Ото Бихаљи-Мерин и његово време: Путовање кроз живот уз ратове, политику и уметност

ГЛАС ДЕТИЊСТВА И МЛАДОСТИ

Тражећи реч која може да изрази како сам живео, налазим ову: присутност. Рано сам почео да пишем, а ипак сам наслућивао да је боље живети него писати! И најтежи горки доживљај бољи је од потпуне празнине. Хтео сам да упознам стране градове, непознате пределе, да стекнем многа пријатељства и љубави. Да будем присутан.

Посматрам своје пријатеље, сапутнике моје генерације. Били су кренули истовремено са мном, у наду и очајање, у побуну и преданост. Многи су се прилагодили, уклопили, постали службеници једне добро темпероване апаратуре друштва у сталном преображају. Можда се смешкају сећајући се младалачких лудости и не знају да се тако подсмевају оном најбољем у себи. За мене није било алтернативе: морао сам бити присутан најпре у ситним акцијама ђачког доба, доцније у крупнијим у радничком покрету, а затим у акцијама међународне солидарности.

Прекорачујући седамдесету годину живота, покушавам да погледам уназад, да посматрам своје столеће и себе самог. Није то никаква порука коју бих желео да поверим будућим нараштајима. Пре бих рекао: разговор са живима. Разговор о смислу и циљу, или пак о бесмислу и узалудности. Ја не знам коначне одговоре. У постављеном питању садржан је део свеколиког одговора.

Као двадесетогодишњак већ сам се био определио за заједницу којој сам хтео да припадам – за социјализам. Педесет година припадам радничком покрету и уверен сам да се власт наднационално координисаних капиталистичких организација може укинути једино снагом међународно организованог социјализма.

Али није све што се на овом нашем глобусу назива социјалистичким тако саздано да одговара мојим очекивањима. Ипак, знам да ни богови ни људи не могу да изграде свет за шест дана. Није важна дужина пута, важан је правац. Не убеђује назив система, него осведочење у друштвеној стварности.

У мојој младости, чини ми се, било је лакше, мада опасно, одлучити се за социјализам. Било је јасније, без двоумљења, дешифровати програме, разликовати саборце и противнике. Данас су та разграничења поколебана. Чак и они покрети који се позивају на Маркса развијају разне варијанте и теорије, борећи се понекад једни против других као што су се хришћанске цркве сударале у своје време.

Ако покушавам да забележим одломке свог животног пута, из тога не треба да настане нека заокружена биографија – никакво исповедање себе. Време које ми је дато хтео бих да проживим делатно. Доживљена одражавања објективних збивања, чији сам сведок, нећу да завршим пре времена. Више волим да живим размишљајући него да пишем о проживљеном.

Повест човечанства свакако није пресекла нарочито цезура календарском годином 1904. Са трећим јануаром, даном када ме је мајка родила, није се помолила нова светлост на истоку. Па ипак је тог дана створен мој лични свет.

У Земуну, последњем пограничном месту Аустроугарске монархије, пробудио сам се да угледам тамну светлост овог света. Мој отац, његов отац и дед били су занатлије, мајстори своје струке, молерско-фарбарског еснафа. Дух мајсторства, вредноће и преданости послу испуњавао је дом мог оца. У кући је владало једно, за тај градић неоубичајено, поштовање према уметничким делима, поштовање за „узвишене“ ствари у животу.

И ја сам изучио очев занат и годинама носио лестве на радна места, да окречим таванице и зидове. Оне округле, колутасте четке којима су зидови украшавани небескоплавом, окерастожутом и винско црвеном бојом, данас се можда више не употребљавају; за мене су још и сада ознаке старе занатске делатности.

Рано сам схватио да се бојама и мислима може остварити више него само украшавањем грађанских кућа Земуна и Београда. Неколико деценија доцније назвао сам једну своју књигу есеја Мисли и боје.

Оца је његов занат одвео у многе градове; радио је тачно и поуздано; уживао је глас најбољег мајстора у свом месту. Водио је „рачунску књигу“ своје животне мудрости и морала. У његовој молерској радионици и у његовој свести све је премеравано, мерено, регистровано: уметност такође. Тако су његова деца расла уз вредновања наслеђена од оца. Било је ту утврђених ступњева мајсторства, у уметности такође. Ова фиктивна градња, мада су је млађи морали доцније рушити, пружала је извесну сигурност и уливала самопоуздање.

Очево духовно царство било је чврсто утемељено и није трпело никакве измене. Све је у њему било строго оцртано; добро и зло, ружно и лепо. Све је било јасно дефинисано.

Микеланђело је за њега био светлоноша, њему је подигнут домаћи олтар дивљења. Отац је волео реторске па и романтичне текстове. Они су спадали у узвишену материју његове пригодне васпитне речитости.

При сваком обеду лежала би нека књига крај његовог тањира. Читао је дела Бајрона, Шилера, Хајнеа и Доситеја Обрадовића. Али, више од свега, ценио је Шекспирове драме. Док је породица тихо разговарала, он је кушао чорбу и немо читао, док не би стигао до неког места у књизи које му се чинило значајним. Са задовољством би онда цитирао неколико реченица, па преко наочара, изазивачки и ишчекујући, погледао да ли су слушаоци довољно импресионирани. О катихизису уметности, који смо научили од оца, не причам да бих му се подсмехнуо – упркос крутости и конвенционалној једностраности, за младе људе једне мале паланке то није било лоше исходиште духовног развоја.

У школи смо учили имена и дела многих великана духа. Великане који су нашим учитељима изгледали као узори, ми смо делом заборавили, избрисали из памћења. Не руше се само друштвени пореци већ и многи богови.

Очев праскави глас обично би ујутро расплашио буновно ткање снова. Лице које се нагињало нада мном било је оштро извајано и помало деспотско. У мом сећању јавља се као модрикасто избријано. На фотографији коју данас посматрам виде се залисци. Крут, висок, у црном свечаном оделу, младожења, тамним очима гледа из позлаћеног гипсаног оквира.

Лаки воњ уљане боје и препржене кафе продире кроз отворени прозор детињства. У двориште је Чедомир, шегрт, већ донео из шупе ведрице са бојама. То је онај исти Чедомир који ће после неколико година организовати први штрајк у очевој радионици. По завршетку Првог светског рата Чедомир ће бити изабран у општинску скупштину као комунистички посланик Земуна. Не за дуго: забрана Радничке странке одузеће му то звање...

Радници одабирају алат који ће им тог дана бити потребан и одлазе заједно са мајстором.

Са својим пријатељем Ђорђем основао сам књижевни кружок. Било нас је петорица који смо се удружили. Углавном смо се састајали у пријатељској једноспратној кући житарског трговца. Његов син Або добио је дозволу да позива и угости своје пријатеље. Он је писао песме, читао философске књиге и био најобразованији међу нама. Једном приликом одржао је предавање о Карлу Марксу. Из његових уста чуо сам први пут то име, које ће у будућности бити значајније за мене него за њега.

Тајанственост и неприступачност нашег дечачког удружења примамило је Мишу, столаревог сина. Он није писао песме, ни прозу. Али, нежним срцем био је наклоњен „лепом“. Био је пажљив слушалац и добар друг. Примили смо га. Заједно с њим освојио сам материјалну подлогу својих литерарних знања.

Једне мрачне и немирне ноћи, када се 71. царски и краљевски пешадијски пук повлачио из Земуна, Миша и ја смо у напртњачама преносили књиге из официрске библиотеке у нашу кућу. Морали смо много пута да преваљујемо пут од официрског дома до очеве радионице, да бисмо брдо књига сместили између буради ланеног уља и сандука цинканог белила. Већ је свитало када смо предузели деобу.

„Хоћеш да читаш те књиге?“, питао је Миша. „За читање су ове у простом повезу исто тако добре као и оне са позлатом. Ове бисмо могли продати...“

Тако је обављена деоба. Из похлепе за књигама, ја сам Мишу у неку руку преварио. Можда њему Достојевски и Бодлер не би ни значили много. Његове жеље биле су друкчије природе. Мени су те књиге говориле многим језицима.

Понекад бих себе осетио као неко понављање старијег брата; мада сам ја био мршав, жилав и хитар, а Павле плећат и одмерен. Ко је познавао једног од нас, могао би ипак да нас побрка. Везивало нас је чврсто пријатељство. Ситни знаци мргодно испољене готовости да ми помогне, који су ми загревали срце. Живо учешће у дечјим јадима, озбиљни одговори на питања која су одрасли избегавали, одбијали уз грдњу или обезвређивали смехом. Он ме је подстицао својим поверењем, помогао ми да нађем сопствени пут.

Павлов дар за обликовање и стварање посведочио се рано на очевом алату. Надовезивао се на наслеђен нагон који су осећали сви мушкарци у овој породици: чежњу тих људи, који су кроз нараштаје руковали четком и бојом, за недостижним и стваралачким, што су дубоко поштовали као уметност.

Мајка је била нежна и крхка. Због те слабашности сви су сматрали да је штите док су јој туторисали. Отац је то чинио деспотски, синови нежно. У почетку се оцу можда и свиђало да упућује и усмерава несигурност своје жене, снебивљиве као девојке. Доцније се његово старање укрутило, добивши облик тираније.

Једног дана је Павле, мој брат, напустио родитељску кућу. Из протеста против оца и из животне радозналости. Повремено су стизале шарене дописнице из далека. У некој фабрици конзерви паковао је семење непознатих биљака. Фарбао је врата и зидове. Затим се прекинула веза с њим. Мајка је, очајна, својим ситним шиљастим рукописом писала писма на све стране света.

Павлово годиште позвано је у војску. Он је отишао и нестао у метежу и лудој пометњи Првог светског рата. Годинама нисмо ништа чули о њему.

Изгубљени рат и снага револуције у Русији убрзали су распад Аустроугарске монархије. Томе су допринели супротности међу народима и друштвеним класама као и порази на фронтовима.

Када смо пре светског рата седели за столом, осећао сам се безбедно заклоњен заједницом. Говорило се о дневним збивањима и о њиховом односу према историји, коју је отац добро познавао и радо наводио.

То време било је и прошло. Рат га је затрпао. И раније је бивало праскања и мрзовољне свађе у кући. Али сада је оно непријатељско и безнадно хтело да прожме све.

У мени су се, у току послератне зиме, нагомилала болна питања, згуснуле жеље, јавила потреба да оставим све за собом.

Под неком унутрашњом принудом се догодило да сам напустио безбедно уточиште и родитељски дом заменио неизвесношћу тражења. Јесам ли хтео да поправим свет? Изгледало ми је немогућно да носим обућу док ми пријатељ хода бос. Јесам ли заиста због тога кренуо у свет да га поправим, или је при том деловала и жеља за пустоловином?

Отишао сам у Мостар и радио код земљопоседника Салихбега Бакамовића, садио паприку и патлиџане, црвене и модре. На својим уским леђима носио сам тешке вреће пуне ђубрива за бегова поља. Копао сам канале, заливао баште и научио да певам тужне босанске севдалинке. Отишао сам да би ми живот био друкчији него што је живот малограђана и ситних трговаца, занатлија и намештеника, тамо, код куће. Тражио сам истину једноставног, повезаност са земљом. Па ипак, морао сам да се вратим у град, не знајући тачно ни сам зашто. Можда зато што би повратак земљи значио у исти мах и напуштање културе, коју још нисам био ни стекао.

Затим сам стајао на скелама и фарбао прозорске оквире на прочељу кућа, кречио таванице и зидове новоградњи у Београду. За време престанка рада, у подне, седећи поред коксне пећи, јео сам заједно са радницима сланину, лук и хлеб, брижљиво га расецајући оштром бритвом. Увече сам похађао уметничку школу, цртао акт и копирао гипсане главе.

Као изучен молер и фарбар нашао сам природну везу са радничким покретом. Учествовао сам на мање или више илегалним скуповима, у уличним демонстрацијама и цртао заглавље за лист Оковани радник: кубистички уобличена силуета – мушка фигура која раскида окове. Са двадесет година ступио сам у забрањену Радничку странку. Био сам веома срећан што сам ту. Сматрао сам да се без снага политичких организација не може изменити свет. Јер, то је оно што сам хтео. Фасцинирала ме је реч солидарност. Уврстио сам се, и то ми је пружило задовољство. Хтео сам да будем један међу свима, хтео сам да будем са свима.

У БЕРЛИНУ ЛУДИХ ДВАДЕСЕТИХ ГОДИНА

Имао сам двадесет година када сам стигао у Берлин. Био сам понео три врсте пртљага: један рукопис песама које сам хтео да понудим неком издавачу, смотуљак са цртежима и сликама рађеним у техници гваша, које би ме препоручиле за пријем у Високу уметничку школу, и – брижљиво, у кожни капут ушивено, упутство Комунистичке партије Југославије Комунистичкој партији Немачке. Убрзо сам примио први налог берлинске студентске фракције да успоставим везу са студентима Уметничке академије. Ступање у Академију није било сасвим једноставно. Ректор Академије, професор Артур Кампф, као уметник данас заборављен, није био задовољан мојим радовима – нису му се свидели. Није желео да му будем ученик. Био сам пренеражен, али одлучан. Још док сам био у Уметничкој школи у Београду, код Бете Вукановић, желео сам да студије наставим код Цезара Клајна. Нашао сам мајстора у Крол опери како, стојећи на високим скелама, исликава таваницу. Испентрао сам се на скеле и ословио га. Оклевајући, прекинуо је рад на лирски гротескној фигури неког харлекина. У просторном континуитету округле таванице непомично су лебдели ликови једне кубистички меланхоличне породице из комедије дел арте. На тој високој платформи изложио сам своје експресивне листове. Тако сам доспео у мајсторску класу Цезара Клајна.

Донесени рукопис Мостови у простору предао сам лектору издавачке куће Mлада гарда. То ми је донело дане и ноћи неспокојства и ишчекивања. Када је већ прошао договорени рок и ја свратио по одговор, наишао сам на запечаћена врата. Своје песме никад више нисам видео. Неискусан, нисам направио копију. Ништа ми није остало, осим бледог сећања и наслова који се више од четрдесет година касније остварио у другој једној књизи: Мостови света.

Сликао сам и слушао предавања о историји уметности и естетици. Живи подстицаји двадесетих година омогућили су ми да нађем контакте и пријатељства са уметницима и књижевницима.

Овде уметност није, као у Риму, полегла као сунчев вео по класичним зидинама. Није деловала замамљиво и поетично, као по излозима rue de la Boétie у Паризу, где сте могли видети Дегаа, Ван Донгена или Марију Лорансен.

У галерији Штурм Херварта Валдена разабирали сте прокламације експресионизма и слушали апстрактну песму Angolaina, коју је Рудолф Блимнер казивао као Оченаш. Са зидова су вас гледале механичке људске прилике Оскара Шлемера, кубистички коњи Франца Марка, синтеза боје, светлости и звука Кандинског, и екскурзије Паула Клеа у предео душе и у Каируан.

У Бетовеновој дворани нацртао сам, по налогу вечерњих новина, шиљату брадицу грофа Кајзерлинга, који је причао о „шоферском типу“ као претњи будућности. Наоружан идеологијом машина и азијатском упорношћу, сада је наступао пред масама, са циљем да покопа хуманистичку мисао Европе. Елегантне госпе дивиле су се предавачу. Сталожени грађани су му пљескали. Као млад студент Уметничке академије добро сам наслутио да је у питању догађај за „отмено“ друштво, а не неко философско понирање до дна. Упозоравало се на опасност од покрета маса, од мужика који је сео на трактор, и од рикша-кулија који сутра више неће теглити беле господаре.

После неколико година студија и рада за насушни хлеб, а под дејством последица инфлације и незапослености, често без платна и сликајући на хартији, реч као посредница мисли изгледала ми је бржа и у сваком случају мање скупа него што је сликање слика. Почео сам да се бавим новинарском делатношћу, која ме је одвела у редакције друштвенокритичких листова. Упознао сам друкчији круг људи.

Курту Керстену свиделе су се моје приче са Балкана, па их је штампао: Јунакиња Црне Горе, Даиларова деца, Носач (чије сам име заборавио). Ове приче се свакако још могу наћи у старим новинама.

Партијска ћелија је своје седнице одржавала у задњој соби крчме. Увече сам одлазио на Пискаторове представе: Распућин, затим на Брехтове Бубњеве у ноћи, или бих седео у љубичастој тами биоскопа и гледао у трепераву визију оклопњаче Потемкин. До касно у ноћ расправљали смо о Кабинету доктора Калигарија, о естетици Луначарског и о питању пролетерске културе.

Дању смо пливали у матици велеграда, учили у слушаоницама и атељеима, зарађивали за чорбаст грах са сланином, који смо гутали на брзину, стојећи у серијском ресторану Ашингер (хлепчићи према потреби бесплатно). Увече би се понекад приређивале крабуљне забаве у Уметничкој академији; цела зграда претварана је у брод, свака тераса у палубу, свако степениште у зимску башту из маште, атељеи су били кабине, полумрачне, сутонасте, препуне нашег заноса и девојака у стакластим костимима.

Ма колико да је културни живот Берлина у оним годинама био фасцинантан, ја сам иза свега тога већ осећао како се незадрживо појављује и силом намеће егзистенцијална проблематика. Са осеком инфлације, у којој сам своју сиротињску собицу могао да обложим обезвређеним милијардама папирног новца, померило се и тежиште мојих интересовања. Магнетни пол мојих мисли није било питање: куда иде уметност, већ куда се друштво креће. Хтео сам што делотворније да учествујем у покретима безимених, који су постали пресудна формација у борби против власти, богатства и силе. Заокупљао ме је проблем односа између Ја и масе, између индивидуалности и колективности. Да ли интелектуалац, ако се залаже за програм великог друштвеног напретка у борби пролетаријата, мора своје Ја да претвори у Ми? Где спадам ја сам?

Потичем из занатлијске породице, али тада сам мислио како бих био срећнији да сам успео да је прикажем као пролетерску. Мој отац био је у младости радник. И ја сам годинама радио као шегрт и калфа. Ипак, то није било довољно; у рубрици упитника остала је формула „малограђанин“.

У Комунистичкој партији – тако су нас учили – удружују се идеологија и организација ради вођења класне борбе. Она обухвата све појединачне акције пролетаријата у јединственој вољи. Да би се припремило рушење грађанског друштва, потребна је строга дисциплине. За интелектуалне раднике, спремне да жртвују своју безбедност и боље изгледе за напредовање, ипак се још лепи неки остатак грађанског индивидуализма. Дуго их прати извесно неповерење.

Ступање у Партију личило је на неку обредну радњу. Сећам се како сам узбуђен, док ми је срце убрзано лупало, пролазио улицама Шарлотенбурга, поред ситног кројача, организационог секретара ћелије којој сам припадао. Наслућивао сам да је моју црвену књижицу носио у унутрашњем џепу капута, али је то из дидактичке свирепости крио од мене, док једног дана није оценио да је дошао тренутак да ми је повери. Ја сам ту књижицу деценијама чувао као светињу, носио кроз све опасности илегалног рада, ушивену у зимском капуту, сакривену између Историје уметности и збирке Пропилеја.

Године 1928. морао сам се вратити у Југославију, на одслужење војног рока. Похађао сам школу за ваздухопловце. Ношен тада још прилично примитивном летелицом Бреге 16, гледао сам љубопитљиво и узбуђено у скривени, још нигде забележени, ликовни свет дубине.

За време вежбања у летилици дошао сам на мисао да напишем повест човековог летења. Имајући пред очима широк преглед пространих висина, чинило ми се да је повест летења у исти мах и повест човековог успона у нове димензије стварности. Летилица, ношена савременим моторима и застарелом свешћу, служи човеку, а у исти мах потире човештво. Доцније, када сам ту књигу написао и објавио, та мисао је наишла на добар одјек; изишла је у Београду, Бечу, Лондону, Паризу, Штокхолму и Амстердаму. Била је то моја прва књига и носила је наслов: Јуриш у васиону.

Од тада, моја кратка каријера летача често ми је помагала да лакше поднесем стварност на земљи. Гледане са велике висине, димензије се смежурају, разлике више не изгледају толико оштре, а погрешност путева и стрампутица је засењена. При том сам свестан да космичка тачка гледања није довољна, да се проверавање истине мора накнадно обавити, у приземној стварности.

На бедемима Петроварадина, где се вршила теоријска обука ђака ваздухопловне школе, често сам седео са братом Павлом; састављали смо нацрт и програм издавачког предузећа Нова литература, названог Нолит, које смо спремали да оснујемо у Београду. Својим пожртвованим радом овом подухвату је допринела и Павлова жена Мери.

Јануара 1929. године, краљ је укинуо устав и политичке слободе и поставио команданта Гарде, генерала Петра Живковића за председника владе. У тој клими претфашистичке диктатуре растао је значај литературе: ја сам редиговао прве свеске часописа Нова литература, у којима су обрађивана друштвена и уметничка питања. Потискивање и гоњење сваке слободарске мисли толико је било јако да су политички покрети могли да дејствују само из илегалности, па се и платформа литературе претворила у револуционарну трибину.

У часопису су сарађивали марксистички теоретичари Отокар Кершовани и Веселин Маслеша (погинули неколико година доцније у народноослободилачкој борби), затим значајни књижевни критичари: Марко Ристић, Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Јован Поповић и социјалистички графичари и сликари Крсто Хегедушић и Нико Пимат.

„Узнемирите се, ви млади, једино немир и борба воде вас новим путевима ка новим вредностима“, писао је мој брат Павле Бихаљи у часопису Нова литература. Издавачко предузеће и његов часопис постали су један од гласова забрањене левице.

После првих бројева часописа морао сам да напустим Југославију. Заједно са пријатељима, и уз помоћ Херварта Валдена, управника галерије Штурм, приредио сам у Берлину, у просторијама у Потсдамерштрасе, изложбу фотокопираних и штампаних докумената о диктатури у Југославији. По зидовима на којима сам пре неколико година видео дела Паула Клеа, Марка Шагала и Кандинског, сада сам сређивао оптичка искуства о једној трагичној политици силе и покушајима револуционарног супротстављања.

Мој контакт са Хервартом Валденом потицао је од једног ранијег литерарног покушаја: био сам послао мали чланак Ре-визија уредништву Штурмa, и био сам срећан када је тамо одштампан. Годинама сам одржавао везу са тим човеком беле ауре косе над лицем аскете, који је кроз двоструко брушена дебела стакла цвикера, трепћући очима, предвидео будућност модерне уметности. Неколико година касније, пошто је своју галерију ставио на располагање нашој протестној акцији, морао је да потражи прибежиште у Совјетском Савезу. Прогнан је у Сибир када су вршене Стаљинове „чистке“.

Било је то време интензивне делатности. Предавао сам у марксистичкој радничкој школи у Берлину и радио по редакцијама и издавачким предузећима. Био сам секретар Савеза пролетерско-револуционарних писаца. Заједно са Јоханесом Бехером, Георгом Лукачем, Карл-Аугустом Витфоглом и Лудвигом Реном, који га је званично потписивао, уређивао сам часопис Linkskurve (Леви заокрет). Часопис је обиловао расправама на пољу културе и литературе, водио је полемику са грађанском књижевношћу, излагао разлике у књижевним теоријама радничког покрета, особито у Совјетском Савезу.

Од 6. до 15. новембра 1930. године заседао је већ легендарни конгрес писаца у Харкову, на којем сам учествовао као члан немачке делегације. Колико се сећам, други делегати су били: Јоханес Бехер, Лудвиг Рен, Ана Зегерс, Вајскопф, Егон Ервин Киш, Ернст Глезер и Алфред Курела. Ја сам одржао реферат о пролетерско-револуционарној литератури у Немачкој. У току немирног живота изгубио се оригинални текст реферата. Пре извесног времена нашао сам један извод у руском часопису Литература мировој револуцији из 1931. године.

Руководство РАПП (Револуционарне асоцијације пролетерских писаца) заузело је критички став према „пролеткулту“ због уношења грађанског културног наслеђа. Брзе промене у Совјетском Савезу превазишле су, међутим, и ово схватање и захтевале нов, још шири став према литератури.

Много доцније сам схватио шта се тада збило: привремено одустајање од светске револуције и ограничавање на изградњу социјализма у једној земљи тражили су усредсређеније концентрисање литературе на „реалне“ датости. Од утопије враћали су се реализму и назвали га, касније, у реферату Максима Горког „социјалистички реализам“.

Мој први сусрет са Максимом Горким биле су његове приповетке. Крајем двадесетих година, када сам, заједно са братом, под тешким условима основао часопис Нова литература, писао сам из Берлина Горком и Серафимовичу, молећи их за дозволу да њихова имена наведем у редакционом одбору часописа. После више година, у Москви, Горки се сетио и запитао ме како успева Нова литература.

Алексеј Пешков, који је себе назвао Горки, остављао је снажан утисак, и као човек и као песник, и утицао је на мене: његов пут са дна, његов успон ка духовним висинама, његово вечито трагање за истином! У свом реферату на конгресу писаца у Москви 1934. године Горки је имао у виду полифонију гласова што се дижу из безименог и напослетку се враћају целини. Он је то знао, залажући се за окретање уметности према целини човечанства.

Лице за говорницом избраздано животним тегобама човечније је од монументалне фотографије над њим, на главном зиду дворане. Извијена, дубоко озбиљна уста испод густих, опуштених – данас опет модерних – бркова, говоре о народским изворима свеколике уметности. Са његовог лица окренутог вечности, гледају благе очи руског сељака.

У разговору са Горким, једне зимске вечери, у дачи недалеко од Москве, испоставило се да мудри старац није имао у виду формулу социјалистичког реализма коју је Жданов доктринарно изводио као паролу.

Круг писаца био се окупио око Горког. Ритмички глас љупке Ху Лан Чи, некадање секретарице госпође Сун Јат Сен, полетео је у висине па замирао у дубинама. Тананим рукама, које би севнуле из свилених рукава, млада жена је подвлачила своје страсно изговорене кинеске речи. Одједном, наставила је говор на руском. Очигледно, оно што је хтела да каже већ одавно је припремила и сачувала у себи, чекајући тренутак када ће Горком пренети речи захвалности и поздраве својих пријатеља. Неки од њих били су ухапшени, други погинули, или потонули у илегалности. Мене су дирнуле њене речи утолико више што су говориле о истим утицајима који су и мене привели социјализму. Стари песник загрлио је кинеску списатељку Ху-Лан-Чи, не кријући сузе ганутости.

„Затвор и смрт стоје спремни за многе“, рече Горки, „јер је моћ песникове речи велика. Какве су то снаге духа које се супротстављају незауставном, угашењу и смрти?“

Таква и друга изговорена питања још су лебдела тихо и значајно у простору, када су се отворила врата на дачи и заједно са хладним ветром зимске вечери ушла четворица: политичари, Молотов и Каганович и генерали, Буђони и Ворошилов.

„О чему говоре другови са таквим самозаборавом?“, запита Ворошилов са љубазном иронијом.

Било је очигледно да Горки не жели да ода суптилне теме тих разговора: „О проблемима надградње“, одговори он.

„Онда ћемо сада, по начелу дијалектичког материјализма, најпре цементирати подградњу“, рече Ворошилов. И њих четворица, а за њима и сви остали, сиђоше низа степенице у трпезарију, где је велики сто у облику потковице био постављен нудећи источњачко животно обиље.

Случај ме је посадио између румунског књижевника Удеануа, који је дошао на конгрес уместо Анрија Барбиса, и баварског књижевника Оскара Марије Графа, а непосредно преко пута Молотова. Јака кавкаска вотка и пријатни укус кавијара припремили су атмосферу за свечаност поздравних говора. После здравица испијених у част поглавара државе, устаде плећати Оскар Марија Граф, куцну у чашу и, окренувши своје лукаво лице Молотову, рече љубазним гласом:

„Уважени и драги друже Кагановичу! Сви се ми дивимо градитељу архитектонски савремених подземних железница Москве.“ Помало збуњен, Молотов је најпре тихо а затим живо давао знаке говорнику. Оскар Марија Граф, као да није видео, наставио је да хвали, све топлије и опширније. Правио се да не примећује збуњеност и пригушени смех слушалаца. Тек када је Каганович, по словенском обичају, пољубио говорника у оба образа, баварском књижевнику као да је пукло пред очима. Хијерархију је побркао на начин својствен шерету Ојленшпигелу.

ШПАНИЈА ИЗМЕЂУ СМРТИ И РАЂАЊА

Кад намеравам да пишем о некој земљи, обавезно је морам посетити двапут. Први пут је посматрам „статички“, очима које сагледају чињенице; други пут покушавам да схватим струјање развоја, динамику покрета, јер тад већ могу да упоређујем. Дефиниције овакве врсте само су приближно тачне, разуме се, али ми тај метод помаже да историју повежем са садашњошћу, да време и простор обухватим у јединственој композицији. На овај начин сам и илустровао своје књиге и увек покушавао да трајно повезујем са пролазним.

Прво путовање у Шпанију предузео сам убрзо после оснивања републике. По завршетку јесењег семестра 1932. на Радничком универзитету у Берлину, где сам држао предавања о уметности, један од студената, Шпанац Фелипе Гарсија Фернандез, опростио се са мном речима: „Волео бих да вам се одужим, да вам изразим своју захвалност. Молим вас, дођите у Мадрид – мој дом је ваш дом“.

Заиста, живо сам желео да упознам уметничку и политичку стварност у Шпанији, која се за нас крила иза маварске фасаде Алхамбре и надреалистичких кула Гаудијеве Свете породице у Барселони. Још исте вечери рекао сам својој сапутници Лизи: „Спакуј кофер, путујемо у Шпанију!“ И стварно смо отпутовали.

У току шпанског грађанског рата, који је значио оружано суочење демократије и фашизма, отишао сам по други пут у Шпанију и написао књигу о трагично кобним збивањима. Књига Шпанија између смрти и рађања, објављена на неколико језика, приказивала је интервенцију немачког и италијанског фашизма као генералну пробу светског рата који је био на помолу.

Пре него што смо добили визу за прво путовање у Републику Шпанију, морали смо потписати документ у којем смо изјавили да нисмо никог убили и да нећемо вршити ни анархистичку ни комунистичку делатност.

Свакако је већ време да у једном извештају о путовању у Шпанију говорим и о другом, то јест о путу кроз живот, да говорим о Лизи. Срели смо се у Берлину крајем двадесетих година. Тачније речено: у Халензеу, где смо заједно редиговали један раднички лист. Тога дана створила се веза, која ми тада није изгледала таква, али потом се ипак посведочила као доживотна. Лизина опора љупкост и критички бистра интелигенција неодољиво су ме привукле. Њена жеља да сачува чистоту духовне сфере, њен покушај да се приближи истинама, били су удружени са неком наивном непосредношћу која је допуњавала и моја тражења. Отад смо све, или бар безмало све, заједно мислили, преживљавали и писали. Понекад под заједничким именом. И тамо где је наведено само моје име, била је присутна њена интензивна делатност.

Једног јутра у новембру 1932. укотвио се брод Дона Пасквале пред луком Ла Коруња у шпанској Галисији. Исељеници за Јужну Америку довезени су чамцима до брода. Теглили су са собом своје покућанство, сав иметак ситног сељака. Сместили су се на међупалуби. Мушкарци, жене и деца опростили су се са онима што су остали, и са својим завичајем. Зашто су морали да се иселе? Зар република није значила преокрет или у најмању руку бољитак?

Месец се већ био помолио на обзорју када смо стигли у Виго, наше одредиште. Тако осветљени појавили су се пред нама и лучки градић и талас људи што се ваљао кроз благо вече. Стари лепи пијачни трг личио је на неку ведру оперску сцену.

Ујутро смо затекли град преплашен и срдит. Први пут смо угледали лаковане тророге шешире цивилне гарде. У Вигу је избио штрајк, целом земљом се ширио штрајк. Кренуо је преко Кордобе, Гранаде, Малаге, све до Севиље.

Монархија је пала, либералне снаге још нису ухватиле корена. Државна управа, војска, полиција и велепоседничка каста још нису промениле своје функције, а за те промене неће више бити ни времена. На програму су биле реформе укидање закона о закупу, откуп општинских земљишта, национализовање латифундија, увођење помоћи незапосленима, право радника на саодређивање у индустрији, национална независност, или, рецимо, равноправност баскијске и каталонске народности.

Сећам се пута што је, оивичен дрвећем наранџе, водио кроз лепи мали, патином времена обележени, град Кордобу. Кроз велики портал ступили смо у сумрачну цркву, Ла Мескиту. Усред камене шуме палми маварских полулукова стоји готичка капела као знамење хришћанске победе над полумесецом. Свештеници у светлоплавим сомотским одорама, са заставама у рукама, пролазили су у поворци. На предикаоници је стајао бискуп и говорио: „Црква је вечита. Трајнија од сваке земаљске моћи. Црква живи и кад монархије падају, она надживи републике.“

У истом часу окупљали су се радници Кордобе на масовни митинг. Био је проглашен генерални штрајк.

Када говоримо о ремек-делима људске уметности, помињемо раскошно сеновита дворишта са кладенцима, танано испредене аркаде и зелене и златне гајеве наранџи у Алхамбри.

У години проглашења шпанске републике видео сам први пут Гранаду. Кишовит дан у новембру 1932. године. Мрачне и као туђе стајале су катедрале, не могавши да се мере са сјајем маварске прошлости и са снагом пролетерске садашњости.

Пели смо се уз брдо Албаисин, поред древних капија, мимо тамних вртова из којих су светлуцали последњи плодови нара; куће све бедније, рабатне, заборављене: радничке куће. Горе на гребену налази се Пекарска улица. Издалека лепетали су нам у сусрет испрекидани звуци људских гласова у вечерњем сутону. Према интензивно модрој боји неба што се већ мрачи, истиче се Црква Светог Николе. Јужно прочеље било је прорешетано мецима. Отвор довољно велик да смо се могли провући. Потом смо стајали у чудном, попаљеном вакууму под небеским сводом. Испод мрко чађавог слоја светлуцали су остаци позлаћеног олтарског украса. На белом зиду крупним словима угљеном исписано: Viva el fuego que lo purifica todo! Живела ватра која очисти све!

Тако је народ једног дана преузео девизу инквизиције. Нараштајима Шпаније још је у носу задах нагорелог људског меса.

Јула 1936. године, када су генерали започели државни удар, Гранада се бранила. Народ има болне љубави према слободи, али фашистичка фаланга и легије из Африке имају убитачно савремено оружје.

Дуги редови заробљеника одвођени су сваког дана на гробље; нису се вратили. Једног дана, у позно лето 1936, није се вратио песник Федерико Гарсија Лорка. Као борца за слободу, заједно са пријатељима, стрељали су га фашистички џелати.

Сећам се једног послеподнева у Мадриду, када нам је велики шпански писац Дон Рамон дел Вале-Инклан, на питање о судбини шпанског народа, одговорио: „Ја пратим трагове векова. Докле год ми допире поглед, он види свирепост. Осам стотина година крваве реконквисте, три стотине година лудила инквизиције – смрт у Мексику и Перуу ту није ни обухваћена. Остало је робовање и бунтовништво!“

„И не видите ништа друго на дугом путу вашег народа?“

„У шеснаестом столећу потучени су комунари. У деветнаестом столећу уништена је комуна у Андалузији.“

„Хоће ли из гробова Андалузије израсти снаге будућности?“

„Постоји обнова кроз патњу.“

Испружен, заморен, кошчат, уска лица и продуховљен, лежи он на свом кревету. Једнорук као Сервантес.

„Писци Шпаније говоре о смрти; наша таштина (еголатрија, каже ломни глас) верује да је бесмртна. Бесмртно је једино камење Кастиље.“

На углу палате Атенео, у улици Маркез дел Дуеро, срео сам новембра 1936. књижевника Хосеа Бергамина у његовом мрком плашту: то је издавач часописа Cruz i Raya и председник Удружења за одбрану културе – културe Златног века Шпаније и столећа после слома Шпаније, коју треба сачувати: сјај Лопе де Веге, Калдеронову зрелину, Сервантесово знање, Веласкезову сребрнкасту светлину и тамну светлост Франсиска Гоје. Просторије Aтенеа у опседнутом Мадриду одјекују од гласних разговора писаца и уметника који долазе са фронта.

Око великог стола, испод тамних слика шпанске прошлости, седе на окупу: Рафаел Алберти, песник и наследник убијеног Гарсије Лорке; Хелиос Гомез, Масерел Шпаније (у бедуинском огртачу, са митраљеским редеником унакрст на грудима), који је учествовао у борбама у провинцији Кордоба; Хуан Кабас, Емилио Прадо, Рафаел Диесте и млађи.

Као у контрасту, чинило се да се тихи глас Хосеа Бергамина јасније чује у збрци живе препирке. Тишина је надвладала буку. Говорило се о снагама овог времена, о неодлучности грађанске савести која све посматра ћутке.

Грађани Европе болују од духовног „пилатизма“. Смешкају се философски и перу руке у невиности. Плавокоси, сетни Хамлет, који се саветује са сабластима, оболео је од смртоносне бољке оклевања. То је интелектуалац-Европљанин у Бергаминовој представи.

„Социјалисти“, каже он, „хоће да мењају стварност, привреду, сферу моћи. Добро, ја се слажем с тим. Али уз то додајем: небо. Друкчије него што га познаје митологија. Небо савести и одговорности пред вечношћу.“

***

Када се од девет дивизија регуларне шпанске војске осам придружило побуњеним генералима, народ је устао да се брани. Из безимене масе, која је у јулу 1936. у Барселони и Мадриду, Валенсији и Толеду, Малаги и у Естрамадури, у Аустрији, Галисији и Бискаји поврвела улицама, спонтано су формирани први одреди милиције. Били су спремни да ставе живот на коцку, али недостајало им је војничко искуство.

Генерали су имали добро опремљену војску и подробно разрађен стратешки план. Са њима је, отворено или потајно, пактирало деведесет од сто официра.

Изабрани вођи народне милиције, напротив, били су по својим погледима на свет често антимилитаристи. Водили су тај рат са личним надахнућем и љубављу према слободи. Недостајали су централна главна команда, заједнички план, ударна снага јединствено увежбане војске. Недостајали су због невоље једног народа на који је извршен препад. Делимично и због антиауторитарног става анархиста, који су, кроз војничку дисциплину, мрзели вековно угњетавање.

Сећам се првих дана када сам са Лудвигом Реном дошао у Мадрид. Рен је у светском рату био активан немачки официр. Његова књига Рат разгласила му је име и у Шпанији. На подстицај војног комесара Пестање писао је своје свесно наивне летке у којима су биле сажете десет заповести милиционара; буквар рата:

„Није кукавички бацити се на земљу док траје битка. Добар војник добро чува свој живот. Једино жив човек може да настави борбу.“

Многе такве летке написао је Лудвиг Рен, док није дигао руке од давања теоријских савета у великој дворани на другом спрату Војног комесаријата и преузео команду над батаљоном Телман, како би подучавао практичним примером.

У хотелу Флоридa у Мадриду састајало се чудно друштво новинара, писаца и трговаца оружјем. И Хемингвеј је седео за столом. У задимљеном холу говорило се многим језицима.

У малом бару преко пута, пилоти и тенкисти, пред одлазак на фронт, пили су џин, виски или што им се нашло при руци. Густи облаци дима мешали су се са наметљивим мирисима парфема и са сетно пригушеним ритмовима џеза. Играчице су тог тренутка измишљале патриотски скаредне пантомиме, држале шаке испод трбуха и њихале се у куковима, уз паролу: No pasaran.

Из Берлина и Рима стизали су апарати-сејачи смрти, инструктори и војници за борбу против шпанске републике. Из Берлина и Рима, из Париза, Лондона, Београда, Прага, Варшаве и Њујорка стизали су добровољци за њену одбрану. Долазили су против воље своје владе, често су илегално прелазили границе, последњим уштеђевинама куповали возну карту или пешке прелазили простране земље. Стизали су.

На касарнском дворишту Албасете, у Cuartel Salamanca, стоје француске, енглеске, немачке, италијанске, југословенске, чешке, пољске групе. Стоје у својим сивкастозеленим униформама, пушка к нози, и гледају горе на естраду. Плећат човек, чије тамно, морским ветровима штављено лице извирује испод баскијске капе широког обода: Андре Марти.

Стројар на једном ратном броду француске флоте која је 1919. године оперисала у Црном мору, Андре Марти је као вођа учествовао у већ легендарној побуни морнара. Требало је да крену у борбу за сузбијање револуције у Русији. Сада је Марти био командант добровољачке базе у Албасети.

Некадашњи матроз је већ старији човек. Позива добровољце: „Браните слободу шпанског народа и тако браните слободу свих народа!“

Моторизована митраљеска одељења клопарају излазећи кроз капију. Батаљони крећу тешким, уједначеним кораком.

У касарни Саламанка поново сам срео Мату Залку, мађарског књижевника. Овде је узео презиме Лукач. Упознали смо се и спријатељили на Харковском конгресу литерата. Његов ведри, оптимистички темперамент деловао је охрабрујуће, па су се пријатељи радо окупљали око њега. У првом светском рату доспео је у руски заробљенички логор и пришао Црвеној армији када је почела револуција. У грађанском рату спасао је на неки пустоловни начин злато царске владе, за бољшевике. Сада је као генерал Лукач командовао дванаестом интернационалном бригадом, која се састојала од три батаљона: Телман, Марти и Гарибалди.

Последњи пут сам пријатеља Лукача видео пред једном црквицом на мадридском фронту: у самој цркви били су смештени тешки рањеници и људи на самрти. Мртве су односили на носилима. Наредба да се на јуриш заузме самостан који су посели маварски стрелци, извршена је, упркос безизгледности акције.

Још пре краја те године Залка-Лукач пао је на фронту код Хуеске.

За време ручка код Андреа Мартија комесар Интернационалне бригаде Ханс Бајмлер примао је упутства за фронт. Треба да се одвеземо у Мадрид и одатле у Араваку, и да понесемо одећу и плату за интернационалне бригаде. Луј Фишер, амерички новинар и сада нека врста магационера главног стана, тачно је избројао сваки комад који је напуштао стовариште: 400 пари цокула, 200 кошуља, исто толико чарапа, товар ћебади, мотике, лопате и други алат. Оклевајући, Бајмлеру и мени дао је по једну топлу јакну за ноћну вожњу кроз Шпанију.

Остало је још мало времена до поласка. У албасетској кафаници срео сам Андреа Малроа, кога сам последњи пут потражио у редакцији Nouvelle Revue Française. Његова мала ескадрила управо је уништила борбену јединицу пуковника Асенсија у градићу Меделину. Важна, успешна акција. Његове интелигентне очи, на нервозном лицу што се непрестано трзало, гледале су скептички преко пилотске униформе: „Пешадијска народна милиција није дорасла извежбаним и добро наоружаним легионарима. Изгубила је на земљи оно што је добијено у ваздуху“, каже Малро.

Колона аутомобила којој смо припадали чекала је пред касарном. Стакло на нашем аутомобилу било је разлупано; седели смо збијени један крај другог. Грејала нас је близина и прича о Бајмлеровој судбини. Он је недавно побегао из фашистичког концентрационог логора – у униформи есесовца, чувара кога је убио. Није успео да заврши своју причу до краја. Када смо доспели до положаја код Хумере, чули смо како грми и бруји рат. С времена на време прошишали би пушчани меци мимо нас. Рањеници су одношени, носила су сасвим потамнела од крви.

Политкомесар Бајмлер завршио је инспекцију, разговарао са милиционарима, прибележио жеље које је требало испунити и запазио шта недостаје. Испред истурене линије Casa del Campo угледао је два рањена милиционара како леже на земљи.

„Зашто не пођете по њих?“, питао је.

„Немогућно је доспети до њих, то место је под паљбом.“

„Оклопна кола сигурно могу прићи том месту“, рекао је Бајмлер, „мора се поћи по њих.“

Оклопна кола довезла су их натраг.

Два дана доцније, недалеко од овог места, код Пуенте Сан Франсиско, опет је један тенк морао да буде послат преко предње линије. Са једне тачке коју су тукли непријатељски стрелци, враћени су тешко рањени политички комесар батаљона Луис и мртви Ханс Бајмлер. Првог децембра 1936. године, око подне, пред Мадридом.

Затим сам са Долорес Ибарури, Ла Пасионаријом, стајао у Валенсији крај одра Ханса Бајмлера. На почасној стражи.

„Јесте ли га добро познавали?“, питала је Пасионарија.

Њено уско лице уоквирено црном косом било је слабо осветљено пламеном свећа. По лицу су јој поигравале сенке.

„Напишите повест овог радника и борца: штампаћемо је као брошуру и бацати на ровове немачких фашистичких војника.“

Кад покушам да кажем шта ме је у том рату најдубље потресло, што ме још деценијама доцније као мора притискује, онда је то призор мртве деце Гетафе. Доживео сам многе ужасе, понекад сам успевао да окренем главу на другу страну, покушавао да заклоним своју душу. Овде то није било могућно: морао сам да гледам, како бих могао да извештавам.

Поређани једни крај других леже мали лешеви раскиданих удова и изрешетаних лица; налик су на разбијене лутке, они што су се још недавно и сами играли луткама. Кроз маглу огорчености и безнађа видео сам уздигнуте руке прамајке Рахеле, која наричући оплакује своју децу. Непознати сликар манастирске цркве Св. Марка у Македонији је приказује усред пролома ужаса и очајања: још и сада одјекује њен плач у нашем срцу. Ко је насликао ужасе наших дана? Ћутање и страх допустили су умирање деце у гасним коморама Освијенћима, на спаљеном тлу Вијетнама. 

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ФАШИЗМА

Када смо се са свог првог путовања по Шпанији, почетком јануара 1933. године, вратили у Берлин, националсоцијализам већ се био припремио за преузимање власти. За Illustrierte Neue Welt (Илустровани нови свет), слободарски лист који сам тада уређивао, по неком чудном случају, управо сам припремио свечани број посвећен педесетогодишњици смрти Карла Маркса. Био сам забављен око прелома листа у штампарији Црвене заставе, у дому који је носио име Карла Либкнехта, када је полиција запосела зграду Комунистичке партије. Претражила је просторије и легитимисала све присутне. Неки су ухапшени, други истерани из дома. Мени су поставили неколико питања и пустили ме као „безопасног“. Пред капијом, већ на улици, осетих како сам постиђен и раздражен. Оклевао сам да напустим место своје делатности, да дигнем руке од листова још влажних од штампарске боје. Вратио сам се у кућу и покушао да доспем у слагачницу. „Оставио сам тамо своју торбу са кључевима од стана“, рекох. „Унутра можете“, одговори полицијски официр.

Неизречена претња пратила ме је док сам пролазио кроз празне просторије. На столу слагачнице лежали су отисци непреломљеног текста и коректуре. Тај број сам спремао дуго и веома обазриво. Припремао сам анкету међу писцима, уметницима и научницима са питањем: Шта за вас значи Карл Маркс? Примљени су занимљиви одговори са фотосима и факсимилима потписа. Зар је све то било узалуд? Хтео сам да спасем то издање. Пресавио сам листове и положио у торбу која је остала на столу. Понео сам – не знам зашто и маказе за хартију. Кад сам опет стигао до полицијске контроле, ухапсише ме. („Други пут вас нећемо пропустити“).

То сам и очекивао. Полицијска станица није била далеко. Инстинктивно сам запазио да врата нису била закључана. Док сам седео у предсобљу на трећем спрату и чекао на саслушање, обузео ме је немир. Да ли је то био страх? Претворио се у одлуку: нећу да будем жртва, немоћна да се брани. Лудачком брзином излетео сам из предсобља низ степенице. Чуо сам тресак врата што су се залупила, бат полицијских чизама. Хоће ли пуцати кроз прозор? Излаз на улицу био је закључан. Вукао сам врата, дрмусао, али се нису дала отворити. Бекство није успело. Шта сад?

Истог тренутка сам се окренуо и потрчао назад. Полицајци који су пројурили, нису обраћали пажњу на мене. Гонили су бегунца а не придошлицу. Дахћући, седам опет у предсобљу и покушавам да се приберем.

При саслушавању, опет сам се узнемирио. Млади полицијски официр погледао је садржину моје торбе. Удубио се у број посвећен Марксу. И заборавио ме. Учинило ми се да је дуго трајало док није најзад подигао поглед и рекао: „Пустићу вас кући. Али ако вас дочепа други, зло ћете проћи. И за нас социјалдемократе настали су последњи дани.“

Наредио је да ме изведу и промрмљао полицајцу: „Безначајна ствар.“ На вратима сам увидео своју грешку: отварала су се у супротном правцу.

Сатима сам се возио подземном железницом наоколо кроз Берлин. Јесам ли слободан или ме прате?

Убрзо после тога отпутовао сам са својом торбом у лајпцишку штампарију. Још није била поседнута. Оне ноћи када је штампан број посвећен Марксу горео је Рајхстаг. Саопштено нам је преко телефона. Шта је то значило, још нисмо знали.

Па ипак сам био веома узнемирен. Са лајпцишке станице, рано ујутро, телефонирао сам Лизи. „Опрезно“, саветовао је њен глас. „Ово је опасан дан.“ Када сам на шалтеру станичне поште хтео да платим разговор, пустили су ме да чекам. Кроз обртна врата у хол су се угурала двојица. Познао сам њихову професију, шмугнуо између два зањихана крила врата пуштајући да ме изнесу. Затим сам утонуо у мноштво путника.

Рано изјутра стигао сам у Берлин. Возио сам се подземном железницом север-југ, правац Нојкелн. Био сам узнемирен и осећао олакшање у исти мах, јер сам под левом мишком држао нови број Illustrierte Neue Welt, посвећен Марксу. Анкета је, у овом свету што се све више мрачио, ипак угледала светлост дана. Био је то и мали одговор на питање шта за мене значи Карл Маркс. Дају ли његове књиге, које сам прочитао, дела о привредним и философским проблемима, Беда философије и Света породица, одговор на питање: како је фашизам могао да буде спречен? Или је сад већ прекасно?

Окружен људима који су се возили на посао, био сам дубоко замишљен и узнемирен у исти мах. Осећао сам како ме два ока укочено гледају. Да ли ме гоне? Окренуо сам главу на другу страну, али после кратког времена оне очи ме опет погледаше. Прогурао сам се кроз вагон до најудаљенијег кута. Непознати човек, са брадом и наочарима, кроз које су очи гледале упитно, пришао ми је ближе. „Добро је кад ме ниси познао“, рече познат глас.

Је ли то заиста Ханс, секретар организације Слободни мислиоци (Freidenker), чији је лист био управо Illustrierte Neue Welt који сам са толико мука саставио. Био је то Ханс камуфлиран брадом и брковима. Сишли смо на станици Фридрихштрасе и отишли у један од оних ноћних локала који јутро дочека бедан, задимљен, хладан и празан.

Нисмо више расправљали о Марксу, него о оном шта треба сад урадити. Обојица смо знали: то је било последње издање листа које сам му предао. Хоћемо ли наћи неки други пут ка нашим читаоцима и члановима?

У једној вили на Ванзеу одржан је неколико дана доцније договор. Био је обезбеђен програм и нацрт часописа који је требало да замени гласило Слободних мислилаца. Званична редакција се сместила у једној малој гаражи са двоструким излазом. Тамо је смештена и картотека око три стотине хиљада читалаца листа Illustrierte Neue Welt. Одсад ће они добијати листић који ће излазити под називом Култура и уметност.

Берлин се био изменио, претио нам је. Променили смо стан, преселили се у кварт где смо били непознати.

Је ли то било 22. јануара 1933. године када су нацисти кренули на свој победнички поход кроз град? Очекивала се протестна акција, противофанзива левице, али није дошло до тога. Обузело нас је осећање потиштености, опасности. То нисмо очекивали. Тек сад смо постали потпуно свесни да су почела тешка времена за која нисмо били припремљени.

На радију је те ноћи говорио Гебелс својим пискавим гласом. Чули смо га кроз танке зидове нојкелнске новоградње, из суседног стана. Кћерчица се уплашила, бојала се. Више нисмо смели ризиковати да суседе замолимо за мир.

Шта ће бити? Како ћемо живети, било је неизвесно. Нисмо могли ни хтели да напустимо ствар. Часопис Култура и уметност био је скроман и малог формата. Изишло је ваљда четири или пет свешчица. Текстови су били из пера напредних писаца, научника и уметника, написани Езоповим језиком. У сараднике се убрајао и Ђерђ Лукач, који је са својим кофером, у празном стану, чекао путну исправу, визу и возну карту. У Мађарску није могао, дакле, морао је отићи у Совјетски Савез. Други су бежали у Париз, Цирих, Копенхаген – доцније у Сједињене Америчке Државе. Сећам се да смо Лукачу више пута доносили скромни хонорар на који је био и те како упућен. У тим временима није било других прихода, само опасности од хапшења.

Али шта бих могао да кажем о атмосфери у тадашњем Берлину, о жељи организованих радника да се одупру нацизму, и шта о трагедији потпуне капитулације? Директиве организације, којих смо се држали, гласиле су: Сваки оружани отпор значио би провокацију на империјалистички рат против Совјетског Савеза па стога мора изостати.

Неколико дана или недеља доцније, стајали смо једне топле пролетње ноћи пред споменицима браћи Хумболт на Тргу Опере и гледали у пламенове модерне ломаче на којој је Гебелс спалио напредна дела.

Разбукталу ватру те ломаче осетио сам као неопозиво и ђавоље самоубиство немачког духа, духа уопште. Тада још нисам имао праву представу о размерама и трајању тог самоуништавања. Ритуални облик, демонски гестови тог гашења мисли били су више него једна проста цензура у развоју уметности у овој земљи. То је било спаљивање духовне, уметничке егзистенције, које је претходило уништавању оних који су друкчије мислили, који су уопште мислили.

Колико пута смо били покушавали да замислимо како ће бити изведен јуриш фашизма. Јоханес Бехер, Ђерђ Лукач, Лудвиг Рен и ја седели смо на окупу у уредништву Linkskurve и разговарали о актуалним проблемима, о опасности од фашизма.

Многи наши пријатељи су ухапшени, одведени у концентрационе логоре, убијени. Неки су успели да се спасу бекством у иностранство, други – међу њима и ја – нашли су се при покушају да наставе рад, да делају, усред мреже илегалне делатности и отпора. Не сећам се да ли сам веровао да могу остати у том паклу, али ме је држало осећање да треба „наставити“.

Имали смо одређена састајалишта са члановима организације, али се састанци нису увек могли одржати. Један за другим су хапшени и све везе прекинуте.

Лиза и ја одлазили смо на те послове већином заједно, јер смо се тако осећали нешто безбеднијим: били смо заплашени, али и изненађени непознавањем стварности, тако рећи безазленошћу, многих другова.

Уредништво малог часописа, који је служио као замена за лист, налазило се на Нолендорфплацу. У стану једног пријатеља претресани су текстови и графички распоред. Где је штампан часопис – то сам заборавио. Прошло је четрдесет година откако смо чинили последње узалудне напоре. Пола године што нас је истргло из заједничког живота у Берлину изгледа ми као сан, готово нестварно. Као да смо спотичући се пролазили кроз мрачне улице. Материјал, прибелешке, документе сакрили смо, умотане, у клозетској шољи или под црепом мансарде.

Мрежа националсоцијализма стезала се све више; у редакцији је вршен претрес. Становао сам негде непријављен, више пута мењао улице и куће, док положај није постао неодржив па сам морао да напустим земљу у којој сам много шта доживео и научио.

Посебним путевима отпутовао сам у Праг на неки договор, а Лиза са кћерком требало је да дође за мном. Трагична гротеска тог бекства настала је када су чешки другови послали очајан, лоше срочен телеграм: „Путовање немогућно, родитељи оболели од тровања гљивама.“ Умало нас то није стало слободе. Срећом, Лиза никад није била добра домаћица. Последњег јутра, будући да у кући више није било млека ни хлеба, седела је са кћерчицом и спремним путничким пртљагом у посластичарници, на другој страни куће у којој је становала, када је Гестапо у стану-атељеу почео да врши преметачину. Био је то последњи тренутак.

О својој кћери говорим с оклевањем, јер она је страх и опасност доживела прерано, и своје детињство и даље проводила у неспокојству. Отад смо путовали из једне земље у другу, а да нисмо имали домовине. У Берлину смо малу понекад водили са собом, када је требало да предамо неки рукопис, неки документ; сакрили бисмо га у колицима за лутку, која је девојчица „безазлено“ гурала пред собом. Често је бивала са кћерком једне пријатељице, Труде, која је становала недалеко од нас у Нојкелну; мала је још несвесно певушила нацистичке песме и није схватала када би се њен отац „Велики Фриц“, радник социјалиста, наљутио због тога. Па цео свет и радио их пева. Деци се није могло много објашњавати у та времена.

Често смо доцније причали анегдоте из оног доба, али сав мрак никад нисмо могли да опишемо.

СВЕТЛА ПАРИЗА

Преко Прага и Цириха доспео сам у Париз. Са неколицином истомишљеника основао сам Институт за проучавање фашизма. Ту су се окупљали избегли интелектуалци, на адреси Rue des Fossés Saint Bernard 22. Реч Институт изгледа ми данас мало претерано, кад се сетим једноставних, готово празних просторија, скромне библиотеке и круга сарадника билтена, који је покушавао да анализира и раскринка струјања и нијансе расистичких и ауторитарних учења. У малој кухињи Института припремали смо јефтине, импровизоване обеде. То беше једина плата коју смо могли да понудимо сарадницима, а често и њихов једини оброк тога дана. Требало је енергије и моралне снаге да се такав подухват одржи без материјалне помоћи споља, да се потиштено расположење људи, из корена ишчупаних, превлада и настави идеолошка борба какву смо познавали одраније.

Истина, нисмо били сасвим сами. Група истакнутих научника и уметника била је уз нас: Марсел Пренан, природњак, који је своје књиге и „црвиће“ пустио да усахну – како се изразио један наш сарадник – да би присуствовао свим договорима; седео је са нама на дрвеном поду приликом првих саветовања, када још нисмо имали столице. Он и Пол Ланжевен, угледни физичар, па Франсис Журден, архитекта, и астроном Минер, у својој једноставности и урођеној учтивости били су спремни да нам помогну знањем и саветима. Био је то покушај да се оружјем од хартије одупремо пропасти. Не знам да ли је и колико рад једног овако маленог колектива био од користи. Али, интензитетом и потпуним предавањем одређеном задатку могла је наша група да премости та, субјективно толико тешка, времена. Иначе би нас туга и невоља одвећ притиснуле.

Француском државном апарату нису били добродошли антифашистички бегунци. Донели су собом у Француску нешто од невероватних ужаса катастрофе на помолу. Људи из „естаблишмента“ још су рачунали на то да ће се „некако удесити ствари“ са агресијом Трећег Рајха.

Можда им је тај немачки милитаризам, што се појављивао месијански прерушен, изгледао подесан да потуче комунистичку велику силу на Истоку и у тој борби и сам буде сатрвен.

Емиграција је у Француској, додуше, нашла уточиште, али не и могућности за живот. Једва да је и уврштена у борбу против претећег хилтеризма. Влада се надала да ће избећи сукоб. Раднички покрет био је без оријентације и храбрости.

Леви политичари избегли из Немачке сматрали су себе стручњацима за борбу против фашизма. Француска јавност, њено сангвиничко срце није радо примало поуке. Људи су били спремни да остатке те потучене војске вуку са собом кроз кризе и времена пуна брига, али не и да их признају као учитеље. Њиховим искуствима није поклањано неко веће поверење.

Како је дошло до тог слома у Немачкој? Како је било могућно да је капитулирала та, бројчано тако јака, најбоље организована радничка класа – непрестано су се питали бегунци. Вођени су огорчени разговори. Али, време је пролазило и неки емигранти почели су да се саживљавају, већ су се осећали готово као код своје куће. Седели су пред малим бистроима на шареним булеварима пуним живота и тражили заборав у бесплатној лепоти овог града. Доцније придошлице схватале су то расположење као лакомисленост и осећали се отуђеним и према старим пријатељима. Док се нису снашли и они јер је то захтевао живот.

Град Париз не меша се у твој приватни живот, не смета ти, али те и не познаје, не помаже теби, странцу. Мораш разумети да више нема „код куће“. Мислим на готово пролетерски једноставан хотел у тадашњој радничкој четврти Place d’Italie. Већином су тамо живели странци, данас бисмо рекли „гастарбајтери“, симболични за наше лутање без циља, ишчупани из корена као и ми.

Тапети хотелске собице у којој смо становали били су ишарани цветићима. На француски брачни кревет нисмо били навикнути. Власници хотела били су скромни француски протестанти. Трудили смо се да закупнину увек уредно платимо, што није било лако. Често бисмо једва имали нешто да поједемо, недостајао је франак да купимо један од оних дугачких белих хлебова који су нас хранили.

У једном сличном хотелу – преко пута Цркве Сен Жермен де Пре – поново смо у емиграцији срели Берта Брехта: сиво кишовито јесење вече, са тамном силуетом цркве у оквиру прозора, док нам је Брехт читао своје песме и корале. Ханс Ајзлер, који је компоновао музику на те текстове, пратио га је на клавиру. Готово демонском снагом ударао је по диркама, с времена на време би скочио увис са столице, а његов високи и храпави глас стопио би се са песниковим речима, тим слутњама мрачних времена. У музици и у стиховима осећало се да је поред свих окрутних, смртоносних збивања фашизма ипак још остало понешто живо од духа, можда трајније од Хитлерове „на вјек и вјеков“ прокламоване хиљадугодишње владавине.

Затим смо дискутовали. У задимљеној соби седели су са нама функционери некоћ велике немачке организације, која је сада била разбијена, мада то ипак није признавала. Многа песма није им се свиђала, или су је сматрали политички погрешном. Брехт је њихова објашњења слушао без видљиве узнемирености; хладнокрвно би дотични лист извукао из своје збирке, као да хоће да га уништи. Размишљао сам о његовом држању. Да ли је био тако поуздан у себе да им се могао прилагодити, или је то била последица његовог анти-индивидуализма која га је доводила до спремности да напусти своје Ја?

У многим својим делима – особито у делу Мере (Massnahme) – Брехт је са готово ритуалним убеђењем дао морално оправдање за брисање појединца у име заједнице. У томе се крије можда свесно пренаглашавање жртве и значаја револуционарних институција. Мада је опевао партију пролетера, као Пиндар победнике на такмичењима, или Вијон женску лепоту, Брехт дуго није наилазио на разумевање партије. Несентиментална инструментација и голи приказ збивања схваћен је као формализам, што је шокирало апарат који је он хвалио.

Пре емиграције водио сам са Брехтом разне разговоре. Он је схватио да свет заслужује да буде измењен. Али како да се тај свет измени? Сазнањем, организованим сазнањем, претвореним у акцију. Иако то тада још нисмо потпуно схватили: фашизам је већ пробијао стварност нашег живота и планирања.

Брехт ме је позвао к себи, јер сам тада био секретар удружења комунистичких писаца, а ваљда и зато што сам био први или једини марксистички писац који је године 1931. у Linkskurve подробно и позитивно оценио његов ораторијум Мере.

Критички, продорно гледале су његове тамне, дубоко усађене очи кроз уски оквир наочара: оружје критике не може да замени планску организацију масовног покрета у борби против фашизма.

Тако су скептички сензибилне усне Берта Брехта варирале Марксове речи. Ту и на другим местима преиначио би „учења“ класика у компликовану једноставност свог језика. А хтео је да каже: Песме, драме и проза неће бити довољне да побољшају несавршени свет.

Његово мршаво лице као у монаха остајало је увек непомично попут маске. И када берлински разговори нису уродили никаквим плодом, он је испољавао трпељивост и знање пуно слутње.

Чим смо стигли у Француску узео сам учешћа у разговорима слободних мислилаца у кући Жоржа Садула, филмског критичара и историчара. Сећања су данас избледела: ту је лежала његова жена, бледа Шпањолка, на дивану, док смо се ми саветовали како да се убудуће развијају делатности. Тада је Луј Арагон руководио француском секцијом, али у његовим просторијама наставили су да живе обичаји надреализма. Мона Лиза била је украшена брчићима, а дршка на ланцу за испирање шоље на извесном месту била је направљена у облику романског распећа.

Са Лујом Арагоном и Елзом Триоле одржавали смо пријатељске контакте. Доведени су у питање тек када је Арагон, сходно упутствима Коминформа, осудио не само Титову Југославију него и своје некадашње пријатеље.

Манифест надреализма, који су саставили Андре Бретон и Луј Арагон, говорио је о чистој побуни духа. Међутим, 1927. године, Елијар, Бретон и Арагон ушли су у Комунистичку партију Француске. Вероватно је то била иста извесност – да дух неће бити довољан да измени свет – која је испуњавала и Брехта. А можда је Арагона и његова жена Рускиња, Елза Триоле, чија се сестра удала за Мајаковског, подстицала у тој одлуци. Можда ме је фасцинирала та повезаност дела и живота, то заједништво без претапања једног у друго. Арагона сам сретао на конгресима писаца у Харкову и Москви као и на фронту за време шпанског грађанског рата.

У току свих тих година Арагон је покушао да променљиву стварност уобличи осећајношћу песника, а при том да се држи измењене тактике радничког покрета. Узнемиривала су ме његова уверавања о лојалности поводом Стаљинових процеса. Зар песник Арагон није могао да изговори реч приговора или бар да ћути!

Деценијама доцније, после совјетске интервенције у Прагу, када је то већ једва ико очекивао од њега, подигао је свој глас. Је ли то била већа увиђавност, можда чак и тежа жртва коју је Арагон принео када је једини из круга надреалистичких песника послушао пароле, чекајући да француска комунистичка партија и општа ситуација буду дозреле?

Не може се судити ни о Волтеру ни о Золи по њиховим протестима и оптужбама ако се не схвати њихов однос према свести времена и према моћи режима. Арагон и Брехт живели су у грађанској демократији, у којој критиковање Совјетског Савеза није повлачило за собом неку опасност по живот. Друкчије су стајале ствари код Иље Еренбурга, ког сам у тим годинама поново сусрео. Он је доживео и славу и оспоравање. Његове ране експресионистичке књиге биле су испуњене духом анархоидне критике. Доцније се испољавала замореност, мада не и капитулација. Упркос угрожености, упркос својим животним компромисима горког ћутања, он се ипак јаче од многих других писаца Совјетског Савеза залагао за слободу уметности.

Средином двадесетих година упознао сам Иљу Еренбурга у Берлину и нацртао га за лист Berlin am Morgen. Његово тада младо лице носило је већ оне меланхоличне црте које ми тако добро познајемо. Када сам га посетио у Паризу, време Хулија Хуренита био је већ оставио за собом. Седео је лежерно пушећи своју „Данхил“ лулу, једну од дванаест лула из циклуса раних новела, пуних горке духовитости и скептичке противречности живота. Али, луле једног новог раздобља висиле су сада на зиду његове париске собе.

Године 1936, срео сам га у Шпанији, чини ми се на талаверском фронту, где смо заједно седели у истом аутомобилу, али једва налазили времена за стварни разговор, јер је он, држећи малу писаћу машину на коленима, куцао текст своје књиге о Шпанији. Дивио сам се тој способности импровизације и пожурио да убрзам довршење своје књиге о Шпанији.

После Другог светског рата који смо обојица – богзна како преживели, срели смо се поново у Београду. Њега су свечано водили од једног до другог, редом, како је то уобичајено са делегацијама. По повратку са Авале, после посете Мештровићевом предимензионираном споменику Незнаном јунаку, међу нама се развио кратак присан разговор. Али, када сам га запитао за судбину наших заједничких пријатеља, писаца Исака Бабеља и Сергеја Третјакова, његове уморне очи још су више потамнеле. „И ћутање је горко“, рече он, „да ћутимо о томе!“

У једној соби према дворишту, кафане Мефисто, на Булевару Сен-Жермен у Паризу, окупљали су се после подне избегли немачки писци. Врата на обртање, која су те увртела унутра, велика огледала у којима се понављала просторија, сифонске боце, „бриоши“ и „кроасани“ под стакленим звонима и примамљиви мирис еспреса.

Лиричар Јоханес Р. Бехер, округле главе и широких рамена, седео је свом тежином председавајућег; иза самоувереног наступања крије рањивост и несигурност. Очи кроз наочаре гледају понекад испитивачки и двоумећи се некуд преко наших глава. Прати га нека унутарња амбиваленција између песништва и политике, упркос одлучном прилагођавању револуционарном покрету. Целог живота остао је одан покрету, а да није увек био веран самом себи. Његово несаломљено поетско осећање наставило је да живи запретано, оно је било извор његове експресионистичке побуне против грађанског света, па и оних тананих и понекад вербалистичких химни које је бележио у соби хотела Хелвеција. Бехер, мој стари друг и пријатељ, био је нерасположен, и помало љут на мене, јер је Лиза, преписујући његове нове песме, једну песму из циклуса О, тешки часу критиковала због пренатрпаности језика.

Налик на лепу сељанку из Индонезије била је песникиња Ана Зегерс са својом тамносмеђом, глатко зачешљаном косом везаном у чвор на потиљку. Њене очи остављале су утисак као да су постављене косо, када би због кратковидости жмурила настојећи да срочи своје одмерене процене политичке ситуације. Уско девојачко лице, са белим праменом у коси, умело је да се смеши младалачки препредено, али црте мало расклопљене усне оцртавале су и тамнине живота и уметности.

Мада ретко, јер нисмо имали новаца за вожњу, одлазили смо у кућицу у Медону, предграђу Париза, где је становала породица Радвањи-Зегерс. За неколико часова смо тако избегли из прометног града у удисали пријатнији ваздух прожет мирисом тек покошене траве и добрим гостопримством. Са Ласлом Радвањијем, Аниним супругом, сарађивао сам у Берлину у марксистичкој школи за раднике коју је он водио.

Још одзвања у мени ведри смех кад би ме неко од Анине деце победило у игри кликерима. Мека музика продирала је кроз отворени прозор на кући, и ја још и сада видим Ану Зегерс како стоји у оквиру врата што воде у врт. Дивио сам се њој. И ја сам писао о бити човека и уметничких дела, али Ана је умела да људе и ствари схвата непосредно чулима и да их оцрта тако као да живе са нама.

Неколико година доцније описала је својом сензибилном сликовитошћу оно чекање, пометеност, заваравање јаловим обећањима и помамни лов на визе и печате у кругу политичких избеглица. Тешко да је иједан писац то приказао тако аутентично, меродавно. Изузимајући, можда, композитора Менотија у опери Конзул.

Лекар и романописац Алфред Деблин долазио је ретко. Својевремено сам га у младалачкој непромишљености оштро напао у часопису Linkskurve: „Господин Деблин страдао у једној кривини налево.“ Сада сам и са њим дошао, пошто смо сви ми страдали, у готово пријатељски додир. Срели смо се на Монпамасу у Палети, разговарали о овом свету који остаје нестваран и необјашњив. Када сам Деблина боље упознао, почео сам његов роман роман Берлин-Александерплац да гледам другим очима и да га разумем. У његовом језикотворном, експресивном дочаравању колективног живота и колективне патње већ је, још пре Дос Пасоса, зазвучало сажимање времена, осветљавање уназад и епска матица друштвене слојевитости.

Гледам све њих у задимљеном, замагљеном осветљењу кафане Мефисто: свету вичног, исконски једрог пролетера Валтера Сенштета, који је на језику берлинских предграђа писао своје драстичне жанр-приче, а потом из беде париске емиграције кренуо преко океана и извукао велики или мали згодитак – богату Американку – поштеног, трезвеног Бодоа Узе, који је превалио пут од националбољшевизма до комунизма.

Поменућу још једно име међу многима који су искрсавали за округлим столом кафане Мефисто, па ишчезавали у временској даљини: „бесног репортера“ Егона Ервина Киша. Почео је пишући репортаже из суда и сензационалне извештаје; особито су га интересовали процеси. Револуционарни марксист, посматрао је свет и време у којем је живео као монументални криминални случај. Репортер Киш прикупљао је индиције, припремао оптужбе. Партија револуције изрећи ће пресуду. Историја ће је извршити.

Са Кишом сам провео многе дане и вечери у којима се град Париз расцветавао. Са цигаретом која му је вечито висила низ доњу усну, са саркастичном прашком досетљивошћу и ведром човечношћу. он ме је бодрио да, шетајући обалама Сене, упијем у себе лепоту мостова у јутарњој светлости, блистави сјај града. С њим сам седео у малом подрумском локалу катакомба, недалеко од цркве Сен-Жилијен-ле-Повр, и уз чашу вина слушао средњовековне песме Француске. Ту је, кажу, био затворен и окован у ланцима Франсоа Вијон: мален је број песника чији су ланци од челика и гвожђа.

ЛИТЕРАТУРА ЕГЗИЛА У ШВАЈЦАРСКОЈ

У Паризу, при давању података за carte d’indentité, нашли смо се у недоумици: како да се декларишемо? Становали смо у малој хотелској соби са француским брачним креветом, а нисмо били венчани. Осећали смо се некако спутани, не познавајући обичаје у тој земљи. Уместо „домаћице“ ставили смо реч „секретарица“. То је било погрешно, јер је претпостављало дозволу за рад. Неколико часова доцније ухапсили су Лизу. Ако је сада протерају! Моја једина нада био је песник и писац Филип Супо кога смо добро познавали. Написао је роман Добри апостол. Постао је наш спасилац.

Нашли смо Лизу у париској префектури. Седела је на дрвеној клупи испред кавеза са решеткама, у којем је стајала група мушкараца. Петак, вече, мутно и влажно; један је изгубио легитимацију; другом је истекла дозвола за рад. Многи уопште нису имали никаквих исправа: радници, ситни намештеници, конобари, фризери, продавци, коцкари можда, страни свакако. Покушавали су да прекрате часове чекања, причајући једни другима истините или измишљене доживљаје из бољих дана. Кроз тесно постављене решетке Супо им је дотурио комадиће чоколаде. У канцеларији шефа префектуре наишао је на предусретљивост: „За име божје! Зашто ваш пријатељ није рекао да је ова дама његова пријатељица. Љубав је код нас добродошла, ни странцима није забрањена. Рад, међутим, захтева дозволу.“

Са полицијом за странце други пут сам дошао у сукоб 1934. године када сам се са конгреса писаца враћао из Совјетског Савеза у Париз. Дочекала ме је мучна вест: нећу више добити carte d'identité, постао сам непожељна особа.

Неугодности протеривања окренуле су се, међутим, доцније на добро. Године које смо провели у Швајцарској претвориле су се у године продубљивања, усредсређивања и студија. У тој мирној малој земљи, која је нерадо давала дозволу за боравак, пропагандистичку делатност заменио је стваралачки рад. Мада смо увек живели у мислима о привремености и морали очекивати велике сударе светског рата, ипак су тих година никле три књиге. Чак и четврту, коју засад називам Гради себи лика, замислио сам тамо, а треба ускоро да изиђе у Швајцарској из штампе.

Добри контакти са уметницима и писцима олакшавали су време емиграције. Швајцарски антифашисти и избегли писци и уметници подједнако су осећали опасност фашизма на помолу. У кући архитекте Гидеона, разговарао сам са Куртом Швитерсом, једним од зачетника дадаизма.

У кућици Casa Pietra, на Лаго Мађоре у Тесину, Алберт Еренштајн подарио нам је могућност летовања. Предах у тешким временима. Моја прва књига Oсвајање неба (Јуриш у васиону), настала је тамо. Видим њега, рано остарелог, како сам га последњи пут гледао: вратио се уморан са неког путовања, налик на Ахасвера, несигурним корацима.

Нашли смо смештај у Дому циришких архитеката, названом Цетхауз. Прихватио нас је Карл Хубахер, пријатељски, пре свих. После тешког земљотреса у Скопљу, 1963. поново смо се срели; он је саградио Песталоци школу на основу новог принципа обезбеђења од земљотреса који је сам изумео. Алфред Рот је био архитекта школе, Хубахер инжењер. Рот је за време емиграције био уредник часописа Das Werk и повремено објављивао чланке из мог пера. Толико потребне хонораре слали смо онда у Париз, с тим да нам га пријатељи отуд врате, како бисмо доказали да смо се поштено држали забране за рад, изречене од швајцарске полиције за странце.

Морални аспекти бернске полиције за странце били су сасвим супротни онима у Паризу. Становали смо у маленој, потпуно празној једнокреветној соби, чији је намештај – као у опери Боеми – постојао једино у машти или био насликан на зиду. Једног дана посетио нас је неки господин који се – показавши полицијску значку – распитивао о нашим животним околностима.

„Ја имам пуно разумевања за ваш положај“, рече. „Поштовалац сам уметности. И Пикаса ценим. Али мој је позив да се постарам за ред и морал. На вашем сандучету за писма наведена су два презимена, што значи да нисте венчани. Не бих желео да вас узнемиравам, али хоћу да вам скренем пажњу на могућне последице. Размислите…“

И наша једанаестогодишња кћерка придружила се овом службеном гласу: „Заиста бисте могли да се већ једном венчате.“

Лиза је оклевала. Плашила се да би печат магистрата могао да помрси танано ткање наше везе.

И тако смо се венчали.

Наша кћерка Мирјана није била само узнемирена ради ванбрачног живота својих родитеља; једног дана враћајући се из школе она је са извесним протестом изјавила, како хоће да живи као сва остала деца и жели да има бога!

Разумео сам добро, да је у емигрантском животу хтела да се што више прилагоди својој околини.

„То је заиста оправдано“, одговарао сам. „Јеси ли већ одлучила коју ћеш веру изабрати“?

Она ме је са својим великим тамним очима гледала, са извесном сумњом. „Како то, да изаберем“, каже.

Тада сам започео један дугачки разговор који је трајао недељама. Прекидан је само њеним одласком у школу а настављао би се некад до касно у ноћ.

Причао сам јој легенде многих богова. Можда је и мени први пут постало јасно да је пут до божанства трновит и често води до страдања и жртве.

Сећам се како је била ганута судбином доброг египатског бога Озириса, кога је убио његов зао брат Сет. Изида, сестра и жена Озириса родила је сина Хороса враћајући Озирису магијом прамајке дах живота.

Испричао сам јој повест богиње плодности и љубави Иштар која спада у круг асирско-вавилонских божанстава. Иштар је пре свих волела Тамуза, који је умирао од силине љубави. Та смрт уздрмала је законе доњег света: Иштар је пошла у царство смрти да тражи свога драгог да би га вратила у свет живих. Прича која се понавља у грчкој митологији између Афродите и Адониса. У време када је Иштар напустила свет живих, природа је престала да цвета, животиње се нису више расплођавале и између људи и жена престала је љубав. Било је још много казивања у вечерњим часовима наших разговора. Кћерка је дирнуто плакала слушајући трагичну судбину јеврејско-хришћанског пророка Христоса, који је тражећи једнакост међу људима, ако не на овом свету, онда на небу – био разапет и морао да жртвује свој живот.

Највише од свих митских личности потресао ју је лик индијског мудраца-проповедника Гаутама Буде. И он је подучавао једнакост међу људима и борио се против браманских каста. Последња сцена његове људске егзистенције нарочито је дирнула кћерку.

Са два своја најближа ученика Буда је ушао у сељачку кућу, на подножју Хималаја.

Патријархална породица седела је око стола, када је Буда пришао својим верницима. Некадашњи принц који је напустио сва земаљска добра, узео је велику зделу напуњену печуркама и привукао је к себи.

Почео је да једе с напором, да би је до последњег залогаја испразнио. Тада је устао, поклонио се према газди, и напустио кућу. Сељачка породица прихватила је оно што се догодило у скромном ћутању. Чим су се нашли насамо, два ученика прекорили су мајстора:

„Запрепашћени смо, напустио си сопствено учење. Био си неуљудан, себичан, прождрљив…“

Буда се благо осмехнуо и тихим гласом одговорио: „Погледајте ово дрво. Испод његове крошње умире Буда. Сељаци нису знали, да су печурке у здели биле отровне. Били би осрамоћени да сам им то казао. Боље је било ћутати и чинити што сам чинио.“

Било је то тужна прича, можда и најубедљивија. Изгледало је као да ће наша кћерка изабрати ту далекоисточну религију. Али, таква црква није се налазила у близини. Кћерка је решила да сачека и да још размишља.

Те приче о боговима моје кћерке, које сам овде само поменуо, желео бих шире обрадити једног дана. Оне би говориле не само о проблемима младих већ и о тешкоћама васпитања.

Заједно са песником Албином Цолингером приредио сам изложбу 317 дечјих цртежа чија је тема била „Како ми видимо рат?“ Суочили су се цртежи чуване, демократски васпитане, циришке школске деце и цртежи шпанских дечака и девојчица које је погодио рат.

Са Рихардом Лозеом и Максом Билом, конструктивистима, и са Максом Хунцикером, религиозно-социјалним графичарем, везивало ме је лепо пријатељство. У Рабенхаузу крај Шифлендеа, код Р. Ј. Хума, гостољубивог швајцарског књижевника, и његове жене Лили, окупљали су се многи писци-емигранти.

Издавачи, браћа Ханс и Емил Опрехт спадали су у стубове антифашизма у Швајцарској.

Због нацистичке изложбе Изопачена уметност у Минхену 1937. године, после које су безобзирно прогањани модерни уметници, наумили смо да организујемо противизложбу – за заштиту уметности и уметника.

Из Цириха сам се дописивао са Ернстом Барлахом, са сликарима из групе Die Brücke, Пехштајном, Смит-Ротлуфом, са Баумајстером, Шлемером, Клеом, Бекманом и другима. У хотелу Риц, у Паризу претресан је план једне репрезентативне изложбе у Њу Барлингтон галерији у Лондону. Макс Ернст, Фернан Леже и Кандински, присуствовали су том договору и обећали да ће подржати изложбу. За то време написао сам студију Modern German Art, која је пред отварање изложбе изишла у Пеликан серији издавачке куће Пингвин у тиражу од педесет хиљада примерака. Првобитни наслов гласио је: Легенда о изопачености уметности. Али, енглески издавач заменио је тај полемички наслов конкретним: Модерна немачка уметност.

Херберт Рид и Вилхелм Уде били су лектори те књиге. Рид је написао предговор мојој првој књизи о уметности. Отад ме је везивало за њега пријатељство пуно дубоког поштовања. Налазили смо се неколико пута у заједничком жирију међународних изложби у Паризу, Бриселу, Минхену, Бечу и Лондону.

У последњем писму, пола године пред смрт, још се огледала неуморна активност његовог духа: „Жао ми је што тако дуго нисам писао. Делимично због одсуствовања, у иностранству: недавно сам био на Куби, у Порторику и на Хаитију. Делимично, услед болести која ме већ три године притиска. На жалост још нисам излечен и морам сутра опет у једну лондонску болницу. Али нисам престао да пишем и да објављујем. Јесте ли видели моју књигу о Хенрију Муру? Последња књига била је Уметност и отуђење. У штампи се налази један том о Хансу Арпу, затим збирка књижевних есеја. У пријатељској привржености мислимо на вас и очекујемо дан када ћемо се поново видети.“

Тај дан више није освануо.

Удеов текст објављен је много доцније, напоредо са Ридовим предговором у југословенском издању Модерне немачке уметности.

Гинтер Буш, директор Kunsthalle у Бремену у објашњењима уз каталог изложбе Изопачена уметност, повест и морал пише:

„Лондонска изложба остала је усамљена. Њен каталог је сачуван у малом броју примерака. За своје остварење имала је најпре да захвали иницијативи веће групе емиграната, уметника, историчара уметности, уметничких критичара и колекционара који су живели у Енглеској или у Француској. Пре свега колекционару Стефану Лакнеру (тада у Паризу) и југословенском писцу о уметности Оту Бихаљи-Мерину, који је под псеудонимом Петер Тене, заједно са Хербертом Ридом, у серији Pelican Books управо објавио први том о Модерној немачкој уметности.“

Вилхелм Уде довео ме је у везу са колекционарима и уметницима у Паризу. Он је посредовао и код Пикаса да ме прими. Као већина париских уметника. Пикасо тада није имао неки дубљи однос према немачкој уметности. Познавао је имена, али ређе дела. У том разговору нагласио сам као особито значајну музикалну осећајност и дубину иреалног психичког света Паула Клеа и – после Најтхарта Матијаса Гриневалда – најпотреснију фигурацију у делима Макса Бекмана, чија се поларно сродство са Пикасом не може превидети.

Пикасове тамносмеђе очи гледале су замишљено у посетиоце. Његово лице, на којем се године нису могле одредити, примило је црту закопчаног одстојања. „Придружићу се одбору“, рече, „за слободу немачке и сваке уметности.“

На вратима атељеа додаде: „Вероватно ћу посетити Клеа једне од идућих недеља.“ Бекманово име није изговорио…

У пролеће 1938. године посетио ме је Макс Бекман у Цириху. У малој просторији на првом спрату ресторана у Баденској улици крупна и тешка Бекманова фигура учинила ми се готово предимензионираном, као Диреров Свети Јероним у изби. Нисам знао да ли је усамљеност која је из њега зрачила део његове бити или је проистицала из несигурности и угрожености тих времена. Дошао је да се посаветује о својој изложби у Винтертуру и да ступи у везу са пријатељима своје уметности. Једна од тема нашег разговора била је и лондонска изложба. Хоће ли она моћи да успе, будући да је све што је немачко тада паушално поистовећивано са националсоцијализмом? Није постојала само политичка, него и естетичка баријера: из Париза потекла и у Лондону такође присутна традиција француског сликарства. Мени је изгледало важно да и друге вредносне скале, сем медитеранске културе, уздигнем до свести људи.

Радећи на студији о модерној немачкој уметности, био сам прибележио нека питања о Бекмановом стваралаштву и сада, оклевајући, почео да их гласно изговарам. Поглед на сликарево закопчано лице показао ми је да га таква питања раздражују.

„Речи спадају у ваш занат, оне оптерећују визуелне представе сликара, везују га и стешњавају.“

„Постоји ли могућност да се гледаоцу олакша приступ, да се откључају потајна врата ка вашим делима?“

Приносећи устима чашу са вискијем насутим на комадиће леда, хладно помирљивим гласом сликар рече замишљено:

„Кључеви, боже мој, кад бих их имао. Гледајући може се доспети у дубину, па ипак никад довољно дубоко.“

У једном тренутку који нисам очекивао и који се мени, заборавном човеку, утиснуо у сећање, Бекман рече:

„Сликање је мука и испуњење уједно. Пред платном осећам одговорност за судбину света.“

То је смисао његових речи, мада је могућно да су – пре тридесет година изговорене и пренесене из бележака – гласиле још мало друкчије.

На своме триптихону Одлазак створио је 1933. године, у доба наступа хитлеризма – још пре Пикасове Гернике – најстрашнији алегорички приказ људске драме нашег времена: свирепост и терор фашизма.

Када сам из шпанског грађанског рата дошао у Швајцарску, донео сам Жану Мисару поздраве од његовог сина Шарлија, кога сам срео на теруелском фронту. Мисар, директор фабрике аутомобила Џенерал Моторс у Билу, разишао се у свађи са сином, када му је овај саопштио да одлази као добровољац у шпански грађански рат. Шарли је нестао једног јутра, не опростивши се са оцем.

Није стизала никаква вест која би умирила очеву немирну савест. Да ли је још жив, или је са горким мислима погинуо у далекој туђини? Моја посета била је празник за родитеље, и када су сазнали да своје белешке прикупљене у Шпанији хоћу да уобличим у књигу, љубазно су ми понудили пријатељску кућу у Евилару за боравак. Ту је настала књига Шпанија између смрти и рађања.

У току месеци у којима је књига расла продубљавало се пријатељство са Мисаром. Он је хтео да упозна не само појединости рата него и политичку, социјалну и историјску позадину шпанског збивања. Тако је, поред моје књиге, настала и друга, коју је Мисар писао кришом. Звала се Novae и показала да је он поред мене усвојио дијалектичко гледање марксизма. Директор и члан управе великог капиталистичког предузећа, организације швајцарског крупног капитала, састављао је сада дубокосежну студију о настанку новца, капитала и моћи у грађанском друштву.

Једног дана Мисар је дошао кући, носећи шапирографисано циркуларно писмо, брошуру која се бавила седећим штрајком радника у Француској, са предлозима припремних мера за Швајцарску, које би унапред осујетиле такву радикалну акцију. Прочитавши ту брошуру, увидео сам њен значај за швајцарске раднике.

Поред све симпатије, Мисар је оклевао да ми преда тај спис. Био је копиран у ограниченом броју, мислим у дванаест примерака, за чланове управе, и обележен натписом „строго поверљиво“.

„Ако овај спис не дате ником из руку, позајмићу вам га на један дан“, рече. Похитао сам са списом руководиоцу швајцарских синдиката и ми смо се удубили у стратегију швајцарских индустријалаца.

„Неопходно је потребно да ми оставите овај спис“, рече он, „може да буде од пресудног значаја за припремање будућих штрајкова.“

„Ако га ником не покажете, и само за једну ноћ – дајем вам га“, рекох.

Сутрадан је он цитирао делове из тог списа на међународном митингу синдиката у Паризу. Запажен говор. Штампа и радио распростирали су га даље.

Укочени од запрепашћења чули смо за тај обрт у Билу, на радију. Неколико часова доцније послат је телефонски позив секретаријата индустријске управе свим имаоцима поверљивог списа, са захтевом да га сместа врате секретаријату.

Телеграфисали смо, телефонирали у правцу где смо слутили да се налази. Стигли смо га радиотелеграфским путем у возу из Париза у Цирих, па смо његову маршруту могли да скренемо на Бил. Дочекали смо га на станици и вратили спис пре него што су то учинили сви чланови организације индустријалаца. Можда су неки били отпутовали, али – крупни индустријалци нису имали ни немирну савест ни страх, нису пожурили.

Роман о новцу је објављен. Жан Мисар ступио је у Социјалдемократску странку Швајцарске.

У јесен 1939. године саставио сам мали спис: Добра и лоша управа Амброђа Лоренцетија, која је са мојим потписом и потписом мог пријатеља Волфганга Лангхофа, глумца и аутора књиге о концентрационим логорима На Западу нешто ново, прокријумчарена у фашистички Трећи Рајх. Издавачко предузеће Емила Опрехта омогућило је штампање, неко други транспорт. На првој и последњој страници биле су репродуковане зидне слике Лоренцетијеве у Сијени, а неколико редова уметничко историјске садржине камуфлирани су политички текст.

На повратку из Цириха у Југославију седели смо са Штефаном Цвајгом и Албертом Еренштајном у једној кафани на обали Луганског језера. Била је то једна од оних црних ноћи које трују душу. Говорили смо о слому цивилизације и културе у Хитлеровој Немачкој, о безнадном положају интелектуалаца. У тужном ткању тог ноћног разговора остало је уплетено једно сећање. Претресали смо драгоцено дело Вирџиније Вулф, и не слутећи да ће је понижавања и безнадност, неколико година доцније, отерати у драговољну смрт.

Можда је – мада ја то тада још нисам уочио – у Штефану Цвајгу већ било нечег од оног горког очајања које ће га на крају тог путовања покренути да напусти свет који му је постао туђ. Његов благ, пробран начин изражавања био је у супротности са скептичним тоном песника Еренштајна, чије прастаро људско лице, избраздано тугом, још и данас гледа у мене из усамљености његове смрти. Није се убио као Цвајг, Толер, Тухолски и Клаус Ман, али га је ипак убила иста свирепа бруталност збивања у том времену.

Недавно сам примио плакат великог формата, послат у Београд – најава изложбе која је приређена у Цириху 1973, Од Бихнера до Брехта – Цирих као егзил литерата. Плакат је начињен од фотографија бегунаца из контрареволуција и фашистичког пакла. Изложба је почињала са Георгом Бихнером, песником, који је пребегао у Швајцарску. Гоњен и угрожаван, Бихнер који је формулисао славни летак: Смрт палатама, мир колибама, потражио је 1936. године азил у Цириху. Годину дана пред смрт настали су ту, грозничаво написани Леонс и Лена, Пролеће и најзначајнији позоришни комад Војцек.

Многе генерације, од Бебела до Лењина, од Хервега до Брехта тражиле су прибежиште у Швајцарској. Хајнрих Ман, који је 1933. године до последњег часа у Берлину позивао на уједињење Социјалистичку и Комунистичку партију Немачке, плакатом који су потписали и Кете Колвиц, Алфред Деблин и Алберт Ајнштајн, искористио је швајцарски азил као пролазну станицу. Узбуђен и у конфликту савести стајао сам пред тим апелом хуманистичке солидарности. У оном часу крајње невоље више није могао да делује. Било је прекасно.

Томас Ман, његов брат коме је одузето немачко држављанство, довршио је своју трилогију Јосиф и његова браћа у Киснахту, на Циришком језеру, где сам га посетио две године пред његову смрт; Волфганг Лангхоф, који се спасао из концентрационог логора, написао је у Цириху своје Moorsoldaten, први роман о нацистичким логорима, који је код нас објављен под називом На Западу нешто ново. Добро пријатељство повезивало ме је са Лангхофом.

Са Хансом Рихтером, који је заједно са Марселом Дишаном, Мен Рејом и Хансом Арпом 1916. године основао рани дадаистички клуб у Цириху, радио сам текст и сценарио документарног филма, који је прављен по мојој књизи, а тако се и звао: Освајање неба. Ханса Рихтера, чији су рани апстрактни филмови мене већ у двадесетим годинама у Берлину фасцинирали, сретао сам поново у разним периодима живота: последњи пут смо заједно посетили Ханса Арпа, вајара и поету, у његовом атељеу у Локарну. Био је већ веома стар и помало несигуран. Тек кад сам поменуо Софију Тојбер-Арп, његову покојну жену и значајну уметницу, оживео је прохујали час у Медону код Париза. Тада ми је Арп причао о души својих објеката: „Личе на изданке из клице природе. Налазе се између ствари и човека. Између биљке и сна. Ако их поставим на морску обалу, пролазници ће поверовати да су их морски таласи тако уобличили.“

Роберт Јунг данас добро познати писац, футуролог, промовисан је у Цириху за време своје емиграције, али је због прекршаја забране рада интерниран. После рата написао је књигу Будућност је већ почела, која је годинама била парола пуна наде. Али мрачна стварност показује раздор у дијалектици историје. И о егзилу литерата у Цириху говорили смо захвално и критички. Швајцарска нам је пружила склониште, па га ипак укинула. Прихватала је избеглице и ипак – трагично – понеке изручила фашизму.

Требало би поменути још многа имена, оцртати лица мртвих и живих: скептична, безнадна, верничка, танкоћутна, равнодушна, страсна – читаву галерију, једнолику и отуђену, која је постала светлотамни орнамент. Стотинак лица гледа ме са тог плаката. И моје је међу њима.

ДОВИЂЕЊА У ОКТОБРУ

Генерална проба фашистичког оружја одржана је у Шпанији. Затим је Хитлер узео Аустрију, Судете, окупирао Чехословачку и припремао се за рат против Пољске. Угрожени народи су ова збивања пратили у страху и неизвесности.

Алберт Еренштајн, покушао је, из Њујорка, да организује моје бекство у Сједињене Америчке Државе. У бризи за мном и мојом породицом, побудио је Томаса Мана да нам пошаље ефидевит – улазну дозволу. Захвално се сећам Еренштајна, тог знаменитог песника – експресионисте, који је увек помагао својим пријатељима, а сам морао да умре у њујоршкој болници за убоге. Никад га више нисам видео. Нисам путовао у Америку. Прогањан од војнофашистичког режима, живео сам дуго у туђини. Био сам избегао, када је отпочео талас терора. Сада је дошло време да се вратим у Југославију.

Три датума била су за мене значајна: 25. март 1941. године када је југословенска влада Цветковић-Мачек потписала пакт са силама Осовине; 27. март, када је опозиција са групом официра, понесена жељом народних маса, оборила владу и поништила пакт. Одазивајући се позиву Радничке странке, народ је пролазио градским улицама извикујући паролу „Боље рат него пакт“. Био сам присутан.

Два дана пред бомбардовање растао сам се са Лизом и са кћерком. Када су се залупила врата на аутомобилу којим су се одвезле, видео сам Лизино лице, бледо и прибрано. Безнадно сам изговорио: До виђења! а помислио: Никад више. Или можда ипак, једног октобра?

Тако је настао наслов књиге коју сам написао по завршетку Другог светског рата, а за коју сам забелешке прикупљао на дугом путовању кроз логоре фашизма. Мој пријатељ Сима Караоглановић носио их је за мене на убитачним зимским маршевима, све до Београда. „До виђења у октобру.“

Шестог априла извршено је фашистичко бомбардовање за одмазду, које се сручило на Београд.

Попео сам се још једанпут на пети спрат, у свој избомбардовани стан на Гунђулићевом венцу. Врата су била изваљена, само један цртеж, који ми је поклонио Макс Хунцикер, пријатељ из Цириха, лепршао је на промаји. Представљао је младог пастира како ослушкује обећање великог света. Скинуо сам посетницу са врата и пошао у касарну на Бањици, потражио своју јединицу и утонуо у сиву униформу рата.

Када је влада од 27. марта са малим краљем и двором емигрирала, ми смо се у одступним борбама повлачили кроз Србију све до Босне. На једном брежуљку изнад градића Грачанице испразнио сам своју торбу, поцепао писма и документа, избрисао прошлост. Церемонија опрезности пред заробљавање. Генерал Калафатовић већ је потписао капитулацију. Националне супротности, социјална неправда и војна надмоћност непријатеља окончале су овај деветодневни рат.

Када је Хитлер кренуо у поход на Совјетски Савез, Титови партизани ступили су у акцију и прихватили одбрамбену борбу коју нису повели генерали.

Упорне, добро вођене и храбре партизанске групе, које су срасле у Народноослободилачку армију, везивале су велик број немачких моторизованих дивизија, отежавале и успоравале офанзиве у Русији.

Били смо заробљени и заборављени. Добро сам знао да је то судбина многих, у хиљадама барака заробљеништва. У земљи бодљикаве жице житељи су били све бројнији. Понижени, обесправљени и изгубљени припадали су свим расама, народима, узрастима и поколењима. Хоће ли се икад поново отворити капије логора? Дошло је време да се помишља на бежање!

Лишени завичаја лежали смо у голим баракама, без заштите, усамљени, без трага, у замрачењу убитачне, непрестане глади.

Па ипак водили смо борбу, не само против немачке логорске команде него исто тако против својих реакционарних генерала који су, убеђени у Хитлерову коначну победу, пактирали са нацистима и повратнике слали на пут, да у Југославији заједно са квислинзима спрече народно ослобођење.

Било је стотине хиљада југословенских ратних заробљеника у Немачкој, са којима смо – захваљујући уложеној енергији и политичкој вештини успели да се повежемо. Помоћу кришом склепаних радио-апарата били смо обавештени о збивањима с ону страну бодљикаве жице. У стразбуршкој тврђави имали смо чак и малу отпремну станицу.

Очекивали смо устанак у Немачкој, хтели смо да му се прикључимо и да га подупремо. У ту сврху устројили смо и неку врсту арсенала оружја које смо већином узимали од немачких војника упућиваних на фронт, у замену за злато, кафу или дуван.

Шпартана хартија заробљеничке поште личи на пругасто одело робијаша. И саме речи у тим писмима, које брижљиво прегледају цензори, личе на робијаше.

Али, има понекад и других писама.

Праћен стражом, пошао сам са групом заробљеника до поштанског одељења логора. Приспели су дуго очекивани пакети. Немачки војник – цензор, раскида немарно пакет, који је са љубављу спремљен и истреса све на гомилу на сто, проверавајући садржај.

Односећи пакет у бараку, био сам пун очекивања. У последњем писму назначено је да ће мармелада у том пакету бити нарочито укусна. На кревету почнем да тражим. На једном крају густе масе мармеладе напипам грумен. Је ли то писмо? Право нецензурисано писмо? Али, нисам ништа нашао сем једне шљиве. Разочаран мрвим хлеб и претражујем места где би нешто могло да се сакрије по тајном кодексу заробљеника. Али, било је узалуд.

Пада ми на памет да мало боље загледам шљиву. Само једна једина шљива. Ваљда то има неког смисла. И заиста, уместо коштице у њој је била Лизина златна бурма.

То је била последња ствар од материјалне вредности коју је имала. Мислила је на могућност бекства. Да ми буде од помоћи.

По неки пут су тако стигле и вести. Вести од другова, упутства партије; вести надања и смрти.

Тако је стигла вест да ми је брат стрељан. Седамнаестог јула 1941. године пао је као једна од првих жртава. У тупом очајању вукао сам се сатима дуж бодљикавих жица оснабришког логора. Можда ми је у тим горким часовима постало јасно да његова смрт значи крајње и најдоследније јединство идеје и стварности његовог живота. Из увек исте унутарње нужности да успоставим јединство теорије и праксе, решио сам се на бекство из заробљеништва.

Било би корисно када би неко из руководеће групе у овом логору доспео у домовину да тамо поднесе извештај о раду и циљевима ратних заробљеника. Ми смо се осећали као војска у позадини непријатеља која још није у довољној мери увршћена у план народноослободилачке борбе. Ја сам знао немачки језик, обичаје ове земље, многе њене градове и људе. Ако је ико могао да изврши овај задатак, то сам био ја. Решено је да предузмем бекство.

Биле су потребне многе припреме: скројити грађанско одело, фалсификовати исправе, побринути се за човека који ће ме заменити на зборишту приликом прозивке.

Незапажен, уврстио сам се једног јутра у колону сивих заробљених војника који су одвођени на рад. Оставили су за собом логор, куле стражаре, и кренули путем преко поља ка радном месту: требало је подићи нов логор за нове, непознате становнике. У рову сам се преобукао у цивилно одело, везао кравату.

На одређеном месту била је пресечена бодљикава жица. Првобитна замисао била је да се на том месту провучем, пузећи пређем поље, дочепам се ивице шуме и тамо ишчезнем.

У тренутку кад сам тај план хтео да извршим, учинио ми се сумњив. Свака тачка ограде од бодљикаве жице види се надалеко. При сваком окретању главе вребао би ме војник на стражи. Чак и кад бих успео да изиђем из ограђеног простора, остао би незаштићен комад пута преко поља. Не само војник, него сваки пролазник уочиће бегунца.

Све се ово збива у једном једином тренутку унутарњег разјашњења. План направљен без увиђаја на лицу места, био је неупотребљив. Ако одложим бекство и увече се вратим у логор, мој је ауторитет пропао. Додуше, сви би разумели и прихватили рационалне разлоге. Али у дубини душе остало би неодредљиво осећање да ме је паралисао страх.

Одједном, и са свом сигурношћу видим пред очима друкчији покушај. Пут на који у току многочасовног просуђивања са пријатељима нико није помислио. Пут који би свакако био одбачен при трезвеном већању. То је био пут интуиције. Мирно и одлучно пошао сам право према стражару, који је равнодушна лица стајао испред рампе на капији. У његовим бледуњавим очима блеснуло је нешто као неспокојство или чуђење. Љубазно сам му климнуо главом, као да имам да му поверим неку поруку, и подигао десну руку на уобичајени поздрав. Рампа се дигла. Тихо, са унутарњим узбуђењем, идем уским путем ка друму и затим скрећем према ивици шуме.

Заробљеништво беше обала за бродоломнике рата. Ма колико злехудно било, оно им је стварало неку њихову заједницу. Сада сам напустио добро познату свакидашњицу; иступивши из заједнице био сам сâм у непријатељској земљи.

Тек што сам се неколико минута удаљио од логора, кад неки Хитлеров омладинац наиђе у сусрет и испитивачки ме одмери. За појасом му се клатио кратки нож дворезач. И овог пута сам покушао да се дечаку пријатељски насмешим. Али, имао сам осећај да га мој осмех није убедио.

Пред самом ивицом шуме стигла ме је војна патрола на бициклима. Већ сам помислио да сам изгубљен. Штета, тако брзо. Радо бих бар једном прошетао улицама. „Легитимацију!“, разабрах капларов глас. „Ви сте канда из логора? “ „Радник на повратку у Француску“, чух себе како то изговарам мирним гласом. Дуго и сумњичаво загледали су моју исправу. Печати су зналачки направљени, све појединости тачно израђене. Очигледно задовољавају. Ноге су ми као од олова, срце бучно бије у помамној радости. Гледам за патролом; први испит је преброђен.

На овом месту нећу моћи да испричам шта се све догодило: на оснабришкој станици, где ме је легитимисао гестаповац, у возу на далеком путу, на меком, кожом пресвученом седишту, заваљен и први пут после две године наспрам неког женског створења, међу цивилима који се пењу у воз или силазе…

Код Еупен-Малмедија морали су сви да напусте воз на граници и да са својим пртљагом пешке превале кратак комад пута. Појединачно смо прилазили гестаповској контроли. Воз на перону малог предграђа већ је хуктао чекајући путнике.

Моја исправа која је дотад тако изврсно функционисала сада ме је издала. Било је довољно да је положим на сто. „Опет жути“, рече гестаповац. „Печати су добри, али ваше обавештење је застарело. Погледајте и сами“, и показа ми неку плавкастосиву хартију. То је боја овог дана.

Те ноћи био сам са једним пољским бегунцем у истој ћелији. Уза се није имао другу исправу осим фалсификоване. Није могао да докаже идентитет и, као многи у сличном положају, постао је жртва психозе шпијунаже. Ујутро су га одвели, рекоше ми да је стрељан.

Ја сам сачувао своју лимену значку са бројем 19966 и ознаком Офлага. Могао сам да докажем да сам заробљени официр у бекству. Одведен сам у један сабирни логор за неизлечиве бегунце, логор за заробљенике ухваћене у поновљеним покушајима бежања. Назвали су га „Високом школом за бекство“. Свуда, у самицама, у заједничким баракама, по нужницима зидови су били ишарани упутствима за бежање, цртежима граничних прелаза и знацима за опасне клопке и бесне полицијске псе. Командант логора пружио ми је руку и рекао са пруском коректношћу: „Ви сте као официр извршили своју дужност. Часно је бежати. Моја је дужност да вас чувам. Одавде више нема бежања.“

На путу у сабирни логор замолио сам стражара који ме је водио кроз стари царски град Ахен да пођемо заобилазним путем поред катедрале. Зачуђен, питао ме је шта ће ми та стара црква. Побожност? „Па ионако ће вас стрељати“, рекао је мимо.

Хтео бих претходно да видим то знаменито уметничко дело романтике о којем ми је причао мој отац. За стрељање остаће још увек довољно времена.

Из заробљеништва сам се вратио у првом транспорту. Стигао сам у земљу која је много препатила, у којој је много било разорено и која је претворена у градилиште. Нису само хетерогене силе многонационалне државе кочиле складни развој, већ и антагонистички, спољно-политички притисци.

Тешко да би икоја друга личност осим некадашњег металца и партизанског генерала Тита издржала таква оптерећења.

Изградња социјалистичког друштва на слабо индустријализованој, претежно сељачкој основи, захтевала је проширење класичних марксистичких представа о савлађивању капитализма на највишем ступњу развоја.

Био сам прочитао Одисејев повратак дому свом и научио да је у стварности свако враћање пуно неизвесности. Свет се изменио, пријатељи нису више ту, жена и другарица која ме чека – је ли остала иста? А ја сâм? Умотан у огртач заробљеништва, са ознаком КГФ на леђима, опкољен принудним представама изазваним свешћу да нисам био присутан, да нисам довољно учествовао у збивањима у земљи, покушао сам да пустим да ме понесе необуздани талас оптимизма оних дана.

Лизу сам затекао у собици која је била тако тесна да сам морао изнети мачку која је ту нашла прибежиште да бих нашао место за себе и моје тешке чизме. Кћерка је тих недеља била на радној акцији у задоцнелој берби кукуруза, непосредно иза сремског фронта.

Било је невероватно и загонетно да смо обоје још живи, да смо пребродили заробљеништво, окупацију и опасности од Гестапоа, да смо слободни и опет се нашли да заједно отпочнемо нов живот.

„Немој постати министар“, рече Лиза. „Сад смеш да будеш писац.“

Када су мирнодопске прилике то допустиле, посветио сам се југословенској историји и историји уметности, откривајући изнова за себе ову земљу. На путовању кроз тада још рањене пределе и градове, моја жена и ја правили смо белешке за једну замишљену књигу путописа, која је затим објављена, најпре у Београду, а потом у Швајцарској, Холандији и Немачкој, под насловом Југославија, мала земља међу световима. Имали смо у виду наш положај, између моћних групација великих сила у прошлости и садашњости, између грчке и римске експанзије, келтских, германских, хунских и монголских сеоба и најезда. Између западњачких и исламских инвазија. Имали смо у виду супротност католицизма и православља, хришћанства и богумилског учења. У току ове године појавиће се та књига у издању Gondolat (Мисао) у Будимпешти.

Писао сам монографије о савременим југословенским уметницима, о сликарима Петру Лубарди, Крсти Хегедушићу, Габријелу Ступици и Марију Прегељу. Књигу о југословенској скулптури и књигу о наивним уметницима у овој земљи. Средњовековна проблематика подстакла ме је да напишем књиге Фреске и иконе у Србији и Македонији, и Стећци (ово дело саставио сам заједно са Алојзем Бенцем). У жељи да проучавамо богумилску уметност, путовали смо кроз шуме и поља Босне и Херцеговине, ка некрополама словенско-хришћанске и јеретичке, наивне сликовности.

Мада сам се у послератним годинама углавном бавио уметношћу Југославије, увек сам учествовао и у токовима светске уметности. Добио сам задатак да издам књигу о савременој египатској уметности, па сам у ту сврху отпутовао у Египат. Са висине, на којој смо летели, могли смо разабрати сребрнкасто светлуцање Нила и нежнозелене пустињске оазе на окерастој равни велике пустиње. Али, главни мој доживљај биле су гробнице у Долини краљева. Дубоко усечене у стене, представљају удобне станове смрти. Станишта мумија, постала су јединствени музеји драгоцених уметничких дела, призори некадашње свакидашњице, рада, лепоте, и ритуала, портрета фараона и њихових жена, и свих предмета који су човеку потребни за вечни живот. Из јаре летњег дана сишли смо у хладни свет сеновитих гробница. Камени мир египатске пластике води ка граничним областима пролазности. Народ Египта се дубље него било који други уживљавао у смрт.

Поред гробнице краљице Хатшепсут, жене и сестре малолетног Тутмосиса II, храма у стенама Дер-ел-бахри, размишљао сам о тој владарки, која је уместо ратних похода водила мирне експедиције у далеке земље. Хатшепсут је своју делотворну историју уклесала у високи обелиск. Када је 1380. године пре наше ере била свргнута, њен наследник покрио је те написе и издавао њена дела као своја. Име краљице Хатшепсут пало је у заборав. Док није пре неколико деценија време раскинуло камени застор, насађене плоче су отпале и историјска истина је дошла на видело. Грчка реч за истину Aletheia значи нескривеност. Колико обелиска и других споменика историје носе још лажне податке и чекају час истине. Те вечери, када смо уз дим цигарете и пару чаја покушавали да објаснимо што смо доживели, мој сапутник рече: „Нема истине, нема ничег сем непрекидног стварања митова. Историју пише онај који има моћ. Од антике до данас. Тако ће и даље бити. Истина у историји остаће за увек утопија.“ Можда ипак и на овом плану има напретка, кажем. Сазнање о историји је елемент саме историје. Процес бесконачног приближавања спознаји релативних истина. Окренути ка будућности, оштрије видимо проблематику превазиђене историје. Као што историју уметности наново и критички формулишемо, и повест човечанства биће поново писана. Занимао ме је утицај ваневропских култура на Модерну. Писао сам о уметности Блиског и Далеког истока, о значају јапанских сликара Хирошиге, Утамара и Хокусаија, и о утицају кинеске и јапанске калиграфије на западноевропску уметност. Истовремено су ме узбуђивала актуелна збивања на Далеком истоку. Као увек, осећао сам повезаност уметности, живота и политике.

Да сам био млађи, можда бих отишао у Вијетнам да видим и схватим стварност. Овако ми је остала само могућност да учествујем у догађајима из даљине. У књизи Вијетнам овог часа, која је штампана у Немачкој Демократској Републици, објавио сам есеј Герника и Вијетнам. Ту пише: „Велико искуство патње и разарања у Вијетнаму може, транспоновано у уметничко дело, као Герника Пабла Пикаса, да дирне у савест човечанства. Сазнање и потресност уметничке визије – ма колико беспомоћно и слабо изгледали према насилничком апарату техничког варварства – носе собом упорност наде. У томе почива нужност духа: да делује и да поставља знаке…“

Млади човек путује у свет, крстари даљинама, учи, прихвата, акумулира знања а понекад и ратује. Старији се више концентрише на свој рад. Стварно путовање замењује екскурзијама мисли. Када се сталожи, употпуњује оно што је раније сањао и видео. Али ипак још увек верује да се свет мора и може променити. Иако не преко ноћи.

У разговору са Екерманом Гете је рекао: „Свет се не креће тако брзо ка циљу како смо ми то замислили. Увек има ретардирајућих демона, који се свуда наметну и супротставе – тако се може говорити да има напретка – али се креће врло полако…“

ГРАДИ СЕБИ ЛИКА

Никад нисам чезнуо за прошлошћу, ни туговао за „добрим старим временима“. Ујутро, кад се пробудим, окренут сам према свему новом, непознатом. Радознао.

У књизи Градитељи модерне мисли написао сам: „Будућа цивилизација биће социјалистичка или је уопште неће бити.“ То сам написао пре много година па и данас мислим тако.

Жан-Пол Сартр тачно је и убедљиво формулисао значај уметности у борби за социјализам: „Исказујући своје мисли речима, писац формулише нацрт једног бољег друштвеног поретка којем вреди тежити. Он апелује на читаоца да се залаже за нужне промене. Прихватање писане реч није пасиван процес, као осветљавање фотографске плоче. Проналажење смисла захтева од читаоца стваралачку сарадњу. Читање је усмерено стварање, накнадно проналажење и продубљено доживљавање.“

Сартрово деловање, можда не као философа него као друштвене личности, често ми се чинило узорним. Особито његово учешће у револуционарној акцији. Понекад су његови духовни кораци били бржи него што је околина била спремна да га прати у стопу. Достојна поштовања је његова интелектуална снага да делује у заједници, а да се при томе не одрекне себе.

У разговору, у башти Удружења књижевника у Београду, питао сам га како оцењује савремену књижевност. Сартр је без оклевања одговорио:

„Берт Брехт је, верујем, најзначајнији песник и писац позоришних комада наших дана“.

Приликом моје посете 1953. године у Ерленбаху код Цириха, Томас Ман је рекао: „Готово научна нужност допушта предвиђање да развој људског друштва тежи социјализму...“ Тим речима посведочила се његова хуманистичка далековидост, израсла из грађанске културе.

Јула 1959. године пружила ми се прилика да песника Вилијама Фокнера сретнем у Њујорку, код његовог издавача. У то време радио сам на једном есеју о Фокнеровим делима и посебно ме интересовао његов стваралачки метод. Али, он није желео разговор о проблемима естетике. Интересовали су га социјални проблеми, судбина Црнаца у Сједињеним Америчким Државама. Када сам му ипак поставио питање, рекао је: „Пишем, јер ме заокупља судбина људи, јер осећам њихове јаде. Разуме се да сам читао Пруста и Џојса. Али, то за мене више није важно. Настојим да уобличим токове искуства свести, како би она стекла трајност. Све је сада, разумете ли? Јучерашњица неће сутра бити нешто што је већ прошло, а сутрашњица је почела пре три хиљаде година…“

Видим пред собом угласту и снажно развијену главу Фокнера, мало нагнуту напред, тршаве обрве, тамне оквире над застртим прозорима, несиметричне, као да је десна обрва под правим углом уздигнута према проседој слепоочници:

„Биле су ми потребне три деценије да напишем причу о породици Сноуп“, рече.

Трилогија Село – Град – Замак обухвата процес распадања феудалног друштва на америчком Југу, продирање почетних капиталистичких производно-трговинских и животних односа. И напослетку, искрсавање радништва које се већ формира. У последњем тому Фокнерове трилогије, главна јунакиња Линда сажима се у симбол: борац у Шпанији, затрпана експлозијом бомбе и оглувела, враћа се у родни град и делује као комунисткиња међу црним обалским и пољопривредним радницима и њиховом децом. Линда је једна од најпотреснијих револуционарних женских ликова савремене литературе. Званична Америка трудила се да превиди то позно дело овог значајног писца.

Помињем Томаса Мана и Фокнера, та два интензивна гласа познограђанског романа. Дух и савест се удружују и показују нужност и незауставност социјализма на помолу.

Обојица припадају напредној култури нашег времена. У дому Револуције живе, за мене равноправно, Маркс и Ајнштајн, Лењин и Пикасо.

 ***

Откако мислим свесно, ја живим са уметношћу. Ако се изложбе на којима сам сарађивао, и књиге које сам написао посматрају као странице на мом путовању кроз живот, схватиће се да су уметност и политика два тока која прате мој животни пут.

Изложбом Модерна немачка уметност, на којој сам 1938. сарађивао, и у књизи која је под истим називом објављена поводом те изложбе, брањена је слобода уметности и показана мрачна мржња и незналаштво нацистичког система. Мислим да сам у тој студији први пут рекао да су, поред Пикаса, сликари Паул Кле и Василиј Кандински саопредељивали нову уметничку епоху.

За време изложбе Педесет година модерне уметности, 1958. године у Бриселу, када сам био члан ужег одбора, постао сам свестан да се смелост и величина европске Модерне могу разумети и дефинисати само уз присутност доприноса такозваних примитивних и уметности ваневропских народа.

Године 1962. објављена је, у издању Нолита у Београду и код M. DuMont Schaubergа у Келну, моја књига Пустоловине модерне уметности, која је четири године доцније, у проширеном облику, изашла у Њујорку код Harry N. Abrams-а. Та књига је, у суочавању архаичних, примитивних, далекоисточних, преколумбовских, афричких творевина и творевина Океаније са делима Модерне – показала утицаје светских култура на нашу уметност и нашу свест.

Изложба Светске културе и модерна уметност, која је поводом Олимпијаде приређена 1972. године у Минхену, преузела је многа моја суочавања и поређења. Приређивачи су ме позвали да напишем уводни есеј за каталог изложбе. У њему је садржана синтеза дугогодишњих проучавања, па и покушај налажења перспектива за будући пут уметности.

Безмало сви правци уметности у последњих стотинак година, од импресионизма до енформела, преузели су елементе духа и поступка азијске, или такозване примитивне уметности.

Ревизија европоцентричног посматрања уметности обухвата довођење такозваних неразвијених народа у видно поље културе и уметности. Ознака „неразвијени“ може се, међутим, односити само на привредну, техничку и научну област, а не и на уметничко стварање.

На подручју духовне и уметничке релевантности, ваневропски народи су природношћу и сликовношћу својих уметничких творевина постали инспиратори модерне светске уметности.

Није безусловно потребно да се, попут Гогена, напусти Европа у потрази за детињом сликовитошћу. И у честару модерне цивилизације могу се открити извори исконског.

У деценијама крупних преображаја може се на силницама модерне уметности запазити стално, све јаче интересовање за стваралачку делатност коју називамо „уметност наивних“.

Пошто сам се, изложбама и књигама, залагао особито за ту уметност, осећам се одговомим за њену необуздану популарност, која понекад напушта област уметности и наивне уметности.

Под утицајем Вилхелма Удеа, који је открио Анрија Русоа, доживео сам исконску сликовност наивних, и не предузевши путовање у Африку или Океанију. Заједно са својом сапутницом Лизом саставио сам књигу Анри Русо и његово дело, која је објављена у Немачкој Демократској Републици и у Мађарској.

Године 1958. у Кнок Зуту, у Холандији, шест година доцније у Бојманс музеју у Ротердаму, и у Националном музеју модерне уметности у Паризу, учествовао сам у приређивању првих међународних изложби наивне уметности, а ове године припремам и организујем светску изложбу наивне уметности у Минхену и Цириху.

Настављање фигуративног сликарства у веку кибернетике вршиће се, уколико се то може предвидети, претежно средствима светлости и покрета. За епоху после Пикаса можда ће Буњуел, Куросава и Антониони бити навођени као фигуративни уметници великог формата. Оно што је досад фиксирано једино језиком штампане књиге, или бојама на сликаревом платну, сада се уноси у људску свест и помоћу нове инструментације филма и телевизије.

Само наивни – чини ми се – моћи ће, несвесни сопственог ограничења, наставити да своје, у покрету заустављене, детиње-откривачке приче сликају у слободној конкуренцији са телевизијом и филмом.

Крај уметности у веку науке? (разуме се, са знаком питања) назвао сам једну књигу која кризу грађанског друштва анализује са гледишта уметности. Мислим да се примичемо крају индивидуалистичког века, а самим тим завршава се и занатско-индивидуалистичка продукција уметности. Оно што данас посматрамо на изложбама као уметничка дела јесу завршне и ивичне појаве цивилизације. Узак круг стручњака и посебно заинтересовани бави се уметничким објектима последњих деценија. Ни антиграђанске и антиуметничке акције те уметности не скривају њену осамљеност и пометњу.

Тешко разумљиви опити и семантички замршени уметнички искази свакако ће увек бити могућни и потребни. Али, уметност двадесет првог века биће окренута масовној публици. Већ и тривијална и популарна уметност последњих деценија, која себе назива „поп-арт“, „нова фигурација“, „фотографски реализам“ или „уметност наивних“, показује тенденцију да премости јаз између стваралаца уметности и оних што се интересују за уметност. Међутим, ни ова уметничка испољавања немају друштвену силу носивости. Нису нужна за живот, као стан и храна. И она имају особине украса, увесељавања, забаве и игре. Она су пропратне појаве развоја.

Друкчија уметност, која пробија уске границе стручњака и говори свим људима, већ је на путу. Њена производна средства одговарају модерној апаратури електронског века, а изражавају се – мада још неспретно и непотпуно – најдалекосежнијим медијима филма и телевизије, слике која се креће и говори. Та уметничка средства омогућују – као у архаична времена – утицај на свест и развој људи. Таква уметност може опет постати важна као насушни хлеб. При преуређењу друштва на новим основама, уметности припада важан задатак да поставља нова мерила вредности егзистенције и да, први пут у историји, говори милионима људи. Стваралачка машта, која се досад испољавала у појединачним културама, може се сада изражавати у бојама и облицима предела из свих делова света.

У уметниковој свести се, поред укидања граница између појединих родова уметности, укида и раздвајање времена као и територија. Омогућена је синтеза свег доживљеног, једна уметност без граница.

 ***

У издању Нолита излази ове године (1974) моја књига Јединство света у визији уметности, збирка есеја која даје синтетички поглед на кретања уметности, њене метаморфозе и перспективе.

Обрадовао сам се, кад су ме уредници Нолита обавестили да – како су рекли – у знак моје седамдесетогодишњице објављују један за мене значајан рукопис. У предратном Нолиту изашла је прва књига коју сам написао.

Ову моју најновију књигу посвећујем Павлу Бихаљију – не само брату и пријатељу већ и оснивачу Нолита. Нека буде тако. Иако ни једна улица још не носи његово име, његово деловање остаје дубоко повезано са именом Нолита. Павле Бихаљи је стрељан од фашиста већ 1941. године ради снаге мисли и књига, које је он реализовао и упутио међу људе у глуво доба предратне Југославије.

Друга књига, Гради себи лика, која ове јесени излази у Швајцарској је критичка историја главних токова цивилизације и културе, гледане кроз оптику и стваралаштво ликовног језика.

Формула старог завета каже: „Не гради себи лика.“

Очовечење почиње прекорачењем библијске забране: да се не окуси плод са дрвета познања. Јер, познање има активно значење изношења на видик, учествовања у одговорности за свет, суделовања у његовом мењању.

Потребно је скинути светачке ореоле и погледати каква је глава и каква мисао уистину под њима; испитати говоре пророка и вођа религија и режима. Хоћемо да створимо нову слику богова, људи и света. Помоћу научне дијалектике треба обавити ревизију историје, изнова написати уџбенике. Па и сопствено Ja просветлити рендгенским зрацима критичке свести.

Био је крај септембра 1971. године. После неколико напорних недеља дневног и ноћног рада у љубљанској штампарији, пошао сам на одмор и пропешачио долину Моравије, путевима и стазама. Још видим пред собом зелени пашњак са коњима што пасу испред тамне кулисе јелових шума. Стајали смо пред траговима неке колибе. Време и олује, можда и људи који су искористили дрво у распадању, срушили су ту колибу. Остао је само правоугаоник некадашњег пода, који је подсећао на нацрте концептуалне уметности. Оквир у који је природа укомпоновала живу слику бујне коприве и ижђикале папрати. Трагови ишчезавања и неочекиваног растења на забаченом станишту.

На том месту и у том тренутку јавила се у мени помисао да пишем хронику свог живота. Јер и живот личи на кућу, пуну светлости и боје, драматичну понекад или пак испуњену тихом и стваралачком хармонијом. Док једног дана њен становник не мора да оде, а кућа размишљања да ишчезне. Остане само оквир сећања. Живот, савладан и прекинут у исти мах.

Ово што сам у осам наставака прочитао у позни час, то су први записи, подсетници за један рад који тек хоће да буде написан: Путовање живота.