Одлазак Оскара Шмита, најбољег стрелца светске кошарке: Рука која је дала 49.737 кошева

Као клинац имао сам два савршена кошаркашка дреса – америчку тегет „шестицу“ у којој је у финалу Олимпијских игара 1968. године у Мексику, у коме су се састале репрезентације Сједињених Америчких Држава и Југославије, играо велики Џо Џо Вајт, каснија звезда Бостон Селтикса, и црно-белу „осамнаестицу“ италијанског „Мобил Ђирђија“ коју је носио гигант јужноамеричке и европске кошарке, невероватни стрелац, неуништиви Оскар Шмит.

Оба сам добио од оца, Зорана Мароевића, некадашњег репрезентативца Југославије. Први дрес је добио после финала у Мексико Ситију у замену за своју белу „шестицу“, која је, после сам чуо, завршила на Вајтовом зиду негде у Америци, док је други, колико се сећам, 1985. године из Казерте донео Богдан Боша Тањевић, који је тамо и довео Оскара.

„Света рука“ и Сарајево

Оскар Шмит би шутирао одмах по пријему лопте, понекад уз један, највише два дриблинга. Скоро непогрешиво, због чега је добио надимак „Света рука“, или на португалскoм „Mão santa“. У Италији је био омиљени кошаркаш и Дијега Арманда Марадоне, а био је и први идол Кобија Брајанта.

За остатак света остаће упамћен као најбољи стрелац у историји кошарке, али и као играч за кога се прича да током каријере није направио ниједан инцидент. Сарајлије ће га, осим по играма, памтити и као човекa који је Мирзу Делибашића, после срчаног удара који је доживео током тренинга у Казерти, неколико спратова на рукама носио до кола хитне помоћи.

Игром случаја, имао сам прилике да уживо видим стотинак од 49.737 поена, колико је Шмит убацио у неколико деценија дугој каријери, махом због чињенице да су, средином осамдесетих, планине око Сарајева биле омиљено место летњих припрема много тимова чији су тренери, опет, имали чврсте везе са градом. Било је ту турских и италијанских клубова, понекад би залутале и екипе из арапских земаља, нестрпљивих да што пре „створе кошарку“, па и понеки амерички универзитет. Ту смо се мотали и ми, клинци који су почињали кошарку озбиљније да играју.

Чули смо тада и Бошу Тањевића како урла на Шмита: „Шути више, ако те набијем ногом у гузицу летјећеш до Бразила.“ Оскар је потом истрчао на терен и забио двадесетак поена за редом. Боши и Оскару путеви су се, мислим, разишли већ следеће године, али су остали пријатељи до краја.

Авантуре Оскара Шмита

За европску кошарку Оскара Шмита открио је (и после тога довео у италијанску Казерту) управо Тањевић, и то у финалу тадашњег Интерконтиненталног купа 1979. године, у коме су играли јужноамерички првак, бразилски Сирио, и првак Европе – сарајевска Босна. Шмит је практично сам добио утакмицу, пошто је одбранио последњи напад сарајевског тима, погодио пенале за продужетке и у додатних пет минута шутирао без грешке, четири од четири. Те вечери је убацио 42 поена и зарадио статус другог најомиљенијег играча Богдана Тањевића, после Мирзе Делибашића.

У тo време, сјајан је био и Уругвајац Хорасио Лопез, Шмитов партнер у тандему странаца у Казерти, пошто по тадапњим правилима више страних играча у европском тиму није било дозвољено. Он се на једним припремама стравично повредио када су му тетиве на руци покидали комади стакла са табле коју је приликом закуцавања поломио млади Мајкл Џордан. Касније је Лопез наставио каријеру, постао један од најбољих играча у историји Уругваја, а затим професор, новинар и путописац, који је у авантуре са собом носио „лопту, ранац и оловку“.

Авантуре Оскара Шмита остале су кошаркашке. Пошто је у Казерти за осам година заслужио да његов дрес са бројем 18 сместе у музеј и прогласе га почасним грађанином места, отишао је у Павију, затим у шпански Ваљадолид, да би се на крају вратио у Бразил. Каријеру је завршио у Фламенгу, пошто је на паркету провео 29 сезона.

Италијани и дан данас сматрају да су у њиховој лиги, и у исто време, играла два најбоља стрелца у историји европске кошарке – Дражен Далипагић и Оскар Шмит. Обојица се налазе на врху листе играча који су највише пута убацили више од 50 поена на утакмици. Оскар је то урадио 28 пута, Праја 15, једном више од Џо Брајанта, оца Кобија Брајанта, једног од најбољих кошаркаша у историји ове игре.

Оскар Шмит је био први Кобијев идол, а Лари Бирд га је сматрао једним од најбољих играча свих времена. „Одувек сам се дивио Оскару и сматрао сам га пријатељем. Био је, без дилеме, један од најбољих у историји ове игре. За мене је била највећа част када ме је замолио да одржим говор када је приман у Најсмитову Кући славних“, написао је Бирд.

Феномен Шмит

Иако су Њу Џерси Нетси жарко желели да Оскар заигра за њих, то се никада није догодило. Упућени тврде да је главни разлог лежао у чињеници да је НБА тада бранила играчима да наступају за реп резентације. Шмит је, кажу, више волео Бразил од НБА лиге.

За њим је остала невероватна статистика: убацио је безмало 50.000 поена, односно 30,8 по утакмици, играо је од 16. до 45. године, у сезони 1988-89. године имао је просек од 36,6 поена по утакмици, док је две године касније добацио до чак 44 коша по мечу.

За Бразил је наступао на чак пет Олимпијских игара. Најбоље је играо 1988. године у Сеулу када је просечно убацивао 42,2 поена по утакмици. У Бразилу је, у 39. години, на једном мечу дао 74 коша.

Био је и главни актер две спектакуларне утакмице. У финалу Панамеричких игара у Индијанаполису 1987. године Американцима, за које су играли Стив Кер, Дејвид Робинсон, Рекс Чепмен и Дени Менинг, убацио је 46 кошева и донео победу Бразилу, иако је његов тим на полувремену имао 20 поена заостатка. Та утакмица један је од кључних разлога због којег су Американци одлучили да, убудуће, на велика такмичења шаљу тимове састављене од играча из НБА.

Друга велика утакмица био је „револверашки обрачун“ Оскара Шмита и Дражена Петровића  1989. године, у финалу Купа победника купова између Снајдера из Казерте и Реал Мадрида. Дражен је убацио 62, а Оскар 44 поена, а мадридски тим је победио 117:113.

Шмитов дрес сам, из безброј разлога, ретко носио. Један од кључних била је невероватна сила која би ме обухватила сваки пут када бих га навукао. Дриблинг или два у страну и шут.

Тренери би брзо изгубили нерве, почели да урлају, а ја бих само раширио руке, окренуо им се да прочитају име на леђима, слегнуо раменима и рекао: „Оскар.“

Оскар Шмит преминуо је у 17. априла у Сао Паулу у Бразилу у 68. години. У његову част капитен Чапокоенсеа је на утакмицу фудбалске лиге против Ботафога истрчао носећи кошаркашку лопту. У Бразилу је проглашена тродневна жалост.