Последњи слободни ударац Синише Михајловића: Знамо чиме је нас, али чиме је толико задужио Италијане? štampaj

Пре двадесет година, на београдској Маракани, играна је реванш утакмица другог кола тадашњег Купа Уефа између Црвене звезде и Лација. Клуб из Рима је у то време тренирао актуелни селектор италијанске репрезентације Роберто Манчини, док су Синиша Михајловиић и Дејан Станковић били стандардни чланови прве поставе бело-небескоплавих. Маракана је још једном била крцата као шипак, а вође навијача су преко разгласа постављеног на атлетску стазу под северном трибином навијачима држали најкраћи курс италијанског језика.

 „Лацио, Лацио, ва фан куло!" - гласио је текст једине лекције коју је те новембарске вечери требало савладати. „Ђаци" су били пажљиви на часу и у тренутку када су на терен истрчали играчи Лација, преко педесет хиљада људи их је поздравило овом најфреквентнијом италијанском псовком.

Двојицу фудбалера Лација је, међутим, чекао један сасвим другачији дочек, с обзиром на то да су најлепше и најважније голове у својим дотадашњим каријерама постигли баш на том стадиону и баш у Звездином дресу. На импровизованој свечаности, представници навијача и Звездиног руководства уручили су Михајловићу и Станковићу цвеће и црвено-беле дресове, које су ова двојица обукли и, праћени овацијама и аплаузима, у њима истрчали почасни круг који се завршио пред северном трибином. 

После тога, два некадашња Звездина фудбалера су сели на клупу за резервне играче, јер је Манчини уважио њихову молбу да на своме терену не играју против свога клуба.

Меч је почео, Звезда је нападала, средином другог полувремена успела да постигне гол, али је лудницу на трибинама убрзо утишао Енрико Кијеза, постигавши гол из слободног ударца.

Позиција са које је Кијеза шутирао била је тек нешто мало више улево и метар-два ближе голу од оног места са кога је Синиша Михајловић, у чувеном полуфиналу Купа шампиона, у априлу 1991, извео слободан ударац и када је лопта прво одскочила од траве а онда завршила у мрежи, иза леђа голмана минхенског Бајерна. 

Заједно са сликом тог савршеног, прелепог гола, у нашим сећањима на последње дане човечанства и даље живи и Михајловићев трк према Звездином распомамљеном северу. Ово многозначно хрљење насмејаног дугокосог младића румених образа је у петак 16. децембра 2022. огрнуто још једним, овога пута коначним велом смисла.

Изашавши из игре у педесет и трећој години живота, Синиша Михајловић је, испунивши своју судбину, показао сву истинитост речи Милоша Црњанског како смрти нема, има само сеоба. 

Небо се отворило...

Током трајања мундијала у Катару, из Бразила су стизале вести о све лошијем Пелеовом здравственом стању. У једном тренутку је чак почело да се говори како је краљ фудбала на самртној постељи, али је убрзо то демантовано преко друштвених мрежа.

А онда је у петак, који је био и последњи слободан дан пред утакмицу за треће место и финале, у Риму умро Синиша Михајловић.

Новинари су од фудбалских легенди, које је Фифа позвала да присуствују самом завршетку светског првенства у Катару, сем предвиђања ко ће бити победник финалне утакмице између Аргентине и Француске, сада тражили да им Роберто Карлос, Хавијер Занети, Роберто Бађо и остали кажу нешто и о српском фудбалеру.

Мундијалску статистику овим поводом нико ништа није питао, али је овога пута она могла да нам каже много више од уобичајених фраза којима се у јавном говору одаје почаст преминулом великану. У Катару је, наиме, на шездесет и четири утакмице, постигнут тек један гол из слободног ударца!

Дан након завршетка двадесет и другог светског фудбалског првенства, Синиша Михајловић је шутирао свој последњи слободан ударац. Али то није учинио ни у родном Вуковару, ни на београдској Маракани, већ на Тргу Републике у Риму, где му је, у присуству великог броја људи, у Базилици Свете Марије, анђела и мученика служено опело.

Дан раније, римске градске власти организовале су свечани мимоход у дворани у којој се народ, пре само неколико месеци, опраштао и од Монике Вити. Сем бројних навијача, спортиста и личности из јавног живота, Михајловићу се поклонила и италијанска премијерка Ђорђа Мелони.

И јуче се, дакле, видело колико га је италијанско јавно мњење ценило и волело, а знало се и да ће опелу присуствовати многи бивши и садашњи играчи и тренери, делегације бројних клубова за које је Михајловић играо или је у њима био тренер... Па ипак, пред базиликом се на Никољдан окупило много више људи него што је то, судећи и по реакцији италијанских медија, ико могао да очекује.

Па шта се то онда данас у Риму десило? Чиме је Синиша Михајловић толико задужио Италијане? Зашто се и небо над Базиликом Свете Марије отворило, а Трг Републике експлодирао?

Пре свега, зато што је Синиша Михајловић добрим делом свога бића и великим делом краткога живота припадао вечном граду и Италијанима, али и зато што с њим у прошлост одлази и цело једно време чији врхунац симболизује управо та полуфинална утакмица Купа шампиона између Звезде и Бајерна.

Одневши са стадиона бусен траве, део мреже, или целу једну стативу, Звездини навијачи као да су најавили растакање једног света који, иако одавно више не постоји, наставља да нас боли попут ампутираног уда. 

Приврженост породици

Било би корисно да неко у скорије време покуша да напише историју распада Југославије сагледану кроз причу о нашим фудбалерима. Приче о поразу од Аргентине у четвртфиналу мундијала у Италији, малој проби рата на Максимиру, Звездином освајању титула европског и светског првака, те избацивању Југославије са Европског првенства у Шведској биле би тек увод. Оно са чиме би се требало упознати јесу одисеје наших бројних играча који су своје каријере наставили у иностранству не само због својих добрих игара, већ и због распада земље.

Иако, дакле, нису били избеглице, њихово искуство јесте било емигрантско. За разлику од наших интелектуалаца, који су из ових или оних разлога напустили „матичне средине", фудбалери су, сем тога што су већ били навикли да свако мало мењају дресове, били видљиви. Ем су сваке божије недеље наступали са својим презименом на дресу пред хиљадама навијача, ем су давали изјаве у специјализованим спортским емисијама посвећеним фудбалу.

Тако сам и ја, у време једногодишњег боравка у Италији, током фудбалске сезоне 1999/2000, на тамошњим ТВ каналима често гледао и слушао Синишу Михајловића, који је у то време био играч Лација. Давао је голове из слободних удараца а потом изјаве након завршетка утакмице, или учествовао у тамошњим „Спортским прегледима". 

Након утакмице Лиге шампиона у којој је Лацио његовим голом из слободног ударца, усред Лондона, тукао Челси, Михајловић се у малом импровизованом студију на стадиону појавио у пластичним папучама и баде-мантилу. Некоме ко не познаје контекст тог разговора лако је могло да се учини да су двојица људи у оделима ненајављени банули у посету насмејаном, зарумењеном младићу који тек што је изашао испод туша.

Неколико недеља касније појавио се у једном од бројних шоу-програма на некој од главних италијанских телевизија где је, уместо извођења слободних удараца, успешно забављао публику у студију и пред малим екранима, истичући оно што код Италијана увек наилази на најискренију симпатију, а то је приврженост и посвећеност породици.

Ту породичност Михајловић је истицао и у својим јавним наступима након оболевања од леукемије. Одлучивши да јавно сведочи о својој борби са тешком болешћу, он је уједно био и аутентични промотер човекове потребе да најтеже тренутке у своме животу покуша да преброди окружен најближим, вољеним особама.

Након што се успешно изборио са првим налетом болести, Михајловић се, уз повратак на чело стручног штаба Болоње, појавио и као гост Златана Ибрахимовића током фестивала талијанске канцоне у Сан Рему. Тамо су заједно отпевали једну песму Ероса Рамацотија, а Ибрахимовић је изјавио како би, у случају да мора да иде у рат, Михајловић био у првом, а он у другом реду.

Потом је наступио у шоу-програму „Звезде плешу", а онда је, заједно са супругом, гостовао и у тамошњем „Недељном поподневу".

"Не клепећи нанулама" 

Увек и свуда он је, дакле, био свој и на своме. Италија му јесте постала нова кућа, али то нимало није крњило његову припадност идентитету који је у годинама његових најбољих фудбалских партија био изложен још једном дуготрајном налету свеопштег ниподаштавања и презира.

Тај хладни дах наших некадашњих господара понекад осетимо на лицу и дан-данас, па је свака искрена наклоност „великог света" према некоме од наших који су успели у туђини повод да се осетимо рехабилитованим и равноправним члановима једне шире заједнице.

Данашња комеморативна светковина на Тргу Републике у Риму била је један од тих тренутака непатворене једнакости и братства.

У специјалном програму којим је Раи Уно пропратио овај, испоставило се, несвакидашњи догађај, емитован је и инсерт из помињаног „Недељног поподнева", у коме чланови тамошњег забавног оркестра изводе севдалинку „Не клепећи нанулама".

Михајловићеве очи се пуне сузама док објашњава водитељки како је то била омиљена песма његовог покојног оца.

Данас се на римском Тргу Републике ова песма није чула, али се у једном тренутку, над главама ожалошћених, завијорила југословенска тробојка са петокраком. Италијанским поштовациома Синише Михајловића та тробојка не значи ама баш ништа, док је у срцима његових сународника с обе стране шенгенске границе сигурно изазвала опречна осећања.

Ко је ту заставу и због чега данас донео пред базилику на Тргу Републике у Риму, никада нећемо сазнати. Нека та загонетка буде последњи слободни ударац који је на овом свету извео Синиша Михајловић.

И док се небо отвара а стадион експлодира, он нас полако оставља и победнички уздигнутих руку, хрли ка вечности.