Кинески пут од револуције до реформи: „Влада велики неред под небом. Ситуација је одлична.“

Књига Од Арне Вестада и Чен Ђена Велика трансформација: Кинески пут од револуције до реформи говори о томе шта се у Кини догађало у периоду између „Великог скока напред“ (економског и социјалног програма спровођеног од 1958. до 1961) и раних реформи које су поставиле темеље за највећи и најдуготрајнији економски раст у историји. Књига, дакле, покрива период од катастрофе „Великог скока напред“ до 1985. године.

Овим кључним периодом кинеске историје бавили су се бројни писци, политиколози, економисти и социолози. Идеолошки гледано, они углавном заузимају два различита становишта. По једном, пошто је маоизам био катастрофалан, Кина је могла да почне да се развија тек након смрти Мао Цедунга 1976. и уклањања „Четворочлане банде“ (политичке фракције у врху Кинеске комунистичке партије коју су чинили Ђанг Ћинг, Џанг Чунћао, Јао Венјуен и Ванг Хунгвен).

По другом становишту маоизам је, често на многе неочекиване начине а понекад веома свесно, посејао семе будућег раста. 

Методолошки, истраживања се такође деле у две велике групе. Једна се фокусира на историју „одозго“, где се кључни догађаји представљају као резултат борбе фракција унутар политичке елите, док друга полази од ширих друштвених процеса, у којима економске и социјалне промене (попут развоја малих предузећа или значајно већих слобода за жене) покрећу историју.

Где су у томе Вестад и Чен?

Почнимо од идеологије. Према стајалишту да је маоизам успорио економски успон, Кина би данас била још успешнија и богатија да је раније, много пре осамдесетих, прешла на тржишну економију и извозно оријентисан раст. Из те перспективе, године Маове владавине су изгубљене: не само због људских жртава (вероватно је око 20 милиона људи умрло током „Великог скока напред“, а демографски губици, како пишу Вестад и Чен, достижу и 30 милиона), већ и због изгубљених година економског раста.

Иако Вестад и Чен не оповргавају директно овај став, чини се да су према њему скептични. Не само зато што показују да су неки неочекивани процеси, попут распада партијског апарата током Културне револуције, довели до значајних економских промена (бројне општине и комуне почеле су да се баве трговином, стварајући необичне власничке структуре и шеме задуживања како би подстакле производњу), већ и зато што, будући да су политиколози, знају да би раст Кине вођен извозом био немогућ без политичког приближавања Сједињеним Државама.

То приближавање није било могуће све док је Кина била део совјетског блока, а ни касније, када се разишла са Совјетским Cавезом, све док је тежила да игра имплицитно антиамеричку улогу у Трећем свету. Без нормализације односа са Сједињеним Државама не би било раста извоза, великих страних директних инвестиција нити трансфера технологије. Дакле, политичко репозиционарање на глобалној (геополитичкој) сцени било је неопходан предуслов за кинески успон.

Вестад и Чен с правом указују на спољнополитичке корене кинеског успеха и самим тим (индиректно) и на улогу маоизма: Маов одлучни раскид са Совјетским Савезом и позиционирање Кине као једног од три пола у међународној политици.

Методолошки, Вестад и Чен су присталице класичне школе која полази од тога да историју ствара мали број појединаца који се међусобно боре за власт. То је историја личности и политике елита. Такав приступ даје живост књизи, јер се читалац идентификује (или не идентификује) са кључним актерима, а због нестабилности и честих обрта у кинеској политици књига се чита готово као трилер. Тако сам већи део књиге прочитао за један викенд.

Иако се о овој теми већ много писало, нарочито током последње деценије када је више докумената постало доступно, Од Арне Вестад и Чен Ђен у својој књизи доносе мноштво нових података, црпећи их, између осталог, и из Ченове веома хваљене биографије Џоу Енлаја. Квалитет приповедања је изузетан, што читаоца тера да настави са читањем.

Уместо да се бавим другим делом књиге у коме се говори о реформама (поглавља 8–11) и на који ће се вероватно фокусирати већина рецензената, овде желим да се задржим на период до 1977. године, односно до годину дана после Маове смрти, када је Хуа Гуофенг изванредно (и накратко) објединио функције председника Комунистичке партије Кине, премијера и шефа Војне комисије Централног комитета, елиминисао „Четворочлану банду“ и омогућио политички повратак Денгa Сјаопинга.

Три питања која се тичу овог периода кинеске историје, чак и после читања ове и сличних књига, и даље ми остају загонетна: (а) које је идеолошко порекло Маовог инсистирања на „перманентној револуцији“; (б) какве су биле намере Лин Бјаоа када је безуспешно покушао да побегне у Совјетски Савез; (в) због чега је снага Левице била тако велика у индустријским градовима као што су Шангај и Вухан.

На прва два питања можда никада нећемо добити одговор – можемо само да спекулишемо. Треће је, међутим, по мом мишљењу, подложније аргументованој расправи. А могло би да помогне и да пружи одговор и на прво питање.

Мао

Објашњавати Културну револуцију искључиво Маовом жељом да „поново промеша карте“ и кроз хаос обнови своју апсолутну власт – како ти чине неки аутори, али не Вестад и Чен – очигледно је недовољно, не само зато што Маова моћ није била доведена у питање чак ни после неуспеха „Великог скока напред“. Вестад и Чен показују да је Мао, чак и када је после 1962. био у делимично дефанзивном положају, остао моћан и у потпуности је држао све под контролом.

(Израз „држати све под контролом“, када се примењује на Маоа, мора се разумети другачије него када се примењује на било ког другог лидера. Мао је „држао све под контролом“ не тако што је био свеприсутан и управљао свим одлукама, ма колико оне биле ситне, већ је „држао све под контролом“ на начин на који Богови кише држе ствари под контролом: то јест, најчешће тако што нису присутни, а онда се хировито појаве да донесу кључне или загонетне одлуке, након што су о њима размишљали у самонаметнутој усамљености. Те одлуке би потом сви прихватали, или се бар претварали да их прихватају.

Маов стил владања вероватно је најближи начину на који су Стари Грци замишљали да се богови мешају у послове смртника.)

Даље, Маово инсистирање пред крај живота да је Културна револуција била „70% добра, 30% погрешна“, да је била неопходна и да представља велики успех Партије, указује на његову дубоку идеолошку приврженост идеји перманентне револуције. Можда је Мао, попут Томаса Џеферсона, веровао да се дрво слободе и друштвене мобилности мора повремено освежити проливањем крви.

У једном говору, који Вестад и Чен цитирају, Мао каже:

„Неки чланови Партије не желе да иду напред, неки људи се плаше револуције. Зашто је то тако? Они су постали високи функционери па штите интересе високих функционера: имају добре куће, аутомобиле, високе плате и послугу, живе боље него капиталисти. Револуција ће увек постојати. Увек ће бити људи који се осећају притиснутима – нижи чиновници, студенти, радници, сељаци, војници. Они не воле када их велики људи притискају, па желе револуцију. И за десет хиљада година од сада, мислите ли да ове противречности неће бити видљиве?“ 

Ове речи показују да је Мао социјализам посматрао као класно друштво, а нову бирократију као нову класу, забринуту пре свега за сопствене материјалне привилегије и привилегије својих потомака. Хтео је да их уздрма и изведе из тог удобног положаја.

Зрели Мао је можда сматрао да сваки друштвени систем – чак и високо развијени социјализам – кроз репродукцију, кроз породичну структуру поново ствара оне односе против којих се Мао, као млади библиотекар који се придружио новој Комунистичкој партији, побунио. Његове критике совјетског „социјал-империјализма“ можда нису биле мотивисане само геополитиком „умотаном“ у језик револуције, већ су заиста изражавале гађење према стварању нове класе (критика коју би Мао несумњиво упутио и данашњем систему у Кини).

Стари Мао је можда био исти као и млади Мао: побуњеник против хијерархијске структуре коју свако уређено друштво намеће.

Ако је ово тумачење тачно – а они који боље познају Маова дела могу проценити да ли је сувисло или није – онда Мао мора бити уврштен међу анархокомунистичке лидере који су класну анализу примењивали на све врсте друштава. Можда је био и реалистичнији, или радикалнији, од Маркса и Енгелса, који су сматрали да је могуће друштво у коме ће нестати класне противречности.

Лин Бјао

Друга тема, на коју би се можда могло бацити више светла, тиче се одлуке Лин Бјаоа да побегне из Кине (погинуо је 1971, у авионској несрећи у Монголији при покушају бега). Вестад и Чен се уздржавају од тврдње да је постојао план за пуч, што је хипотеза неких других аутора који сматрају да се Лин прилично озбиљно припремао за преврат, укључујући и намеру да бомбардује воз у којем се налазио Мао.

Ничег од тога нема у књизи Вестада и Чена. Они Линову одлуку о бекству врло штуро објашњавају његовим постепеним увиђањем да се Мао окреће против њега (иако је он још увек званично био „број 2“, а тиме и формални Маов наследник). Уместо да се суочи са уобичајеним понижењима самокритике, кажњавања и јавног понижења, Лин Бјао је одлучио да побегне из Кине.

Вестад и Чен документе које је о планираном пучу написао Линов син третирају као недовршене записе једног неспособног младића. Други их, међутим, виде као доказ озбиљно припреманог преврата. У сваком случају, остаје питање – можда и без коначног одговора – шта је Лин покушавао да постигне, осим што је желео да спасе сопствени живот? Да ли је мислио да би из егзила у Совјетском Савезу могао да игра неку политичку улогу у Кини? (Лин Бјаов пребег, али на много нижем нивоу, поновиће се 2012. године у случају Ванг Лиђуна након афере Бо Силаја. Али тамо је циљ био једноставан – спасити сопствену кожу.) 

Левица

Када је извршен удар против Четворочлане банде, успех је био тренутан и потпун. Добар део тог успеха произашао је из збрканог и неумешног политичког маневрисања саме Банде, као и из знатно већих организационих способности руководства Народноослободилачке армије, које је пуч организовало и у њему активно учествовало (нарочито маршал Је Ђијанјинг).

Активност Банде током година Маове владавине, све до самог краја, готово у потпуности сводила се на писање чланака, нападе на наводне „присталице капиталистичког пута“ и плетење интрига унутар Партије. Чинило се да нису способни ни за шта озбиљније.

Њих четворо били су готово савршени пример недораслих идеолога који кују завере на највишим нивоима бирократије, држе придике онима испод себе, али су лишени сваке озбиљне програмске политике, организационих способности, па чак и елементарног здравог разума када је реч о борби за власт. Напредовали су у клими у којој су могли (захваљујући Ђанг Ћинг и Маовом нећаку Мао Јуансину) да се сакрију иза „Старог“ и плету паукову мрежу интрига и инсинуација.

Али њихова одвојеност од реалног живота – што Вестад и Чен добро описују – одмах намеће следеће питање: како онда објаснити политичку снагу тзв. Левице (то јест Четворочлане банде) у многим великим индустријским градовима, укључујући Шангај? Шта су ти брбљивци са некохерентном идеологијом могли да понуде милицијама у Шангају, које су биле више него спремне да понове Париску комуну, да потопе бродове у луци и крену у свеопшти грађански рат?

Тешко је веровати да је Левица једноставно понудила неколико виших политичких положаја кључним градским вођама. То не може да објасни зашто су хиљаде радника тамо биле спремне на борбу, нити – као што показују Вестад и Чен – зашто подршка Левици и у остатку Кине није била нимало занемарљива.

Западни (или савремени) читалац одрастао у капитализму и свестан да је успех Кине после Маоа постао могућ тек након елиминације Левице, пита се на чему се заснивала тако снажна подршка. Тим пре што је она уследила после хаоса Културне револуције, када је већина људи – било би логично очекивати – само желела да буде остављена на миру и да више не мора да учествује у бескрајним митинзима, узвикује пароле, бива пребијана или „слата“ у изгнанство у унутрашњост земље.

Јанг Ђишенг у свом монументалном делу Свет окренут наглавачке, иако је изразито критичан према Културној револуцији и иако износи на стотине примера психичке и физичке тортуре, ипак – можда и невољно – истиче и неке њене ослобађајуће аспекте: одбацивање свих норми и рушење хијерархија (које су у кинеском друштву, било традиционалном било постреволуционарном, биле тако загушујуће). (Јанг Ђишенгову књигу Свет окренут наглавачке приказао сам у два дела: критички приказ је овде; похвални приказ је овде.)

Била је то револуција ослобађања од стега која је неминовно стварала хаос. Моћ народа, препуштена сама себи, води у анархију. Али да ли је могуће да је 1976. године још увек било довољно људи којима је слобода од сваке друштвене обавезе (упркос ризику да се нађу на погрешном крају батине) била привлачнија од повратка уобичајеним хијерархијама?

Ова последња претпоставка истиче двоструку природу Културне револуције: као покрета за потпуно ослобађање и насилно рушење свих конвенција, који истовремено рађа насиље, хаос и владавину руље. Тиме се открива дубоко амбивалентна природа Културне револуције и можда се њоме делимично одговара на моје прво питање, или се бар оно изнова поставља: зашто је Мао покренуо Културну револуцију и зашто је толико упорно тврдио да је то била исправна одлука?

P.S: Неким површним посматрачима Културна револуција може личити на Стаљинов Велики терор. У оба случаја високи партијски апарат, а у суштини и свако на било ком положају (осим самих вођа), био је изложен могућности деградације, кажњавања и смрти. Али Маова Културна револуција била је хаотичан процес који је долазио „одоздо“ и имао препознатљиву идеолошку компоненту. Стаљинов Велики терор, иако често насумичан, спровођен је у потпуном реду, уз помоћ специјалних служби НКВД-а. Дакле, у основи се радило о сасвим различитом подухвату. У Великом терору није било нереда, импровизације ни демонстрације моћи народа; а све је то било присутно у Културној револуцији.