На Дан ослобођења Београда: Сећање на шест октобарских дана Битке за Београд 1944. године

Немачка окупација Београда у Другом светском рату трајала је 1.287 дана. Претходио је напад на Југославију без објаве рата, започет бомбардовањем главног града, 6. и 7. априла 1941. године, када је убијено на хиљаде људи. Београд је окупиран 12. априла 1941. године и постао је центар окупационе власти у Србији. Као врховна немачка окупациона установа, формиран је Штаб војноуправног команданта у Србији. Он је на окупираној територији вршио целокупну власт: законодавну, извршну и судску. Стари државни апарат је био делимично обновљен, али у склопу и под директном контролом немачке окупационе управе.

У граду су формирани логори Бањица, Топовске шупе, Сајмиште и Милишићева циглана, кроз које је прошло више десетина хиљада заточеника.

Војни полигон и касарна 18. пешадијског пука на Бањици, одређени су у јуну 1941. године за концентрациони логор. Прве заточенике Концентрациони логор Београд – Бањица примио је 9. јула 1941. године. До 3. октобра 1944. године, када је расформиран, кроз логор је прошло око 30.000 људи. Заточена лица су била најразличитијих националности, занимања, старосног доба и политичких опредељења: комунисти, борци и симпатизери НОП-а, присталице равногорског покрета и таоци. Последњи заточеници напустили су „логорске капије“ 4. октобра 1944. године.

Касарна „Краљевић Андреј“, како је носила назив између два рата, претворена је у августу 1941. године у логор. Логор се називао Јеврејски логор, Јеврејски пролазни логор, познатији као Топовске шупе на Аутокоманди. У логору је било заточено око 6.000 Јевреја и 1.500 Рома. Последњи заточеници транспортовани су у логор на Београдском сајмишту децембра 1941. Након тога логорски објекти су служили за потребе немачке окупационе војске.

Београдско сајмиште, односно павиљони Београдског сајма, почели су да се користе као логор децембра 1941. године, интернирањем преосталих Јевреја из окупиране Србије. Службено име му је било Јеврејски логор Земун. У њему је страдало око 6.300 људи. Већина заточеника је убијена у специјалном камиону названом „душегупка“.

Почетком маја 1942. године, када је завршено са ликвидирањем јеврејских заточеника, логор на Сајмишту добио је нову функцију – прикупљање заточеника предвиђених за упућивање на присилни рад у концентрационе логоре у Трећам рајху и другим окупираним земљама.

У савезничком бомбардовању 17. априла 1944. године логор је претрпео знатна оштећења. У мају је предат хрватској полицији, а распуштен је коначно у другој половини јула 1944. године. У пероду од маја 1942. године до расформирања у логору је страдало око 10.600 заточеника. 

Поред Сајмишта се налазио бивши радни логор Организације Тот, у коме су од 1943. године били ратни заробљеници из Италије и Совјетског Савеза, као и припадници НОВЈ-а са територије НДХ. У савезничком бомбардовању, на Ускрс, 16. и 17. априла 1944. године, страдао је и заробљенички логор. Неколико хиљада преживелих заробљеника пребачено је крајем маја у нови логор у Милишићевој циглани на Звездари. До расформирања, септембра 1944. године, у самом логору је страдало око 500 заточеника.

Немачке окупационе власти одредиле су село Јајинци за стрељање заточеника београдских логора и затвореника Специјалне полиције и Гестапоа. Такође, на том месту су закопавани посмртни остаци жртава из камиона „душегупка“. Пред свако велико стрељање општински гробари су копали дугачке заједничке раке и после обављеног чина затрпавали лешеве. Мајор др Ервин Јунг потврђивао је смрт сваког заточеника, а оне који су показивали знаке живота лично је убијао.

Уклањање трагова злочина почињених у Београду почело је крајем 1943. године. Формиран је 1052. специјални одред, чији је задатак био да у највећој тајности уклони трагове масовних злочина немачке окупационе управе у Београду, а онда и у другим местима у Србији. На челу овог одреда налазио се СС мајор Бруно Затлер. До априла 1944. године одред је вршио ископавања и спаљивања лешева жртава у Јајинцима. Процењује се да је у Јајинцима сахрањено између 60.000 и 80.000 жртава.

Током читавог рата у Београду је постојао јак покрет отпора који је вршио саботаже и диверзије. Одмах по капитулацији Југославије средњошколска и студентска омладина почела је да се окупља да би се успоставиле везе у циљу подстицања и јачања отпора према окупатору. 

Најранији и врло масовни облик још увек стихијских акција, којима је наношена велика штета окупатору, било је развлачење заосталог војног материјала и робе, за чију се евакуацију није имало времена ни техничких могућности. Ту спада разношење и сакупљање обуће, рубља, шињела, џемпера, ћебади, шатора, дрва и хране са војних и државних складишта. Касније, тај материјал је илегалним каналима допреман до партизанских јединица.

Прве огранизоване акције за време окупације биле су масовно паљење штампе на улицама Београда. Акције постају све разноврсније, интензивније и масовније, нарочито у лето и јесен 1941. године, када су у Београду постојале бројне, јаке и организационо чврсте партијске и скојевске организације. Тада је у Београду деловао Политбиро ЦК КПЈ и ЦК СКОЈ-а, ПК КПЈ и ПК СКОЈ-а за Србију, одакле су даване директиве за борбу на територији целе Југославије.

После провала у организацијама КПЈ и СКОЈ-а у пролеће и у лето 1942. године, акције су изгубиле на масовности и интензивности. Слично је било и током 1943. године. Од пролећа 1944. године организације и илегалци бивају усмерени на нове облике борбе.

На територији Београда деловало је неколико група илегалаца који су радили на отпремању симпатизера НОП-а у партизанске одреде. На овај начин више десетина Београђана је отишло у партизанске јединице. Највише их је било у саставу Космајског и Посавског партизанског одреда, који су чинили окосницу Београдског батаљона Прве пролетерске бригаде. Први командант бригаде је био Константин Коча Поповић.

Крајем августа и почетком септембра 1944. године у Београду се стварају моногобројне борбене групе, чије језгро чине неоткривени чланови КП и СКОЈ-а, као и пуштени заточеници логора Бањица и логора Смедеревска Паланка. Они раде на спасавању заточеника логора Милишићева циглана, на прикупљању санитетског материјала и ослобађању људи из других логора на територији Београда.

Услед победа савезничких армија на Источном и Западном фронту, али и јединица НОВ-а на југословенском ратишту, антиокупаторско расположење добијало је нове подстреке и захватало шире слојеве становништва. Руководећи органи НОП-а Космаја и Срема упутили су у Београд своје представнике са задатком да се повежу са преосталим члановима КП и СКОЈ-а, као и са борбеним групама у граду, да их чвршће повежу и усмере њихову активност, нарочито у погледу прихвата ослободилачких снага и садејства са њима у очекиваним борбама за ослобођење Београда.

Партијско представништво каналисало је даљи развој прилика у Београду у корист НОП-а, оформило бројне и добро наоружане борбене групе, као и посебне санитетске службе.

Значајну улогу у организовању и раду КПЈ у Београду и Србији имала је штампарија ЦК КПЈ, која је две године радила у најстрожој илегали, и током целог рата није била откривена од стране окупатора. Штампарија је била смештена у кући Бранка и Дане Максимовић, на Бањичком венцу број 12. Њоме је прво руководио Светозар Вукмановић Темпо, затим Иван Милутиновић, а на крају Благоје Нешковић. Од августа 1941. до августа 1943. године, у њој је штампан Билтен Главног штаба НОПЈ-а, листови Глас и Пролетер, прогласи КПЈ, реферати, наредбе и други материјали.

У штампарији је Ђорђе Андрејевић Кун за потребе илегалаца и њиховог рада правио у дрвету прецизна клишеа за фалсификовање разних немачких исправа, печате, личне карте и друга документа. Графички радници који су илегално боравили и радили у штампарији, Бранко Ђоновић и Слободан Јовић, били су принуђени да напусте кућу након саопштења Немаца да ће ту бити смештени немачки официри. Са штампарском машином „бостон“ наставили су рад у склоништу зграде у Крајинској број 36. 

Тежак ударац НОП-у нанет је 28. јула 1944. године, када је ухапшен Светислав Каначки, главни техничар ПК КПЈ за Србију. Откривањем илегалних склоништа КП ухапшена су лица која су радила у техници. Том приликом откривено је и склониште у Крајинској бр. 36, у којој су се налазили Бранко Ђоновић и Слободан Јовић. Они су, након спаљивања докумената, пружајући отпор, извршили самоубиство.

Идеја о стварању и организовању амбуланте „20. октобар“ у Улици Вука Караџића бр. 11, потекла је од неколицине чланова антифашитичке групе Пере Молера (илегално име Жарка Мрђенова). Имајући већ одређену количину заосталог санитетског материјала, који је илегално прикупљан и слат Космајском партизанском одреду, приступило се остваривању ове иницијативе.

Оснивачи амбуланте, судећи по убрзаном подизању бункера по улицама вароши, предвидели су да ће у Београду бити уличних борби и да ће амбуланта бити преко потребна за прихват рањеника. Зато је у почетку амбуланта и названа „Превијалиште и прва помоћ“. Тако припремљена амбуланта почела је са радом на дан ослобођења, 20. октобра, у седам часова изјутра.

Током немачке окупације Београда становници главног града су се суочавали са многобројним проблемима. Настојали су да колико-толико наставе са свакодневним животом. Несташица животних намирница била је велика. Дефицитарна роба је продавана на пијацама, око железничке станице и по забаченим улицама по знатно вишим ценама. „Црну берзу“ нису могле да сузбију ни наредбе, ни казне. Свака слободна зелена површина је коришћена за узгајање поврћа и житарица.

Пролеће 1944. године донело је нове наговештаје и наду да се период окупације ближи крају. Истицао се посебан значај Србије како у савезничким плановима тако и у могућности да НОВЈ управо на тој територији успостави непосредну везу са снагама Црвене армије, која се све више приближавала. Осим тога, Београд је својим положајем на Балкану био изузетно значајно саобраћајно чвориште за немачку армију на југоистоку Европе.

Београд је био и важно стратешко упориште за снабдевање и повлачење немачке армијске групе „Е“ и њених 350.000 војника, који су се налазили у Грчкој, и припремали се за пребацивање у Србију, како би у рејону Подунавља образовали нови фронт пред јужним крилом Црвене армије. Да би се ослабила немачка позиција у овом делу Европе и убрзале операције за њену коначну капитулацију, Београд је од стране англо-америчке команде одређен као мета за бомбардовање. Тежиште напада савезничке авијације били су, пре свега, објекти од значаја за немачку војску.

Ваздушни напади савезника почели су 16. и 17. априла 1944. године. Трајали су током целог пролећа и лета те године. Бомбардовање је требало да буде усмерено на војне објекте, мостове, касарне, складишта бензина и нафте на Чукарици и сличне објекте. Београд је, међутим, са велике висине засипан „тепихом“ бомби, што је изазвало огромне жртве међу цивилним становништвом. Приликом првог бомбардовања бомбе су пале на аеродром у Земуну, Железничку станицу, Пошту број 2, Ратнички дом, палату „Албанија“, Технички факултет... Према саопштењу Немачке команде за југоисток, том приликом тешко су оштећене водоводне инсталације и електрокаблови у граду. Оштећен је мост на Сави. Следећег дана погођен је логор на Сајмишту када је погинуло 60, а рањено 150 затвореника.

Бомбардовање је настављено током маја, јуна и јула месеца. Последње по реду, али и најснажније бомбардовање савезнички авиони извршили су 3. септембра. Том приликом порушен је Панчевачки мост, поново су били оштећени путнички и железнички мостови на Сави, железничка станица на Дунаву и теретни део станице у Београду, као и савско пристаниште.

Осим рушења ових објеката, септембарско бомбардовање нанело је велике жртве и цивилном становништву. Бомбе су засуле Котеж, Неимар, Душановац и Пашино брдо. У овим крајевима је погинуо велики број грађана, мада о броју погинулих и рањених нису сачувани готово никакви подаци.

Свих ових месеци живот у Београду је био врло тежак. Проблем исхране је био велики. Многе радње, магацини хране и стоваришта су срушени. Пијаце нису радиле, јер се сељаци у страху од бомбардовања нису усуђивали да иду у Београд. Многи становници Београда су спас потражили у околним селима или на периферији града, где су ницала дивља насеља.

У светлу нових догађаја и наговештаја, врховна команда НОВЈ-а је још у мају 1944. године донела одлуку о преношењу тежишта ратних операција у источне области Југославије. Стога су почетком лета груписане јаке снаге НОВЈ-а у Црној Гори и источној Босни, са намером да изврше продор у Србију, где су већ дејствовале бројне партизанске јединице и пет новоформираних српских дивизија.

Осујетивши неколико офанзивних операција које су предузеле немачке снаге, јединице Оперативне групе дивизија, Првог пролетерског и Дванаестог ударног корпуса продрле су до почетка септембра преко Лима, Дрине и Ибра у Србију. Током септембра ослободиле су читаву западну Србију и почетком октобра приближиле се Београду.

Овим је окупационој власти постало јасно да је настала криза система и да се са тезе о гушењу устанка у Србији мора прећи на припрему спољне одбране града. Хитлеровом директивом од 16. августа Београд је добио статус „утврђеног места“. Изграђена су два појаса одбране – спољашњи и унутрашњи. Одбрамбени објекти подигнути током окупације повезани су у систем утврђених блокова и рејона у граду. Почела је изградња већег броја нових бункера на раскрсницама и на прилазима мостовима. Припремана је одбрана града у коме су смештени штабови, касарне, болнице и сл.

Посебно су били утврђени Калемегдан са савским пристаништем, зграде Ратничког дома (Дом Војске Србије) и Народног позоришта, и зграда Призада (ТАНЈУГ), палата „Реунион“, зграде Немачког кредитног завода и Аграрне банке, Студентски трг, Немањина улица са зградама министарстава, железничке дирекције и Генералштаба, зграда Техничког факултета и студентског дома, рејон болница, Аутокоманде, Топчидера са касарнама и становима на Дедињу.

За ове радове принудно је ангажовано становништво града и околине. Са приближавањем фронта Београду отпочела је евакуација цивилних установа и немачког становништва у Рајх. Убрзано су паковане архиве цивилних и војних институција, вршена евакуација горива, муниције и слично. Немачка војна управа је 5. октобра пребачена у Печуј у Мађарској, а до тада су град напустили представници скоро свих немачких окупационих установа.

Са друге стране, и Врховна команда НОВЈ-а се припремала за одсудну битку за Београд. Јосип Броз се у ноћи између 18. и 19. септембра, совјетским авионом са Виса упутио у Крајову у Румунији, одакле је 21. септембра одлетео у Москву. У директном контакту са Стаљином договорена је пуна сарадња моторизованих и артиљеријских јединица Црвене армије по њиховом ступању на тло Србије и координисана акција са војском НОВЈ-а.

Крајем септембра, Штаб 3. украјинског фронта разрадио је свој коначни план Београдске операције и дао налог генералу С.С. Бирјузову да га усагласи са планом Врховног штаба НОВЈ-а. Првог октобра 1944. године план Штаба 3. украјинског фронта потврдио је Штаб Врховне команде Црвене армије.

У току ослобађања Румуније и Бугарске од стране Црвене армије, Четрнаести корпус НОВЈ-а ослободио је знатан део источне Србије и успоставио везу са Црвеном армијом, док је Тринаести корпус вршио снажан притисак на Ниш, Лесковац, Врање и Крушевац и затворио долину Јужне Мораве, угрожавајући одступне комуникације немачке групе армија „Е“, која се извлачила из Грчке.

Почетком октобра, главне снаге 3. украјинског фронта Црвене армије прешле су југословенско-бугарску границу и заједно са 14. корпусом НОВЈ продужиле наступање према долини Велике Мораве, где су се 10. октобра код Велике Плане спојиле са десним крилом Прве армијске групе НОВЈ-а. Тиме је дефинитивно била пресечена одступница немачкој групи армија „Е“ долином Мораве на север, па се она морала оријентисати на повлачење долином Ибра.

Истог дана, Јосип Броз је радио-везом упутио последњу директиву за извођење Београдске операције команданту 1. армијске групе НОВЈ-а генерал-лајтнанту Пеку Дапчевићу.

Јединице НОВЈ-а и Црвене армије, које су узеле учешће у Београдској операцији, сусреле су се 12. октобра у селу Ђуринци, поред Сопота. У току ноћи, 13. октобра, батаљони Прве пролетерске бригаде и Четрнаесте мотострељачке бригаде Црвене армије разбиле су немачке трупе и заузеле цело подручје Авале и ујутру, 14. октобра, избиле на периферију града. Тиме је ликвидирано последње и најјаче немачко упориште спољне одбране Београда, а истовремено је онемогућено немачкој групацији која се повлачила из Источне Србије да се споји са снагама у граду. Ујутру, 14. октобра, у Јајинцима, совјетска и југословенска команда разрадиле су план за непосредни напад на Београд.

План напада на Београд одступао је од уобичајених освајања великих градова, када се град прво окружи, а тек онда воде борбе за уништење његовог гарнизона. У овом случају, разрађујући план напада, совјетска и југословенска команда имале су у виду да се расположивим снагама не може окружити град и уништити његов доста јак гарнизон. Због тога се њихова идеја заснивала на брзом и изненадном дејству јединица. Напад на велики град уједињеним снагама захтевао је најуже садејство јединица свих родова војске.

Са совјетске стране, остварење тог садејства на терену је поверено генерал-пуковнику С.С. Бирјузову и артиљеријском генерал-пуковнику М.И. Недељину. Они су на командном месту 57. армије са генералима Н.А. Гагеном и В.И. Ждановим прецизирали план напада на Београд од стране јединица Црвене армије.

Са југословенске стране, припремама је руководио командант 1. армијске групе НОВЈ генерал-лајтнант Пеко Дапчевић. Истовремено су обе стране решиле и многа друга битна питања у циљу што успешнијег извршења предстојећег задатка.

Основна идеја напада на Београд састојала се у следећем: фронталним ударом главних снага пробити унутрашњи, градски, одбрамбени појас на уском отсеку, правцем преко Бањице и Славије према Савском мосту у циљу пресецања непријатељских снага у граду на два дела. Истовремено је брзим обилазним маневром делова помоћних снага из правца Чукарице, Топчидера и Малог Мокрог Луга требало избити у позадину гарнизона, раздвојити непријатељске снаге у мање групе и уништити их.

У нападу на Београд учествовале су, са југословенске стране, 1. и 6. пролетерска дивизија, 5. и 11. крајишка дивизија, 16. војвођанска, 17. источнобосанска, 21. српска, 28. славонска и 36. војвођанска ударна дивизија.

У складу са постигнутим договором о току Београдске операције, Штаб Прве армијске групе, са Пеком Дапчевићем на челу, издао је наређење да се од Петог пролетерског и Дванестог корпуса формирају четири нападне колоне. Прва колона је била под командом генерал-мајора Данила Лекића и имала је задатак да напада преко Чукарице и Жаркова у правцу главне железничке станице и пристаништа.

Друга колона под командом пуковника Ђоке Јовановића добила је задатак да преко Топчидерског брда и „Мостара“ дође до Теразија. Трећа колона, под командом пуковника Васе Јовановића требало је да наступа преко Бањице и Дедиња према Славији и даље ка Калемегдану. Четврта колона, под командом пуковника Милутина Мораче, требало је да продре у град са истока преко Малог Мокрог Луга и десном обалом Дунава дође до Калемегдана.

Са совјетске стране, у борбама за ослобођење Београда учествовала је Покретна група 3. украјинског фронта Црвене армије, заправо 4. гардијски механизовани корпус ојачан 73. гардијском и 236. стрељачком дивизијом, три артиљеријске бригаде и 16 пукова артиљерије, 160 тенкова и 366 топова и минобацача, под командом генерала В.И. Жданова. Борбени поредак совјетских јединица састојао се из два ешалона. Напад је обезбеђивала авијација 3. украјинског фронта, као и бродска артиљерија Дунавске ратне флотиле Црвене армије, под командом контраадмирала С.Г. Горшкова. Њен задатак је био да у периоду припреме Београдске операције оствари велика оперативна превожења трупа и борбене технике, а да у току саме операције искрцава тактичке десантне трупе и ватром бродске артиљерије подржава борбена дејства јединица копнене војске.

Непосредан напад на Београд је започео у поподневним часовима 14. октобра 1944. године. После получасовне артиљеријске припреме, коју је извело 300 топова и 24 минобацача по простору од четири квадратна километра, совјетске и југословенске јединице продрле су на градске улице.

Током 14. октобра ослобођени су Раковица, Кошутњак, Бањица и Дедиње, а у току ноћи су кренули преко Аутокоманде ка Славији. Током 15. октобра снаге НОВЈ-а и Црвене армије избијају пред Стари двор, Народну скупштину и Ташмајдан, док истовремено друге јединице овладавају Топчидерским брдом и „Мостаром“ и продиру до Немањине улице. На подручју Железничке станице, наилазиле су на јак отпор добро утврђених немачких снага, те се у непосредну борбу укључују совјетски тенкови. Истог дана колоне из правца Малог Мокрог Луга и Кумодража избијају до Техничког факултета и Железничке станице „Дунав“.

Јединице које су после жестоких борби, без подршке артиљерије и тенкова, ослободиле Жарково и Баново брдо, продрле су на Чукарицу, где су Немци, потиснути у рејон фабрике шећера пружали жесток отпор. После огорчених борби, поновљен је напад на немачке положаје на Чукарици и уз садејство пристиглих јединица Црвене армије, тамошње немачко упориште је савладано.

У току прва два дана борби за Београд, 14. и 15. октобра, снаге НОВЈ-а и Црвене армије постигле су изванредне резултате. Већи део града био је потпуно ослобођен и немачке снаге су остале само у северозападном делу, на линији Електрична централа – Ботаничка башта – Теразије – зграде министарстава – Главна железничка станица, и на Чукарици.

По уласку југословенских јединица у Београд у борбу против немачких снага укључиле су се и хиљаде грађана Београда, нарочито омладинаца. Њих је београдска партијска организација још раније организовала у групе отпора које су већ биле спремне за непосредни окршај са немачким снагама.

Уочи ослобођења у Београду су дејствовале три групе отпора – „К“, „С“ и „Д“, са преко 2.000 наоружаних чланова, већином радника и омладинаца. Масовно учешће Београђана је једна од главних карактеристика Београдске операције. Већина војника НОВЈ-а који су учествовали у борбама за ослобађање Београда, у својим сећањима је истицала да нико није могао предвидети такво одушевљење Београђана и њихову спремност да помогну својим ослободиоцима.

Како су ослобађани поједини блокови зграда, грађани су приступали у јединице НОВЈ-а, а остали грађани који су се налазили у још неослобођеним деловима града формирали су оружане групе и нападали Немце иза леђа, олакшавајући продор војске НОВЈ-а и Црвене армије. Грађани су се пробијали кроз редове непријатеља да би извештавали о митраљеским гнездима и утврђеним местима отпора.

Помагали су борцима који нису познавали град, водили их кроз улице, пролазе и подруме. Многи су се наоружавали узимајући заплењено оружје или оружје погинулих војника. Свој допринос у борбама за ослобођење Београда дали су и чланови Савеза совјетских патриота, малобројне, али добро устројене организације, коју су чинили белоемигранти.

Осим што су током рата штампали летке, сакупљали санитетски материјал, оружје и новац, обезбеђивали илегалне станове и сакривали оне којима је претило хапшење, они су помагали борцима Црвене армије као водичи и тумачи. Више њих је ступило у редове јединица Црвене армије.

Један од таквих био је потомак славног романописца Н.И. Толстој. По завршетку рата, 1945. године вратио се у Москву као један од ретких белоемиграната који је поново дошао у своју домовину.

Решени да се по сваку цену пробију у град и пруже помоћ својој посади, Немци су се прегруписали и у борбу увели још својих снага. У периоду од 16. до 19. октобра тежиште борби је поново пренето ван града. На терену око Смедеревског друма, око Болеча и под Авалом, Немци су пружали велики отпор. Из тог разлога, из градских уличних борби су биле извучене две бригаде и две ударне дивизије и јаке снаге Четвртог совјетског корпуса. Својом убитачном ватром дејствовао је један одред „каћуша“, изазивајући панику у непријатељским редовима.

Истовремено је и совјетска авијација бомбардовала колоне немачке моторизације на Смедеревском друму. Оваква ситуација је још више отежала извођење операција за ослобађање Београда, јер су борбе у граду вођене истовремено са дејствима за ликвидацију група које су се налазиле јужно и југоисточно од Београда. Ипак, у жестоким борбама током 18. и 19. октобра, немачка војска је била заустављена и уништена на прилазима Београду. Такође је заплењена и велика количина наоружања и опреме.

Упоредо са овим борбама, у граду су се настављале уличне борбе несмањеном жестином, нарочито у Немањиној улици, у рејону Железничке станице и Савског моста, на Теразијама, испод Калемегдана и на Чукарици. Крајем дана, 18. октобра, Немци су били сабијени на узан појас уз десну обалу Саве.

Ојачана совјетским тенковима, 3. пролетерска бригада је заједно са јединицама 236. стрељачке дивизије у напредовању ка Дунаву, ликвидирала јак немачки отпор у згради Прве мушке гимназије и заузела електричну централу на обали реке. И поред све већих губитака, немачки војници се нису предавали и борили су се за сваку улицу и зграду.

Прва пролетерска бригада освојила је зграду Народног позоришта и Ратнички дом (данас Дом Војске Србије). Осма црногорска бригада 1. пролетерске дивизије је током 17. и 18. октобра продирући у правцу Калемегдана, заједно са јединицама Црвене армије дошла до палате „Албанија“, у којој се налазило неколико добро утврђених немачких митраљеских гнезда, те ју је било готово немогуће заузети.

Ипак, у току ноћи 19-20. октобра, на њеном врху, завијорила се тробојка са петокраком звездом, коју је поставио, по цену живота, борац Младен Петровић. Он се са неколицином својих другова пробијао од спрата до спрата под сталном митраљеском паљбом. Оставши сам, успео је да онеспособи посаду последњег митраљеског гнезда на врху зграде и развије заставу, после чега је подлегао задобијеним ранама. Овај чин је симболично означио да је Београд ослобођен.

Током ноћи 19-20. октобра, јединице 1. пролетерске дивизије и 4. гардијског механизованог корпуса започеле су борбу за Калемегданску тврђаву, где су се у међувремену пребацили остаци немачке одбране са Великог Врачара и електричне централе. После артиљеријске припреме у којој су учествовали и јуришни бродови Дунавске ратне флотиле Црвене армије, заједничким снагама освојено је и последње упориште немачке одбране Београда – Калемегданска тврђава. Ту су се убрзо срели командант 1. армијске групе генерал-лајтнант Пеко Дапчевић и командант 4. гардијског механизованог корпуса 3. украјинског фронта генерал В.И. Жданов.

За то време, у раним јутарњим сатима ослобођена је и Главна железничка станица. Преостале намачке снаге, јачине око 1.600 војника, помоћу шест брзих чамаца пребациле су се на леву обалу Саве. Када је и последњи немачки тенк прешао Савски мост, пуковник Југенфелд је наредио да се већ раније минирани мост поруши. Иако је извршено паљење електричних водова, до експлозије није дошло, чак ни у другом покушају. Наиме, мост је спасен невероватном храброшћу и умешношћу учитеља Миладина Зарића, који је становао у његовој близини, у Карађорђевој улици бр. 69.

Непосредно пред почетак борби за Београд, Зарић је приметио да немачки војници довозе ка мосту пакете са експлозивом. Као инжењерски официр учествовао је у ослободилачким ратовима 1912-1918. Године 1912. је са својим војницима освојио мост на Шемници у Македонији, не дозволивши непријатељу да га уништи. И сада, видевши да се припрема минирање Савског моста, одлучио је да спречи његово рушење. Док су се у рано јутро, 20. октобра, под ударима јединица Црвене армије и НОВЈ-а немачки војници повлачили, иза последњих од њих преко моста је ишао Зарић. Уз стубове моста била су причвршћена експлозивна пуњења, међусобно повезана електричним проводницима. Зарић је инжењерским ашовом пресекао проводнике. Немачки војници који су се налазили на супротној обали вероватно су мислили да је то један од њихових минера. Захваљујући пожртвовању старог учитеља мост је био спасен. За овај изванредан подвиг Миладин Зарић био је одликован југословенским и совјетским одликовањима.

Пошто је инжињерско-минерска чета 13. гардијске механизоване бригаде разминирала мост, почело је пребацивање југословенских и совјетских снага на леву обалу Саве. Пребацивање је извршено под јаком немачком артиљеријском ватром и нападима из ваздуха. Енергичним нападом разбијене су немачке снаге на прилазима Земуну и на Бежанијској коси. Иако су се немачке трупе упорно браниле, како би омогућиле повлачење својим преосталим јединицама и организацију нове одбрамбене линије у Срему, Земун је био ослобођен 22. октобра 1944. године.

Иако је Београд ослобођен, животи грађана су и даље били угрожени. Наиме, Немци су још 15. октобра 1944. године, пре коначног повлачења из града, формирали специјалну групу која је имала задатак да минира или запали веће државне и приватне зграде. Успели су да разоре 14 зграда, а 45 теже да оштете. Оштећене су зграде Класне лутрије и старог хотела „Македонија“ у Васиној улици, а у минираној стамбеној петоспратници која се налазила уз зграду Класне лутрије, погинуо је велики број станара. Око Универзитетског парка запаљено је више зграда, као и у Улици Маршала Пилсудског (данас Тадеуша Кошћушка), Змаја од Ноћаја и на Позоришном тргу (данас Трг Републике).

У току повлачења Немци су уништили и друге зграде, међу којима Радио-станицу, Руски дом, Прву мушку гимназију, Ђачку трпезу на Ташмајдану, Јавну берзу рада у Штросмајеровој, Народну банку. Запаљене су зграде Министарства финансија, Новинско-издавачког предузећа Време и друге. Слична судбина задесила је и многе приватне зграде на Дедињу, Сењаку, Чукарици, Бановом брду и у околини Калемегдана. Многе запаљене зграде нису изгореле до краја, јер су грађани успели да угасе пожар. У згради Берзе рада била је смештена Библиотека Министарства социјалне политике и народног здравља и у њој је изгорело више од 20.000 књига и часописа.

Разарање није мимоишло ни индустријске објекте у којима су уништаване машине и демонтирана постројења. Немци су, при повлачењу, на много места у граду поставили мине и експлозив. Највише мина различитог система, дејства и снаге било је постављено око Железничке станице, на колосецима, око Електричне централе, у Белим водама, на Ади Хуји, у тунелима на прилазу Београду и у околини Београда.

За демонтирање и уништавање експлозивних направа били су задужени совјетски минери из 11. јуришне инжињеријске бригаде и 44. инжињеријске бригаде. Док су борбе око Официрског дома биле у пуном јеку, ушла је у Београд група минера која је одмах приступила уклањању мина и чишћењу минских поља. Они су наишли на пуну подршку грађана, који су их водили до локација које су Немци минирали. Мине које нису могли да уклоне, активиране су пошто су претходно предузете мере за безбедност грађана. Совјетски минери успели су да разминирају 845 објеката, међу којима 85 административних зграда.

У Београду је уклоњено и деактивирано 4.158 мина, 76.298 граната, 7.370 бомби, 4.385 килограма експлозивног материјала и учињено безопасним седам складишта експлозива. Још дуго после рата су се могли видети на зградама натписи исписани масном бојом „проверено – мин њет“. Упркос свим настојањима да се мине што пре пронађу и уклоне, жртве нису могле да се избегну. У Београду и његовој околини (Железнику, Ритопеку и Болечу) до 25. новембра 1944. године, од заосталих граната и мина погинуло је 150 лица, већином деце.

У току уличних борби за ослобођење Београда погинуо је велики број бораца НОВЈ-а, Црвене армије, немачких војника, али и грађана. Уклањање њихових лешева и сахрањивање постављено је пред грађане Београда као примарни задатак. Посебну улогу у спречавању ширења зараза и епидемија у граду одиграо је др Сергеј Рамзин, шеф Одсека за јавну хигијену Дирекције за социјално и здравствено старање Општине града Београда.

Крајем септембра 1944. године Јосип Броз је именовао генерал-мајора Љубодрага Ђурића за команданта Београда. Љубодраг Ђурић је стигао 17. октобра 1944. године у Штаб Прве армијске групе и од Пека Дапчевића добио прву групу руководилаца за Команду града. Сместили су се у згради предратног Ратничког дома, у Улици Браће Југовића, у коме се током рата налазила немачка ортс-командатура. Команда је имала 16 одељака, чији је први циљ био обезбеђивање реда и мира у граду, па је кретање грађана било ограничено.

Команда града је већ 18. октобра 1944. године издала Наредбу бр. 1 грађанима Београда, после које их је уследило још неколико. Целокупна делатност Команде града била је усмерена на организовање акција које су водиле нормалном функционисању града: рашчишћавању рушевина, обезбеђивању исхране, воде и струје за становништво, смештаја за војску. У циљу што успешнијег нормализовања живота у граду, сви грађани који нису били ангажовани на неким другим пословима, добили су задатак да учествују у рашчишћавању рушевина и оспособљавању улица за успостављање саобраћаја.

У граду је ограничено кретање, а због ратног стања и близине фронта, наређено је да град буде замрачен ноћу. Поред решавања свакодневних питања, Команда града је добила задатак да уреди Бели двор за резиденцију и боравиште врховног команданта НОВЈ-а Јосипа Броза Тита.

Иако је Команда града имала овлашћења и војне и цивилне власти, Месни комитет Комунистичке партије је упоредо радио на стварању народноослободилачких одбора, ЈНОФ-а и других масовних организација, као политичке основе народне власти. Упоредо са тиме, у Београду и широм земље успостављени су преки војни судови и вршено је разрачунавање са „класним непријатељем“.

Одлуком Главног народноослободилачког одбора Србије од 26. октобра 1944. године, образован је Извршни народноослободилачки одбор града Београда. Истог дана Одбор је одржао своју прву седницу, коју је отворио др Синиша Станковић, председник Народноослободилачког фронта града Београда. Извршена је организација одељења и одсека и одређен њихов делокруг рада. Као приоритетни задатак, постављено је питање решавања исхране и огрева.

У том циљу Одбор је одлучио да се предузму све потребне мере да се Банат и Срем повежу са Београдом и да се оживи трговина са околним селима. Рад ИНОО-а обављао се кратко време у згради Ратничког дома, али је већ на седници од 29. октобра 1944. године закључено да одборници треба да преузму општинску зграду и у њој организују свој рад. Команда града је, ради личне безбедности чланова ИНОО-а, свима доделила лично наоружање, а по потреби и пратиоца. Ради отклањања процедуралних формалности око улажења у Команду града, свим члановима ИНОО-а издате су сталне дозволе.

Док су се још водиле уличне борбе, на фудбалском игралишту „Југославија“ (на месту данашњег стадиона Црвене звезде), 18. октобра сазван је митинг омладине и грађана Београда. Том приликом је одржао говор Рато Дугоњић, секретар ЦК СКОЈ-а, потом и други руководиоци НОП-а, Драги Стаменковић и Бора Дреновац. Омладинци и грађани пажљиво су саслушали говорнике, упркос опасности од артиљеријских граната, па је део омладинаца ступио у редове НОВЈ-а и кренуо у борбу после завршеног митинга.

Први митинг у ослобођеном Београду одржан је 21. октобра 1944. године. Бина је била постављена испред Вуковог споменика и искићена савезничким заставама, као и тробојкама са петокраком.

Више хиљада Београђана се окупило да чује говорнике који су им се том приликом обратили: генерал-лајтнант Пеко Дапчевић, совјетски генерал В.И. Жданов, професор др Синиша Станковић и др Благоје Нешковић.

Врховни командант НОВЈ-а Јосип Броз Тито је 15. октобра из Крајове дошао у Вршац, где се са маршалом Толбухином, командантом 3. украјинског корпуса, договорио о врсти и количини тенкова, артиљерије и авиона које ће совјетска армија уступити војсци НОВЈ-а. Из Вршца је преко Панчева стигао у ослобођени Београд 25. октобра 1944. године.

Смотра и дефиле јединица НОВЈ које су учествовале у борбама за ослобођење Београда одржани су 27. октобра 1944. године на Бањици. Јосип Броз је смотру извршио у пратњи генерала Арса Јовановића, Сретена Жујовића, Коче Поповића и Пека Дапчевића. Дефилеу трупа присуствовали су и представници савезничких мисија. Јосип Броз је тада одржао свој први говор у ослобођеном Београду.

Трупе су са Бањичког поља продужиле у град и продефиловале Булеваром ослобођења и улицама Краља Милана и Поенкареовом. Велики број грађана поздравио је учеснике дефилеа, а манифестације у част ослободилаца су приређене и на Славији. Још док су трајале борбе за Београд, а нарочито по ослобођењу, завладали су опште славље и свечарска атмосфера у граду. Славило се у улицама које су већ биле ослобођене док су се борбе водиле неколико квартова даље. После 20. октобра, Београђани масовно излазе на улице и са одушевљењем поздрављају војнике НОВЈ-а и Црвене армије, кличу им, грле их и засипају цвећем.

У непосредним борбама за ослобођење Београда обострани губици упечатљиво говоре о жестини, размерама и последицама вишедневних борби. Немачке снаге су имале преко 15.000 погинулих и око 9.000 заробљених. Прва армијска група НОВЈ-а имала је 2.953 погинулих и преко 3.000 рањених, док су совјетске снаге имале 961 погинулог и неутврђени број рањених. Заплењено је готово целокупно немачко тешко наоружање, ратна опрема и моторизација.

У самом срцу главног града, тик уз споменик кнеза Михаила, 22. октобра 1944. године свечано су сахрањени посмртни остаци црвеноармејаца страдалих током Београдске операције.

Само два дана пошто је главни град ослобођен, са совјетског тенка, над телима палих војника, окупљеном народу обратили су се генерал Жданов и Мијалко Тодоровић Плави, политички комесар првог корпуса НОВЈ-а. Жданов је потом узео лопату у руке и зарио је у земљу Позоришног трга (данас Трг Републике). У тишини, пратили су га његови, али и официри Југословенске армије, са генералом Пеком Дапчевићем на челу. Народ је у мимоходу, ћутке, бацао грумење земље по гробовима палих Совјета.

За само неколико месеци од ослобођења, у центру града су на готово свим најзначајнијим трговима уређени гробови црвеноармејаца: на данашњем Тргу Републике, на Славији, испод споменика Вука Караџића, у Карађорђевом парку и др. Само од 15. до 30. новембра 1944. године погинулим црвеноармејцима становници главног града подигли су 18 великих и 32 мала споменика, а припремљена су била 52 мања споменика које је требало поставити до 10. децембра исте године.

Готово на свим споменицима подигнутим током 1944. и 1945. године доминирала је звезда петокрака, често са српом и чекићем, али је у њеном подножју, или са леве стране, готово увек постављан и бели мермерни крст.

Ови споменици уклоњени су почетком педесетих година, а посмртни остаци су пренети на Спомен-гробље ослободилаца Београда, које је свечано отворено 20. октобра 1954. године у оквиру прославе десетогодишњице ослобођења Београда.

Спомен-гробље ослободилаца Београда изграђено је по идеји архитекте Бранка Бона. Парк који се налази унутар спомен-гробља пројектовао је инжењер Александар Крстић. Аутор камене капије и рељефа на њој је вајар Раде Станковић, а аутор скулптуре „Црвеноармејац“, која се налази у оквиру спомен-гробља вајар Антун Аугустинчић. У заједничкој гробници сахрањено је 1.386 бораца НОВ-а и ПОЈ-а и 711 бораца Црвене армије.

На уласку у гробље налази се камена капија изнад које стоји натпис: Ослободиоцима Београда 1944. На капији се, са леве и десне стране, налазе рељефи израђени у брачком мермеру – леви рељеф приказује „партизанске и совјетске борце у борби са окупатором“, а десни рељеф „сусрет народа – радника и сељака са ослободиоцима“.

На Дан победе над фашизмом, 9. маја 1988. године, испред спомен-гробља је откривен споменик „Партизан на вечној стражи“, рад вајара Радета Станковића. Овај споменик, висок 2,8 метара, представља партизана победника са спуштеном пушком – као обележје мира. Споменик је открио генерал-пуковник Пеко Дапчевић.

Током педесетих и шездесетих година 20. века, Савез бораца Народноослободилачког рата Београда, као и општински одбори, на више зграда у Београду поставили су спомен-плоче на местима на којима су њихови ратни другови пали у борбама за слободу Београда.

За испољену храброст у борбама за ослобођење Београда Президијум АВНОЈ-а одликовао је 794 борца и официра НОВЈ-а и преко 2.000 војника и официра Црвене армије. Тринаест црвеноармејаца проглашено је за народне хероје Југославије. Орденима и медаљама СССР одликовано је 300 бораца и старешина НОВЈ-а.

Јединице Црвене армије које су учествовале у Београдској операцији добиле су назив „београдске“, а указом Президијума Врховног совјета СССР „да би се овековечила успомена на крвљу запечаћено братство совјетских и југословенских народа у борби против заједничког непријатеља“ – установљена је медаља За ослобођење Београда.