Кошарка
Страна света Адиса Бећирагића: Како је Босна и Херцеговина ниоткуда дошла до осмине финала Евробаскета štampaj
среда, 17. сеп 2025, 09:45 -> 18:00
Када је Адис Бећирагић именован за селектора репрезентације Босне и Херцеговине, дочекала га је салва писанија о недостатку знања и визије, искуства, наклоности баш баш ниским плејмејкерима, те изостанку концепта како репрезентација, на чије се позиве не одазива бар половина расположивих играча, треба да игра. И још прегршт бесмислица. Ти написи вратили су ме скоро пола века уназад, на терен сале Основне школе „Петар Докић“ на Ченгић Вили где сам га први пут видео.
Генерације сарајевских кошаркашких тренера чучале су поред терена и промуклим гласом водиле утакмице и тренинге. Неки су ту вику називали драњем, а чучање и глас налик оном који је светску славу донео Џоу Кокеру приписивали феномену насталом паралелно са успоном кошарке у граду.
Богдан Тањевић био је први који је, још раних седамдесетих, чучнуо поред аут линије у сарајевској Скендерији, па је после силних успеха и успона кошарке, некако било природно да се, свеже промукли, на колена баце и његови наследници – прво Драшко Продановић, па Светислав Пешић, Младен Остојић, Струја Лукајић...
Зли језици ширили су теорију према којој је промукао глас Бошиних наследника био производ систематског гутања леда или викања по околним брдима, али се њихова стручност скоро никада није доводила у питање. Освајали су нарамке медаља у свим могућим категоријама и у свим државама до којих је их судбина довукла.
Сплетом чудних околности, могуће и мало фрустрација, последњи у низу сарајевских тренера ниједног тренутка није имао привилегију да му углед зависи од резултата, што је по правилу припадало његовим претходницима.
Адис је знао
Ниоткуда и у зао час, репрезентацију Босне и Херцеговине пре три године преузео је Адис Бећирагић, некадашњи играч Босне и Челика, репрезентативац из најтежих дана, касније тренер и Тањевићев помоћник у репрезентацији Турске.
Босанска кошаркашка јавност је, уздрмана силним компликацијама које су пратиле одлазак претходног селектора Ведрана Боснића, именовање Бећирагића примила с приличним резервама, сматрајући да после Сабита Хаџића, Душка Вујошевића и Душка Ивановића национални тим треба да води какво звучније име.
Само да је још неко од „звучнијих“ хтео да се тог посла прихвати.
И дочекала га је салва писанија о недостатку знања и визије, искуства, наклоности баш баш ниским плејмејкерима, те изостанку концепта како репрезентација, на чије се позиве не одазива бар половина расположивих играча, треба да игра. И још прегршт бесмислица.
Ти написи вратили су ме скоро пола века уназад, на терен сале Основне школе „Петар Докић“ на Ченгић Вили где сам га први пут видео. Како су пролазиле године, постајало је све извесније да ће Адис, како год се буде развијала његова играчка каријера, на крају баладе постати тренер. Најбрже је, а понекад и једини, памтио акције, али и показивао извесну дозу дисциплине којој остатак екипе није био баш најсклонији.
Тако сам поново почео да пратим репрезентацију Босне и Херцеговине.
Евробаскет 2022.
Прва Бећирагићева утакмица с репрезентацијом БиХ коју сам „ухватио“ била је права пропаст. Група кошаркаша предвођена нетом изабраним селектором, у утакмици квалификација за Европско првенство 2022, до ногу је потучена у Подгорици од Црне Горе (88-69), што је поново покренуло лавину позива да се селектор одмах смени, јер, наводно, нити зна нити може да води репрезентацију.
Пропустио сам следећа два меча – пораз од Чешке и драматичну победу над Бугарском, али сам ухватио спектакл против Француске у коначно пуној Скендерији, у коју је Венсан Коле довеo Поаријеа, Евана Фурнијеа, Рудија Гобера, Гершона Јабуселеа, Кординијеа, Ертела...
После два продужетка и силне драме, Босна је победила.
Тренер кога нико није волео наједном је постао национални херој, а група кошаркаша која је три пасуса раније истрчала на терен у Подгорици почела је да личи на екипу, упркос чињеници да једну од главних улога носи младић који у стварном животу игра баскет три на три, Александар Лазић.
Те 2022, без пара и припрема какве доликују националном тиму, Босна и Херцеговина отпутовала је на Европско првенство, где је победила Мађарску и владајућег првака континента, Словенију, са све Луком Дончићем. Очекивано, побеђени су од Немачке, Француске и Литваније.
Пут у Ригу
Онда сам пропустио многе утакмице репрезентације БиХ, све до одлучујућег меча за пласман на Европско првенство 2025, против Хрватске у Скендерији, где су Џанан Муса и екипа победили са 110-90 и осигурали пут на Кипар и, како се касније испоставило, Ригу. Једну од главних улога у тој победи одиграо је „баскеташ“ Лазић, који је убацио пет тројки.
Мада репрезентацији Босне и Херцеговине, у трци са Француском и Хрватском за овај Евробаскет, нико није давао претерано велике шансе, екипа сада већ знатно мање критикованог Адиса Бећирагића почела је припреме за пут на Кипар.
И поново, од масе позваних играча појавило се тек њих дванаест. Повредили су се плејмејкер Кастанеда и кључни играч Џанан Муса, а екипа је све утакмице на припремама листом изгубила. И још једном, помињани су селекторов недостатак визије, изостанак концепта и патуљасти плејмејкери, што је на концу озбиљно уздрмало стање у тиму и читаву репрезентацију довело на ивицу пропасти.
Попут претходника с почетка текста, Бећирагић је тада одржао говор у Скендерији у којем је играчима предочио да већи део становништва света чине губитници, да су победници у озбиљној мањини, те да је на њима да одлуче на коју ће страну кренути.
Бећирагић је, непосредно пред почетак првенства, „са плаже“ подигао ветерана Џона Робертсона, који је заменио повређеног Ксавијера Кастанеду, из утакмице у утакмицу добијао самопоуздање и на концу постао главна претња у нападу. Све док није истегао задњу ложу у осмини финала против Пољака. „Баскеташ“ Лазић је био одличан у нападу и поред недостатка утакмица у „великој“ кошарци. Принутни плејмејкер Един Атић је, када се навикао на нову позицију, догурао до седмог најбољег додавача на Евробаскету са скоро шест асистенција по утакмици. Статистички, а и у стварности, кључ успеха поново је био Јусуф Нуркић који је временом ушао у озбиљну такмичарску форму, и у Лимасолу и Риги накупио 17 поена и скоро девет скокова по утакмици.
Пратећи тезу да су успешни они који верују, на једвите јаде скрпљена екипа је разнела Кипар, као једног од домаћина, али и после велике борбе победила Грчку и Грузију, и Босну по други пут у историји уврстила међу 16 најбољих репрезентација Европе. Бећирагићева екипа је, ипак, посустала на самом крају меча против Пољске и то тек након што се Робертсон повредио. Пољаци су тешком муком изборили пласман међу осам најбољих резултатом 80-72. Не би било нимало незаслужено ни да је резултат био обрнут.
И на концу, Босна и Херцеговина је Евробаскет завршила на 13. месту, испред Шпаније, Израела, Црне Горе... Али и у исто време као велики фаворити попут Србије, Француске и домаћина Летоније.