Индија као најбрже растућа глобална економија: Пета суперсила у будућем мултиполарном свету

Упркос одсуствa битних договора сусрет на врху САД и Кине у Пекингу послао је важне сигнале како о билатералним односима између две супер-силе, тако и о њиховом релативном положају на глобалној сцени. Но, питање је да ли преостале велике државе могу да постану кључни играчи на међународној позорници.

Док се Русија де факто „истрошила“ ратом у Украјини, а ЕУ, највеће светско тржиште, већ деценијама покушава да постане довољно фискално централизована и реши проблем одсуства усаглашености своје позиције, барем на глобалној позорници, несумњив је дипломатски продор већ неколико година најмногољудније државе на свету – Индије.

То што се државни секретар САД Марко Рубио састао са индијским премијером Нарендром Модијем 23. маја, a недуго потом у Делхију уследио састанак Квада (QUAD, Quadrilateral Security Dialogue), практично антикинеске групације коју чине САД, Аустралија, Јапан и Индија, чију улогу у последње време „преузимају“ Филипини, симболизује повећани значај oвe јужноазијске супер-силе.

Као држава са скоро 1,5 милијарди људи, која има веома различите потребе, природно је да ниједна земља или савез не може да задовољи све њих. На пример, око 80% енергетских ресурса Индије долази из иностранства, велики део њене производње зависи од Кине, напредна технологија се углавном увози из САД, док одбрамбена опрема долази из земаља попут Русије, Израела или ЕУ (доминатно Француске).

Спољне околности ограничавају маневарски простор Индије, а вишеструко усклађивање постаје мање ефикасно када сви остали следе исту стратегију – укључујући и САД. Ипак, Делхи има веродостојне претензије да постане један од полова у будућем мултиполарном свету.

Економски потенцијали

Док ММФ-ов априлски извештај упозорава на замрачење глобалног хоризонта због текућег сукоба на Блиском истоку и последичног повећања цена енергената, прогноза раста Индије је повећана на 6,5% за 2026, што се углавном приписује ефекту снажног „преноса“ након огромног раста од 7,6% у 2025. На овај начин и ММФ потврђује статус Индије као најбрже растуће велике економије на свету, посматрајући је као кључну „стабилизујућу силу“ на иначе нестабилном глобалном тржишту.

Уз младу популацију и одрживе структурне реформе, Индија редефинише своју улогу у глобалној трговини, инвестицијама и иновацијама, трансформишући се током само последње деценије из зависне економије у самосталну, глобално конкурентну силу.

У сржи ове промене су реформе које се заснивају на покретању иновација, предузетништва и технолошког суверенитета. Иницијативе попут ревитализације малих и средњих предузећа или ширења дигиталне инфраструктуре су кључне у генерисању привредног раста.

Трећа светска економија

До 2030, Индија ће постати трећа највећа светска економија (изражено по куповној моћи, то се већ десило пре неколико година). Чак 170 милиона радних места створених у последњој деценији драстично је оборило стопу незапослености, док је снажна услужна активност Индије помогла да раст БДП-а убедљиво премаши очекивања.

Кључни генератор привредног раста су повећање приватних инвестиција, растуће поверење потрошача, раст плата и отпорна рурална тражња, подржана снажном пољопривредном производњом. У комбинацији са успоравањем раста цена хране и макроекономском стабилношћу (изузевши неретко нестабилну домаћу монету), сви ови фактори јачају средњорочни потенцијал раста и глобалну конкурентност Индије.

Према анализи америчког ФЕД-а, Индија би могла да постане земља са високим приходима до 2047, ако се економски раст значајно убрза што ће, имајући у виду већ висок темпо, бити изазов. Међутим, чак и ако буде само делимично успешна Индија ће, с обзиром на своју величину, креирати значајне импликације на остатак света, како економске тако и геополитичке, као што је то био случај са импликацијама привредног раста Кине почевши од 1980-их.

У студији ФЕД-а се наводи да би Индија могла постати огромно потрошачко тржиште, те да би могла да преузме више извозних тржишта која Кина напушта, посебно имајући у виду образовне потенцијале. Индија је друга, одмах после Кине, по броју дипломаца у СТЕМ областима (science, technology, engineering, mathematics – природне науке, технологија, инжењерство, математика), што повећава перспективе за наставак енормног раста извоза услуга у исто време бивајући „мотор“ раста БДП-а, као и у Кини. Очекиван динамичан развој вештачке интелигенције могао би снажно повећати потражњу за бројем индијских студената и радника у области СТЕМ наука.

Економски развој Индије значајно се разликује од пута којим су ишле успешне источно-азијске економије. Док су Кина, Јапан и Јужна Кореја брзо расле спроводећи стратегију извозног индустријског раста, повећање БДП-а Индије било је у знатно већој мери генерисано услугама. Последично, интеграција Индије у глобалне индустријске ланце снабдевања је ограничена, иако је земља постала велики извозник информационих технологија, пословних и других професионалних услуга.

Индија је постала најбрже растућа велика економија на свету и, по свему судећи, наставиће да брзо расте. Наиме, релативно низак ниво прихода по глави становника (БДП пер капита износи тек петину кинеског) указује на значајан простор за брз раст, одражавајући идеју економске конвергенције (мање развијене земље расту брже).

Важна предност је повољна демографија. Према ОУН, очекује се да ће радно способно становништво Индије расти још неколико деценија (док ће, на пример, кинеска популација у радном узрасту, између 15 и 64 године, брзо опадати). Релативно младо становништво такође значи да се земља неће ускоро суочавати са друштвеним и фискалним притисцима повезаним са старењем становништва.

Насупрот извозно-индустријски вођеним растом источноазијских привреда, економски раст Индије је углавном генерисан процватом бизниса који се заснива на IТ, финансијским и професионалним услугама за глобалне компаније. Дугогодишња препрека расту вођеном индустријским извозом су биле високе трговинске баријере Индије, што је отежавало могућност да се искористе предности глобализације. Свакако, Делхи је предузео економске реформе 1990-их, окончавши деценије економске изолације, смањивши царине и нецаринске трговинске баријере и редукујући ограничења за стране директне инвестиције (СДИ).

Ипак, да би постигла боље резултате Индија мора да унапреди услове пословања, будући да је још увек тешко развити бизнис у овој земљи, са сложеним и непредвидивим регулаторним окружењем, рестриктивним законима о раду и неразвијеном инфраструктуром. Последично, СДИ су, од свог врхунца пре глобалне финансијске кризе, значајно опале. Скроман прилив СДИ у индустријске фирме лимитирао је важан канал за трансфер технологије, што је такође отежало коришћење предности огромног унутрашњег тржишта.

Модијева влада је од доласка на власт 2014. предузимала разне напоре у том правцу. Делхи је уложио и велика средства у своју дигиталну јавну инфраструктуру, што је трансформисало плаћања и побољшало приступ финансијском систему. Индија је такође обилно инвестирала у железничку, друмску и другу физичку инфраструктуру.

Круцијалан фактор економског динамизма је свакако извоз услуга, који је 2025. премашио 10% БДП-а, чинећи скоро половину укупног извоза земље. Индија је била посебно успешна не само као „светска сервисна канцеларија“, већ и у другим областима, укључујући дизајн полупроводника. Међутим, проблем је да овакав модел раста (вођен трговином услугама), за разлику од раста генерисаног растућим индустријским извозом, не може да апсорбује још увек добрим делом неквалификовану радну снагу.

Светска иновациона сила

Индијски градови су данас најважнија светска средишта проналазака, развоја производа и технолошких продора. Индија је већ заузела кључну позицију као место где глобалне компаније граде производе, јачају отпорност и скалирају своје најкритичније системе.

Прича почиње успоном глобалних центара пословних и технолошких услуга (Global Capability Centers, GCC), које су мултинационалне компаније почеле да оснивају пре две деценије из предвидљивих разлога – да би повећале ефикасност и смањиле трошкове (посебно радне снаге). Са својом великом и образованом радном снагом, која говори енглески, Индија је била природно GCC средиште, са запосленима који су обављали рутинске IТ задатке и пословне процесе за фирме широм света. Како су ти исти радници били способни за више, компаније су почеле да лоцирају у Индији све сложеније функције – аналитику, решавање проблема, дељене услуге. На крају, GCC-ови више нису били само јединице за подршку; они су осмишљавали стратегију, финализирали пројекте и производили интелектуалну својину.

Са огромним и вишедимензионалним базеном талената (са којим се ниједна друга земља не може мерити), Индија је сада дом за више од 1800 GCC-ова, запошљавајући скоро два милиона стручњака у областима инжењерства, финансија, права, дизајна и истраживања. Производ осмишљен у Силицијумској долини може се направити у Бангалору, тестирати у Хајдерабаду, обезбедити у Пуни и распоредити широм света у року од неколико дана. Иако предност у цени остаје, она је сада секундарна у односу на предност брзине. Неке од најнапреднијих светских лабораторија за вештачку интелигенцију и најамбициознијих тимова за дизајн чипова налазе се управо у Индији.

За Индију, „GCC бум“ један је од најтрансформативнијих економских развоја од либерализације економије 1991, којим је креирана нова класа професионалаца, чији је рад интелектуално захтеван и плаћен далеко више од традиционалних послова у сектору услуга.

Економски проблеми

Током последње две деценије Индија је била брзорастућа економија, а снажан раст био је углавном вођен укупном факторском продуктивношћу и акумулацијом капитала. Ипак, искоришћеност радне снаге није довољно допринела расту због стално ниских стопа учешћа радне снаге (посебно међу женама), док је недостатак потребних квалификација ограничавао способност фирми да се шире, усвоје нове технологије и генеришу радна места. Проблем је што структурна ограничења и даље ометају бржи раст продуктивности рада у Индији, док трговинске и инвестиционе баријере коче интеграцију земље у глобалне ланце вредности.

Неадекватан и неуједначен квалитет инфраструктуре омета економски потенцијал Индије, као и стална уска грла у снабдевању електричном енергијом (с честим нестанцима струје). Путеви, луке и железнице често пате од лошег одржавања, што повећава трошкове транспорта и кашњења. У руралним и полуурбаним подручјима, ограничена пенетрација широкопојасног интернета и лоша повезаност додатно ограничавају приступ предузећа онлајн услугама и тржиштима.

Упркос великој и младој радној снази у земљи, значајан део радника нема техничку и стручну обуку потребну за задовољавање захтева сектора са високим потенцијалом раста, као што су напредна производња, финансијске услуге и информационе технологије. Стални одлив мозгова погоршава ситуацију.

Регулаторна оптерећења ограничавају инвестиције и обесхрабрују усвајање технологије и иновације. Иако је дигитализација напредовала, предузећа се и даље суочавају са сложеним процедурама регистрације, добијања лиценци и испуњавања пореских обавеза. Сложеност и непредвидивост пореског система посебно одвраћају мање фирме и стране инвеститоре.

У сектору услуга, рестриктивно лиценцирање, препреке у професионалној акредитацији и ограничења страног капитала додатно отежавају улазак на тржиште. Високе царине и сложени царински поступци и даље делују као препреке међународној трговини, док ограничења за стране пружаоце услуга, као што су ограничења капитала и захтеви за држављанство, отежавају конкуренцију и ограничавају приступ Индије висококвалитетним међународним услугама.

Добре перспективе економије

По најновијим проценама ММФ-а, индијска привреда ће расти просечно фантастичних 6,5% у наредном периоду, закључно са последњом годином пројекције – 2031. Тако висока стопа раста омогућиће јој да 2031. укупни ниво привредне активности нарасте на скоро 6800 милијарди долара, чинећи је трећом светском економијом – одмах иза САД и Кине. Захваљујући брзој динамици раста повећаваће се и удео Индије у глобалном БДП-у по куповној моћи, те ће са тренутних 8,5% већ 2031. земља коначно достићи десетину светског БДП по тој метрици.

Истина, упркос импресивним стопама раста за тако велику економију, изражено у пер капита изразу, Индија ће остати земља са просечно ниским дохотком. Наиме, са тренутних 2813 долара, или пак са 12.801 долара по куповној моћи, она припада групи ниско развијених земаља, и далеко је од просека у односу на, на пример, Немачку, где су ова два показатеља чак 23 пута, односно пет пута виша (разлог мање разлике код другог индикатора су далеко ниже цене, посебно услуга, у Индији).

Истина, оба индикатора ће остварити снажан раст у наредном петогодишту, али ће и даље остати на релативно ниском нивоу (ако се узме Србија за компарацију, 2031. наш БДП пер капита биће већи од индијског 5,7 пута, а БДП по куповној моћи два и по пута).

Иначе, остали важни макроекономски индикатори, као и њихове пројекције до 2031, указују на стабилну трајекторију индијске економије. Просечни годишњи раст потрошачких цена ће се после пораста на 4,7% ове године (са 2,1% претходне), одржати на 4%, што је за земљу релативно ниског нивоа развоја и самим тим изражене конвергенција цена, повољан показатељ. Незапосленост (са око 5%) је ниска, односно на нивоу је природне стопе незапослености (као и на Западу), док је дефицит платног биланса релативно низак (не преко 2% БДП-а).

Учешће (фиксних) инвестиција (и домаће штедње) у БДП-у је висок (обоје чини по око трећину БДП-а), што је у ствари и генератор релативно високих стопа раста државе, како у претходном периоду, тако и у надолазећих пола деценије.

Истина, фискални дефицит је и поред компаративно посматрано ниског нивоа јавне потрошње (испод 30%) релативно висок са око 5% БДП-а. Повезано с тим, учешће бруто државног дуга ће са око 84% у овој години тек благо падати на нешто испод 80%, што је практично у рангу (иначе високих) европских параметара, а високо за земљу у развоју.

Пета супер-сила

Упркос граничним сукобима, растућем утицају Кине широм Азије, те одређеним привилигејама које би САД биле спремне да понуде ако би Индија постала „противтежа“ Кини, Модијева влада избегава директан сукоб са Пекингом, будући да Кина заузима неколико различитих улога у стратешком размишљању Индије.

Јаз у материјалним капацитетима је огроман: економска и војна моћ Кине далеко премашује индијску, што чини северног суседа главним геополитичким проблемом.

Међутим, Кина је такође партнер у многим глобалним изазовима: Индија и Кина често деле ставове о питањима као што су реформисање међународног поретка, отпор једностраним санкцијама или сузбијање онога што доживљавају као евроцентрични систем (кооперација се врши и преко БРИКС-а или Шангајске организације за сарадњу). „Прекохималајски“ сусед је такође један од највећих трговинских партнера. Ако би изненада престала трговина две државе, индијска економија би се суочила са озбиљним потешкоћама. Дакле, Кина је истовремено ривал, партнер и економска нужност.

Геополитички положај Индије је приморава да балансира између конкурентских актера. Док ојачава партнерства са Западом, она се ослања на увоз технологије из Кине и руску енергију. Са тензијама у Заливу и нестабилношћу око Ормуског мореуза, балансирање Индије свакако постаје теже, али је неопходно.

Иран је важан због снабдевања енергијом, зато што пружа приступ Централној Азији и служи за „балансирање“ Пакистана – с којим је Индија у честим конфликтима. Земље Залива су неопходни енергетски партнери. Истовремено, Индија у великој мери зависи од САД и Израела у погледу одбрамбене сарадње, обавештајних података и напредне војне технологије.

Ниједна земља или коалиција не може да задовољи све стратешке и економске потребе Индије и та реалност гура земљу ка истовременом одржавању вишеструких партнерстава.

Можда најважнија ствар: Индија себе види као будући пол у настајућем мултиполарном свету. Земља са таквом сликом о себи избегаваће да се трајно придружи било ком блоку.

Многи и на Западу приказују Индију као следећу велику суперсилу. Ипак, структурни проблем Индије је да њена енергетска (и самим тим национална) безбедност у већој мери него што је то случај код осталих поменутих великих сила зависи од спољних актера. Зато се Делхи агресивно креће ка алтернативним изворима енергије – земља је постала један од светских лидера у усвајању соларне енергије и расте интересовање за мале модуларне нуклеарне реакторе. Обновљива и нуклеарна енергија се не посматрају само као економски приоритети, већ као стубови стратегије националне безбедности.

Индија је тако истовремено и богата и сиромашна земља – у неким аспектима модерна, у другима дубоко неразвијена.  С једне стране је већ једна од највећих светских економија, нуклеарна сила са једном од највећих сталних армија на свету и земља са огромном демографском, економском, трговинском и геополитичком тежином. С друге, сиромаштво, неједнакост, незапосленост, енергетска зависност и слаба инфраструктура остају озбиљни изазови, док огроман део становништва и даље нема животни стандард иманентан развијеним земљама. 

Ипак, она већ може да обликује геополитичке исходе и све је очигледније да се појављује као једна од пет водећих држава  на свету.

Индија не жели да се придружи Кини или Русији у покушају да фундаментално преокрене систем, али такође одбацује једноставно прихватање статуса кво. Оно што Делхи хоће су реформе и демократскији међународни поредак који боље одражава стварност 21. века.

Суштински, Индија тражи умерене реформе светског поретка – а не његову револуционарну алтернативу. За почетак, место сталне чланице Савета безбедности ОУН-а уз САД, Русију, Кину, Велику Британију и Француску, са последичним правом вета, чини се реалном солуцијом за најмогољуднију државу на свету.