Историја
Ко је био Јурај Шпилер по коме је настао лик Шицера из Малог Рита: Банатски крволок, жртва црвеног терора
уторак, 17. нов 2026, 08:39 -> 18:50
Иза једног од најупечатљивијих негативаца југословенске кинематографије стајао је стварни човек – Јурај Шпилер, шеф полиције у окупираном Банату, организатор масовних хапшења, мучења и стрељања партизана и родољуба. Његови злочини током Другог светског рата послужили су као историјска подлога за лик немилосрдног Шицера, кога је у култној серији „Салаш у Малом Риту“ играо Миодраг Радовановић Мргуд.
Спорни налази државне „Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944.“ (након говора краља Петра преко Радио Лондона, осам месеци пре краја рата), коју је 2009. при Министарству правде установила Влада Србије, а у циљу истраживања размера такозваног „црвеног терора“ партизанских ослободилаца 1944-45. године, остају тачка сажимања бројних тегоба које је српском друштву од деведесетих наовамо нанео пројекат ревизије историје Другог светског рата.
Када је комисија којом су руководили историчари Срђан Цветковић и Слободан Г. Марковић, члан Крунског савета, под патронатством државног секретара Министарства правде Слободана Хомена (тренутно у бекству, оптужен за крађу 8.449 југословенских одликовања и 541 тубус из магацина некадашњег СИВ-а, данашње Палате Србије), изашла у јавност са списком шездесет хиљада поименично пописаних жртава, доскора доступним на званичном сајту Министарства, наратив о исправљању историјских неправди скривљених револуционарним терором брзо је кренуо да се урушава под теретом контрадикторности и неодрживости изнетих доказа, на које је у својој скрупулозној анализи указао историчар Милан Радановић.
Испоставиће се дa не само што безмало половину овим путем идентификованих жртава НОВЈ на територији Србије чине немачки војници и фолксдојчери, припадници немачке националне мањине у знатној мери нацификоване под окупационим режимом, него је међу укупно петнаест хиљада српских имена (четвртина пописаних) Комисија на списак уврстила и ноторне злочинце из квислиншког апарата, чак и самог Светозара Вујковића, шефа бањичког логора, који је стрељан после, по хладноратовским поставкама антикомунистичке историографије, несумњиво монтираног Београдског процеса.
Нашло се ту места и за „банатског касапина“ Јураја Шпилера, нацистичког поглавара тајне полиције, такође посрбљеног унутар ревизионистичког наратива о „невиним српским жртвама комунизма“.
Шпилер је у популарној култури заживео кроз лик инспектора Георга Шицера, негативца Диклићевог и Бауеровог „Салаша у Малом Риту“, који је по њему начињен.
Ко је био историјски Шицер?
Јурај Шпилер родио се 1900. у Загребу, у хрватској малограђанској породици чиновника која се селила од Карловца до Вуковара. Млади Јурај стасавао је у доминантној клими државне идеологије југословенства, која је обележила прве године новонастале краљевине: био је активан у Певачком друштву „Штросмајер“ и планинарским дружинама, као и присталица самосталаца. У Загребу 1923. дипломира, а 1927. докторира право.
После очеве смрти, напоредно са студирањем, радио је као надничар, како би помогао свом брату и осморо сестара. Па ипак, материјалне неприлике које је доживео у усијаној друштвеној атмосфери после Обзнане нису га приближиле радничком покрету, већ напротив, определиле за полицијски позив будног, окретног и на све спремног стражара поретка старе Југославије.
У Загребу је, као шеф свих одељења јавне безбедности, провео пуних једанаест година на првој линији одбране личног режима краља Александра и испекао инспекторски занат.
У борбама против усташких диверзаната током Велебитског устанка озбиљно је рањен, па ће до краја живота храмати на једну ногу, а године 1935. награђен је Орденом Светог Саве. У истрагама против усташа истицао се по томе што је ухапшене после саслушања избацивао кроз прозор своје канцеларије на спрату.
Први ратни месеци
Преко предстојничких фотеља у Крижевцима и Винковцима пут га је 1939. године, уочи европске катаклизме, довео до положаја заменика управника јавне безбедности у Новом Саду. Без обзира на то што је у Војводини благовремено изградио мостове према немачким обавештајним структурама одавно инфилтрираним у Културбунд, које је извештавао о наредбама и покретима југословенских трупа, априлски слом затекао га је у незавидном положају: власти НДХ биле су му за петама као старом непријатељу.
Одмах по запоседању Новог Сада Хортијеве снаге изводе га на стрељање у касарни на Футошкој улици. Преживео је јер се након рањавања у шаку правио мртав и пошто се за њега заузео Сеп Јанко, председник Културбунда и мали фирер немачке етничке групе у Југославији, који је команди Гестапоа за југоисток гарантовао за поузданост тог провереног прогонитеља комунистичких илегалаца, чувара бивше државе преобраћеног у петоколонаша какав је окупационој управи био неопходан.
Тако је, прикљештен тренутним тензијама између мађарских реваншистичких аспирација за читавом територијом Војводине и амбиција немачке мањине за успоставом властите подунавске државице, униформни полицијски службеник Јурај преко ноћи променио име и постао Георг, а презиме Шпилер почео да пише по немачком правопису.
У Великом Бечкереку
Међу истакнутим припадницима предратног Културбунда био је и Франц Рајт, коме је у мају 1941. поверено организовање полицијске службе у окупираном Банату, са седиштем у Петровграду. Град је током окупације променио име у Велики Бечкерек, односно Грос Бечкерек (Großbetschkerek).
У августу у Бечкерек стиже и Георг Шпилер и преузима руковођење градском полицијом, а потом и Одсеком јавне безбедности.
Налик на врсно написаног лика у крими-филму, Шпилер није био класични надзорник реда који просто реагује на субверзију, већ је Команду јавне безбедности, односно полицијску Префектуру у Великом Бечкереку, премда једва говорећи немачки, на сопствену иницијативу полицијски васпитао, устројио као контрагерилску силу образовану да искорени народноослободилачки покрет у Банату, који је букнуо у лето 1941. године.
Петровградски, Меленачки, Куманачки, Мокрински, Драгутиновачки, Кикиндски и Александровачко-карађорђевачки партизански одреди, основани током јула 1941, извели су низ диверзија, напада и саботажа усмерених против окупационе власти и привреде, укључујући паљење жита, чиме су рушили илузију о непобедивости Трећег рајха.
Jедан од првих великих успеха Шпилерове полицијске делатности у окупираном Банату био је хватање Серва Михаља, политичког секретара Окружног комитета КПЈ за северни Банат и једног од организатора првих партизанских одреда у Војводини. Немачка окупациона полиција трагала је за њим још од маја, због чега је живео у илегали.
Недуго по доласку у Велики Бечкерек, Јурај Шпилер успео је да открије склониште Серва Михаља. Михаљ је ухапшен и подвргнут вишенедељном мучењу, али није одао своје сараднике. Крајем августа пребачен је у Бањички логор у Београду, а средином септембра 1941. стрељан у Јајинцима.
Збор полицијских агената
Врх копља нацистичке страховладе у Банату чинио је Збор полицијских агената, звани Ударна група (Stosstruppe), борбена формација од пар десетина прекаљених, полууниформисаних полицајаца наоружаних машинкама, митраљеским одељењем и једним лаким минобацачем, коју је у акцијама блокада села и чишћења терена предводио лично Шпилер.
Меленци, Куманово, Елемир, Александрово нека су од места најтеже пострадалих у таквим рацијама и казненим походима Шпилерових агената, који су за собом остављали десетине наводних јатака убијених у циљу застрашивања цивилне популације.
Све провале већих размера против комунистичке илегале Шпилеру су пошле за руком захваљујући разрађеном систему директних доушника притајених у партијским редовима, које је успео да уцени и заврбује за далекосежни обавештајни рад на партизанским ћелијама и базама, попут Петра Алдана, панчевачког курира који је у клопку одвео чак и своју сестру Лидију, или Радослава Грујића, чије је тобожње бекство из затвора пажљиво инсценирано, након чега би ударна група агената, унапред испланирано и по правилу са одложеним дејством, насртала на кључне тачке организације народноослободилачког покрета.
Шездесет рутинских техника мучења забележили су преживели са Шпилерових саслушања, као што су печење коже под пазухом ужареним металом, пржење екстремитета на пећи, кидање ноктију након потапања у прокључалу воду, драње коже, сољење рана, унутрашње повреде и струјне ударе у пределу гениталија.
Када је септембра 1941. штабни наредник Хајне, припадник немачке војне жандармерије, био очевидац бруталног мучења ухапшеника у Шпилеровом затвору, о томе је поднео пријаву немачкој Крајскомандантури. Сазнавши за ту пријаву, Шпилер је Крајскомандатури доставио извештај у коме је објаснио да се ради о опасном комунисти, који није никако хтео да призна своју кривицу:
„У овом случају није реч – како то тврди г. штабни наредник Хајне – о садистичком начину саслушавања, него само о погодном пружању помоћи окривљеном у сврху да се овај може што тачније и што лакше, те исцрпније сетити својих дела… Овом извештају додајемо још: да ми боље познајемо менталитет овдашњег народа, а нарочито комуниста, него штабни наредник Хајне, па Вас умољавамо да наредите Вашим потчињеним да се не мешају у тежак посао полиције приликом докучивања комунистичких банди. Штабни наредник нека не жали ово људско ђубре, него нека се у оваквим приликама увек сети својих мртвих другова који су морали млади умрети далеко од своје домовине мучки убијени од оваквих креатура. Ако смо морали да прихватимо овакве методе саслушавања – оне су се до сада показале као најуспешније – имамо зато важне разлоге и тиме служимо немачком народу и општој ствари.“
Смрт Жарка Зрењанина
Сплетом бизарних околности, захваљујући бившој курирки, професорки Зорки Рокнић, која је на своју руку била решила да се партизанима освети за губитак мужа у борби, у првим новембарским данима 1942. Шпилеров одсек је у вршачком селу Павлиш лоцирао Жарка Зрењанина, покрајинског секретара који је био на челу свих устаничких одреда у Војводини.
Наређено је да се ништа не предузима док Шпилеров збор не запоседне терен око села: како не би узбунили Зрењанинову пратњу, сутрадан су агенти, под окриљем ноћи, пешке опколили заселак и са пар пушкомитраљеза успоставили кордон.
Пошто партизанима није пошло за руком да слањем извиднице са фењерима збуне Шпилерове људе и омогуће извлачење, до зоре је постало јасно да ће се борба, према партијској директиви да се комунисти не предају живи, водити до последњег даха.
Жарко Зрењанин је пао изрешетан док је бацао ручну бомбу на агенте, а његов друг Страхиња Стефановић, са којим је заједно чекао позив на прво заседање АВНОЈ-а, извршио је потом самоубиство да не би био ухваћен.
За потребе састављања извештаја и надајући се одликовањима, Шпилерови људи потом су извели спектакуларан бомбашки јуриш на празне објекте и на фотографији позирали са лешoм црвеног генерала.
Зорка Рокнић, која им је огрнута у немачки шињел показала Зрењаниново склониште, после рата јавно је стрељана на вршачком тргу. И она ће 2017. бити рехабилитована као невина жртва партизанске репресије.
Смрт Жарка Туринског
Идуће зиме 1943. Шпилер је повео хајку на Жарка Туринског, заменика командира војвођанских одреда притајеног у кући Гордане и Душана Тапавичког у Бечкереку, који је већ пробао да изведе атентат на њега. Од два часа по поноћи 3. јануара, вод од дванаест агената, предвођених Шпилером и полицијским префектом Баната Францом Рајтом, провео је у заседи на обали Бегеја. У свитање је Шпилер покуцао на прозор дома Тапавичких.
Претрес је протекао уредно све док нису зашли у гостинску собу, где их је Турински дочекао пиштољском паљбом. Рањен у руку, Шпилер се повукао иза врата дворишне собе, на шта је Турински откорљао ка њему ручну бомбу. Бомба је експлодирала и још једном ранила у руку Шпилера, али и Рајта.
Пуцњава је потрајала више од три сата, Турински се очајнички бранио, све док шеф локалне испоставе Гестапоа, СС поручник Карл Памер, није наложио да се отпор пошто-пото сломи. Кућа је запаљена, Турински убијен, а кућевласници потом сместа погубљени.
Након ове акције СС генерал Август Мајснер је Шпилера одликовао Крстом за ратне заслуге I класе. У образложењу је стајало:
„Др Шпилер се са изванредном марљивошћу и стручним знањем посветио истраживању и егзекутивном искључивању комунистичког покрета. При томе постигнути успеси и бројност хапшења досежу резултат вредан пажње у српском простору. Ове резултате др Шпилер постигао је не само неуморним детаљним радом и примерном ревношћу, већ нарочито безобзирним личним учешћем у акцијама, при којима је и рањен. Др Шпилер се примерним схватањем службе и повећаном активношћу супротставио активној делатности комунистичких кругова, која се у последње време појачала, при чему је било недеља у којима је скоро сваке ноћи спроводио успешне акције.“
Панчевачка рација
По Шпилеровом признању, најжешћи отпор на који је у својим акцијама наишао пружен је у рано пролеће 1942. током препада у панчевачком предграђу Топола. Опкољени у кући, чланови Окружног комитета КПЈ за јужни Банат Борислав Петров, његова сестра Јелисавета и Славко Томић, три сата су одолевали сили од стотинак агената.
На поратном саслушању Шпилер је описао шта се десило пошто је опкољене позвао да се предају:
„После неколико минута уследио је одговор: из куће је отворена ватра из пушака и пиштоља, а кратко време после тога избачена је на улицу четвороугласта направа, напуњена експлозивом, на којој је горео фитиљ. Ова пуцњава и страховита експлозија која је потом уследила биле су јасан одговор оних који су се налазили у кући. Борба која је тада почела трајала је пуна три часа. У кућу је пуцано из свих врста ручног оружја, а сем тога бацане су и ручне бомбе, неколико пута и више њих везаних заједно. Отпор оних у кући био је непрекидан и огорчен. Пуцали су из пушака и бацали ручне бомбе. Тек када је приземље куће било изрешетано мецима и ручним бомбама, они су се повукли на таван и одатле наставили отпор. Он, међутим, није дуго трајао, нестале су им бомбе, па их више нису бацали. Пошто је кроз више отвора убачена на таван већа количина ручних бомби, а сем тога готово цео кров био разбијен ватром из митраљеза, отпор је престао.... Када сам се са органима полиције и неким немачким војницима, након престанка отпора, попео на таван, пред нама се пружио следећи призор: крај оџака лежали су један до другог два мушкарца и једна жена, од којих је један мушкарац био мртав, а други и ова жена тешко рањени. Сви су имали на себи многобројне ране од метака и ручних бомби. Било је очито да су се борили све док нису од задобијених рана потпуно изнемогли. У непосредној близини до њих биле су на земљи три цедуље, величине 10 пута 15 центиметара, на којима се видело да је с узрујаношћу било написано: 'Ми умиремо за слободу народа'. На све те три цедуље био је различит рукопис, па се према томе видело да је сваку од њих написало друго лице.“
Никада не дознавши за судбину мужа, истог тог пролећa, деветог маја, у Јајинцима je стрељана и Борина супруга, народни херој Олга Петров, описана као најтврдокорнија илегалка која је допала у руке Шпилеровој полицији. Рањену у рацији у Црепаји прве ратне године, њу је за новчану награду изручио комшија из родног села Баранде. До бесвести мучена и непокретна због скоро сагорелих удова, сопственом крвљу, пре смрти исписала је на зиду ћелије: „Поносно умирем за КПЈ.“
Шпилеров крај
Коначни слом Трећег рајха Шпилера затиче у Баварској, у америчкој окупационој зони, где се, подносећи исцрпне елаборате о новонасталим приликама у Југославији и свом искуству у сузбијању комуниста, у којима није крио ни структуру ни методе свог рада, у бекству пред југословенским инспекторима нудио западним службама за „општу борбу против комунизма“ и очекивану конфронтацију са Источним блоком, али без успеха.
Југословенском делегацијом која је трагала за ратним злочинцима на простору америчких окупационих власти руководио је потпуковник Андрија Пејовић. Након што је Шпилер лоциран, марта 1946. званично је затражено његово изручење, што је испрва одбијено. Тек јануара 1947. југословенској делегацији је дозвољено да га саслуша у заробљеничком логору Дахау. Испоручен је једанаест месеци касније.
Доскора господар живота и смрти у Банату, Шпилер је у канцеларију иследника ушао унезверен и паралисан страхом да ће му за недела, уместо коректног судског поступка, бити враћено истом мером. Па ипак, после изручења у Југославију ce изјаснио:
„Откуд знате да ме и та ваша народна власт неће узети у службу!? Господо, ја сам професионални полицајац, моје је да служим оног ко влада!“
Шпилер је на суду признао да је, као организатор и учесник, спровео 120 полицијских акција „чишћења терена“ током којих је ухапшено између 2.000 и 2.500 људи, од којих је део погубљен, а део послат у затворе и логоре. Детаљно је описивао такве акције у Куману, Идвору, Вишњићеву, Маргити, Самошу, Фердину, Војводи Степи и другим банатским селима, говорио о хапшењима, злостављањима и стрељањима талаца и партизана, као и о бруталним мучењима заточених у којима је и лично учествовао. Као шеф политичке полиције у окупираном Банату био је одговоран за стрељање 2.278 људи, док су кроз логоре прошле 10.224 особе, а 9.632 депортоване на принудни рад. Књиге о њему касније су написали Бранислав Божовић и Бранислав Максимов.
Врховни суд АП Војводине осудио је Јураја Шпилера за злочине почињене у служби окупатора. Обешен је у пролеће 1949. године, у дворишту истог оног затвора одакле је за време окупације сејао терор над родољубима, у граду који је већ понео име по Жарку Зрењанину, за чију је погибију био убеђен да ће докрајчити покрет отпора у Банату.
Исте те 1949. и Оскар Давичо објавиће поему Зрењанин, у којој се, кроз ново име града, успомена на епску судбину народног хероја преображава у свакодневне детаље људских пејзажа Зрењанина, града-хероја у ком све мање је туге.