Вештачка интелигенција и будућност капитализма са марксистичке и неокласичне тачке гледишта

Који би били вероватни ефекти масовног увођења вештачке интелигенције (AI) у економију, са марксистичке тачке гледишта? Занимљиво је да ово питање, колико ми је познато, до сада нико није поставио.

На први поглед, последице по Марксову теорију радне вредности делују неповољно или у супротности са чињеницама и нашим очекивањима. Вештачка интелигенција подразумева све веће увођење капитално интензивних техника производње (начина производње у којима се много више користе машине, технологија и инфраструктура, тј. константни капитал, него људски рад, прим.), или, марксистичком терминологијом речено, производних процеса са веома високом органском композицијом капитала.

Другим речима, AI подразумева веома висок однос c/v, то јест висок однос удела константног капитала (constant capital – c) у односу на капитал уложен у изнајмљивање радне снаге (capital engaged to hire labor – v). Ако је учешће људског рада мало, а у случајевима потпуно аутоматизоване производње можда и близу нуле, онда и вишак вредности који рад ствара такође мора бити мали или близу нуле. Без обзира на то колико висока је стопа експлоатације, веома мали v подразумева и веома мали s (surplus value – вишак вредности). Тако долазимо до закључка да профитна стопа (s/(c+v)) такође мора бити веома ниска, што је у складу са једним од најпознатијих Марксових „закона капиталистичког развоја“, односно са тенденцијом пада профитне стопе услед увођења капитално све интензивнијих производних процеса.

У случају готово потпуно аутоматизоване производње, профитна стопа мора бити нулта или близу нуле. Као што су нам Маркс, Шумпетер и здрав разум говорили, капитализам без профита је апсурд. Капиталисти неће инвестирати ако је њихов очекивани принос нула. Дакле, тенденција опадања стопе профита наговештава пропаст капитализма.

Много пре него што се вештачка интелигенција појавила на сцени, ово је била идеја о којој су почетком 20. века расправљали марксистички економисти попут Розе Луксембург и Хенрика Гросмана. Они су предвиђали управо оно чему данас сведочимо: да капиталисти, увођењем капитално интензивнијих производних процеса – који су за сваког појединачног капиталисту, у тренутку када их уведе, профитабилнији – они као класа, када то сви почну да чине, потискују живи људски рад, смањују количину вишка вредности и тиме последично обарају сопствену профитну стопу (за све капиталисте у целини) ка нули.

Да ли ће онда AI довести капитализам до његовог краја? Чини се да се ово не слаже најбоље са чињеницама и очекивањима да ћe увођење вештачке интелигенције донети не ниже, већ више профитне стопе. Да ли је Маркс потпуно погрешио? Можда ипак није.

Да бисмо то увидели, замислимо економију састављену од два сектора. Први је сектор са веома високом органском композицијом капитала, управо онакав какав смо описали. Али претпоставимо да потпуна аутоматизација производње у том сектору ствара тражњу за производњом добара и услуга које може да обавља искључиво живи људски рад, или у којима је људски рад супериорнији од вештачке интелигенције: брига о људима, спорт, нега болесних, врхунске кулинарске вештине, обука тренера, рад бармена, креативно писање и мноштво других послова који ће, управо зато што неке од њих вештачка интелигенција може да обавља само грубо и несавршено, постајати све вреднији када их обављају вешти, стварни људи од крви и меса. Вештачка интелигенција ће можда ће заменити хиљаде наставника, али ће потражња за заиста добрим наставницима, онима који могу да надмаше вештачку интелигенцију, расти.

Тада ће се развити и други сектор, потпуна супротност аутоматизованом сектору. Њега ће одликовати ниска органска композиција капитала: константни капитал (c) биће мали у односу на варијабилни капитал (односно на количину уложеног капитала исплаћеног у облику надница). За разлику од аутоматизованог сектора, тај сектор ће стварати огромну количину вишка вредности.

Али, као што знамо, у капитализму се робе и услуге не продају по својим радним вредностима, већ по ценама производње које изједначавају профитне стопе у капитално интензивним и радно интензивним секторима (то јест, у секторима са различитом органском композицијом капитала). То, заузврат, значи да ће количина профита у аутоматизованом сектору, у стању равнотеже, бити пропорционална (огромној) количини капитала ангажованог у том сектору. Стога профит нашег аутоматизованог сектора неће бити занемарљив, као што је на први поглед изгледало када смо га посматрали изоловано и претпоставили да је читава економија састављена само од њега. Напротив, профитна стопа може чак и да порасте, јер је замена људског рада у једном сектору праћена стварањем радно интензивнијих производних процеса на другим местима.

Једноставно речено: док ће један део економије функционисати искључиво помоћу машина (при чему под појмом машине подразумевам и вештачку интелигенцију), други део економије биће много радно интензивнији, вероватно чак и више него данас. То, заузврат, значи да профити у AI сектору могу бити високи – али само ако је раст AI сектора праћен растућом тражњом за добрима и услугама које производи живи људски рад, а самим тим и настанком тог другог сектора. Ако би AI сектор обухватио читаву економију, онда би, према марксистичким анализама, профитна стопа морала да тежи нули.

Чак би и у оквиру неокласичне анализе исход био сличан, јер потпуно аутоматизована производња која уопште не запошљава људски рад подразумева укупне наднице једнаке нули или близу нуле, па постаје нејасно коме би уопште могла бити продата та бујица нове производње. Тако обиље створено помоћу AI-а, чак и у неокласичном свету (осим ако не дође до огромне прерасподеле у корист људи који не раде), доводи до недовољне агрегатне тражње, а последично и до профитне стопе која је близу нуле или једнака нули.

У неокласичном свету, као и у марксистичком, успон AI-а мора бити праћен одговарајућим растом радно интензивних делатности како би економија остала у равнотежи и како агрегатна тражња и профитна стопа не би пале на нулу.

Да сумирамо: и у марксистичком и у неокласичном свету, економија састављена искључиво од високо аутоматизованог сектора неспојива је са одржањем капитализма. У једном случају зато што је створени вишак вредности, а самим тим и профит, једнак нули; у другом зато што недовољна агрегатна тражња доводи до профита једнаког нули. Систем се може „спасти“ једино упоредним растом радно интензивног сектора или масовном прерасподелом у корист људи који не раде. 

Тако долазимо до мање суморне будућности рада него што неки тврде. Делатности у којима људски рад не може бити замењен AI-ом процветаће. Да ли ће AI довести до општег деградирања вештина рада? На први поглед изгледа да хоће, јер ће многе вештине (попут програмирања, развоја софтвера, писања, па чак и математике) постати сувишне пошто их машине могу преузети. Ипак, тај процес може бити – а вероватно ће и бити – уравнотежен стварањем занимања у којима ће људске способности морати да превазиђу данашњи ниво, управо зато што ће морати да буду супериорније у односу на способности које производи AI, како би људи уопште желели да купују такве производе и услуге.

Стога, док ће један део радне снаге постепено губити вештине – или, речено без увијања, пролазити кроз неку врсту заглупљивања – други део радне снаге постајаће софистициранији и далеко вештији. Да би остао корак испред, човек више неће морати толико да се надмеће с другим људима колико са машинама.

Али све док верујемо у људску способност прилагођавања, можемо претпоставити да ће увек постојати области рада у којима ће човек моћи оно што машина не може, или да ће, чак и онда када и људи и машине произведу наизглед исти резултат, тај резултат бити више цењен (а самим тим и вреднији) ако га је створила жива особа, а не AI. Клизачица коју генерише AI, макар била савршено лепа, тешко да ће изазивати исто дивљење као права људска клизачица. Барем међу људима. 

P.S. У тексту сам наизменично користио изразе „капитално интензивне технике производње“ и „виша органска композиција капитала“. Први је, наравно, неокласични, а други марксистички термин, али у овом контексту оба означавају исту ствар: машине (укључујући AI) које замењују људе.