Историја
Ко је убио Благоја Паровића: Један од примера кафанске историографије и њених помагача
субота, 21. нов 2026, 09:40 -> 10:53
Благоје Паровић, политички комесар XIII Интернационалне бригаде у грађанском рату у Шпанији, погинуо је током Битке за Брунете, 6. јула 1937. године. Тако је, барем, гласила званична верзија догађаја. Након колапса социјалистичке Југославије, усталила се нова „званична верзија“ према којој су Паровића убили саборци, југословенски комунисти, чиме је Јосип Броз уклонио незгодног такмаца у прљавој игри за првенство у Комунистичкој партији Југославије . Та верзија је на крају ушла и у историографију. За убицу је проглашен Влајко Беговић.
Ове јесени навршило се деведесет година од оснивања Интернационалних бригада у Шпанском грађанском рату. „Шпанци“ су у социјалистичкој Југославији имали посебан статус и чинили су, због свог међународног искуства и познавања језика, својеврсну окосницу југословенског дипломатског кора, док су војне вештине стечене у Шпанији претходно користили да постану руководећи кадрови у партизанској борби. Шпанија је прерасла у битан мит, а њен антифашистички рат постао је увод у централни мит саме Југославије – Народноослободилачки рат и социјалистичку револуцију.
Несумњиво најзначајнији „Шпанац“ који ту револуцију није дочекао, ако је судити по званичној политици сећања социјалистичке Југославије, био је Благоје Паровић, обућарски радник из Невесиња, који се уздигао до ранга политичког комесара XIII Интернационалне бригаде и погинуо током Битке за Брунете, 6. јула 1937. године. Тако је, барем, гласила официјелна верзија догађаја.
Након колапса социјалистичке Југославије усталила се, међутим, нова „званична верзија“ према којој су Паровића убили сопствени саборци, односно сами југословенски комунисти. Та верзија је на крају ушла и у историографију.
Вероватно најбољи резиме „нове званичне верзије“ налази се у књизи Косте Николића „Мит о партизанском југословенству“:
„После хапшења Милана Горкића југословенски комунисти, добровољци у интернационалним бригадама, на конференцији у Барселони изјаснили су се против Титовог преузимања ЦК; за вођу партије изабрали су Петка Милетића, а за организационог секретара Благоја Паровића. После тога оптужени су за ‘троцкизам’, а Паровић је убијен под још увек неразјашњеним околностима 6. јула 1937. у близини једног села код Мадрида. Према раширеној сумњи, убијен је од стране југословенских ликвидатора, уз одобрење НКВД-а, јер се успротивио Титу, али за такве претпоставке још увек нема озбиљних доказа. Паровићево тело изложено је у бази интербригадиста у Мадриду, а сахрањен је на мадридском гробљу Фуенкарал. Након смрти Благоја Паровића, на његово место постављен је Масларић, као представник Титовог ЦК КПЈ.“
Иако се у овом одељку књиге не наводи ни један извор којом би се потврдило ни мање ни више него дванаест изнесених тврдњи, ова верзија се, у последњих четрдесетак година, усталила као нови стандард, редовно понављан преко булеварске штампе, интернет портала, у публицистици и на друштвеним мрежама.
Она није потекла од Николића, који ју је само најконцизније сажео, али јесте постала део својеврсног ритуалног помињања чак и у академској историографији. Стога ову тврдњу, у мање-више истом облику, срећемо, између осталог, у радовима Предрага Марковића, Јожета Пирјевца и Немање Девића.
Фактографија
Проблем са овим обиљем храбро изнесених и научно непоткрепљених тврдњи у научној монографији је што практично ни једна од њих није тачна.
Почиње се од узрочно-последичне везе према којој је „после хапшења Милана Горкића“, Благоје Паровић „убијен под још увек неразјашњеним околностима 6. јула 1937. године“. Међутим, Милан Горкић је ухапшен 14. августа 1937. године, дакле након што је Благоје Паровић погинуо. Другим речима, питање ко ће бити нови секретар партије није било отворено у тренутку када је Паровић убијен у боју с франкистима. То већ само по себи доводи у питање целу структуру приче која се даље развија.
Даље, Милан Горкић није био никакав „вођа партије“, како се то имплицира за Петка Милетића као његовог тобоже наследника, него њен генерални секретар. Модел по којем се руководство партијом дели између организационог и политичког секретара (у ком је потоњи заправо „вођа партије“) није постојао од 1932. године. Сам Горкић 1936. године у Москви формално постаје генерални – а не политички или организациони – секретар Комунистичке партије Југославије.
Откуд онда ту „конференција“ у Барселони? Она је, према записнику, одржана 3. августа 1938. године. Дакле, заиста након хапшења и убиства Милана Горкића у СССР-у, али такође и у тренутку када је Благоје Паровић већ био мртав тринаест месеци, тако да је тврдња да је он у Барселони изабран за организационог секретара у најмању руку надреална. Поред тога, записник конференције показује да се дискусија на „конференцији“ итекако вртела око ухапшеног Горкића, али да на њој нису помињани ни Петко Милетић ни Благоје Паровић.
Поред тога, сам назив „конференција“ је натегнут: радило се о састанку проширеног партијског актива на ком је разговарано о сукобу Божидара Масларића са групом шпанских бораца, на којем није донесена ни једна једина конкретна одлука, а камоли нека која би била формално обавезујућа за целу партију. О будућем руководству се није одлучивало. За троцкизам, тачније, за штићење троцкиста, оптуживан је једино Божидар Масларић.
Дедијерови „Нови прилози“
Како је онда дошло до ове приче, и како је она на крају тријумфално покорила и историографију и историјско сећање?
На ово питање одговорили смо колега Владан Вуклиш и ја у чланку „Мушке фантазије: Смрт Благоја Паровића“, објављеном у тематском зборнику Института за новију историју Србије „Југословенски добровољци у одбрани Шпанске републике“.
Све је почело од двојице публициста, Владимира Дедијера и Пере Симића.
Дедијер је још 1981. године у својим „Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита“ изнео теорију да је Паровић „ликвидиран“, и то на основу усменог сведочења Николе Ковачевића Чудновског, бившег шпанског борца и ибеовца, који није учествовао у Бици за Брунете, иако је Дедијеру тврдио да је лично видео Паровићево тело након битке.
Дедијерова књига је одмах (и оправдано) дочекана на нож од стране историјске струке. Већ 1982. године изашла је књига у којој су се на Дедијеров рад критички осврнули истакнути историчари попут Петра Качавенде, Пере Дамјановића, Венцеслава Глишића, Душана Биланџића, Ивана Катарџиева, Мирољуба Васића и Душана Бибера. Међутим, то књизи није одмогло, напротив.
У времену када је почињала разградња Титовог култа и социјалистичке идеологије, овакав напад струке наизглед је само помогао популарности Дедијерове књиге. Не постоји ништа лоше у довођењу у питање уврежених догми и раније неупитних историографских знања – под условом да се то ради професионално, а не дилетантски. Међутим, процес који је покренуо Дедијер књигом препуном фактичких грешака и непроверених тврдњи био је само назнака даљег развоја догађаја.
Осумњичени Влајко Беговић
Перо Симић, који ће први у Москви прегледати коминтерновски досије Јосипа Броза Тита и неких других југословенских комуниста, такође ће се према материјалу који је сакупио односити аматерски и тенденциозно.
Као можда најтрагикомичнији пример овога вреди навести његову тврдњу да је „открио“ Титов нови псеудоним, Сверчевски, јер је у материјалима нашао извештај Валтера Сверчевског о југословенском комунисти Владимиру Ћопићу. Притом очито није знао да се најпознатији пољски шпански борац, а потом генерал Црвене армије, звао Карол Сверчевски, и да је у Шпанији био познат као Генерал Валтер.
Управо Симић ће причу о Благоју Паровићу зачинити детаљем да га је наводно убио Влајко Беговић, обавештајни официр Интернационалних бригада.
Симићев „доказ“ да је Беговић убио партијског друга састојао се у субјективној тврдњи да је Беговић фотографисао мртвог Паровића, а то је урадио из таквог угла који, према Симићу, „показује да је снимак направљен не из пијетета према том човеку већ понајвише да би се доказало да је задатак извршен“.
Остало је сасвим небитно то што је Беговић био не само обавјештајни официр него и прагматичан документариста и пасионирани фотограф. Он је током рата снимио, по сопственом признању, око две хиљаде фотографија, које су деценијама служиле као прворазредан визуелни извор за историју Интербригада, са мноштвом локација, ситуација и људи, живих и мртвих.
Само током Битке за Брунете, Беговић је направио већи број снимака, укључујући десетине снимака погинулих војника, као и једног мртвог коња. Дакле, или је Беговић вансеријски ефикасан атентатор или је једноставно фотографисао поприште битке након њеног завршетка.
Када је у питању поменута фотографија, она је објављена у књизи „Наши Шпанци“ из 1961. године, под уредништвом Алеша Беблера. Симић тврди да је управо због те фотографије ова публикација „имала озбиљних проблема да угледа светло дана“.
По чему то закључује? По томе што је година издања 1961, а штампана је у марту 1962, што је невероватан аргумент човека који је 35 година радио као новинар и који је због тога морао понешто знати о типографији и штампарству. Иста фотографија је објављена у зборнику „Шпанија 1936-1939.“ из 1971. године, у којој је Беговић један од уредника, а фотографија мртвог Паровића илуструје управо Беговићев мемоарски текст.
Лажни сведок Никола Ковачевић Чудновски
Но, како у свакој лажи постоји и зрно истине, оправдано се поставља питање: откуд уопште ова прича? Шта је навело шпанског борца и информбировца Николу Ковачевића Чудновског да Дедијеру уопште саопшти информацију да је Паровић убијен?
Откуд трач о Влајку Беговићу као убици?
Наравно, изјава Ковачевића може се једноставно отписати као освета човека који је, иако ветеран Октобарске револуције, након 1945. године скрајнут, а затим и заточен на Голом отоку.
Међутим, то није довољно. Прича о Паровићевом убиству није имала чињенично упориште, али је зато имала упориште у једном другом трачу старом сада већ деведесет година, који је кроз време попримио размере које шпански борци нису могли ни да замисле.
Са Ћопићем у Шпанији
Благоје Паровић је од 1932. до 1936. године био члан тзв. „Привременог руководства“ КПЈ, односно тријумвирата који су са њим сачињавали још Милан Горкић и Владимир Ћопић, и у ком је Горкић, иако најмлађи, као већ искусни ветеран коминтерновске бирократије, уживао највећи ауторитет.
По свим доступним изворима, сарадња Горкића и Паровића била је срдачна и професионална. Трзавице у руководству, којих је било, пре свега су се дешавале на релацији Ћопић-Горкић. То је ескалирало 1936. године, када је Коминтерна пресекла, стала на страну Горкића и формално га потврдила као генералног секретара КПЈ. Са Горкићевим руководством блиско и лојално сарађивао је и нови члан Политбироа Јосип Броз, тада звезда у успону задужена за реорганизацију партије у Југославији.
Када су се, 1937. године, Паровић и Ћопић истовремено обрели у Шпанији, Паровић је био Горкићев човек од поверења који га је обавештавао о Ћопићевом расположењу према руководству и о томе да ли на било који начин покушава да подрива Горкићев ауторитет међу шпанским борцима.
Паровић је добио и полузваничну функцију представника КПЈ при Интернационалним бригадама, којој ће се Комунистичка партија Шпаније и руководство Интербригада противити. Но, упркос томе, организациона структура партије заиста је у некој мери постојала и међу раштрканим борцима по шпанским фронтовима, који су формално, у том тренутку, били потчињени хијерархији КП Шпаније.
Горкићев пад
Ситуацију је наглавачке окренуло хапшење Горкића у Москви током Велике чистке, под лажним оптужбама за шпијунажу, о чему су интербригадисти сазнали већ у јесен 1937. године. Та новост створила је нелагодну атмосферу страха и сумње. Постављено је логично питање: ако је генерални секретар шпијун, зар није могуће да и било ко други може бити шпијун?
Уследио је опрез према „горкићевцима“, односно свима који су се могли сматрати за блиске сараднике ухапшеног бившег генералног секретара. Тада је у Шпанији већ постојала група југословенских добровољаца, углавном придошлих из СССР-а, који су сматрали да Југословене треба држати подаље од борби и припремати их за будући антифашистички рат у Југославији и остатку Европе. Међу њима је био и Ковачевић Чудновски, а Тито и Божидар Масларић, Паровићев де факто наследник на месту партијског представника, те људе су у преписци критиковали за дефетизам и избегавање дужности, и називали их „повратницима“.
Било је само питање времена када ће, у својим сумњама, „повратници“ доћи до логичног закључка: ако је генерални секретар, који је слао људе у Шпанију, био шпијун, да ли их је слао у Шпанију намерно, да погину?
Тако се, управо међу тим људима, по први пут појавила идеја да је Паровић, ако не директно убијен, онда намерно послат у Шпанију од стране Горкића да погине. Иако међу Горкићем и Паровићем није било сукоба, зашто човек, који је по њима сад већ без сумње био шпијун, не би урадио тако нешто?
У кулоарима
Прича коју је ширила група „повратника“ остала је као трач у кулоарима. Деценије су пролазиле, и Чудновски је напокон добио прилику да своју страну приче каже Владимиру Дедијеру. Он је и поменуо да је Паровић убијен, али није ни на који начин за то окривио Тита. Међутим, ко се 1981. године, осим шачице историчара, сећао ко је Милан Горкић.
У међувремену, на дневном реду био је задатак рушења култа личности. Ако је „неко“ решио да Паровић мора да буде убијен, онда је то био, логично, не неки анонимус који је водио партију тридесетих него Јосип Броз Тито лично. Под плаштом иконокластике, социјалистичка иконографија само је обрнута наопачке, те је Тито уместо свемогућег позитивца постао свемогући негативац.
Међутим, и у тој атмосфери постојали су људи привржени историјској истини. Када је Дедијер тврдњу о томе да је Паровића убио Влајко Беговић по налогу Тита објавио у „Политици“ 29. априла 1990. године, уследио је деманти који је 6. маја, на истом месту, објавио Милорад Гончин.
Гончин је већ тада истакао очиту чињеницу да Дедијеров мотив за тобожње убиство Паровића по Титовој жељи не пије воду јер је Горкић ухапшен након Паровићеве погибије, па никаквог ривалства за место генералног секретара није могло бити.
Гончин, истини за вољу, није био историчар, али није то био ни Дедијер. Додуше, Дедијерова верзија догађаја заживела је, а Гончинова врло проста контра-аргументација заборављена је.
Слобода медија може да значи слободу објављивања разних страна исте приче, али која ће прича заживети не зависи од тога ко је фактички у праву него чија изјава говори оно што већина жели да чује, у складу са идеолошки постављеним смерницама у друштву.
Политикоцентрична парадигма историографије
Можда најинтересантнија (а за нашу историографију и највише поражавајућа) јесте чињеница да поменути чланак који смо написали ја и колега Вуклиш није открио ништа ново о смрти Благоја Паровића. Иако је чланак унео у причу неке нове изворе и генезу мита, чињеница да је Паровић заиста погинуо у боју са фашистима никада није била под озбиљном сумњом.
Ако је сваком ко је макар површно погледао ову тему јасно да Паровић није могао да буде Титов ривал за преузимање партије након Горкићеве смрти – због једноставне чињенице да је Паровић умро пре Горкића – онда то значи да они који су писали о томе и репродуковали митове нису имали интерес стицања нових научних знања, него интерес стварања одређене идеологизиране слике о комунистичком покрету кроз моралну дискредитацију личности које су га водиле.
Професионални историчари нерадо ће признати, јер тиме признају инфериорну позицију науке, да су кроз историографију већ од осамдесетих година 20. века струјали таласи ослобођених страсти и разузданих фантазија. Потоње генерације историчара стасале су у клими нове идеолошке хегемоније, под којом су нову историјску свест кројили непрофесионалци.
Осврћући се на Перу Симића, који је „центрирао слику Тита око фигуре агента Коминтерне и денунцијанта“, Тодор Куљић је упозорио како овакав однос према комунистичкој прошлости „не би заслуживао пажњу да га не уоквирује доминантна политикоцентрична парадигма историографије“.
Тим горе, јер су и слика и оквир пречесто саткани од неистинитих тврдњи.
Иако су публицисте као што је Симић историчари најчешће одбацивали, често су и сами некритички преузимали њихове тврдње, те тако учествовали у креирању историографских наратива скројених од митологема.
Другим речима, сами историчари пречесто помажу ширењу „кафанске историје“.