Остракизам и жвакање зумбула: Пример Новака Ђоковића štampaj

Када је данас ујутру (по нашем времену), донета одлука да се Новак Ђоковић депортује из Аустралије, један две и по хиљаде година стари механизам поново је добио на важности.

Остракизам, десетогодишње протеривање из Атине, и то не на основу закона него јасно исказане жеље атинске јавности, суштински је највећи победник случаја Ђоковић.

Да би било јасније, треба знати да је остракизам споровођен на готово идентичан начин на који данас функционишу и спроводе „јавну вољу" лајкови на твитеру и осталим друштвеним мрежама, баш као и коментари испод текстова на порталима.

Дакле, није био потребан никакав посебан прекршај за остракизам. Није било ничег осим питања које је члановима полиса постављано на Скупштини (обично у јануару или фебруару), и које је гласило: „Да ли желите да одржите остракизам?"

Уколико је одговор гласио „Да", онда би се остракизам и догодио, у року од два месеца, и то тако што би грађани (свих слојева) на крхотинама керамике исписивали име онога кога желе да протерају.

Ако се питате зашто би некога протерали, да ли је постојала нека оптужница, злочин, завера, било шта, одговор је - не.

Мало политика, мало гласина, мало јавност која је била иста као и данас, и очас посла би твоје име завршило на тој крхотини која је одређивала живот.

Ко да буде крив?

Суштински, као и у Аустралији, нека политика би јавност најпре питала: „Да ли желите да вам неко буде крив", а онда би, у случају потврдног одговора, следеће питање гласило: „Ко, по вашој жељи, треба да буде проглашен кривим?"

Идеално поље за манипулацију, политичку пре свега, али, и то не треба заборавити, и за смањивање политичке напетости. Остракизам је био диван вентил за смањивање јавног беса.

Тај јавни бес и није ништа друго него нагло и масовно избијање личних фрустрација, које могу да буду изазване било чиме.

Чувен је пример Аристида, којег су у Атини звали „Праведни", и којем је пришао један неписмени „представник јавности" и замолио га да, уместо њега, испише име на керамичкој крхотини.

Аристид је пристао, питао: „Које име?", а представник јавности, који га није препознао, мирно је рекао: „Аристид".

„Зашто", питао је Аристид, и добио вечни одговор: „Нервира ме што га зову - Праведни".

Лични губитак

Другим речима, јако мало је потребно за гнев јавности. Тако је и у случају Ђоковић, који се дешава у тренутку када је та јавност, сваки њен делић, фрустриран, ако ничим другим а оно двогодишњом пандемијом, и када свако, бар због тога, осећа неки лични губитак (и то што не можеш у биоскоп лични је губитак).

Неко је за све те умножене личне губитке и фрустрације морао да буде крив. Политика је то схватила, и пронашла кривца. Онога уз чије име иде надимак „Најбољи", што, можете замислити колико, нервира све оне који никада неће бити најбољи ни у чему, и мрзе када им то било ко, делом или надимком, набија на нос.

После тог почетка, наставак је логичан. Јавност гласа, на мрежама, у медијима, политичари све то подстичу, броје лајкове, читају коментаре и реагују онако како јавност од њих тражи, уз све остало тиме и скидају сопствену одговорност са дневног реда.

У случају Ђоковића, остракизмом. И он, притом, није образложен никаквим објашњењем о кршењу закона и прописа него, најпре, изјавом аустралијског премијера у којој је наведено да Ђоковића депортују „због жртава ковида" (!?), а затим и одлуком суда, по којој је депортација сасвим у реду, јер би Ђоковићев останак у Аустралији „охрабрио антиваксере" (!?).

Другим речима, све се догодило баш као у Атини пре две и по хиљаде година:

Да ли вам је тешко, бесни сте, фрустрирани?

Да!

Да ли хоћете некога због тога да казните?

Да!

Па дивно, ево изволите.

После тога иду гласине, мало расправе на пијацама (некада), мало штампе и твитера (данас), на тај начин се формира „листа кандидата", и прича је готова. 

Гласови из бунара

Постоји још једна дивна паралела између остракизма некада и остракизма данас. Археолози су у једном зденцу у близини Акропоља пронашли гомилу бачених (сакривених) крхотина, на којима је било исписано Темистоклеово име.

И без обзира на то што чувени победник над Персијанцима касније није избегао злу судбину (протеран је из Атине), јасно је да је, бар једном, гласање о њему било намештено. Неко није хтео његово име на крхотинама, неко га је, дакле, хтео у Атини.

Баш као што данас неко жели Надала у Аустралији, пошто се о његовом кршењу правила - стигао је у Аустралију пре него што је по закону смео - нигде није расправљало. Крхотине са његовим именом бачене су бунар.

Дивља демократија друштвених мрежа идентична је дивљој демократији атинске јавности. Сјајан вентил за смањивање напетости, и сјајан механизам за манипулацију сваке врсте.

И то је сасвим јасно, али остаје нејасно нешто друго.

Зашто гомила данашњих, домаћих, интелектуалаца не само пристаје него и тражи да добровољно учествује у тој папазјанији модерног остракизма, у осуди онога којег је гомила, на наговор политике, изгласала за протеривање?

Зашто упињање да се један чин линчовања, зарад смиривања друштвених тензија, оправда разним глупостима, од којих су најгоре оне које се баве „Новаковим погрешним веровањима"?

Па смо могли да прочитамо како је он „сумњив" јер грли дрвеће, иде у оне босанске пирамиде, дружи се са разним шаманима...

Какве то везе има са његовим (не)учествовањем на Отвореном првенству Аустралије? Да не причамо да би свако ко себе сматра интелектуалцем, морао да зна да овај свет своје постојање и напредак може да захвали гомили чудака, од којих су многи били и протеривани.

Питагора није мање Питагора зато што се ужасавао боба, или зато што је сматрао да је опасно додиривати белог петла.

Њутн није мање Њутн зато што је највећи део времена посвећивао не физици, него алхемији.

Тесла је био пун фобија, опсесивно компулзиван, аутистичан, па је био Тесла.

Уосталом, зар наша цивилизација, па и аустралијска, не почива на оној вери која тврди да је постојао неко ко је ходао по води, оживљавао мртве и хранио хиљаде са пар векни хлеба?

Хоћу да кажем, тај Новак Ђоковић је своју друштвену улогу, ако се од њега то тражи, као и одговорност према друштву, што се тако изричито од њега тражи, испунио и показао тако што је у свом послу урадио највише што се могло урадити.

Да свако од нас уради исто толико, највише, у ономе што ради, да помери границе и буде најбољи, овај свет би био много лепше место, па све да и сви његови становници грле мечке и жваћу зумбуле.

Мит о изузетности

И нема никакве потребе подсећати да игра тенис због новца (сви нешто радимо због новца), а још мање истраживати QR кодове, и идентификационе бројеве на његовим тестовима, а све у нади да ће бити доказано да је крив.

Уосталом, аустралијску државу то није интересовало. Да јесте, имала је прост начин да то утврди. Анализа нечије крви јасно покаже да ли је исти имао ковид, и када.

Нико није ни пробао то да уради (да посумња у анализе које је Ђоковић доставио), јер, у датом случају, то није ни било важно. Остракизам се, ни онда ни данас, није базирао на објективној кривици, него, искључиво, на жељи јавности да јој неко буде крив, за све.

Такође, још суманутије и крајње незналачки, изгледају покушаји интелектуалаца, пре свега домаћих, да у целом случају оправдање остракизма нађу у томе што се, на њихово згражавање, већина грађана Србије идентификује са Ђоковићем, и што се, на тај начин, шири „националистички мит о нашој посебности" и о нашој „вечној жртви".

Тако се могло прочитати и да „нисмо сви Новак" и да све то буди национализам, и гомила сличних флоскула, које, све одреда, чак и када говоре нешто што је тачно (изјава да нисмо сви Новак јесте тачна), пренебрегавају да та врста идентификације нити је наш изум, нити посебност, и да спорт у данашњем свету има и ту улогу националног кохезионог фактора, да је нека врста адреналина који, код свих, буди онај понос који се на друге начине не може осетити.

Смисао агона

Џорџ Орвел, који није претерано волео спорт, још 1945. године је у свом есеју о спортском духу за ту „аномалију" оптужио америчко и енглеско школство које толико инисистирају на играма и компетицији, али је и тачно приметио да сам спорт садржи то нешто, такмичарско, ратоборно, што људе, и кроз само навијање, чини (измаштано) посебнима.

Коме то није јасно треба да погледа спот који су у Чилеу направили уочи Светског првенства у фудбалу 2014. године, одржаног у Бразилу.

Снимљен је у пустињи Атакама, у којој су, пар година раније, тридесет тројица рудара рудника Сан Хозе читавих седамдесет дана били заробљени под земљом. Читав свет је пратио покушаје њиховог спасавања, оно је на крају било успешно, а у самом споту учествују исти ти рудари, загрљени, усред пустиње.

И један од њих узима у руку земљу (чилеанску), ставља је у теглу и говори да ће ту земљу (свету) у Бразил понети њихови фудбалери, које је, иначе, жреб сместио у „групу смрти" са Шпанијом и Холандијом.

„Каква група смрти! Ми смо смрт победили!", узвикује рудар, а онда сва тридесет тројица урликну „Чиле!" Свако ко погледа тај спот, најежи се.

Спорт, дакле, често служи и томе. Да се осете припадност и понос, да се превазиђу несреће, да се крене напред.

У случају Ђоковића и Србије, која је толике године провела затрпана, ништа нормалније од идентификације, свих, са њим. Он јесте показао да људи које су историја и политика учинили губитницима могу да побеђују, да буду најбољи, да освоје све оно што је толико дуго изгледало недостижно, да буду равноправни (и бољи) у стварима које су деценијама, у колективној свести, биле резервисане за оне са богатог Запада.

И шта је онда лоше, у тврдњи, нетачној, да смо сви ми - Новак.

Шта је лоше у потреби читаве нације да га брани, онда када је неко одлучио да над њим примени остракизам, и протера га са турнира чији је он симбол?

И на крају, као ултимативна јерес:

Зар није управо наш посао да крхотине керамике са његовим именом бацимо у бунар?

Ако ни због чега другог, оно зато што остракизам јесте одвратни реликт дивље демократије, а она нам, читавом човечанству, прети чак и више од пандемије.