Жене Козаре у борби рођене и херојска смрт Мире Цикоте: „Ко је прљав, гроб њен нек не дира“

У Приједору је половином јула одржана културно-туристичка манифестација „Витешки дани“. Љубитељи средњега века су цео један викенд провели уживајући у богатом програму који се одвијао у парку на самој обали реке Сане, где је за ову прилику подигнута реплика древног дрвеног утврђења. Док су заљубљеници у древна јуначка времена пратили борбе момака који су се сигурно добро знојили под витешким аутфитом, у Сани су се брчкали купачи жељни освежења од великих врућина.

А само неколико километара узводније и осамдесет и кусур година раније, у дану када је Хитлер напао СССР, код моста на Жегеру освежење у реци је потражила весела група млађих жена и мушкараца. Сви они су били чланови Комунистичке партије Југославије. Међу њима су били и котарски судија Божо Цикота и његова супруга Мира. Намеравали су да у купању и сунчању проведу цео дан, али им је један пролазник донео вест о хапшењима у самоме граду. Усташе су хапсиле и све оне који су се купали и на месту где су овог лета одржани „Витешки дани“.

Младићи и девојке су се брзо разишли са плаже код моста на Жегеру.

„Касније сам дознала да су то мјесто називали комунистичком плажом“, записала је у својим сећањима на ратна збивања Мица Врховац, која је тог 22. јуна 1941. са брачним паром Цикота и осталим младићима и девојкама из ове групе успела да на време побегне са обале Сане и избегне хапшење. Она је пре рата у Приједору радила као учитељица, а у првим данима окупације примљена је у Комунистичку партију, заједно са својом сестром и Невенком Антонијевић, будућом супругом предратног револуционара и члана најужег руководства поратне Босне и Херцеговине, друга Ђуре Пуцара Старог.

„Било је то у моме стану“, записала је Врховчева у својим сећањима, објављеним у зборнику „Козара у народноослободилачком рату, записи и сјећања“, чијих је шест обимних томова током седамдесетих година штампао београдски Војноиздавачки завод. „Дошао је Душан Брковић и рекао ми: 'Другарице Мицо, ти си од данас члан Партије!'“

Мица Врховац каже и како није сигурну да ли је Мира Цикота у то време већ била члан Партије.

Овај податак се не наводи ни у недавно објављеној историјској монографији Ведране Адамовић и Марине Љубичић Богуновић „У борби рођене – допринос жена Козаре Народноослободилачкој борби“, у којој је цело поглавље посвећено Мири Цикоти.

Тачан датум када је супруга котарског судије постала и његова партијска другарица заувек ће остати у дубокој илегали, али из наведене грађе и других извора може се сазнати много тога о обавештајном раду Мире Цикоте у окупираном Приједору и њеном деловању након што су у мају 1942. партизани ослободили град од усташа. Познато је и како су је током велике летње непријатељске офанзиве на Козари ухапсили Немци и потом предали усташама. Ови су је, упркос чињеници да је била у другом стању, осудили на смрт и 27. августа 1942. обесили у центру Приједора.

О Мири Цикоти је писао и народни херој Раде Башић у приповеци „Мира“, објављеној у збирци „Омче на бијелом грлу“. Аутор сценарија за игране филмове „Козара“ и „Доктор Младен“ је пред налетом стваралачке маште од документарне грађе и сопственог искуства створио фикцију из које се, упркос уобичајеним манама оваквих текстова, помаља целина трагичне судбине главне јунакиње његове приповести.

Редови који следе подсетиће нас на животну причу ове храбре жене чије је херојство нашло место у устаничкој песмарици напаћеног народа Козаре. 

Од „татиног дјечка“ до партијског секретара

Живот у међуратном Приједору можда је најлакше описати сликом Градине у незаборавној серији „Више од игре“. Баш као у варошици коју је у сценарију измаштао Слободан Стојановић, а у режији Здравка Шотре играла Ивањица, и Приједор је имао гимназију, богате трговце, сиромашне раднике и рударе из оближњег рудника Љубија, певачко друштво, фудбалске тимове, тениски клуб и напредног, у народу вољеног лекара, доктора Младена Стојановића.

И баш као у измишљеној Градини, у стварноме Приједору је непосредно пред почетак новога светскога рата било оних који су надирање нацизма и све невоље које су са собом доносили хитлеровци видели као прилику за остварење револуционарних циљева.

Прве активности чланова КПЈ у Приједору забeлежене су још почетком двадесетих година, али је приближавање јесени 1939. и рата који ће она са собом донети учинило да другарице и другови знатно појачају илегални рад.

Да ли по налогу Партије, или по вољи неког шефа у Министарству правде или неког нижег бирократе, тек почетком септембра је у Приједор, са супругом Миром и ћеркицом Љиљом, из Травника, возом, стигао Божо Цикота, који је постављен за котарског судију.

И за судију и његову жену премештај у Приједор је значио повратак у завичај.

Мира Пралица је рођена у селу Двориште, код Босанске Дубице 1912. године. Отац Глишо је у селу држао дућан, након што је у Приједору изучио трговачки занат код газде Мевораха. По избијању Великог рата, газда Глишо бива мобилисан у аустро-угарску војску. Већ у првим борбама на руском фронту се предаје и потом као српски добровољац учествује у борбама на Солунском фронту. За то време, трговину је водила његова жена Даница. По Глишином повратку из рата селе се у Дубицу и тамо отварају трговину која брзо напредује. Мира је завршила прво основну, а потом грађанску школу, али је све време помагала оцу у радњи.

„Мира је татин дјечко“, Раде Башић у својој приповеци или наводи или препричава газда Глишине речи, „замјена и насљедник! Водиће она послове боље него ја“.

И био је у праву, само што су послови татиног дјечка доносили много већи ризик.

Уочи избијања Другог светског рата Глишо Пралица је добрим пословањем постао имућан човек. Из сведочанстава учесника и сведока приједорске ратне свакодневице може се закључити да је у првим данима окупације породицу успео да пресели у Београд. По Мири им је у Београд био послао 250.000 динара, али је она тај новац употребила не би ли се од стрељања спасао Мухарем Суљановић, секретар приједорског комитета КПЈ. Након што су га ухапсили, усташе су Суљановића спровели у Загреб, али су посредници уз помоћ газда Глишиног новца успели да издејствују преиначење смртне пресуде.

Ни Раде Башић се није усудио да у својој причи о Мири Цикоти нагађа како је отац реаговао на оно што је са повереним новцем урадио његов „дјечко“.

Али и Башић и сви остали који су писали о тим приједорским данима под усташком окупацијом потврђују да је након Суљановићевог хапшења на место председника Мјесног комитета Партија поставила Миру Цикоту. 

„Осјећамо дах партизана“

Немци су управљање Приједором препустили усташама почетком јула 1941. Следи талас хапшења и пљачки у којима је махом страдавало српско становништво, а 29. јула у град стиже „Кватерникова гарда“, коју чини око стотину и двадесет младића старих између шеснаест и двадесет година. Сутрадан у оближњем Паланчишту устаници ослобађају таоце који су били затворени у општинској згради, а исте вечери полиција дели пушке грађанима лојалним власти НДХ.

Наредног јутра, општински телал Смајо Мусић даје на знање грађанству да се затворе све радње, те да сви морају остати код својих кућа. Сви они који нису Срби добијају траке које им као знак распознавања омогућавају слободно кретање по граду. У једанаест сати почиње убијање Срба које ће трајати до преподнева другог августа. За то време убијено је преко осам стотина људи.

Међу усташама који су у то време чинили најуже руководство града налазио се и логорник Јосип Кадрум, који је до почетка рата био надређени судија Божи Цикоти.

Већ у првим данима страховладе НДХ, Божо је успео да врбује Кардумовог помоћника Биторајца. Овај је све најважније податке и вести достављао Цикоти, да би их, потом, његова супруга Мира у писмима, преко курира, прослеђивала на Козару, партизанима, којима је командовао доктор Младен Стојановић. Сâм Стојановић је у једној поруци илегалцима у Приједору поручио да раде како знају „јер нам ту требате као капи росе за сушу“.

Једно од тих писама је усташама пало у руке.

Раде Башић у својој прози наводи наводни садржај писма у целини:

„Другови моји драги,

Дозволите мало маште, јер ово на крају је мој слободнији, необавезан разговор са вама. Мјесецима сте на блокади нашег града. Осјећамо дах партизана. Тако сте нам близу, а тако далеко... Зашто не кренете само још корак напријед! Раскините бодљикаву жицу! Порушите зидове што нас дијеле!

П. С. Ово, наравно, не узимајте сасвим озбиљно. Јер, ви ћете доћи у прави час. У то не сумњам. Ово је само моје сањарење, два сата су послије поноћи.

Смрт фашизму – Слобода народу!“

Никада нећемо сазнати шта је заиста писало у ухваћеној поруци која је стигла на Кардумов сто. Он је писмо показао Биторајцу и изразио сумњу да би пошиљалац лако могла бити и „госпођа Мира“. Зато је намеравао да је већ наредног дана посети и увери се у своју сумњу на лицу места.

Млади брачни пар је са ћеркицом Љиљом живео у стану изнад једне гвожђарске радње у коју је свакога дана навраћало много муштерија. То је био сјајан параван за курире и остале илегалце који су навраћали у стан председнице месног комитета.

Тог дана се у стан Цикота попео и Биторајац, који је Миру обавестио о Кардумовим сумњама и намерама. Она је у року од двадесет и четири часа уништила сваки папир на коме је нешто писала, а онда по нотесима и новој свесци са рецептима оставила довољно писаних трагова „новим“ рукописом. Тако је куртоазна посета логорника Кардума на томе и остала, а брачни пар је несметано наставио са обавештајним активностима које су допринеле да партизани средином пролећа 1942. ослободе Приједор. 

„Опатијски протокол“ против народа Козаре

Одлуку о великој офанзиви на устаничке снаге у источној и западној Босни команданти немачких и усташко-домобранских војних снага донели су два месеца пре него што су партизани ослободили Приједор. План велике операције „чишћења“ направљен је почетком марта 1942. у Опатији, па се споразум о заједничкој акцији у којој ће у наредним месецима бити побијено много цивила, а међу њима и много мајки са децом, назива „Опатијским протоколом“. Њиме је било предвиђено да се приступи хапшењу готово целокупног становништва са Козаре.

Док ове јаке непријатељске снаге нису кренуле у извршење зацртаног, у ослобођеном Приједору се одвијао живот који је најављивао како ће, по завршетку рата, и победом револуције, изгледати стварност нове Југославије.

Саставни део те народноослободилачке стварности била су и суђења народним издајницима. У раду суда учествовала је и Мира Цикота, која је по природи обавештајног посла врло добро знала ко је шта радио током дана и месеци усташке страховладе.

Тако су, захваљујући њеном сведочењу, на смрт осуђени сви они ратни заробљеници који су имали било какве везе са злочинима почињеним над цивилним становништвом. Сва је прилика како је управо ово ангажовање запечатило судбину Мире Цикоте, која је након почетка непријатељске офанзиве на Козару побегла носећи у наручју ћеркицу Љиљу, а у себи нови плод љубави са супругом Божом.

Неископана земуница и написано опроштајно писмо

Ни из једног извора се не може сазнати када су се њих двоје последњи пут видели. Највероватније ће бити како је свако од њих извршавао своја наређења, што је довело до тога да из Приједора не изађу заједно. На крају непријатељске офанзиве Божо је успео да се пробије из обруча, док је Мира Цикота заједно са ћеркицом заробљена код села Војскове.

Претходно није успела да се пробије из обруча код Мљечанице, где су је они који су тај ужас преживели и касније сведочили о ономе кроз шта су тих дана прошли, видели у групи са Скендером Куленовићем и већ помињаном будућом супругом Ђуре Пуцара Старог.

О самом заробљавању сведочанство је оставила Мира Каус.

„Лутале смо заједно Мира Цикота, Јулија и ја. У робици сам носила санитетски материјал, један билтен и конзервирану кафу. Не знам шта смо јеле. Једино знам да смо дуго лутале по Козари.

Осјећале смо да смо опкољене. Договориле смо се да копамо земуницу. Нас три смо цијелу ноћ рукама копале склониште и пред зору ископале толико да нам је само глава могла да уђе. Руке су нам биле крваве, па више нисмо могле да радимо.“

Мира Каус је код себе имала и пиштољ у коме је било само три метка, којима су намеравале да изврше самоубиство ако их Немци пронађу. Али када су се ујутру Немци појавили, оружје ју је издало.

„Везали су нас шпагом за врат: Јулија напријед, затим ја, па Мира Цикота. Мира је носила дјевојчицу која је имала тада 4 или 5 година. Носила је ову дјевојчицу кроз цијелу козарску офанзиву.“

Опет нема докумената на основу којих би се утврдило у ком је тренутку Мира Цикота успела да спасе своју девојчицу од даљег малтретирања и ко је и како малу Љиљу избавио из ропства.

Немци су их тукли и саслушавали одмах по хапшењу, у неколико махова хтели да их стрељају, да би их, након довођења у Приједор, на крају предали усташким властима.

Мира Каус је доспела у логор Циглана, одакле су је преместили у бањалучки затвор познатији под именом Црна кућа.

„Тамо сам нашла Миру и Јулију. Оне су ми рекле да иду на покретни пријеки усташки суд. И ја сам тражила да идем на суд, али ми нису дали.

Мира је осуђена на смрт. Била је у то вријеме у другом стању. Чекала је на помиловање. Жандар Марко нам је једне ноћи рекао да Мира није помилована и да ће бити стријељана. Она се у то вријеме налазила у другој ћелији. Мира је то такође чула. Додала сам јој каиш да се сама објеси и да усташама у Приједору не дозволи да је вјешају. Она је покушала да се објеси, али није успјела.“

Успела је да мајци пошаље опроштајно писмо. Њену поруку најмилијима је из Црне куће у клупчету вуне успела да изнесе скојевка Стана Ољача.

„Драга моја мама,

Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала... И ево послије више мјесеци ја Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код Вас. То ми је олакшало ово стање, мирна сам, јер она ми је једина мисао била и страховала сам да ће остати далеко од Вас. Обећала сам јој задњих дана, док смо биле заједно у Приједору, да ће она отићи својој баки, па сам сада задовољна да је тако испало. Сунце моје мало, много је пропатила посљедњих дана лутајући и бјежећи са мном. Надам се да ће се ускоро опоравити, да ће бити добра дјевојчица и на задовољство баки и дједи. Знам да је волите сви много, али знам, да сам Ти, драга мама, задала и много брига, јер она је још мала, размажена, а Ти не попуштај, јер јој се ваља привикавати на један нови живот, на живот у којем неће имати маму што разумије своје дијете и стоји увијек с њим и уз њега. Учите је на рад и нека Ти већ сада помаже у кућним пословима, а њезине добре тетке знам да ће је вољети и пазити на њу. Мислим да би било добро да још ове године не пође ушколу, јер је физички слаба, али ако буде могуће, нека иде у дјечије забавиште.

Купите јој торбицу и какву дјечју књигу, она већ уме помало читати. Пољуби је много пута и реци јој да је мама поздравља и моли да буде добра и послушна. Једном ће јој доћи тата, јер ја се надам да је још у животу, ја сам јој то говорила, не знам је ли упамтила шта сам јој рекла...

Завршићу ово писмо. Мајко моја драга, не жалости се, морало је ваљда овако бити, ето Вам сада Љиље. Ти се чувај, знам да си слаба и осетљива. Тату ми поздрави и пољуби, захваљујем му се за све, врло Вас обадвоје волим! Љиља, Лала и Нада нека ми испуне жељу и нека буду озбиљне и добре.

Поздравите све Божине, а вас петоро воли Ваша Мира.“ 

Трг за вешање

Из писма је јасно да је мала Љиља већ стигла код баке и деде, који су из Београда на све начине покушавали да спасу своју кћер. Никакав новац, међутим, није могао да преиначи одлуку преког усташког суда.

Мира Цикота се за свој последњи повратак у завичај обукла лепо.

„Носила је црни костим“, записала је у сећањима Мира Каус. „Тако обучена, отјерана је у Приједор. Тако смо се растале.“

Раде Башић је од погубљења Мире Цикоте саткао лирску жанр-сцену у којој, по кишном дану, херојски одлазак илегалке у легенду посматра и омладинка Захира.

„Мира је у плавом костиму, бијелој блузи и салонкама са високим потпетицама. Уредна је и дотјерана колико је то у њеној прилици, у затвору, било могуће. Мирно и достојанствено гази до вјешала, пење се на подијум, затим на столицу...

Без суза, без грча, без дрхтаја, намиче сама омчу на врат. Погледом обухвата окупљене грађане. И, не каже ништа. Њене лијепе, мало замагљене очи, говоре стоструко...“

А стоструко говори и извод из записника са саслушања заповједника опћинског редарства који је о погубљењу Мире Цикоте полицијским органима нове, револуционарне власти одмах након ослобођења рекао следеће:

„Истина је да сам присуствовао  извршењу смртне пресуде вјешања над г-ђом Цикота из Приједора заједно са котарским лијечником Жидовом, али по наређењу судије Срећка Граховца и оружничког сатника Барабаша, који је све наређивао шта се треба урадити, а т. ј. на редарству је био задатак да има набавити људе за покоп, сандук, опћинска кола за превоз, те да редари имају вјешати именовану госпођу Цикоту. Сви су се редари на тај налог побунили, а редар Вице Сарић се је добровољно јавио, а сатник Барабаш је нашао још једног усташу (Сарић Вицо и овај усташа су погинули) те су они извршили смртну казну. Сатник Барабаш је наредио да се мора народ сакупити на лице мјеста што је по његовом наређењу морало бити урађено.“

Само две године касније, дакле у септембру 1944, након напада Петог партизанског корпуса на Бања Луку, између осталих високих непријатељских официра и функционера, ухапшен је и судија Срећко Граховац. Осуђен је на смрт и обешен на истом месту на ком је, по његовом пресуди, обешена Мира Цикота. 

Револуција и слаткиши

Иако идеолошки сладуњава и сва од општих места, приповест Радета Башића почиње кишовско-кишоновском сценом у којој Љиља Цикота посећује приједорску фабрику слаткиша која је после рата понела име њене мајке Мире. Фабрика вафли „Мира Цикота“ је успешно радила све до распада Југославије и доласка транзиције, када ју је прво купио загребачки „Краш“, да би напослетку била прекрштена у „Миру“.

Реч је о исходима на које смо, ако не сасвим огуглали, онда већ одавно пристали. Ипак, никад није касно да се човек запита коме је од маркетиншких комесара нових власти пало на памет да фабрикама слаткиша почне да даје имена народних хероја и који је политички комесар ову тенденцију приметио и наредио њен моментални крај?!

Како год, осамдесет и две године од херојске смрти Мире Цикоте оно што је преостало јесте горак укус у устима.

И још понеки податак.

Божо Цикота је до краја рата био у партизанима а по ослобођењу је постао председник Врховног суда Босне и Херцеговине. Љиља Цикота је до почетка грађанског рата живела и радила у Сарајеву, где је прво била средњошколски професор Српскохрватског језика и књижевности (један од њених ђака био је и познати кошаркашки тренер Богдан Тањевић), а потом и уредник за дечју књижевност у Издавачком предузећу „Свјетлост“.

У првим месецима рата успела је да са ћерком Миром напусти Сарајево, оставивши у своме стану, у Улици Ђуре Ђаковића (данас Алипашиној), богату библиотеку.

Треба сада имати имагинацију и веру Радета Башића, па у тишини између хука граната и штектања митраљеза, док мајка и ћерка још једном одлазе у неизвесност, чути народ Козаре како пева:

„Једна жена објешена паде,
млади живот за слободу даде.
Њено име Цикота је Мира,
што је жртва усташкога пира.
Ко је прљав, гроб њен нек не дира,
Комуниста бјеше наша Мира.
Козарчанке, миле сеје наше,
васпитајмо ми најмлађе наше
на дјелима мајке и јунака,
ко је Мира то вас знаде свака.“