24-каратни рок са плоче „Da Capo“ групе Love: Неопевани хероји великог рокенрол праска

Највећи фан групе Love кога знам завршио је музичку академију у Београду. Стављам овај податак на почетак текста о њиховој лонгплејки „Da Capo“ да бих нагласио комплексност и рафинман музике коју су свирали. Поред уобичајене страсти према року, за потпуни ужитак у песмама бенда Love потребна је и извесна софистицираност која често није својствена просечном конзументу. Не ради се о елитизму – Love музика је 24-каратни рок – већ о квалитету и комплексности који су повезани са талентом Артура Лија, лидера бенда, и његових рокерских сабораца.

Албум „Da Capo“ је други у дискографији бенда. Подаци о његовом изласку се разликују. Неки кажу да је изашао у новембру 1966. године. Други кажу да је то било у марту следеће године. За потребе овог текста прихватили смо први термин.

Поверљиво из ЛА

Love су ултимативни рок бенд Лос Анђелеса. Потичу из дела града у чијем је центру чувени Sunset Strip. Настали су у исто време кад и The Byrds, Buffalo Springfield, The Doors, The Mamas And The Papas. Многи се слажу да су Love, уз The Doors, The Byrds и X, најбољи рок бенд који је град анђела изнедрио. Love су „неопевани хероји великог рокерског Биг бенга 1966. године“, написао је Макс Бел, један од најбољих рок новинара. Данас их се сећају по њиховом трећем албуму „Forever Changes“ који је ремек-дело барокне психоделије.

Просечан „слушач“ рок музике на овим просторима није био упознат са музиком овог бенда. Она није, из разлога који ће се видети у тексту који следи, досезала до „наших обала“. Love нису имали хитове у класичном значењу те речи. Наше радио-станице – које су биле једини извор информација о рок музици – нису емитовале њихове песме.

Као пасионирани конзумент рок штампе виђао сам име тог бенда ту и тамо. Име њиховог лидера Артура Лија сам уочио и схватио да се ради о неком талентованом и необичном момку.

Касније сам имао прилике да чујем понеку њихову песму. Најупечатљивија је била њихова верзија песме „Hey Joe“. Све се, међутим, задржало на поређењима са верзијама Џимија Хендрикса и The Byrds. Нисам се озбиљније бавио њиховом музиком.

Тек много година касније, кад је компанија „Rhino“ издала бокс-сет „Love Story 1966-1972“, постао сам, што се каже, у пуном капацитету свестан музике бенда Love. Било је то 1995. године. Отада сам уназад истраживао музику ове екипе. Схватио сам да је њихова музика била онај делић који ми је недостајао у рокерској музичкој слагалици шездесетих година.

Сцена из клуба „Ciro’s“

Потребно је оштро и вично перо, као оно којим је писао Рејмонд Чендлер, да би се описало време и околности у којима је Артур Ли средином шездесетих година у „граду греха“ – како је Лос Анђелес крстио Грем Парсонс – основао бенд Love. Уместо тога, ево једног никад снимљеног филмског призора.

Средина марта 1965. The Byrds свирају у клубу „Ciro’s“. То место је четрдесетих и педесетих година било стециште глумачке елите. Хемфри Богарт, Мерлин Монро, Клерк Гејбл, Лана Тарнер и други ту су проводили време. У шездесетим клуб су преузели рокери.

Елем, The Byrds свирају. На сцени је и њихов специјални гост из Њујорка Боб Дилан. Његова песма „Mr. Tambourine Man“ за неку недељу постаће велики хит за The Byrds.

У препуном клубу, у публици су Рај Кудер и Таџ Махал. У то време овај тандем је оснивао бенд Rising Sons. Негде у њиховој близини могу се видети двојица тамнопутих момака у необичним костимима. Један од њих је имао само једну мокасину, панталоне украшене нитнама и носио је шарене наочаре. То је Артур Ли. Поред њега је Џони Еколс. Они су другари из обданишта у Мемфису. Животни пут њихових родитеља довео их је у Лос Анђелес. Клиначко пријатељство из Мемфиса настављено је и у „граду греха“. Артур и Џони имају заједнички рок бенд Grass Roots.

Док The Byrds свирају свој јединствени фолк-рок који ће их промовисати у један од највећих рок бендова у историји ове музике, Артур и Џони упознају Брајена Маклина. Брајен је припадао најужем кружоку око The Byrds. Ради се о плавокосом Аполону, ултимативног васповског изгледа – неки микс Роберта Редфорда и Питера Фонде.

Он је изданак холивудске аристократије. Отац му је најтраженији холивудски архитекта. Пројектовао је виле за Елизабет Тејлор, Дина Мартина и ту екипу. Брајен је најближи пријатељ Џека Николсона и први дечко Лајзе Минели. „Купао се у базенима најексклузивнијих резиденција у Холивуду.“ И поред тих околности Брајен није успео на аудицији за The Monkees.

Промућурни Артур капира да би прикључивање Брајена Маклина бенду Grass Roots допринело популарности. „Групи девојке The Byrds би пошле за Брајеном“, рекао је Џони Еколс у једном интервјуу. На паркингу испред клуба Артур предлаже Брајену да се прикључи његовој рок групи. Овај прихвата понуду и то је почетак приче о бенду Love.

Grass Roots су, наиме, променили име у Love. Био је то почетак хипи ере. Љубав је била у ваздуху.

Црно, бело и психоделично

Love су одмах постали велика рокерска атракција Холивуда. Најчешће су свирали у клубовима „Brave New World“ и „Bido Lito’s“, касније и у легендарном „Whisky A Go Go“.

Глас о њиховој свирци далеко се чуо. Доспео је до Њујорка и до Џека Холцмана, власника дискографске куће „Elektra“. Он је хтео да своју фирму, која је била оријентисана ка фолк музици, преоријентише ка року. Пропустио је да склопи уговор са бендовима The Byrds и Lovin’ Spoonful. Друге компаније су биле брже.

Кад је чуо о холивудском бенду Love који има спектакуларне наступе у тамошњим клубовима, Холцман је сео у авион и отишао у Лос Анђелес. Тамо је у загушљивој, знојавој атмосфери препуног клуба „Bido Lito’s“ – „било је као у паклу“, рекао је Холцман – први пут чуо Артура Лија и његову екипу.

У својим мемоарима Follow The Music Холцман је написао да је клуб изгледао као „Црна рупа Калкуте, само што се овде плаћала карта“. „Црна рупа Калкуте“ је био чувени затвор у којем су у 18. веку били заточени британски војници у Индији.

Назив тог затвора је постао метафора за пренатрпано, клаустрофобично и паклено место. У филму Џона Хјустона „Човек који је хтео да буде краљ“ постоје сцене које отприлике дочаравају атмосферу из тог затвора.

„На сцени су била петорица момака свих боја: црни, бели и психоделични“, сећа се Холцман на страницама својих мемоара. Треба рећи да су Love били први вишерасни рок бенд: Артур Ли и Џони Еколс су били црнци, а остала три члана – Брајен Маклин (ритам гитара и глас), Кен Форси (бас) и Албан Пфистерер (бубњеви) – белци.

„Срце ми је заиграло. Пронашао сам свој бенд“, рекао је Холцман после 30 секунди слушања песме „Hey Joe“ у извођењу Love. Понудио им је уговор. Они су прихватили.

Први албум

Први, истоимени албум бенда Love изашао је у марту 1966. године. Продуцирали су га Холцман и Марк Абрамсон.

Понуђена музика је била правоверни рок, бучан, разуздан, базичан и укорењен. Нека врста фолк-рока са гаражном глазуром. Албум је отворила позната песма Берта Бакарака „My Little Red Book“. Песма је у извођењу енглеског бенда Manfred Mann била део саундтрека за филм „Шта је ново, мачкице?“ (What's New, Pussycat?, 1965) за који је сценарио писао Вуди Ален.

Пол Џонс, певач бенда Manfred Mann – иначе фантастичан рок и блуз певач – ту песму је отпевао као врхунски шлагер певач. Онако како би је извео неки југословенски певач на Опатијском фестивалу. Love су направили другачију верзију. Деконструисали су и реконструисали песму. Упростили су јој структуру, поједноставили прогресију акорда, направили гитарски риф, убрзали темпо и нагласили ритам.

Легенда каже да је музичка фигура коју су Love осмислили за своју верзију Бакаракове песме инспирисала Сида Барета и Pink Floyd за њихову чувену нумеру „Interstellar Overdrive“.

Берт Бакарак није волео како су Love одсвирали његову песму. Био је бесан и љут. Ни његова прелепа супруга Енџи Дикинсон није могла да га смири.

Оригиналне песме Артура Лија су такође занимљиве. То се пре свега односи на баладе „Signed D.C.“ и „A Message To Pretty“.

Прва је потресна, префињена балада инспирисана хероинском зависношћу Дона Конке (Don Conka), првог бубњара бенда Love. Она је на „блатантан начин“, што би рекли млади, плагирана од стране бенда Moody Blues. Њихова најпознатија песма „Nights In White Satin“ неодољиво личи на песму „Signed D.C.“

Песма „A Message To Pretty“ је својеврсни омаж Џину Кларку и његовим интроспективним баладама – „Here Without You“, „I Knew I’d Want You“, „Set You Free This Time“ – које је изводио са The Byrds.

Екскурс: Сусрет са Хендриксом

Песма „Hey Joe“, која се такође налази на деби албуму бенда Love, подсећа на један занимљив детаљ са почетка рокерске каријере Артура Лија. Он је као деветнаестогодишњи тинејџер написао песму „My Diary“ за проминентну ритам-и-блуз певачицу Розу Ли Брукс. Било је то крајем 1964. или почетком 1965. године.

За снимање те песме ангажован је млади, непознати гитариста из Сијетла Џими Хендрикс. Био је то један од првих његових студијских ангажмана. У то време је наступао са бендом Isley Brothers.

Артур Ли је касније тврдио да је он имао кључни утицај на формирање Хендриксовог имиџа и визуелног стила. Говорио је да је ексцентричну одећу и шарене мараме Хендрикс преузео од њега. Не знам да ли је то тачно. Дефинитивно се може прихватити став да су Артур Ли, Џими Хендрикс и Слај Стоун били први Афроамериканци међу рокерима који су фурали хипи моду.

Ко је био први, а ко други је неважно. Њих тројица су створили нову персону на рокерској и контракултурној сцени: црног хипика!

Животни путеви Лија и Хендрикса укрстили су се још једном. Било је то 1970. године у Лондону. Хендрикс се 17. марта 1970. придружио групи Love на целовечерњој свирци у лондонском студију „Olympic“. Нумера „The Everlasting First“, снимљена током тог сешна, нашла се на албуму групе Love „False Start“, који је изашао у децембру 1970. године.

Током те заједничке свирке у студију „Olympic“ снимљено је неколико песама. Између осталих и инструментална џем тема под називом „Loon“ и рана верзија Хендриксове нумере „Ezy Ryder“. Ти снимци никад нису официјелно објављени. Bootleg запис под именом „The Jimi Hendrix & Love Studio Sessions“ циркулише као посебна аудио драгоценост међу колекционарима ретких снимака.

Те вечери у студију „Olympic“ рођена је идеја о заједничкој групи Хендрикса и Лија која би се звала BAND-AID. Трагична Хендриксова смрт у септембру 1970. спречила је реализацију те замисли.

7 + 7 = ?

У јулу 1966. године појавио се сингл који је најавио нови албум групе Love. На А-страни била је песма „Seven And Seven Is“. Преко сулуде перкусионистичке канонаде и помахнитале соло гитаре Џонија Еколса, Артур Ли је испаљивао аутобиографске стихове који су били модификовани на надреално-дадаистички начин.

Током прва два минута трајања песме тензија расте невероватном брзином да би кулминирала аудио-снимком експлозије А-бомбе. После детонације следе лагани, кратки блуз пасаж и крај песме.

Никад се нешто тако није чуло. Потпуно нови звук. Док ово пишем пада ми на памет мисао да су ова песма групе Love и „Psycho Daisies“ бенда The Yardbirds још средином шездесетих најавиле панк рок који ће доћи касније.

Песма „Seven And Seven Is“ је дошла до 33. места Билбордове топ-листе. То је најбољи пласман који је неки напев групе Love постигао.

Поново од почетка

У новембру 1966. године појавио се други албум бенда Love. Звао се „Da Capo“. То је музички израз који значи „поново од почетка“. Кад музичар стигне до ознаке „da capo“ у партитури, враћа се на почетак композиције и понавља свирање. Као да су овим насловом Артур Ли и екипа наговестили поновни почетак каријере свог бенда.

Нови звук бенда се разликовао од ранијег. Уместо рудиментарног гаражног рока суперпонираног преко базичних фолкерских шема, Love су понудили нешто потпуно другачије. Профињена рок музика прожета елегантним џезерским интерлудијумима налазила се на албуму „Da Capo“. Мелодијски склопови и извођачки манири карактеристични за бродвејске музичке ревије и водвиље, на оригинални и уличарски дрски начин, укрштени су са рокерском осећајношћу и хипи идеалима.

Барни Хоскинс је написао да су се на албуму „Da Capo“ сјединили „психоделија, барокни поп, џез, латино музика и прото-панк“.

Овај опис се односи на А-страну албума. Многи су рекли да је то „најбоља А-страна у историји рок музике“. Б-страна је била и остала контроверзна. Представљала је потпуно изненађење. О томе нешто касније.

Ротчајлд

У реализацији новог музичког концепта Love су имали велику помоћ Пола А. Ротчајлда. Њега је Холцман ангажовао као продуцента за нови албум. Не постоји ниједан музички жанр, од рудиментарног фолка и блуза до психоделичног рока, у којем Ротчајлд као продуцент нема бар једну велику плочу. Потписао је шест албума групе The Doors, деби албум Тима Баклија, два прва албума The Butterfield Blues Banda, албум „Pearl“ Џенис Џоплин, као и албуме Бони Рејт, међу којима и мој омиљени „Home Plate“. Чарли Џилет, један од највећих рок публициста, рекао је за ту плочу, у чувеној анкети Пола Гамбачинија, да је једна од десет најбољих у васколикој историји рок музике.

Џони Еколс је, у једном недавном интервјуу, изјавио да је члановима групе Love више импоновала чињеница да је Пол Ротчајлд управо изашао из вишемесечног затвора него његова репутација врхунског продуцента. Ротчајлд је наиме 1965. године био осуђен на две до две и по године затвора због поседовања марихуане. Полиција је у његовој кући пронашла око девет килограма мексичке марихуане. После осам месеци пуштен је на слободу.

Џек Холцман га је за време издржавања затворске казне задржао на платном списку. По изласку из затвора доделио му је Love и The Doors као будуће пулене. Такође и двадесетогодишњег Бруса Ботника, хиперталентованог аудио-инжењера, као главног сарадника. Остатак је легенда.

А-страна

На А-страни албума „Da Capo“ налази се шест песама. Све, осим једне („Orange Skies“, аутор је Брајен Маклин), ауторско су дело Артура Лија. Међу њима је и „She Comes In Colors“, најбоља Лијева песма у каријери. Ричи Атенбергер је на сајту AMG написао да се ради о „запањујућој“ песми, изузетном егземплару „барокног попа са сноликим текстом“. Флаутиста Ти Џеј Кантрели (Tjay Cantrelli) и Албан Пфистерер на харпсикорду су соничну палету ове песме обогатили неочекиваним нијансама. Џони Еколс је рекао да у нумери „She Comes In Colors“ постоје три различите песме које се преливају једна у другу.

Било како било, ова песма је извршила велики утицај. Њен наслов је постао први стих чувене баладе Стоунса „She’s A Rainbow“. Ова позајмица је била на неки начин враћање дуга. Лилијана Роксон је у својој епохалној рок енциклопедији констатовала да Артур Ли представља један од „најзабавнијих парадокса у рок музици“. Написала је: „Артур, који је црнац, пева као Мик Џегер, бели Енглез који је свој стил изградио имитирајући америчке црне певаче.“

Мадона је мелодију ове песме искористила за свој хит „Beautiful Stranger“. Кад су јој неки новинари скренули пажњу на ову сличност, Мадона је изјавила да она никад није чула за бенд Love. Ипак, наследници Артура Лија су успели да преко суда добију ауторски хонорар.

У једном скорашњем тексту који прати бокс-сет „LOVE – The Complete Elektra Albums“ легендарни рок публициста Дејвид Фрик је овако описао песме са А-стране албума „Da Capo“:

На почетку је тумултуозни џезирани валцер „Stephanie Knows Who“, следи „Que Vida!“ која као да долази са неке психоделичне журке у мексичкој кантини. Иза ње је револуционарна, прото-панк песма „Seven And Seven Is“. Затим следи чудна, неухватљива, минијатурна свита „The Castle“. (Ова песма је добила назив по напуштеној холивудској вили Беле Лугошија која је била „главни штаб“ бенда Love. То је била сигурна кућа за холивудску контракултурну герилу.) На крају А-стране налази се „профињена ведрина“ инкапсулирана у два минута и 45 секунди колико траје песма „She Comes In Colors“.

Овде треба да се спомене и песма Брајена Маклина „Orange Skies“ у којој су сједињени разни утицаји од бродвејских мјузикала до гитарских фигура Роџера Макгина демонстрираних у песми „Bells of Rhymney“ групе The Byrds. Песма има карактеристични лосанђелески „вајб“.

Б-страна

На Б-страни албума „Da Capo“ налази се само једна нумера. Ради се о теми „Revelation“, блуз/буги егзибицији у трајању од 19 минута. Песма је настала као скраћена верзија 45-минутног студијског џем-сешна под именом „John Lee Hooker“. Пол Ротчајлд и Брус Ботник су ту свирку скратили на 19 минута и под именом „Revelation“ је ставили на Б-страну албума „Da Capo“.

Само је Боб Дилан пре Love имао целу страну за једну песму. Било је то на албуму „Blonde On Blonde“ који је изашао у јуну 1966. године. Песма „Sad Eyed Lady Of Lowlands“, дужине преко 11 минута, заузима целу страну албума.

Занимљиво је рећи да у књизи Kaleidoscope Eyes – Psychedelic Music from the 1960's to the 1980's аутор Џим Дерогатис износи информацију да је скраћивање сешна „John Lee Hooker“ бенда Love и његово претварање у нумеру „Revelation“ урадио Нил Јанг. То је апсолутно непроверена тврдња. Дерогатис је само наводи као информацију.

Гангстер или рокер

„На албуму ’Da Capo’ пронашао сам себе или сам бар посадио семе из кога ћу изникнути овакав какав сам данас“, рекао је Артур Ли у интервјуу који је дао Ленију Кеју. „Од тада па до данас ја сам на том путу. Једном у животу увидиш шта желиш да радиш... и ко желиш да будеш. Ја сам то схватио на албуму ’Da Capo’ и то радим до данас“. У томе је значај овог албума. Један хиперталентовани музичар је на њему пронашао себе и своју музику. Артур Ли, црни дечко који, у белом и ексклузивном Холивуду, трага за својом судбином, прави је рок херој.

Ми који смо тек касније открили музику бенда Love због тога изузетно ценимо албум „Da Capo“. Он је нека врста психоделичне капије кроз коју води пут ка трећем албуму бенда Love „Forever Changes“. То је ремек-дело рок музике и бриљантни врх њихове каријере. На свим релевантним листама најбољих рок албума „Forever Changes“ је у самом врху.

Артур Ли је имао озбиљан криминални досије. Неки су говорили да је он „гангстер који се бавио и рок музиком“. Године 1996. године осуђен је на 12 година робије због неке пуцњаве. Пуштен је после шест година. У једном интервјуу је рекао да је све време у затвору компоновао у глави песме које није могао да сними. Човек који није умео да чита и пише музику на класичан начин шест година је компоновао без инструмента и своје песме чувао у глави.

По изласку из затвора је са члановима бенда Baby Lemonade и Џонијем Еколсом обновио Love. У једном тренутку се преселио у свој родни град Мемфис и с тамошњим музичарима основао нови бенд. Изненада се разболео. Лекари су утврдили да болује од леукемије. Убрзо је умро. Било је то 3. августа 2006. године.

Каријеру бенда Love најбоље је сумирала Лилијан Роксон. Она је написала: „Love су били свуда и многе ствари први урадили. Једино где нису били су топ-листе.“ То је њихов хендикеп. А можда и предност. Њихова музика има дозу ексклузивности. Није се профанисала. Само прави посвећеници знају за њу. Можда је тако и најбоље.