Како је настајао "Грешник": Дневнички записи Добрице Ћосића о коренима "Времена зла" štampaj

30. мај 1984. 

Прву књигу Времена зла, Грешника, дао сам на читање Ђиласу, Михизу, Егерићу и Џаџићу. Њихове оцене су врло позитивне.

Битни предлози: сажети политичке дијалоге. Од бивших комуниста Ђиласа и Џаџића опомене: роман има јаку антикомунистичку ноту. То је по свему дисидентски роман, каже Ђилас. Предлаже да појачам идеализам код комуниста; верује да га је било више но што сам ја у роману приказао. У то ме Ђилас искуствено и убедљиво уверава. Слом комуниста, то је слом социјалног и моралног идеализма. Тако мисли и Џаџић. Врло су ми драгоцене ове опомене за редакцију рукописа. Судећи по првим читањима, биће то добра књига. Али ме чека огроман посао. Месец дана сам изгубио спремајући говор за годишњу скупштину Академије. 

Август 1984.

Како да радим, како да пишем, кад сваког часа звони телефон да ми јаве неко зло власти и нечију несрећу... Трчим по граду, убеђујем људе да се организујемо и протестујемо. Састанци, договори, очајавање. Немам ни три сата дневно слободна за рукопис.

Организовали смо Хуманитарни одбор за спасавање ухапшених који штрајкују глађу: Шешеља, Мијановића, Имшировића и Николића. Написали смо четири писма: председнику Председиштва СФРЈ Веселину Ђурановићу, председнику Председништва СР Србије Душану Чкребићу, Председништву ЦК СК Југославије и Управи Српског лекарског друштва. Нико, чак ни председник Српског лекарског друштва, доктор Королија, није нам одговорио - да ли само због страха и каријере?

Професори Марковић, Тадић и З. Голубовић, Мићуновић, Стојановић, Попов и ја упутили смо протестна писма и апеле члановима Савета федерације и Скупштини Србије. Без одјека!

Ни владајућа ни пензионисана бирократска олигархија не одговара на наша писма. Она има силу, игноранцију, презир. Титовци верно следе свог вођу и учитеља: бране власт свим средствима.

Септембар 1984.

Ја морам, ипак, да мислим и радим за неку разумну наду; не желим да романи Времена зла буду песимистичка трагедија. Каквог значаја има порука: човек је, ето, само трагичан? Човек може да буде и нетрагичан створ. И то не само прихватањем „божјих закона", што је традиционално превазилажење трагичног, већ опстајањем с пуном свешћу о себи грешном створу и својим границама; дакле, остварити своје моћи у мери својих права. Остати свесно достојанствено, остати стоички на тој црти. На тој висини људске узалудности...

У људској судбини, у судбинама јунака Времена зла, потврђује се Сизифов трагични апсурд. Али револуционари нису били кажњени остварењем немогућег: да промене свет који се не може променити. Они су својом вољом, због својих идеја и идеала, поставили себи неостварљив циљ.

Трагизам се рађа из воље да се дела за немогуће, али и из немоћи да се буде оно што се може бити.

У роману, у његовој смисленој поруци, не треба рећи: човек је Сизиф. Ако се стена скотрљала у амбис, нека је тамо доле. Ја остајем ту где сам је догурао; то је била мера моје моћи. Јер ја не постојим због стене, ни због видика с врха брега.

Можда је човеково егзистенцијално решење, ипак, у уважавању сопствене моћи. Та свест није мање вредна од победничког осећања, јер се не зна поуздано шта је стварна човекова победа.

Мој и наш егзистенцијални изазов, не само у роману: бити побеђен, а у души остати непобеђен и живети у пoразу до дна и краја, подразумевајући његову неминовност. То би могла бити накнадна свест оних који су покушали да промене свет. Била би то мука за величину узалудности. Или за таштину? Мука за себе!

Бити надмоћан над поразом - тиме се спасавамо патњи и трагичности. А то је, ваљда, једини прави и частан излазак из историје.

И ступање у роман. Такав јесте Душан Катић.

Кјеркегор ме опомиње да људску величину не тражим у исходу дела; да по исходу не ценим вредност и смисао чина у историји.

Он ме опомиње значењем почетка и каже: „...Ако човек уистину хоће нешто да научи у великом, мора обратити пажњу управо на почетак. Ако човек који треба да дела хоће самог себе да просуђује према исходу, он никада неће доспети до почетка. Чак и ако исход одушеви читав свет, хероју то не може помоћи; јер он исход дознаје тек онда када је све прошло, а херој не постаје на основу тога што се догодило, него на основу тога што је то започео."

У том случају, револуционари моје генерације имају право на херојство и величину. Иако су илузије биле мотив великог почетка, они су хероји све док се жртвују за циљ.

Али, они су у победи потрошили и продали своју величину.

То је главна нит у њиховој судбини у Времену власти. Они су победу бранили и злочинима и неслободом и остали без величине; они су у име победе и своје величине пристали на власт и привилегије које руше и поништавају етику херојства. Такав исход њихове „промене свести" не може се сматрати трагичним. А шта ћемо ако човек самом својом природом не може да одржи своју величину? По мом искуству може само понеко! Само изузетан човек умире као велики.

„Отац егзистенцијализма" овако размишља о трагичном: „Нашем промишљеном времену мало погодује ова (античка) врста трагичности (коју заступа Ками и ја за њим Д.Ћ.). Новија драма је дигла руке од судбине, драмски се еманциповала; она гледа својим очима, саму себе посматра, а судбину преузима у своју драмску свест. Скривеност и откривеност ту претпостављају херојев слободан чин за који је он одговоран..."

Ако би се ове мисли превеле у постулат делања, шта би у човеку остало од оног објективног које му детерминише живот, свеједно што га он не сматра судбином? 

1. новембар 1984.

Предао сам БИГЗ-у прву књигу Времена зла - Грешника.

А последњу главу још нисам написао. Немам времена: оснивам Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања. Са Костом Чавошким пишем начела Одбора.

9. децембар 1984.

Ноћас сам завршио последњу главу Грешника, „Острво". Божица мисли да је тај текст, писан под огромним спољним притисцима, врло добар. Тако мисли и Зоран Гавриловић, мој поуздани критичар, који с великим разумевањем прати мој рад на романима у свим радним фазама. И мени се чини да сам написао добар роман, иако ме брине врелина текста. Временска блискост за оцену, недостатак зрења рукописа, пре предаје у штампу. А морам да журим са објављивањем романа. Он ми је одбрана од власти.

Дајем себи десетак дана предаха, па ћу да наставим рад на другој књизи, Отпаднику.

Питам се: шта ће те моје књиге казивати људима, ако буду имали разлога да их читају после педесет година? Да ли ће ико од тих читалаца осетити или наслутити да су оне писане под притиском од хиљаду атмосфера, политичким и морално-психолошким притиском коме сам изложен у Титовом самоуправном социјализму? Подносећи полицијско насиље, идеолошке клевете и јавне увреде, без могућности да на њих било како узвратим, оптеретио сам себе великом одговорношћу за сваку своју реч; та одговорност ми је ограничила слободу и спутала ме. Често и дуго стрепим, питајући се: може ли да се створи ишта књижевно, поетски вредно и значајно у условима у којима ја пишем? Толико сам напрегнут, толико журим да ће срце као бомба да ми пукне! Не може се овако дуго. Не могу се под оволиким и оваквим спољним притисцима и унутрашњим тензијама писати романи.  

13. мај 1985.

У априлу и овом месецу, пуштено је у продају још педесет хиљада примерака Грешника. Књижевне критике су малобројне, без тежине и значаја, осим критике Игора Мандића у НИН-у који схвата смисао и вредност тог романа. Нападе прибрано подносим.

Писац Грешника не треба ни у чему да прође боље од свог јунака и свог народа обманутог, пониженог и поробљеног од оних који су нападали Ивана Катића.

Пишем другу књигу Времена зла, Отпадника. Тешка и неизвесна књига! 

3. децембар 1985.

Завршавам Отпадника. Пишем последњу главу, „Иван Катић у Паризу"... Остају ми само демонстрације у Београду. Опколио сам их. То ће бити слабо написано, чим тај догађај толико одлажем. Зорану Гавриловићу се веома допада рукопис. И Михизу, такође. Сматра да треба само да скратим нека поглавља. Мисли да је Богдан Драговић добро сачињен лик. Још ћу да чистим и дотерујем рукопис. То је најузбудљивија фаза рада на роману: задовољство урађеним, стрепња за успешност, језа од завршетка. Има у тим осећањима стваралачког патоса, али и дубоке туге: због растанка са својим светом. То је живот који се више неће поновити.

Писац умире са својим јунацима.

Можда и зато ових дана много размишљам о смрти. Заноси ме жеља, нека слатка, болна страст за умирањем. Сатима мислим о томе како да скончам. Једноставно да нестанем. Да се чисто и без икаквог трага уништим. Да одем негде, да ме нико више не види.

Да Божица и Ана доживе моју смрт као мој одлазак на пут, и да тек касније сазнају да је то пут без повратка. Да мала Милена зна само да јој је дека негде отишао. Да Никола и не зна да му је деда отишао. Да моји пријатељи не осете никакву нелагодност због мог нестанка. Да се нико не бави и не мучи мојом сахраном. Нестати, нестати чисто, у томе је сада сав мој смисао.

Игор Мандић о Грешнику 
(НИН, 24. II 1985)

Естетски проблеми отвореног романа

У Грешнику (549 страница), Добрица Ћосић (рођен 1921. године у Великој Дренови), развија врло сложену, па и догађајима богату причу, пратећи неколико индивидуалних судбина на плану историјског расплета уочи Другог свјетског рата. Само клупко радње одвија се током једног дана и двије ноћи, августа 1939. године у Београду: Њемачка је већ почела свој ратни поход, потписан је споразум са СССР-ом, а на београдским улицама води се међународна аутомобилска трка. Нити приповједне пређе растежу се из тога клупка на све стране, кроз простор и вријеме, стварајући испреплетене токове. Не треба напомињати да Ћосић мајсторски „држи све конце у својим рукама", тако да се појединачне судбине, након уметнуте приче, настављају тамо гдје су прекинути конвертирајући према исходишту радње. Дакле, Грешник је амбициозна грађевина, како и приличи романсијеру на врхунцу зрелости, па је утолико проблематско штиво, које ће сигурно провоцирати.

У првом реду, Грешник је отворени роман: као цјелина он је за сада без поенте, јер ни индивидуалне, ни опће судбине нису закључене. Овдје су тек постављене основне етичке дилеме које ће сви ликови појединачно морати ускоро да ријеше, па стога аспекта не треба преурањено оцјењивати њихове премисе, очекујући логичан романсирани наставак. Затим, већ као први дио претенциозног подухвата, Грешник је фреска у којој су изузетно острашћено проблематизирана идеолошко-политичка питања оног времена. Ћосић је своје ликове пројектирао као носиоце изузетних, па чак и екстремних идеја, концентрирајући у њима сву силу етичких дилема са којима трајно имамо посла.

Дакле, то је роман који се свих нас дословно егзистенцијално тиче, мада се у први мах чини да је његова тематика тек пуко хисторијска. Али, зашто нас се Грешник тиче? Зато, јер Ћосић у протагонисте узима личности које су припадале предратном револуционарном покрету, који је из НОБ изашао као побједник. Но, релативизирајући слику повјести, коју увијек пишу побједници, Ћосић се залетио, па је кроз жестоке интелектуалне дискусије изнио, истесао, критизирао или чак карикирао много од онога што су некада „грешници" спочитавали „правовјернима", комунистима, а што је управо данас на специфичан начин у жаришту актуалних полемика.

Да се вратимо за трен на саму причу: у двије ноћи и једном дану обитељ Катића доживљава значајну трансформацију, јер се пукотине у односима њених чланова претварају у провалије. Глава обитељи, Вукашин Катић, стари и уважени некадашњи српски политичар, састаје се са Слободаном Јовановићем и Драгишом Васићем, реагирајући на њихове жеље да се поновно укључи у политички живот. Увођење стварних особа у фикцију, данас је врло популаран, интригирајући али и дискутабилан приповједачки поступак. Док једни одобравају тако драматско сучељавање фикције и докумената - јер Ћосић је Јовановићу и Васићу сигурно ставио у уста њихове заиста изречене или написане ријечи, што би се могло провјерити - други сумњају у његову романескну оправданост.

Средишни лик романа Вукашинов син Иван Катић, претходне је ноћи као набјеђени, „троцкиста" био попљуван од групице ревних скојеваца, које предводи млади Владимир Драговић, син његове сестре Милене, удате за Богдана Драговића, члана ЦК КПЈ. Овај лидер, тада са боравиштем у Москви, у партијском листу „Пролетер" осудио је Катићево скретање, гурајући га у „грешне сапутнике". Тај обитељски сукоб, провоциран идеолошким споровима и страстима - као према обрасцу античке драме - доводи Милену до раскида брака с Драговићем, свађе са сином и напокон до бијега из Београда у Грчку, заправо до романтичне авантуре са дугогодишњим заједничким познаником Петром Бајевићем, иначе ликвидатором Коминтерне на бјегу. У реминисценцијама тих и других ликова оцртани су многи хисторијски догађаји протеклих двадесет година - од хаварије српске војске у Првом свјетском рату и заробљеништва у аустроугарском лагеру (што је једна од најупечатљивијих епизода у овој књизи о каквој није могао свједочити чак ни М. Крлежа, наш највећи критичар K. und K. цивилизације) преко робијашнице за комунисте и љевичаре опћенито у бившој Југославији, до догађаја у предвечерје Другог свјетског рата - тако да их овдје није могуће сажети, обухватити.

Основно етичко питање Грешника, као романа идеја, јесте питање односа, циља и средстава, истине и лажи, политичке и религијске свијести, месијанства и идејне чистоте, политичких лажи и мартирства.

Могу ли етичка питања оправдати романескну форму, односно није ли фабула само рухо за идеолошко-политичке дискуте са којима и рачуна на одјек у данашњици? Одговором на ову тешку дилему Грешник или опстаје или пада као умјетничко дјело. Опредјељујући се за први одговор.

Наравно, ово је само један од могућих приступа с којима ће требати да се приступи тако обимном и проблематском дјелу као што је Грешник. Покушавајући немогуће - значи да се овдје не опредјељујемо о питањима и одговорима чисто политичке нарави - морамо цијенити Ћосићев труд којим настоји освијетлити повијест са поражене стране. Наиме, судбина „сапутника револуције" који су отпали од њеног главног тока још прије него је он дошао на власт, данас није само наше, него дапаче планетарно питање, захваљујући управо планетарном размаху револуционарних покрета. По томе је Грешник приповједачко дјело које ваља уважавати с ону страну тренутне истине у естаблираним документима, јер су и они, као што знамо, истина која се мијења.

Игор Мандић
НИН бр. 1782, 24. II 1985.