Прво српско позориште у царинарници с балконом: Сећање на Ђумрукану у београдској Савамали

„Особито било кад отворили на Сафамали 'Тејатар у Ђумрукању' или Царињарницу, како се сада виче. И то Цинцар. Онај Стерија што га деда Лупус мрзео као кугу и никад га друкчије није помињо него ко 'оног прдизвека'. А Цинцар и здањије подиго. Хаџи Никола из Воден. 294.742 гроша егзактњо. Дурашњо ко кастел, на бој и са аркађе. Било дефет аркађа гди смо се јурели као деца.

Аромат, међтим, Боже саклоњи! Нечуфен базд на кожу коју држали у други дел од магазу. Асортимањ художествених сила никаки. И художество, дабоме, на драм. Ко да га Симеон Грк мерио. Апотекарски. Нису могли да се подухвату Софоклета и Гетета, ал' се рвали, па и на крај изилазили са 'јенглезки еспап'. И што оно би још?... Агошеску, бре, све заборављам... Јесте, био фин и потресњут 'Нефини стид илити Федор и Марија'.

Уз мене, пак, највећма пријањале жифе слике, гди се глумци душевњо понаместу у неки исторически датум. Глафоодсецање или Глафокрунисање, свеједно, мени било прафо... Сећам се још 'Потоње вечере пред Косово илити Муратове погибије', у седам стојања. Затим и народњих песама обучених у односећу се ношњу и са разним лицима у пози и осећању. Шваба свира, а неко толмачи ко је и шта се на слику збифа...“

Овако је Борислав Пекић у Златном руну представио Театар у Ђумрукани, прво стално позориште у Србији, које је у једној згради у београдској Савамали радило почетком четрдесетих година 19. века. Ипак, прича о почецима српског позоришта је само део историје овог несталог савамалског здања. У њему је била смештена једна од првих управних зграда нововековне државе, средиште првог дипломатског представништва, али и место одакле је кренуо први, али неуспешни покушај лета на Балкану и прва београдска грађевина која је имала балкон. Све то је била Ђумрукана. А сазидана је на савском пристаништу пре скоро двеста година као царинарница.

Ђумрук кроз историју

Одмах по ослобођењу земље након Првог српског устанка, устаничка власт је почела трговцима да наплаћује царине на увезену робу. Највећи број царинарница налазио се на Дунаву и Сави, а српски цариници су задржали титулу из пређашњег времена – названи су ђумругџије, по турском изразу ђумрук за царину.

Царине су довеле и до низа невоља и пизми, о чему је писао и Вук Караџић. Наплату царина су преузеле устаничке војводе, Јаков Ненадовић на Сави, Васа Чарапић и Миленко Стојковић на Дунаву, а Петар Добрњац на Морави. Карађорђе је наредио да се новац узет од царина употреби за наоружање, што је довело до сукоба с подређенима. Најдрастичнији случај је био са устаничким вођом Ђорђем Ћурчијом који се одметнуо од устаничке власти и кренуо да царине самостално наплаћује.

Након слома устанка убирање ђумрука је поново прешло у османске руке, али већ 1819. наплату царине преузео је кнез Милош Обреновић. Драган Крсмановић у књизи Царина и царинске службе у Србији 1804–1914. наводи његова законска решења:

„Прву царинску тарифу прописао је 1. марта 1819, а допунио је 16. децембра 1822. Наведеном допуном прописана је 'Тарифа' на Митровачкој, Шабачкој, Остружничкој, Ритопечкој, Смедеревској, Дубравичкој, Рамској и Моравској скели. Она је обухватала укупно 31 ставку (највећа царина била је за коње и говеда по 2 гроша по грлу, на свиње 20, а на овце 10 пара по грлу). За осталу робу предвиђено је да се у односу на вредност узимају по 2 паре на сваки грош.“

Хатишерифом из 1835. комплетна царина је прешла у српске руке. Недуго затим, кнез Милош је званично устројио и прву српску царинску службу, поставивши на њено чело Наума Ичка. Тада је започета и изградња савремене београдске царинарнице, тј. ђумрукане, како се тада говорило.

Савамалска Ђумрукана

Кнез Милош је за место нове трговачке чаршије одредио простор савског приобаља, те је наредио је да се сви који се баве трговином морају населити на обали Саве, где се раније налазила тзв. Букурешт-мала, са сиротињским чатрљама и кућама од плетера и блата.

Након њиховог уклањања и принудног расељавања тамошњих житеља, овде су подигнути први дућани, али и прва импровизована царинарница у коју је на лађама стизала роба из Аустрије и Босне. Временом је око савског пристаништа настала жива градска четврт, коју је  у књизи Улице Старога града Владимир Дуловић овако описао: 

„До не тако давно, у овој улици, на бр. 29, стајала је кућа породице Жујовић из 1828, док још и данас (потпуно неприметно) на бр. 37 опстаје кућа из 1832. коју је подигао Јаков Јакшић, Милошев надзорник трговином сољу и попечитељ финансија. Могуће је да су то биле куће 'удешене по европском начину', које је 1829. године видео Пирх у 'вароши на Сави', где је код неког гостионичара успео да се смести 'по немачком начину'. Године 1830. подигнута је и 'Владикина кафана', велики објекат у оријенталном стилу, у којем су одржавани балови и где је први пут игран билијар у Београду. Већ и те прве куће зидане су с дућанима у приземљу, стамбеним делом на спрату, магазама у дугачким двориштима и лагумима укопаним у кречњачке стене, од којих су многи без сумње старији од ХІХ века.“

Овде је кнез Милош 1834. године отпочео зидање праве, велике царинарнице у европском духу – Ђумрукане. Направљена је на темељима старијих магацина из времена аустријске управе градом, a у један део здања смештен је и први конзулат и полицијски комесаријат, који је углавном служио за визирање „путних исправа“ и дозвола за кретање.

Сама зграда Ђумрукане је подигнута по идеји Цветка Рајовића, секретара кнеза Милоша и тадашњег управитеља Београда. Није сигурно ко је био пројектант здања, а на неким местима наводи се да је реч о Хаџи Николи Живковићу, познатом градитељу из тог доба, најпознатијег по подизању Конака кнегиње Љубице и Конака кнеза Милоша у Топчидеру. У градњи Ђумрукане је вероватно учествовао и словачки инжењер Франц Јанке, који се у том тренутку налазио у служби кнеза Милоша.

Зграда је за то време била монументална, једна од већих у тадашњем Београду, ако не и највећа. У приземљу су били магацини, на спрату канцеларије, а у унутрашњости комплекса двориште са помоћним објектима. Зграда је зидана од опеке и тесаног камена, имала је отворе на прочељу и простране аркаде. Новина су били и стаклени прозори, који су у том тренутку представљали реткост у Србији. 

Историчарка уметности Тијана Борић је овако описала изглед зграде:

„Био је то једноспратни симетрично компоновани објекат класичног архитектонског руха. Сачувана основа приземља показује функционално двотрактно решење по чијој се оси симетрије пружао улаз са ходником који је водио у унутрашње двориште са економским зградама. У приземљу су билa два пространа магацина, а на спрату мањи канцеларијски и стамбени простори. Пластична декорација фасадног платна била је сведена, оличена континуираним подеоним и профилисаним кровним венцима, с незнатно израженијим капителима стубаца и пиластрима аркаде приземља. Седамнаест правоугаоних застакљених прозора красило је спрат, док је средњи отвор био истакнут балконом са оградом од кованог гвожђа. До краја XIX века средишњи ризалит је крунисао троугаони тимпанон са грбом Кнежевине Србије.“

Први балкон у Србији

Ипак, у делу јавности зграда Ђумрукане се сматрала за нешто непотребно и страно. Протојереј Павле Стаматовић из Сегедина у Сербској пчели 1836. године пише: „Зданије неко грдно се од самог тесаног камена покрај Саве реке зида за Армицију Державну.“

Отпор је нарочито изазвала градња балкона на згради. Он оригинално није пројектован, али га је доградио први аустријски конзул који је дошао у Београд, Димитрије Атанацковић. Родом из Сремских Карловаца, завршио је студије филозофије у Сегедину после којих се вратио у родни град и предавао у Карловачкој гимназији. Професорску службу је напустио 1814. и постао секретар генерала Јураја Рукавине, војног заповедника у Петроварадину. Постављен је затим за првог конзула Аустријског царства у Србији, где је остао од 1839. до 1843. године. Касније је служио и као аустријски конзул у Травнику и Сарајеву, а један је од ликова у роману Омер-паша Латас Иве Андрића.

Његово инсистирање на подизању балкона прилично је усталасало тадашњу јавност. Наступио је спор око плаћања трошкова за његову израду, а одобрење је након силних перипетија морао да потпише председатељ Совјета Јеврем Обреновић. Балкон је изазвао и згражавање јер, како се тако говорило, „на њему човек виси, па није ни у кући, ни на сокаку“, пише портал Калдрма, који иначе објављује занимљиве приче из прошлости Београда

Лет калфе Манојла

За ову зграду се везује и први покушај лета. Извесни београдски ковачки калфа Манојло је крајем новембра 1841. покушао да изведе пионирски лет и за ту сврху конструисао летећу направу са крилима налик птичјим. С намером да прелети Саву скочио је с крова Ђумрукане и – стрмоглавио се.

Мирјана Новаковић, кустоскиња Музеја ваздухопловства, својевремено је то овако описала:

„Ковачки калфа Манојло је овај подухват покушао да изврши справом која је представљала комбинацију крила као код птице и малог падобрана. Падобран је имао за циљ да слетање учини сигурнијим, у овом случају да ублажи пад. У свом покушају, Манојло је прелетео преко глава окупљених и зачуђених посматрача, али се убрзо срушио, срећом, у снежни нанос. Прошао је угруван, али је остао жив. У таквом стању, одведен је у Управитељство вароши због нарушавања реда и дисциплине. Записник са саслушања потврђује да је, машући крилима као слепи миш, пао са ђумрукане у дубок снег. Био је ово први забележен покушај лета у Србији.“

Средиште београдског живота

Ђумрукана је од средине 19. века постала средиште живота града. У њој су одржавани пријеми и састанци, поготово ако су делегације долазиле из иностранства. Поред административних послова, пре свега царињења робе, у њој су спорадично становали и чиновници. Тако је остало забележено да су у њој боравили правник Јован Хаџић и градоначелник Земуна Васа Лазаревић који су управо у њој написали први српски модерни кривични законик. У непосредној близини Ђумрукане кнез Милош је подигао гостионицу „Крагујевац“, која је постала окупљалиште трговачке и политичке елите.

Ђумрукана је имала и статус граничног прелаза. У књизи Споменар о старом Београду Никола Трајковић је записао: „Та зграда је имала значајну улогу, јер су кроз њу морали проћи сви они путници којима су морали да прегледају пасош или визу. Због тога је у тој згради увек било много света.“ Како би се центар града повезао са здањем, 1862. подигнуте су Велике степенице од данашње Поп Лукине до саме Ђумрукане.

Овако је Стјепан Марјановић у спису Опис вароши београдске из 1842. представио изглед краја:

„Коже, вуне, бачви, бала (све самих још неприређених производа) видети је овде како леже које у тридесетници (тј. ђумрукани), које пред њом у великим гомилама. Све је овде живо, све је забављено, све послује и ради. Овде се из Саве у суђе натоварено на таљигама или на малим својеврстним колицима са бивољском запрегом, вода граби и по вароши на распродају разноси, овде се српски и турски бродови оправљају, овде се они који желе у Земун укрцавају, а они који из Земуна у Београд иду искрцавају.“

Иако је 1864. званично предложено да улица по Ђумрукани добије име Царинска, првобитно је била названа Савска, касније Моравска, а од 1904. Карађорђева, какав јој је и данас назив.

Театар на Ђумруку

Највећу славу згради је донело позориште које је у њој отворено 1841. године. Настало је на идеју Атанасија Николића и Јована Стерије Поповића. Иако су представе и раније игране у Крагујевцу, углавном у импровизованим условима, Театар на Ђумруку, како је тада називан, постао је прво стално српско позориште.

Простор за театар је дуго тражен, али погодних здања није било. Као решење је нађено да се простор једног већег магацина у Ђумрукани претвори у позоришну сцену. Она је могла да прими највише 250 гледалаца, а постојале су и ложе, у облику дрвених сандука поред саме сцене. Конкурс за глумце је расписан 1841, а на њега су се пријавиле десетине кандидата. Званични управник театра је био Петар Радовановић.

Позориште је отворено 4. децембра 1841. (по старом календару) комадом Јована Стерије Поповића Смрт Стефана Дечанског, а следећа премијера одржана је три дана касније, позоришна игра са песмама Краљевић Марко и Арапин Атанасија Николића. Представама у Театру на Ђумруку често је  присуствовао кнез Михаило.

Представе су игране сваког четвртка и недеље, а у наредне две године, колико је позориште потрајало, премијерно је изведено 45 представа, делом преведених, делом домаћих драма. Представе су биле и предмет спора са османском управом града, па је на инсистирање београдског паше 1842. године забрањена драма хрватског писца Ивана Кукуљевића Сакцинског под називом Јуран и Софија или Турци под Сиском, која је говорила о хрватској победи над Турцима у бици код Сиска 1593. године, након чега се Османлије убудуће нису смеле позоришно представљати.

Стерија у Ђумрукани

Упркос скромним условима, ограниченом броју места, али и необичном месту одржавања представа (тако су честе биле жалбе на смрад кожа које су се чувале у магацинима зграде), Театар на Ђумруку је поставио темеље српског позоришта. Тек две деценије касније основано је Српско народно позориште у Новом Саду (1861), а Народно позориште у Београду скоро три деценије доцније (1868). Театар на Ђумруку остао је упамћен и по ангажману Јована Стерије Поповића и извођењима његових дела, нарочито Смрти Стефана Дечанског и Тврдице (Кир Јање).

Оне су доживеле и нове уметничке варијанте. Тако је у серији Вук Караџић, у тринаестој епизоди „Братимство“, приказана премијера Стеријине представе Смрт Стефана Дечанског, којој присуствују кнез Михаило, кнегиња Јулија и сâм Вук.

С друге стране, премијера Тврдице је своје место пронашла у петом тому Пекићевог Златног руна, у ком јунак, цинцарски трговац Симеон Његован Лупус, нимало није одушевљен Стеријиним приказом своје касте:

„Он платио цео цесарски дукат за ложу, па сви Његовани што нас се на попису нашло прафо у тејатар. Одело црквено. Да се ауктор гречески и припофест о греческој мудрости испоштује. Једва у она дрвена кутија стали. Ко роба у малопродаја... Деда рачуњо да се деца науче како се тргује и ћемерише... Да виде од коју смо сорту. И да нема чега да се пред Србима ходрокефалосима стиду...

Али се већ на 'Пан метрон аристон' смрко. Како, бре, све сос мера? Је ли, бре, Јањо, вико из ложу, који те гумари томе научио? Кака црна мера у богаћењу? Да је има, не би било богаћења! Уњаоколо викају на нас! Ће се објаснимо после дејства, у одмор, моли са бињу Кир Јања! Покор. Јок. Деда не хаје: има л' мера у власт кад је човек зајми? Нема! Има л' мера у страст кад она њега зајми? Нема! Што само у профит да има? (…) Како је то скотско расуждењије?, вико. Гди то има у ромејски трговац? Кад је то тврдица правио велику шпекулацију? Тврдице, Јањо, пијачне тезге држе, а не кумпаније! (…) Паре се по глави, Јањо, а не по кемеру мазе и пребирају! Не стоји светска трговина док се Јања преброји!...“

Последња представа у Театру на Ђумруку требало је да буде одиграна 20. августа 1842, али је отказана због избијања буне против кнеза Михаила. Тада је и позориште угашено.

Одласком театра, Ђумрукана је наставила свој свакодневни живот. У близини је подигнут низ магаза, па је део око зграде добио неформално име Ђумручко стовариште. Подигнути су и бројни дућани. Међу њима су биле гвожђаре, продавнице брашна, зачина, а пуно је било и солана, дућана у којима су трговци препродавали со.

У непосредној близини, на месту данашњег Бранковог моста, налазила се Лончарска чаршија, у којој је продаван „груби еспап“, како се тада говорило, са гвожђарским, лончарским, стакларским и столарским радњама. Развој је довео и до низа нових зграда које образују данашњу Карађорђеву улицу. Врхунац је било подизање хотела „Бристол“ и Београдске задруге (доцнији Геозавод). Зачетак железничког саобраћаја је још више унапредио живот краја.

Ђумрукана је задржала своју улогу цео један век. Сва роба која је улазила у Београд преко Савског пристаништа морала је да прође кроз њу, а често се и задржавала у магацинима.

Пред избијање Првог светског рата испред Ђумрукане подигнута је Капетанија, једини до данас сачувани објекат из комплекса, док се у некадашњи аустријски конзулат сместило Министарство просвете.

Након Првог светског рата Сава је изгубила статус пограничне реке, па је у Ђумрукану долазило све мање робе, а многе радње у близини су пропале. Временом се центар трговачког живота преселио на Теразије.

Ђумрукана је преживела шестоаприлско бомбардовање Београда 1941, али не и савезничко 1944. године. Од ње су тада остали само зидови у приземљу, уклоњени након ослобођења.

У послератним деценијама на том месту, у данашњој Карађорђевој улици број 13, направљена су складишта, а пристаниште је премештено на Дунав, у данашњу Луку Београд. Сећање на Ђумрукану је потом сасвим избледело.