Лајфа“ примети ексцентрични амерички милијардер Хауард Хјуз.

Тај продуцент и мамац за филмске звезде, у то време је преживео тешку авионску несрећу, па се није скидао с насловних страна. И када је видео М. М., тражио је да му се поднесе детаљан извештај о њој. У филмским студијима се то прочуло, па су и они показали интересовање за плавушу у покушају. Тврдили су да не делује сувише вулгарно, али да је приглупа.

Пред камером

Ипак, Волтер Ланг је био тај који је добио задатак да је испроба пред камером, да би је после тога „Twentieth Century Fox“ ангажовао с хонораром од 75 долара недељно. И добила је име Мерилин Монро.

Одмах је снимила једну улогу 1947. и четири улоге следеће, 1948. године. Тачније, биле су то појаве, и још је била отпуштена из студија „Twentieth Century Fox“.

Четврти филм у 1948. години, Ladies of the Chorus, снимила је за „Колумбију“, и ту се ипак дало наслутити да у њој има нешто. Умела је једним погледом или покретом да узбуди публику. Отпевала је и две песмице, што је дало повода да критика најави како „својом лепотом, пријатним гласом и стилом обећава“.

Одбацује је и „Колумбија“, али јој њен менаџер Липтон 1949. године обезбеђује улогу у филму Love Happy с Браћом Маркс. Критика се бавила њима двојицом, али је М. М. била веома запажена на рекламној турнеји тог филма, иако се у њему појављује само тридесет секунди! Познати менаџер Џони Хајд је после гледања тог филма на једној приватној пројекцији, позвао М. М. и нашли су се у Ракет клубу у Палм Спрингсу. Она је то овако описала:

„Пијуцкали смо и разговарали… Слушао ме је док сам говорила… Рекао је да бих могла постати велика звезда. Сећам се како сам се смејала и казала да од тога нема ништа јер не могу довољно да зарадим да бих платила своје телефонске рачуне.“

Десило се да се Хајд, иначе син руског акробате Николаса Хајдабуре, заљубио у М. М. Његова супруга је то доживела као велику срамоту и затражила развод. Он је запросио М. М., али га је она одбила.

Хајд је тешко болестан, али чини све за њу. Успева да је врати у „Twentieth“ и избоксује нови уговор за њу: на седам година и 750 долара недељно. Натерао ју је да оде на пластичну операцију и њен набубрели врх носа је веома добро смањен. Он јој обезбеђује улогу у филму Све о Еви Џозефа Л. Манкевица, пети који је снимила у 1950. години.

Када се има у виду да је тај филм остао познат по Бет Дејвис и Ен Бакстер, да критика није стигла да јој посвети ниједан ред, остаје за утеху реченица из „Њујорк хералд трибјуна“: „Индивидуалне улоге су одигране све на истом високом нивоу, и разликују се само по дужини присуства на екрану.“

Филм је добио Оскара као најбољи у тој години. М. М. у њему игра амбициозну бродвејску звезду која долази као гошћа на вечеру код Бет Дејвис, а представљају је као „дипломца школе глуме Копакабана“.

У том сету из 1950. године, вредан пажње је филм Џунгла на асфалту, јер је први озбиљно скренуо публици пажњу на М. М. Њена глума пуна завођења ублажена је с мало наивности, што је заинтригирало гледаоце.

У том филму Џона Хјустона први пут запазиле су је и критика и публика. Лиза Вилсон („Фотоплеј“) писала је да је у филму „лепа глумица по имену Мерилин Монро, која игра улогу Анџеле, љубавнице главног јунака, најбоље искористила дату јој шансу“.

Хјустон ће остати један од ретких редитеља који је М. М. с поверењем ангажовао као тада непознату и схватао је озбиљно као драмску глумицу.

Године успона

После сушних година, акције М. М. почеле су да расту. У 1951. години снимила је четири видљивије улоге, од којих је једна у филму As young as You Feel у режији Хармона Џонса, под новим уговором с „Фоксом“.

Тражена као сексепилна плавуша, за улогу у том филму ће од Бозлија Краудера у „Њујорк тајмсу“ добити похвалу: „Алберт Декер сјајно забаван у улози дебелог шефа малог бизниса, док је М. М. одлична као његова секретарица.“ У „Њујорк дејли мирору“ не пропуштају да је опишу као „лепо извајану секретарицу“.

У филму Let’s Make It Legal главна звезда је Клодет Колбер, док је њен партнер заинтересован за М. М. А она је опет „прелепа плавуша“ која игра на свој изглед да би добила оно што жели. И док критика („Њујорк дејли мирор“) оцењује да Клодет Колбер „није успела да начини филм веселим и опуштеним као што се очекивало“, за М. М. се каже да је „парадирала са својим лепо извајаним телом зарад бар повремених узбуђења“. Слично пише и „Њујорк дејли њуз“, помињући да је М. М. „забавна у краткој улози прелепо обликоване плавуше која је бацила око на главног јунака и његове милионе“.

Под редитељском палицом Фрица Ланга, М. М. игра уз Барбару Стенвик у филму Clash by Night, једном од пет које ће снимити 1952. године. Овде први пут добија већи простор на екрану, тумачи лик девојке Барбариног брата која ради у фабрици рибљих конзерви.

Иако је играла поред тадашњих глумачких величина као што су били Стенвикова и Пол Даглас, публика ју је заволела, па ни откриће календара с њеним нагим фотографијама није утицало на њену каријеру. „Њујорк дејли њуз“ назива је новом плавом бомбом Холивуда „која успева да буде максимално заводљива и у џинсу и као радница у фабрици“.  Она је своју не толико велику улогу учинила доминантном.

Фриц Ланг је био први који ће осетити озбиљну нервозу због њеног кашњења и његов биограф Патрик Макгилијан писао је да је М. М. „повраћала пре скоро сваке сцене“. Ланг се трудио да јој не дозволи да омета снимање, а њеном тренеру за дијалог забранио је приступ сету.

У следећем филму, We’re Not Married, играла је поред Џинџер Роџерс, Фреда Алана, Дејвида Вејна… Опет је њена лепота у првом плану, па критичар „Њујорк хералд трибјуна“ пише да изгледа „као да ју је сам Микеланђело извајао“.

Тек је у филму Don’t Bother to Knock (1952) М. М. заиграла прву велику драмску улогу – главну! Био је то тежак задатак за њу, после серије секси плавуша. И сама је била изненађена када су јој понудили да у психолошком трилеру Роја Бејкера, игра психотичну јунакињу поред Ричарда Видмарка.

Филмски критичар „Њујорк поста“ Арчер Винстен оценио је: „Бацили су М. М. у ватру, у дубоке драмске воде, да потоне или плива. Може се рећи да се није десило ни једно ни друго, већ да је плутала. С таквом фигуром шта је друго и могла да уради и шта би било боље?!“

Ипак, он каже да је њен „концепт психотичног понашања запањујуће добар с обзиром на недостатак драмског искуства и вишак облина“.  Лоше је прошла у „Њујорк тајмсу“, док је у „Њујорк дејли мирору“ похваљена да се коначно показује као нешто више од секси даме и наговештава озбиљну драмску уметницу.

И опет игра са Џинџер Роџерс, а први пут с Керијем Грантом, у филму Мајмунска посла (Monkey Busniess, 1952) редитеља Хауарда Хокса, чиме ће завршити плодну 1952. годину.

Рађање звезде

Први редитељ с којим је радила у 1953. био је Хенри Хатавеј, у филму Нијагара. У том тренутку она је филмска звезда и људи хрле у биоскопе због ње. Или је било обрнуто.

Људи су од ње направили звезду јер су трчали на благајне биоскопа и причали о њој. У том филму М. М. пева песму Kiss Лајонела Њумана и Хејвена Гилеспија. Добре критике добила је у „Њујорк тајмсу“:

„Очигледно игноришући чињеницу да већ постоји седам чуда света, TCF је открио још два и приказао их у техниколору у Нијагари. Продуценти су, наиме, искористили у пуној мери и раскош Нијагариних водопада и раскошну лепоту М. М. Сценски ефекат у оба случаја је одличан. Гледано из било код угла, ништа од водопада нити од М. М. није остало да се замишља, све је откривено.“

Њена чаробна црвена хаљина постаје предмет описа и критичара „Њујорк хералд трибјуна“ који каже:

„М. М. игра супругу чија је хаљина тако скраћена да могу да јој се виде колена, а она су веома лепа. Публика је истовремено мрзи и диви јој се, што апсолутно одговара сценарију.“

Док снима Нијагару, Мерилин је увелико у љубави с бејзбол мегазвездом Џоом Димађом, кога Норман Мајлер зове „пензионисаним херојем високих циљева које је прерано постигао, па је постао легенда без циља“.

Још нема четрдесет година, обожавају га и жене и мушкарци, али он с пријатељима разговара искључиво о спорту, док се она досађује. Она би у позориште, у „Метрополитен“, у неки клуб где се свира џез, за њега је уметност непостојећи терен интересовања.

Када је 1953. године снимила филм Мушкарци воле плавуше, Мерилин је показала да је апсолутно оличење савршенства сексепила, о чему ће писати многи аутори књига о њој.

Била је изванредна партнерка Џејн Расел, а за многе је тај мјузикл био прва формула истинског кемпа и прво дело које пружа могућност да се о М. М. говори као о озбиљној комичарки.

Али њен манир да касни на снимање се настављао. Кулминираће с њеним највећим успехом, филмом Неки то воле вруће (1959), када ће на снимање доћи у четири по подне, а требало је да буде на сету у девет ујутру.

Били Вајлдер је због њеног понашања током снимања тог филма био озбиљно болестан, а Тони Кертис и Џек Лемон су сатима тумарали около одевени у костим који је подразумевао и ципеле с високим потпетицама. Били су бесни и беспомоћни. 

У складу с тим сазнањем, не чуди изјава Тонија Кертиса да је љубити М. М. било као „љубити Хитлера“.

Није знала текст, није га научила, а правдала се да га је заборавила, па је у једном тренутку Вајлдер морао да јој испише текст на картицама и смести их у отворену фиоку током снимања. Њена непоузданост и емотивна несигурност свима су правили проблеме, али када је преминула, тај редитељ је рекао: „Да је Мерилин данас жива, на коленима бих је молио да поново радимо заједно!“

У 1953. години снимила је и филм Како се удати за милионера, њен први у синемаскопу, а други у тој техници у историји филмске индустрије. Партнерка јој је Бети Грејбл, водећа звезда „Фокса“ дуго година. Сарадња између њих две била је лепа, а Мерилин је још једном, последњи пут, снимала с Дејвидом Вејном. С њим је највише играла, били су партнери у четири филма.

Према оцени „Њујорк поста“, био је то „екстремно забаван филм… у којем се М. М., глумећи невинашце, осмехује свему што би могло бити мушко. Јер, пошто не жели да носи наочаре, никада не може да буде сигурна на шта налеће, али њена фигура је довољна гаранција да ће се све што је мушко окренути за њом“.

Редитељ те романтичне комедије Жан Негулеску био је великодушан према М. М. правдајући њена кашњења:

„Она никада није осећала да је спремна да стане пред камеру. Због тога јој је требало два сата да намести усне. Али у тренутку када би се појавила… настајала је љубавна веза између ње и објектива. Давала је нешто што нико није могао да ухвати уживо, осим камере.“

Упркос свим проблемима које редитељи имају с њом, а и она с њима јер тврди да је нити воле нити разумеју, та три филма из 1953. године (Нијагара, Мушкарци воле плавуше и Како се удати за милионера) донела су „Фоксу“ 25 милиона долара, што је значило да је М. М. обезбедила том студију зараду већу од прихода које му је донела било која друга звезда.

Али није била плаћена као звезда, за ту годину зарадила је само педесет хиљада долара. И пратио ју је глас да је размажена, нешколована, необразована, да је напорно радити с њом.

Вероватно је то пресудило да се следећих година веже за једног од највећих учитеља глуме Лија Стразберга.

Код Лија Стразберга

Шерил Крофорд, позоришна продуценткиња, редитељка и педагог, упознала је 1954. године Мерилин Монро на једној журки у Њујорку и довела је у Акторс студио. Ускоро је М. М. почела да долази на часове код Лија Стразберга у изнајмљеном простору Малин студија. Била је свесна да је то човек који је већ оценио Марлона Бранда, Џејмса Дина, Рода Стајгера, Монтгомерија Клифта, Пола Њумена…

За свој први час написала је Лију чек од 90 долара, који он није никада уновчио. Преселила се у Њујорк, била је стално у студију, избегавала да се шминка, била у краткој вези с Марлоном Брандом и вежбала са Стразбергом монологе и сцене из представа. Тако је са Стразберговим сином Џоном вежбала сцену из Трамваја званог жеља. Студио је био њен други дом, како је говорила. Ли је према њој био обзирнији него према било коме другом.

Ускоро је Мерилин ангажовала Полу Стразберг, супругу Лија Стразберга, да буде њена инструкторка глуме. То се претворило у Полину опсесију. Она није бринула само о глуми и улогама већ је нашла и психоаналитичара који је становао у њеној згради и Мерилин би, након терапије, често преспавала код Поле и Лија.

Више је Пола бринула о њој него о својој деци, ћерки Сузан Стразберг, будућој глумици, и сину Џону. За сву превелику бригу, Мерилин би им се одужила – сину Џону је за осамнаести рођендан купила аутомобил форд тандерберд, Поли скупоцену бисерну огрлицу, а Лију је отварала рачуне у књижарама.

У студију је М. М. била обасипана прекомерном Стразберговом пажњом, што је изазивало констернацију осталих чланова. Ајзак Батлер у књизи Метод наводи овакав пример:

„Бен Газара се сећао како му је Ли једном рекао за ручком да би он и М. М. требало заједно да раде на Магбету. Газара је жвакао сендвич с туњевином и умало се није угушио: ’Мерилин је седела поред мене и нисам могао да је чујем кад каже добро јутро. Како ће ова жена играти леди Магбет, није ми допирало до мозга!’“

Али Ли је имао осећај за њен таленат пре него што се он развио. Могао је да види да она „има широк глумачки дијапазон, али не зна шта да ради да би га ефикасно користила“, и да спутава несигурност коју може да превазиђе уз његову и Полину помоћ.

„Ја сам М. М. учинио глумицом“, тврдио је, „иако је већ била звезда. Решавао сам и њене проблеме.“

У књизи Marilyn Monroe: A Biography Барбара Лиминг тврди да је М. М. у суштини била пион у борби за моћ и престиж која се водила између Елије Казана и Лија Стразберга. Пошто је Казан као редитељ бацио Стразберга у засенак, Ли је хтео да покаже своју супериорност као учитељ глуме тако што је претворио М. М. у велику глумицу.

Многи њихови савременици, укључујући и Артура Милера, сматрали су да Стразбергови имају готово вампирски однос према Мерилин.

Истина је да се М. М. и пре Стразбергових обучавала за глуму. Играла је с Морисом Карновским и Фиби Бранд у Акторс лабу, а уз Михаила Чехова као Лира играла је Корделију. У филму из 1952. године Не мораш да куцаш, она игра жену која се бори с менталном болешћу и која је унајмљена да чува ћерку двоје гостију хотела.

Описујући њену улогу, Ајзак Батлер у Методу закључује:

„Мерилин је урадила добар посао у улози Нел; њена једина слабост је пијанисимо шапат којим говори. Док гледамо филм Не мораш да куцаш, тешко нам је да се ослободимо утиска да овој глумици није био потребан метод, већ часови говора да би ослободила глас, психотерапија да јој подигне самопоуздање и лечење од зависности које би је одвратило од самоубиства.“

Судар старог и новог Холивуда

Колико год јој људи из света филма замерали, М. М. се бранила духом који јој није мањкао, као ни напади меланхолије и депресије. Ото Премингер је, рецимо, после снимања филма Река без повратка (1954), у коме је М. М. за партнера имала Роберта Мичама, изјавио: „Режирати Мерилин Монро било је исто као да сам режирао Леси. Било је потребно четрнаест покушаја да би један испао како треба!“

Она је одговорила да је то тачно „у складу с плавушом, па зашто би изневерила очекивања“.

У телевизијском интервјуу из 1977. године, Премингер се мало кориговао: „Није имала глумачки таленат, али је имала нешто што камера препознаје. Била је рођена звезда!“

Остала је чињеница да се није слагао с њом и да је Роберт Мичам морао да посредује, имајући више разумевања за Мерилинину несигурност, како се уобичајено правдало њено понашање.

На примеру М. М. јасно се видео судар између старог Холивуда и Стразберговог метода. Као пример за то узиман је филм Неки то воле вруће (1959). Филм је био лагана комедија у којој се јасно видео њен озбиљан метод рад. За разлику од класичних глумица тога времена, она не испоручује реплике, она их тражи док говори.

Њен последњи филм, Неприлагођени (1961), за многе је најчистији пример метод глуме. Њене емоције делују превише стварно, њен плач није филмски леп, њен говор се распада, изгледа као стварна особа у кризи. Класичан Холивуд би све то улицкао, Стразбергов метод све то оставља сировим. Многи су доказивали у чему јој је метод помогао, а у чему одмогао. Зависна од Поле Стразберг, није водила рачуна о томе да продукције због ње касне јер није могла лако да уђе у стање и изађе из њега.

Њој је метод био потребан да би добила уметнички легитимитет и да би побегла од стереотипа глупе плавуше. А Стразберг ју је сматрао изузетно талентованом глумицом. И остаје чињеница: без њега би била шармантна типизирана глумица, с њим је постала психолошки реална и непредвидива. Зато она данас делује модерније него многе њене савременице.

Код Билија Вајлдера

Најбољи доказ утицаја Стразбергових на њену глуму налази се у филму Џошуе Логана Аутобуска станица (1956). Према оцени бројних критичара, филм је грозан, дречав и уопштен, а М. М. је његова велика, светла тачка. Показала је глуму по правом методском рецепту: јединствена, мотивисана емоцијама и помало недокучива.

За упућене, то је био њен последњи добар филм који је снимљен с најмање проблема, јер није баш сваког дана на снимању било стресно за све чланове екипе. У Логану је имала велику помоћ, а њега је Стразберг био добро обучио како да поступа с њом да би добио најбоље. И јесте најбоља у том филму, јер је једини у коме је играла личност независну од М. М. у сваком погледу. Ниједног тренутка и ни по чему то није била толико препознатљива особа М. М.

У „Њујорк тајмсу“ Бозли Краудер писао је да је у том филму „на опште изненађење, М. М. најзад доказала себе као глумицу. Запањујуће је да је Логан успео да је наведе да уради много више од тога да се њише и пући и да преврће својим лепим великим очима. Једном речју, да игра синтетичну вамп лутку. Он ју је натерао да буде одлична глумица… И оно што је најважније, навео ју је да упали ону малу ватру у себи, ватру достојанства, самосвести и да покаже потресну страну своје личности.“

Пре Аутобуске станице, 1955. снимила је филм Седам година верности, у режији Билија Вајлдера. У књизи Камерона Кроуа Разговори с Вајлдером налази се неколико његових највише цитираних реченица о М. М.:

„Имала је у себи неку врсту елегантне вулгарности. И знала је докле иде шала. Имала је осећај за камеру, и страх од ње. Такође је волела камеру. Што год да је радила, где год да је у кадру стајала, увек је нешто пробијало из ње. А да она тога није била свесна.“

А у Британском институту описивао је због чега је била осетљива и тешка за рад: „Морали сте да сачекате да почне да се креће, и када би нестала њена инхибиција, била је феноменална, једна од великих комичарки. Метаболизам је морао да јој буде у реду, а ако је био у реду, била је дивна за режију.“

За улогу Девојке у филму Седам година верности, у „Њујорк тајмсу“ опет је њен изглед у првом плану: „Од првог тренутка када се појави на екрану, у одећи која оцртава њену сјајну фигуру и која као да је вешто шивена на њој самој, чувена филмска звезда са сребрноплавим увојцима и дивним невиним погледом, широко отворених очију…“ Да би уследио закључак како је „одлична и јасно игра насловну улогу“.

А „Њујорк дејли мирор“ не пропушта опис антологијске сцене по којој је тај филм препознат: „Сваки пунокрвни амерички мушкарац чекао је овај филм откако су се у јавности појавили тизери и фотоси на којима ветар из подземне железнице диже сукњу М. М. изнад њених лепо обликованих ногу.“

У наставку тог текста Филип Стразберг закључује: „Чак и када би се из филма уклонила Ла Монро архитектура, резултат Вајлдеровог дела био би одличан. Њена лепота не одвлачи пажњу од њеног статуса добре комичарке. Њено симпатично дурење и пућење усана – персонификација деценијског гламура – чине од ње једну од највећих холивудских атракција.“

Са Лоренсом Оливијеом

У филмским забелешкама из педесетих, сусрет Мерилин Монро и Лоренса Оливијеа представља праву посластицу. Ангажовани су да играју у филму Принц и играчица (1957). На папиру, комбинација која обећава – најпопуларнији светски секс-симбол и Оливије, који има Шекспира у глави и пожуду у очима. Према речима биографа Фреда Лоренса Гајлза, Оливије је у почетку хтео само да глуми, а онда је инсистирао да он екранизује дело Теренса Ратигана Успавани принц, што је био његов редитељски првенац.

Оливије је допутовао у Њујорк са супругом Вивијен Ли и у хотелу „Плаза“ одржана је конференција за штампу на којој су представљени Оливије и М. М. Разменили су комплименте. М. М. је казала: „Он је одувек био мој идол.“

Оливије је рекао да је она бриљантна комичарка и стога изузетно добра глумица: „Има лукав дар да је у једном тренутку најнесташније мало створење, а у следећем прелепо глупа и невина.“

А онда је на дубоко деколтованој хаљини М. М., док се сваки час очекивало да јој дојка излети напоље, пукла бретела! Тако је украла шоу и никог више није занимало шта ће се догађати у филму.

Мерилин је потом дошла у Лондон на конференцију за штампу истим поводом, само је овог пута била у пратњи свог новог супруга, славног драмског писца Артура Милера. Није се најбоље снашла.

Оливијеов енглески акценат одмах је њих двоје Американаца сместио тамо где не би волели да их Енглези виде: њу као сиромашну девојку с улице и њега као дечака из Харлема, сина Јеврејина из Пољске. Она је хтела да буде паметна и духовита, а испала је извештачена и претенциозна.

На питање новинара: „Спавате ли још у шанелу 5?“, она је, у жељи да се додвори Британцима, одговорила: „Имајући у виду да сам сада у Енглеској, рецимо да сада спавам у Јардлијевој лаванди!“ За Енглезе је то било исто као да се залаже за католицизам у Нотр Даму.

Била је представљена и британској краљици Елизабети, али у британској јавности била је приказана као особа која није умела да се понаша. Америчка провинцијалка!

Снимање филма брзо је кренуло непријатним током. Посвећена метод глуми, М. М. се жестоко сукобила с Оливијеовим laissez-faire ставом. Претраживање чулних осећања која је хтела да унесе у свој лик, било је стопирано бруталном Оливијеовом реченицом: „Све што треба да урадиш је да будеш секси, драга Мерилин!“

Она се после тога повукла, каснила на снимање више него што је било уобичајено, невољно сарађивала. Оливије тако упознаје мрзовољну, непоуздану М. М., коју је назвао „професионалним аматером“.

Артур Милер био је принуђен да посредује и касније је рекао да је у сржи незадовољства постојао истински сукоб између два различита стила не само глуме већ и живота:

„Идеализовала је Оливијеа, који као велики и озбиљан уметник мора бити изнад смртних разматрања оних врста које су толико уобичајене међу холивудским трговцима месом од којих је мислила да је побегла.“

Као супруга, М. М. је оптужила Милера да је није довољно подржао против Оливијеа. А славног колегу саркастично је звала „Господине сер“!

Касније, Оливије се сећао М. М. као потпуно неваспитане и грубе девојке: „Никада нисам био срећнији што је филм завршен и што је све завршено.“ А када је већ био у одмаклим годинама, признао је да је био нервозан на снимању, да је био бесан на себе јер му је каријера ушла у колотечину, па је тако био бесан и на њу, а „Мерилин је била дивна, најбоља од свих“.

Писац и звезда

У приватном животу М. М., њена удаја за Артура Милера била је тема која није силазила са страница свих новина. И све се сводило на сто и једну варијанту изреке да се велики амерички мозак оженио великим америчким телом.

Рабин Роберт Голдберг давао је глумици часове из теорије јудаизма и пре венчања је прихватила веру свог будућег супруга. Пре тога се показала као хероина која је стала уз њега када су покушали да га прикажу јавности као љубитеља комуниста, па му због тога не дају пасош који му је био потребан да би отпутовао са супругом у Лондон.

Упркос свој медијској хистерији која је пратила њихово венчање, она је била веома срећна. Њен кум је био Ли Стразберг, а на медени месец отишли су у Енглеску поводом њене конференције за штампу. На тај пут пошли су са 27 ковчега, од којих су три била Артурова.

Четири године после Седам година верности, Вилијам Вајлдер снима са М. М. филм Неки то воле вруће (1959), који ће бити уписан као њен звездани глумачки трофеј. Великим делом се тај успех приписује Вајлдеру, који је морао још једном да је истрпи, јер је знао да само тако може да добије њену „филмску магију“.

Радња филма смештена је у Чикаго 1929. године и Вајлдер прави урнебесну комедију која ће остати филмски класик. „Њујорк тајмс“ није пропустио да запази како је „Вајлдер с таквим професионалним оперативцима какви су М. М., Џек Лемон и Тони Кертис, а на основу потпуно невероватног заплета, створио ремек-дело“.

Оцењујући да је Неки то воле вруће у маестралној режији Билија Вајлдера „најзабавнији филм свих времена“, „Варајети“ свој веома похвалан текст завршава речима да је М. М. „комичарка која комбинује висок сексепил и одличан тајминг, нешто чему у филмској индустрији нема равног“.

Са Ивом Монтаном

Са Џорџом Кјукором ће се М. М. срести 1960. године када су снимили комедију Хајде да водимо љубав. Силом прилика, у том филму су спојени америчка звезда која већ залази у тридесете, и тадашњи француски глумачко-шансоњерски ас на прагу четрдесете Ив Монтан.

У првобитној верзији сценарија, аутора Нормана Красне, њена улога је „празна попут каквог старог Зануковог филма“, записао је Норман Мајлер. Она моли свог супруга да јој помогне да јој допише све што може, и Милер је, повећавајући њену, смањивао улогу Грегорија Пека, па је овај убрзо одустао.

Артур Милер и М. М. су били у пријатељском односу с Монтаном и његовом супругом, глумицом Симон Сињоре, и Милер је предложио да је Монтан добра замена за Пека.

Убрзо после почетка снимања, Симон Сињоре одлази у Француску јер је добила понуду за филм, а Монтан и Монроова већ су започели своју двомесечну љубавну причу.

И М. М. је слушала Монтана како није никада слушала ниједног партнера, ниједног редитеља и ниједног мужа.

Долази на време на снимање, ради све што се од ње тражи, али филм није доживео добар пријем код критике.

Џастин Гилберт је у „Њујорк дејли мирору“ оценио да је „Монроова, иако у суштини прворазредна комичарка, остала без иједне дијалошки вредне сцене… само је, наравно, њен чувени шарм и даље присутан“.

Код Хјустона

Продуцент Френк Тејлор је пред почетак снимања филма Неприлагођени (1961) рекао „Тајму“:

„То је покушај да се створи најсавршеније филмско дело… Не само да је то први оригинални сценарио великог америчког писца већ је то и најбољи сценарио који сам икада прочитао, а за филм смо осигурали најбољег редитеља – Џона Хјустона.“

Милер је отишао у Ирску, у Сен Кларенс, на имање где је живео Џон Хјустон, и ту су радили, договарали се, ту настаје сценарио који потписује Артур Милер. М. М. први пут добија улогу која је писана за њу, Кларку Гејблу је стало да поентира своју каријеру великом игром, јер му због озбиљног проблема са срцем живот виси о концу. 

Дан по завршетку снимања имао је јак срчани удар и преминуо после десет дана. Филм је много значио и Монтгомерију Клифту, који годинама није имао улогу којом би се похвалио.

Снимање је било прилично драматично, јер уместо у девет, с попустом до десет, М. М. није било на сету ни у једанаест. И све се то догађа у пустињи Рено, усред лета, јер је Мерилин млада разведена жена која почиње да живи у пустињи недалеко од Реноа, с каубојем средњих година Гајем Лангландом, кога игра Гејбл. Међутим, друга двојица каубоја, које играју Монтгомери Клифт и Ели Волак, такође флертују с њом чекајући крај њеног односа с Лангландом…

Хјустон је био незадовољан јер није могао да створи озбиљну атмосферу за рад, коју су добрим делом кварили све гори односи између Милера и Монроове.

Снимање је каснило сваког дана, Милер се све мање појављивао на сету, јер му је једног дана Мерилин залупила врата од аутомобила на снимању у пустињи и казала возачу да вози без њега.

Када се озбиљно разболела, авионом су је превезли у клинику у Лос Анђелесу. Чим јој је било мало боље, звала је телефоном Ива Монтана, који јој се није јављао. Опоравила се и наставила снимање филма.

Нико из екипе није био свестан да ли је то што раде добро или није, а већ је утрошено четири милиона долара. Било је добро, показаће критика, али комерцијално неуспешно, забележиће биоскопске благајне.

Кејт Камерон је у „Њујорк дејли њузу“ писала:

„Гејбл никада није урадио ништа боље на екрану, а није ни Монроова. Његова глума је вибрантна и пуна, њена глума одлично одговара лику који је написао Милер… Екран вибрира од емоција током последњег дела филма, док се Мерилин и Гејбл упуштају у једну од оних битака полова које делују вечно и увек изазивају ерупцију осећања. То је она отровна игра, конфликт између мушкарца и жене који су у љубави, а свако од њих покушава да задржи своје индивидуалне карактеристике и свој основни начин живота.“

Слом

Something’s Got to Gove био је назив филма који је М. М. почела да снима четири месеца пре него што ће окончати свој живот. За три недеље снимања, она се појавила укупно шест дана.

Једног петка, средином маја, уместо на снимању, била је у авиону на путу за Њујорк.

Питер Лофорд, глумац који је био ожењен Патришом, сестром Џона Кенедија, позвао ју је да иде с њим у Медисон сквер гарден и на прослави Кенедијевог рођендана отпева председнику Срећан рођендан пред двадесет хиљада гостију.

После неколико дана појавила се на снимању, руководиоци „Фокса“ били су на ивици да је отпусте, а она им је узвратила помахниталим радним еланом.

У петак, 1. јуна, на снимању јој је приређена раскошна рођенданска забава, у понедељак се није појавила на снимању, ни у уторак, у среду је филм суспендован, а она је у четвртак отпуштена. И тужена са захтевом да плати 750.000 долара одштете.

Несвесна шта се десило, бесна јер је сви сажаљевају, одлази у Њујорк и жали се Стразберговима да мора хитно нешто да ради. Најрадије би се појавила на позорници и они јој дају да игра Бланш Дибоа у Трамвају званом жеља, представи која се игра за Стразбергову класу. Није могла да игра сваке вечери, у тренуцима велике муке уринирала је на сцени.

Вратила се на своју хацијенду, бринула о биљкама, сликала се за неколико часописа… Питала свог масера Ралфа Робертса да ли се у Холивуду прича о њој и Бобију, и казала му да воли млађег Кенедија, али да нема ништа с њим.

Смрт

У недељу, 5. августа 1962. године пронађена је мртва у својој спаваћој соби, лицем надоле на кревету, гола и покривена чаршавом. 

Од тада до данас, њена смрт је отворена књига и не зна се број теорија којима се оспорава званичан извештај и учитавају разне могућности убиства глумице.

Годинама се говорило да је М. М. зависна од амфетамина, барбитурата и алкохола, многе улоге није добила због непоузданости у раду, па је након обдукције саопштено како је узрок смрти акутно тровање барбитуратима.

На сахрани, 8. августа 1962. године, Ли Стразберг се опростио од Мерилин Монро на Westwood Village Memorial Park Cemetery у Лос Анђелесу. 

Његов интегрални говор објављен је у књизи Мајкла Конвеја и Марка Ричија The Films of Marilyn Monroe, а за ову прилику превела га је Весна Прља:

„Мерилин Монро је била легенда. Још за живота створила је мит шта сиромашна девојка из обесправљеног окружења може да достигне. За читав свет постала је симбол вечне женствености.

Али ја нисам познавао ту М. М., мит и легенду. Знао сам само Мерилин, топло људско биће, импулсивно и стидљиво, у сталном страху од одбацивања, а ипак отворено према животу и у потрази за личним испуњењем. Мерилин је за нас у Акторс студију била одани и лојални пријатељ, колегиница у сталној потрази за савршенством. Поделили смо њену бол и тешкоће, али и неке њене радости. Била је члан наше породице. Тешко је прихватити чињеницу да је њен животни полет прекинут страшном несрећом.

Упркос висинама и сјају које је достигла на екрану, планирала је будућност; радовала се учешћу у многим узбудљивим стварима које је планирала. У њеним очима, као и у мојим, њена каријера је тек почињала.

Сан о њеном таленту, који је неговала још као дете, није био илузија. Када је први пут дошла код мене, био сам запањен изузетном осетљивошћу коју је поседовала и која је остала свежа и неизбледела, борећи се да се изрази упркос животу којем је била изложена. Друге су биле подједнако физички лепе као она, али су у њеним наступима људи видели и препознавали нешто с чим су се поистовећивали. Имала је блистав квалитет – спој сетности, сјаја и чежње – који ју је издвајао, а опет чинио да свако пожели да буде део тога, да подели ту детињу наивност која је била истовремено тако стидљива, а ипак тако живахна.

Ова особина је била још израженија када је била на сцени. Искрено ми је жао што публика која ју је волела није имала прилику да то доживи. Без сумње, постала би једна од заиста великих позоришних глумица.

Сада је свему дошао крај. Надам се да ће њена смрт пробудити саосећање и разумевање за једну осетљиву уметницу и жену која је свету доносила радост и задовољство.

Не могу да кажем збогом. Мерилин никада није волела опроштаје, али на онај њен посебан начин да ствари окрене тако да се суоче са стварношћу – рећи ћу: Довиђења. Јер у земљу у коју је отишла, сви ћемо једног дана морати да одемо.“

Током сахране пуштани су одломци из Шесте симфоније П. И. Чајковског, као и снимак Џуди Гарланд која пева Over the Rainbow.

Извор: Часопис „Кинотека“