Шта се чуло на 42. Београдском џез фестивалу: Витешка правоверност и субверзивни идеали

Изложен бројним искушењима, пред којима се уосталом непрестано налази свака угледна уметничка манифестација ма где у свету, решен да сагледа себе у пресеку дуге личне историје, али и да актуелним постигнућем достојанствено испрати путању оне креативне стреле што води ка будућности, Београдски џез фестивал је у свом управо окончаном 42. издању (21-24. октобар), у организацији Дома омладине Београда и под слоганом „Ушће џеза“, надмашио сва предвиђања.

Доказао је да се савремени џез тиче свих нас.

Класици џеза оживели су овде заједно са својим блуз учитељима, својом соул и рок децом, својим унуцима панкерима, хип-хоперима и електроничарима, као и са исконским етничким дамарима Индије, Шпаније, Пољске, Италије, Португалије...

Кроз укрштања са другим музичким формама, Београдски џез фестивал је из дана у дан, као на отвореном часу, демонстрирао како џез и даље има потентност која му омогућава да са лакоћом и оштрицом коментарише цео свет око себе.

Но, оно што је најдирљивије и најсмелије, оно што уздиже наш локални понос, јесте чињеница да су домаћи уметници – можда први пут од обнављања Фестивала 2005. године – са супериорним разлогом и задивљујућим подвигом стали раме уз раме са највећим џез ствараоцима данашњице. И показали своје магнетичне и опасне џез зубе, између којих су се могле видети древне џез реликвије и субверзивни идеали, витешко џез правоверје на једној страни, но истовремено и самоникло трагање за властитим утемељењем на оној другој. Сасвим налик Одисеју, чврсто привезаном за катарку, док га сирене опојно заводе шареном лажом могућих поп компромиса.

Е па, ово је било баш бескомпромисно.

Гладни лавови џеза

Уводно вече 42. Београдског џез фестивала (21. октобар) у Великој сали Дома омладине Београда отворио је Нонет Владимира Николовa, старог фестивалског знанца, који нас је својим најновијим ауторским делом не само изненадио, већ и помало запрепастио. Николовљев избор наших врхунских џез музичара средње и млађе генерације, као одлука да буду укључени у његов овогодишњи живи БЏФ подухват, показује не само префињен укус, већ и ванредну осетљивост за сарадњу једног вишег реда.

Николовљева композиција „Пре ратa“, између свих других, поседује тако управо онај омамљујући пулс који одушевљава слушаоца и разноси га у парампарчад. То је механизам подивљалих машина што се отимају контроли, апаратура виолентна, а ипак толико заносна.

Овде труба Ивана Радивојевића у екстази призива Мајлса Дејвиса, клавирски шкриљци Саве Милетића отржу се из гротла инструмента попут кише просутих драгуља, гитара Владимира Николова саопштава нам жарке идеје многим електричним језицима, док контрабасиста Милан Николић упреда наше мисли и сновиђења својим прстима у инструмент. Да и не помињемо Луку Игњатовића на алт саксофону, Кристијана Млачака на тенор саксофону, невероватног Ђорђа Кујунџића на баритон саксофону и бас кларинету, као и младог Матију Еветовића на тромбону.

Једном речју – гладни лавови џеза, нахраниће се овим комплексним јестивом.

Спиритуално чудо љубави

Блуз дива Ана Поповић, са својим америчко-италијанским бендом, доноси пак високу звучну категорију за себе (21. октобар). Давно беше када нас је блаженопочивши Џејмс Блад Алмер (1940-2026) у Погону (данас сала Американа) 2006. године на БЏФ-у повео у само срце блуза својом беспоговорно мушком џез-блуз визијом. Отуда је било сасвим природно да се, макар 20 година касније, Београдски џез фестивал присети личне блуз традиције и ода почаст најуспешнијем светском блуз уметнику са ових простора – величанственој Ани Поповић.

Шта рећи о овој рођеној звезди? Само толико да се из Београда храбро запутила право у постојбину блуза, те у Сједињеним Државама остварила каријеру поштоване ауторке, гитаристкиње и певачице. Када Ана, носећи о пасу гитару на којој доминира њено исклесано име, између својих перфектних сола свеједно пронађе времена да протресе прстима косу и успут поправи фризуру, ви у исти мах угледате и мајсторицу свирке и изузетно привлачну даму, која вам за тили час исприповеда сопствени животни пут кроз древна блуз предања, изнедривши однекуд ипак насмешено врело оптимизма и у најсетнијим сторијама.

Њена „Dwell on the Feeling“ као да доноси болно сећање на Џенис, још једну белу девојку која је померала границе блуза пре више од пола века. Џенис није свирала гитару, али би вероватно баш овако исто то чинила.

Анино љубавно писмо Лос Анђелесу у нумери „California Chase“, са својеврсном критичком оштрицом, опомиње на сијасет заблуделих душа и можда заувек изгубљених судбина у великом граду, док „Slow Dance“ призива у снази израза великанку Лусинду Вилијамс.

Ако већ њена „Dance to the Rhythm“ лансира публику до плафона, онда нам завршна „Sisters and Brothers“ приноси на дар спиритуално чудо љубави међу свим људима, на које нас музика – по мудрим речима саме Ане Поповић – стално изнова подсећа.

Треба само имати слуха да се у заглушујућој вреви садашњице овај крхки гласић поново јасно чује.

Протекло је сво злато дана

Тино Тракана наредне вечери (22. октобар) са поносом изводи своју италијанску репрезентацију на Велику сцену 42. Београдског џез фестивала. Као и у случају дувачке секције Ане Поповић, и сада уживамо у пуном сјају италијанске свирачке вештине и природности израза. Изузетан млади бубњар Филипо Сала и разиграни контрабасиста Ђулио Корини у својој међуигри плету мреже звукова и ритмова као позадину бујног џез растиња овог бенда.

Њихов „Surf on Neptune“, са незамисливим оргуљским инструментом у уснама и рукама Масимилијана Милезија, заиста очарава. Нумера „Gufo“, и дословно птичјим језиком испевана, са хумором и задивљујућим виртуозитетом блиста на тему како произвести музику од свега доступног, док је Ђуфреова композиција „The Train and the River“, филигранска квинтесенција америчке културе. Траканин Panorchestra доноси у својој скупној момачкој свирци данас толико ретку, једру жустрину и јединствено хипнотичко умеће Апенина.

Али, апсолутно ништа не може да се пореди са Робом Мазуреком у наставку исте вечери и његовим Chicago Underground Duom, са бубњаром Чедом Тејлором у друштву (22. октобар). Попут помахниталог племенског ди-џеја, Мазурек нас без паузе засипа врућим ритмовима и крицима своје пиколо трубе, те неком врстом божићне чегртаљке, па чак на врхунцу и извесне (чаробне) фруле, док нас Тејлор распамећује у једном паралелном колосеку збиље, нарочито када свира неку врсту успаванке на својој мбири.

Ово је – сада то сасвим сигурно знамо – била тек прва од неколико одушевљавајућих рок субверзија на овогодишњем Београдском џез фестивалу. Мазуреков наступ више је него ишта налик неком имагинарном перформансу иконе no wave-a Џејмса Ченса, још једне у вечност одбегле звезде авангардног панк џеза.

Док запева извесну индијанску песму, ратничку и сетну у исти мах, Роб Мазурек делује као какав откачени научник који не престаје да се поиграва својом цврчећом апаратуром, испоручујући јој наше експлодиране мозгове и уши као гориво. Диктатура његовог ритма ипак нас – са чудноватим примесама европске меланхолије – подсећа на то како је дефинитивно протекло све оно Траклово „злато дана“. Баш зато, Мазурекова музика испоставља се најзад као романтична и људски душевна, уз све практиковање неустрашиве драматичности. Овакав звук би вероватно и Душан Којић Која стварао и радо свирао данас...

Младић с трубом

Наш Иван Радивојевић наредне вечери (23. октобар) представља свој Квартет, са тенор саксофонистом Растком Обрадовићем као гостом. Тема његовог другог албума који се овом приликом публици даје на увид јесу – губици, али расан звук трубе и преплављујућа раскош састава сведоче много више о човековој снази да превазиђе сваки животни изазов, него о евентуалној парализи потиштености.

Иван Радивојевић, онај је младић с трубом који плени својом деликатном џез фантазијом. Оволико импресиван занос заиста нисмо са сцене Велике сале Дома омладине Београда чули још од дана Виџеја Ајера на овом истом месту 2013. године.

У Радивојевићевом квартету, генијалан клавирски допринос Андреје Христића са потресним и ониричним акордима, дискретан али далековид контрабас Бориса Шаиновића, мајсторско подрхтавање комплета бубњева под чиграстим дејствима Богдана Ђурђевића, те аутентична братска џез емоција Растка Обрадовића, ганули су нас до сржи и подигли на ноге.

Но, труба Ивана Радивојевића јесте коначно оно што додаје истинску моћ појединачним рукотворинама окупљених пријатеља. Његова бриљантна ауторска и интерпретативна експертиза светлости, наде и враћања људског бића праизвориштима смисла постојања, обележила је овогодишњи Београдски џез фестивал на најузвишенији начин.

Ода радости

Само мало касније, суочићемо се са запањујуће новом, самосвесном свирачком верзијом тенор саксофонисте Џејмса Брендона Луиса – у Београду обожаваног још од првог фестивалског сусрета 2015. године – са пост-хардкор легендама Фугази и виртуозним херојем гитаре Ентонијем Пирогом у друштву (23. октобар). Реч је о супер-групи The Messthetics и њиховом беспоговорном зиду звука, преко којег Луис изводи своје врлудаве импровизације без имало пардона.

Но, главно откриће овог експлозивног судара музичких титана представља управо гитариста Пирог, који својом гитаром кује и раскива коња по Месецу, док тутњећа ритам секција бенда Фугази (Џо Лели бас и Брендан Канти бубњеви) обезбеђују патину и звучно узлетање својим алтернативним педигреом.

Крици и кикоти саксофона, победоносне бравуре гитаре и мудри земљотреси баса и бубња – каква је само ово свепрожимајућа манифестација рок ослобођења била, какав само праштећи набој авангардног панка из идеала који још никада досад нисмо чули.

Hüsker Dü, Pearl Jam и Џон Фрушанте, сви заједно помешали су се у овој интензивној експедицији по историји најмодернијег звука нове ере. Права ода радости и оно најближе што ћете врхунском џез-гранџу икад прићи.

Медитативна потрага  

Португалски пијаниста Жоао Пауло Естевес да Силва уводи нас својим квартетом у завршно вече 42. Београдског џез фестивала (24. октобар). Са њим долази и медитативна џез потрага, спроведена поврх до танчина проживљених клавирских исказа и брундања супериорног контрабаса Родрига Кореие.

Далеко изнад, саксофон Џулијана Аргуељеса исписује са чедношћу сећања на свет из којег смо одавно изгнани, док Жозе Салгеиро дистингвираним цвокотањем својих бубњева растерују сваку запарложеност, чинећи звук не тегобнијим од таквог богатства вибрација, већ напротив, прозрачнијим, бистријим, лаганијим.

Полифона свирка João Paulo Esteves da Silva Quarteta племенито пружа Аријаднине кончиће тонова сваком члану, из руку оног другог, да би на врхунцу сви заједно радосно тумарали кроз лавиринте идеја, у отменој еуфорији инстинктивне музике тренутка. Њихово маштовито сценско савезништво враћа веру у џез као звук мисаоности и ретке лепоте.

Бестелесни пев клавира, слобода неслућених пространстава бубњева, јецаји фолклора у контрабасу и свечани ход саксофона, само су део џез чаробњаштва са којим се одавно нисмо сусрели на сцени Велике сале Дома омладине Београда.

Психоделија сада

Али, како је само мало касније Marquis Hill Blacktet Revisited (24. октобар) надмоћно објавио своју магију, која се не да упоредити ни са чим што сте могли чути још од времена великих џез просветитеља.

Маркиз Хил и његови камаради божићним звонцима и сићушним перкусијама започињу свој метафизиком обрубљен концерт, испод којег нам се све време, кроз снимке што паралелно теку као тонски темељ, приближава опасан хук природе који никаква сила више не може зауздати. Хилов упорни остинато на труби сустиже се овде са репетицијама других чланова састава, усложњавајући се и распадајући као у каквом слушном калеидоскопу, те започињући велику музичку церемонију након које готово да не преостаје ништа даље да се чује у џезу.

Овде је реч о апстрактној уметничкој музици неухватљивих структура и огромне снаге. Хилова труба ошамућује слушаоца својим дирљивим етидама, које су све само не пука гимнастика. Птичји цвркути и клокот воде, подлога су за занесеног генија на гитари Емануела Мајкла, који као да изнова, сам за себе ствара Бетовенову Пасторалну симфонију, док контрабасиста Џунијус Пол не престаје да задивљује својим солилоквијумима, а бубњар Џонатан Пинсон громовито закива ритмове.

У овој тоталној психоделији садашњице, нови и све неочекиванији звуци непрестано врве, са намером да остану ту заувек, као несвакидашњи поклон изненађеном и наједном пробуђеном човеку.

Реч је о филозофији идиосинкратичног џез израза, која у себе укључује целокупно наслеђе блуза и новог соула, али и оригиналне експерименте Кептејна Бифхарта. Хипноза, магија и комплетна афроамеричка традиција на једном месту – од блуза до хип-хопа. Без икаквог претеривања, Маркиз Хил могао би се испоставити као Сан Ра данашњег џеза.

Било је то до кости разоткривајуће, дирљиво финале великог фестивалског издања, за које смо имали више него дораслу и изузетно бројну публику.