Сентиментална историја пингпонга: Палатинуш, Шурбек, Стипанчић, јунаци једног детињства štampaj

Панчевачко насеље Стрелиште краси све оно што сличне квартове на ободима наших градова чини лепим местима за живот. Комбинација стамбених зграда и породичних кућа омогућава стварање присније атмосфере, која човеку помаже да му се све невоље 21. века чешће чине жуте него сиве. Улични продавци јаја, воћа, поврћа, резанаца и осталих потрепштина уједно су и ваше комшије, па се трансакције у црној тржишној зони махом одвијају уз осмехе и шалу.

Ови бели зимски дани су од нас који живимо у кућама захтевали излазак на чисти студени ваздух зарад чишћења снега. А чим отопли, људи на Стрели ће наставити са свим оним што су радили и свих претходних лета: пред кућама ће поправљати аутомобиле, сређивати и заливати цветне баште, цепати дрва, обављати ситне поправке и реновирања, док ће се на терасама и радним данима пећи роштиљ. Све ове радње најчешће су праћене најразличитијим плеј-листама. Музика се по неком неписаном правилу пушта гласно, гласније, тако да је свако добро упознат са музичким афинитетима не само првих, већ и оних мало даљих комшија.

А ту су и спортске активности. Њих углавном упражњавају клинци, али је током прошлог лета комшија из попречне улице скоро сваког касног послеподнева пред гаражу у слепој улици износио сто за пингпонг, за којим су се смењивали он и његови другари. Тако се весели звук скакутаве лоптице све до заласка Сунца мешао са старим хитовима Лепе Брене или жељама и поздравима, који и даље чине окосницу програмске шеме појединих радио-станица.

Одлазак Ержебет Палатинуш

На тим ултракратким таласима нема места за вести, али ни радио-станице које емитују информативни програм, нити било који овдашњи електронски или писани медији изгледа нису јавили како је ових дана у Немачкој, у 67. години преминула Ержебет Палатинуш, најпознатије име женског стоног тениса у Југославији.

Рођена у Чоки, Палатинушева је већи део играчке каријере провела у Загребу. Први пут је постала сениорска првакиња државе када јој је било само 13 година. Средином седамдесетих била је међу првих петнаест стонотенисерки света, а са Антуном Стипанчићем је освојила и европско првенство у микс дублу.

Вест о одласку Ержебет Палатинуш је све оне који памте златне дана нашег стоног тениса натерала да се још једном сете Драгутина Шурбека, Антуна Стипанчића, Зорана Калинића и Миливоја Каракашевића, те њихових незаборавних мечева са мајсторима ове игре са Далеког Истока, али и са европским асовима као што су, на пример, били Швеђанин Микаел Апелгрин или Француз Жак Секретен.

Из данашње перспективе готово је немогуће појмити да је током седамдесетих и почетком осамдесетих овај спорт у нашој земљи био популаран готово као шах. Шурбек, Палатинушева и остали били су толико омиљени међу нашим радним људима, грађанима, децом, омладином и војницима да су се, ако ме сећање не вара, почетком осамдесетих чак појављивали у рекламама за „Карнекс“ паштете!

И само ми који смо у то време били деца знамо колики је траг у нашем одрастању оставио пингпонг.

Од СТЕНСА до СПЕНСА

Сарајевска Скендерија отворена је 1969. године, када је у великој дворани, која данас носи име Мирзе Делибашића, одржана светска премијера филма „Битка на Неретви“ Вељка Булајића.

Четири године касније, на том истом месту одржано је 32. Светско првенство у стоном тенису. Мој ујак је, као функционер у управи града, учествовао у организацији СТЕНСА '73 и касније је често знао да прича како су Сарајлије хрлиле у Скендерију не би ли на делу гледали пре свега како рекетом баратају Кинези, Корејци и Јапанци.

Истина, злато у екипној конкуренцији у Сарајеву су те године освојили Швеђани, али су у појединачним мечевима до злата стигли репрезентативци и репрезентативке Кине. Шурбеку и Стипанчићу су припале бронзане медаље и у синглу и у дублу. Шурбек је већ тада био проћелав, а Стипанчићева коса је била коврџава, па су они који се не разумеју у спорт могли помислити да рекете у рукама држе Шарл Азнавур и Ивица Шерфези.

Био сам тад, што каже „Пушење“ у „Недељи кад је отишô Хасе“, још сасма мали, али се баш негде у то доба у асортиману продавнице играчака „Кекец“ на Титовој улици, нашао и комплет опреме за стони тенис.

Проћи ће пет-шест година пре него што ћу га и ја добити као рођендански поклон. Комплет су чинила два рекета, неколико лоптица и мрежица. Била је то кинеска роба, што ће рећи да рекети беху најпростији, дакле тек парче лакиране шперплоче прелепљене танком храпавом гумом. Лоптице беху беле и танке и ако их неко у жару борбе случајно згази, да би их исправио, морао си да их куваш у води, баш као јаја. Какви год да су били, и рекети и лоптице су нас одлично служили. Једини проблем је било обезбедити таблу коју ће она мрежица поделити на два једнака поља.

Тако сам прву партију пингпонга са мојим оцем одиграо на рашчишћеном кухињском столу. Не верујем да сам том приликом иједном успео да лоптицу пребацим преко мрежице, али од првог узимања рекета у руке било је јасно као дан да ти за бављење пингпонгом не треба превелика вештина. Лоптицу ћеш кад-тад успети да удариш рекетом и да је кад-тад пребациш преко мрежице, али не и преко ивице стола. А основни ударци су могли да се науче упорним вежбањем.

Ваљало је само играти и играти... све док у очима и у куковима не осетиш да си добро одсервирао, све док ти бедро не охлади ветар који је произвео твој драјф, све док лоптицу не засечеш тако да она, након што падне у противничко поље, не пожели да ти се врати, као добро дресиран кућни љубимац.

Толико сам и ја већ умео да играм када је '81. у Новом Саду, у тек изграђеном велелепном привредно-спортском објекту поред стадиона „Војводине“, отворено 36. Светско првенство у стоном тенису.

Сви би да буду Ксије Сајке

Подаци кажу да је СПЕНС '81 одржан од 14. до 28. априла, али у моме сећању у Сарајеву је тада време већ увелико било летње. Вероватно је заиста и било лепо и сунчано, али ја сам те пролећне дане у сећању очигледно придружио летњем распусту, који смо цео провели у бесомучном игрању пингпонга.

Прва два дана одржавања СПЕНС-а седели смо код куће и гледали директне преносе из велике дворане, али већ трећег дана по граду се чуло скакутање лоптице, те узвици и уздаси раје која је покушавала да опонаша покрете најбољих светских играча пингпонга.

Неко је замишљао да је Шурбек, неко Стипанчић, неко Каракашевић а неко Калинић, али кад је почео СПЕНС, сви су хтели да буду Ксије Сајке! Кинески стонотенисер је тих дана у Сарајеву био популарнији од Бруса Лија. До нас су из Новог Сада стигле приче да стотине људи долази да гледа његове тренинге где са друге стране стола није било никога. Ксије Сајке је, они што су то причали клели су се у часну Титову пионирску реч, тако умео да засече лоптицу да је играо сам са собом.

Ксије Сајке није имао спаринг-партнера, а ми нисмо имали таблу на којој ћемо организовати наш турнир. Моји су приметили моје нерасположење и тата се сетио да у доњем подруму већ годинама стоји нека табла од иверице. Сишли смо до просторије у коју ћемо једанаест година касније силазити кад гранатирање почне да личи на Секретенове нападачке серије и пронашли ту таблу. Није била претерано велика, а уз то је са једне стране имала један мали хепек, који ко зна зашто није био одсечен. Изнели смо је на светлост дана, а онда у двориште.

Као постоље је послужио мали камперски сто на расклапање на који смо стављали велику картонску кутију. Наша табла се мало љуљала, једна њена половина је имала тај хепек, али уместо да потражимо тестеру, ми смо се договорили да тај део даске у игри не постоји. Ако лоптица падне на тај део противничке територије, то ће се пикагти као аут.

И дворишни турнир је могао да почне!

За разлику од такмичара у новосаграђеној дворани у Новом Саду, ми смо играли само један сет до двадесет и првог освојеног поена. Жребали смо парове и свакога дана играли по пет-шест турнира. Било је вике, свађа, изговарања чувеног пардон када лоптица само окрзне ивицу стола, али вероватно смо играли све боље и боље.

Ја сам био у одређеној предности јер бих, кад падне мрак, таблу уносио у стан и у својој соби до бесвести играо безброј партија против зида. Умео сам и да га победим и тада бих трчкарао около лудо срећан, одлазио до замишљеног места, где ме је, иза реклама, чекао селектор Османагић. Брисао сам се пешкиром и слушао његове савете.

Операција ЦК

Светско првенство у Новом Саду се завршило, Ксије Сајке је постао шампион у микс дубловима, али ми нисмо намеравали да окачимо рекете о клин.

Турнири су се настављали, одлазили бисмо да играмо пингпонг и на друга места. Једно од њих се налазило на крову зграде са друге стране улице, где су махом живеле породице војних лица. Ту велику сунчану терасу сам могао да видим из своје собе, где сам и даље вежбао и све чешће побеђивао зид који ће неколико година касније красити плакат Џармушевог филма „Down By Law“.

На том крову су играли и очеви неких наших другова из те зграде. Били су незгоднији од мог зида и нису имали ни најмању намеру да нас оставе на миру.

А на сунчаној тераси се играло за правим правцатим столом за стони тенис, а у оптицају су били и први озбиљнији јапански рекети. Тих дана смо одиграли прве партије са жутом лоптицом „Микаса“. Ништа од свега тога није било јаче од осећања да нам се у детињство све више мешају они који су одавно одрасли.

Требало се, дакле, вратити на другу страну улице, у наше двориште и опет играти на оној табли са хепеком. И уместо да га најзад претестеришемо, пала је одлука да једне летње вечери кренемо у опасну акцију која је умногоме подсећала на илегалне подвиге Прлета и Тихог.

Живели смо недалеко од зграде у којој се налазио Централни комитет Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Зграда је тог лета реновирана и у подножју падине низ коју смо се зими санкали лежало је много грађевинског материјала. Између осталог, биле су ту и велике водоотпорне дрвене плоче чије су димензије скоро па одговарале димензијама табле за пингпонг. Овај материјал је био у надлежности униформисаног чувара зграде Це-Ка, који је најчешће читао новине у својој узаној кабини на оближњем паркингу.

Неколико дана смо разматрали план и једне вечери, после Дневника, нас четворица смо се прикрали неосветљеном импровизованом стоваришту и подигли једну таблу. Брзо смо шмугнули у пролазе између околних кућа и онда је донели до моје зграде. Раније сам био узео кључеве од подрума, у коме је украдена табла те вечери завршила. Била је то наша велика тајна све док моја мама ујутру није сишла до подрума, не би ли из замрзивача узела неке шницле.

Брзо сам јој све признао и, као увек кад урадим нешто што се не сме, мама је запалила цигарету и попила чашицу векије. У почетку је инсистирала да у по бела дана таблу вратимо, али када се тата вратио са посла, прво што је рекао када је дошао из подрума тицало се одличног квалитета и димензија дрвене табле. Потом се чудио како смо тако мали могли да је носимо кроз све оне буџаке.

Партија пингпонга са стрицем

Сем што је увек био на мојој страни, тата је имао још један разлог да ме подржи у толикој жељи да играм пингпонг као човек: његов млађи брат, а мој стрико, својевремено је био пионирски првак Новог Сада у стоном тенису.

Када смо те године за Дан Републике отишли у Нови Сад, једног преподнева смо посетили стрику на послу. Као и многи други Журићи, и он је радио на железници и у то време је већ био заменик шефа станице. Рекао нам је да дођемо око поднева, у време када завршава са редовним обиласком станице. Тада ћемо на миру моћи да одиграмо неколико партија за правим правцатим столом за стони тенис, који су железничари били купили од синдикалних пара и тако се рекреирали.

Стрико је био проћелав, имао је велике црне зулуфе и бркове и био је нека комбинација Шурбека и Секретена. Ударао је лоптицу јако и прецизно, бранио се тихим, меканим волејима а хумор којим вам је додатно загорчавао живот у суштини је био топао попут његове шаке, којом је често знао да ме помилује по глави.

Изненада је преминуо само неколико зима након тог Дана Републике, заувек оставши најбољи играч пингпонга кога сам икада гледао.

Не могу да се сетим да ли смо стигли да са њим одиграмо коју партију у нашој викендици, у коју смо једнога суботњег преподнева довезли исту онакву таблу какву сам са рајом украо са градилишта испред зграде Це-Ка. Овога пута, таблу смо купили на грађевинском стоваришту. Тата је није најбоље причврстио на кровном пак-трегеру (који су сви у Сарајеву звали галерија), па је у једном тренутку табла са крова вартбурга одлетела у јарак.

Слично су одлетеле и многе друге, а онда сам прошлога лета чуо познати и мили звук пингпонг лоптице. Некако тако ми је закуцало срце када је до мене дошла вест да је у Немачкој преминула Ержебет Палатинуш. Иако јој у овом тексту није било посвећено много простора, и њено име ће заувек остати уткано у све сентименталнију причу о детињству које се, сва је прилика, никада није ни завршило.