Све што сте хтели да знате о криптовалутама и криптолоповима: Генијална измишљотина Сатошија Накамота

Нема никог ко није чуо за биткоин као најпознатију криптовалуту. Они мало обавештенији чули су и за неке друге: етеријум, тетер, БНБ, солана... Иако постоје битне разлике у зависности од тога како се свака од тих валута „штанцује“, како се обављају и региструју трансакције, како се одређује курс и контролише софтвер који читав промет држи у животу – заједничких елемената много је више: све криптовалуте су, на неки начин, у сродству и имају, у основи, идентичан „ДНК“.

Сатоши Накамото, отац биткоина

Идеја о биткоину појавила се први пут 2008. године, на једном онлајн форуму на коме су се окупљали стручњаци за криптографију. Испод подужег рада био је потписан извесни Сатоши Накамото, без помињања места у коме живи или фирме за коју ради. Убрзо је окупио око себе једну малу групу програмера и прва верзија биткоин софтвера појавила се 2009. године.

Сатоши је све време остао сакривен и са тимом је комуницирао искључиво путем електронске поште. Повукао се из рада на пројекту годину дана касније, без икакве најаве или објашњења. Последњи пут огласио се 2011. године и поручио „да се окренуо неким другим, интересантнијим стварима“. Никад га нико није видео уживо ни пре ни после тога и његов идентитет остао је мистерија чак и за Гевина Андерсена, Сатошијевог најближег сарадника.

Све што данас знамо о Сатошију скривено је у његовим мејловима који су анализирани и сецирани до последњег детаља, али без много успеха. У једном од њих Сатоши каже да је стар 37 година и да је некад живео у Јапану, али је Сатошијев енглески толико добар да је мало вероватно да се ради о рођеном Јапанцу.

Сви покушаји да се Сатоши пронађе у белом свету били су неуспешни. 

Први кандидат био је Ник Сабо, стручњак за криптографију, Американац мађарског порекла који је порекао било какву везу са Сатошијем.

Други Сатоши пронађен је у Калифорнији и, гле чуда, његово право име је Доријан Накамото. Доријан је физичар по образовању, радио је у неколико наврата на тајним пројектима везаним за државну безбедност. Данима је морао да трпи новинаре који су камповали на травњаку испред његове куће да би на крају категорички демантовао да је икад чуо за биткоин и запретио тужбом свима који се усуде да га повежу са Сатошијем.

Последњу сензацију направио је Крејг Стивен Рајт, компјутерски стручњак и бизнисмен из Аустралије који је 2015. године изјавио да је он „прави Сатоши“. Крејг је у свом обраћању деловао прилично убедљиво, чак је и Гевин Андерсен у једном тренутку изјавио: „По свему ономе што сам до сада чуо и видео – то је он, 98%!“ Џон Гарза, други члан некадашњег тима, није био тако убеђен: „Повероваћу када Крејг пусти у промет један Сатошијев биткоин.“

Крејг је на крају обећао да ће пред новинарима дигитално да потпише једну уплатницу и „помери“ један од најстаријих биткоина из најстаријег, тзв. „џенезис“ блока који је креирао Сатоши лично, још док се играо се целим концептом. Био би то необориви доказ за све неверне Томе, али је Крејг изненада почео да отеже да би се на крају и повукао: „Жао ми је. Хтео сам да све ове године анонимности оставим иза себе али не могу. Немам храбрости за то.“

А то значи да потрага за правим Сатошијем и даље траје. Својим повлачењем Сатоши је учинио најбољу могућу услугу биткоину (под претпоставком да је још увек жив). Биткоин је у техничком смислу толико децентрализован да га је немогуће уништити једним паметно осмишљеним нападом на инфраструктуру. Ако уз то немате ни кључног човека, попут Сатошија, кога можете да застрашујете и прогањате као Сноудена или Асанжа, остајете и без последње могућности да контролишете биткоин економију. Осим тога, Сатошијев мистериозни одлазак допринео је популаризацији биткоина и распалио  машту лаика који у Сатошију виде романтичног генијалца коме је приватност била важнија од богатства и славе.

Има и оних који сматрају да је Сатоши био толико технички бриљантан да је немогуће да се иза тог имена крије само један човек. „Сатоши“ је можда само друго име за „Самсунг“, „Тошибу“, „Накамичи“ или „Моторолу“, а ту су и теорије завере по којима је биткоин само још један пројекат трословних агенција као што су ФБИ, ЦИА, НСА, КГБ…

Ко год да је, Сатоши тренутно поседује око милион биткоина вредних много, много милијарди долара. Од тренутка када се повукао у илегалу ниједан његов биткоин није потрошен. Жив ли је, где ли је... немамо појма.

Али шта је то биткоин?

Чак и ИТ професионалци имају проблем да објасне како биткоин, заправо, функционише. Зашто ове валуте имају префикс „крипто“ у себи? Како то да људи тргују овим валутама и да се обим трансакција из године у годину увећава, иако иза њих не стоји ниједна моћна државна или међународна институција? Како то да нешто што нема материјални еквивалент, у суштини „ништа“, има све већу вредност?

Да се вратимо мало уназад: зашто прихватамо да нам се плате и пензије исплаћују у неким папирићима, тзв. „новчаницама“ са потписом тамо неког гувернера у кога, може бити, немамо никакво поверење? Зато што, и поред свега, верујемо да ћемо сутра те исте папириће моћи да разменимо за нешто што нам је стварно потребно: да купимо храну, одећу, нови аутомобил, стан...

У том погледу криптовалуте су сличне: постоји критичан број људи спреман да прими криптовалуте као надокнаду за свој рад или производ верујући да се тај исти дигитални новац сутра може употребити за нешто друго. Одакле потиче та спремност, поверење? Дигитални новац има неке значајне предности: много лакше путује преко граница заобилазећи државне регулативе, не ослањања се на класично банкарство и финансијске институције, за собом оставља знатно мање трагова (што нарочито цене „бизнисмени“ са оне стране закона), нуди транспарентност и сигурност (све трансакције су јавне, а једном стечени биткоин практично вам је немогуће избити из џепа).

Уз то, због вртоглавог пораста вредности у последњих десет година и потенцијално велике добити, виртуелни новац је све више на мети великих инвеститора који му додатно дижу цену. И на крају, ту је осећај слободе: ако неко жели да ми прода нешто за делић мог биткоина, нема те силе, тог државног органа, тог прописа, те финансијске полиције која ће моћи ту трансакцију да спречи.

Криптовалуте су, у суштини, једна генијална измишљотина (што јој, наравно, не гарантује опстанак на дуге стазе), али да бисте схватили сву њену лепоту, морате да будете спремни да, баш као Алиса, зађете мало дубље у зечју рупу и покушате да разумете како систем функционише, макар на примеру биткоина.

Како функционишу криптовалуте

Пре свега, за виртуелну валуту потребан је виртуелни новчаник. Тај дигитални „буђелар“ је, заправо, парче софтвера које инсталирате на свој лаптоп или мобилни телефон. Апликација има неколико важних, елементарних функција, све остало је обичан декор. Она служи да од вас сакрије све компликоване детаље, да вам обезбеди све што вам је потребно за рад у виртуелном свету и поједностави обављање новчаних трансакција.

Као и у правом свету, све почиње отварањем рачуна. Апликација бира, насумце, један огроман број са више од 70 цифара (укупан број честица у читавом космосу има десетак цифара више). Тај број, приказан у читљивој форми, представља ваш „приватни кључ“, нешто што личи на својеручни потпис у класичним банкарским трансакцијама. За његово креирање није потребна интернет конекција, он никад не напушта ваш уређај, не морате да се представите, да унесете број личне карте или пасоша, број мобилног телефона, имејл адресу или било шта што би се накнадно могло повезати са вама.

Тај приватни кључ морате да чувате као очи у глави: ако га изгубите нема начина да поново дођете до њега и сви ваши биткоини постају мртав, неупотребљив капитал. Онај ко успе да украде ваш приватни кључ аутоматски долази у посед свих ваших биткоина. Другим речима, ваш виртуелни новац сигуран је онолико колико је заштићен кључ који га контролише.

Кад већ не постоји централна евиденција, како апликација зна да вам додели број, тј. приватни кључ који неко други већ није узео? У суштини, апликација уопште не брине о томе. Број расположивих кључева је тако велики да су шансе да два човека на планети имају исти равне нули – много су веће шансе да вас у аутобусу градског саобраћајног поједе ајкула или да, насумице бачени у Сахару, двапут изаберете исто зрно песка.

На основу приватног кључа, применом криптографије (математичких формула која обављају посао који лаички зовемо „шифровањем“) креира се и ваш јавни кључ (отуд префикс „крипто“ у називу виртуелних валута), а затим и број вашег биткоин рачуна. Тај јавни кључ, који се често назива и „адресом“ вашег рачуна, биће свима видљив јер ће се наћи на свим биткоин трансакцијама које у будућности будете направили.

Колико је све ово сигурно? Ако се јавни кључ прави на основу примене познатих формула, да ли је могуће извести „реверзни инжењеринг“ и на основу јавног кључа реконструисати онај тајни који, заправо, контролише сав новац? Теоријски – да, али у пракси – не. Криптографски алгоритми данас су тако сигурни да би вам били потребни сви рачунари света током много милијарди година само да бисте дешифровали један јавни кључ. Ниједна до сада обављена крађа криптовалута није почивала на до сада неоткривеним слабостима математичких формула.

Јавни кључ представља ваш идентификатор у биткоин универзуму. Када неком шаљете новац, ви заправо шаљете новац на биткоин рачун који је дефинисан јавним кључем примаоца. Не постоји централни регистар јавних кључева, ништа налик на списак корисника – ако вам је таква евиденција потребна, мораћете сами да је направите.

Слање криптовалута

Ок, инсталирали сте биткоин софтвер на свој паметни телефон и негде у њему налазе се два поменута кључа. Претпоставимо да сте већ некако стекли један биткоин и да желите да га пошаљете свом пријатељу, који може да буде било где. Потребно је да помоћу апликације сачините дигиталну уплатницу у којој, отприлике, пише да особа X шаље особи Y укупно Z биткоина. Особе које учествују у трансакцији идентификоване су на уплатници искључиво својим јавним кључевима, без додатних детаља.

Шта вас спречава да саставите уплатницу којом ћете, на пример, свом пријатељу да пошаљете биткоине које поседује нека трећа особа чији јавни кључ знате? Злоупотреба се спречава тиме што свака уплатница мора да буде дигитално потписана од стране онога ко шаље новац.

Дигитални потпис креира се математичком формулом, коришћењем података из трансакције и вашег тајног кључа. Резултат примене формуле допише се на крај уплатнице као њен интегрални део. Како знамо да је потпис валидан а не неко „смеће“ сачињено од случајних слова и цифара? Зато што ваш јавни кључ и потпис на дигиталној уплатници морају да буду „упарени“, да „пасују“, а то се проверава уз мало додатне математике.

Потпис на дигиталној уплатници истовремено чува и интегритет трансакције: ако би неко хтео да вас „ојади“ тако што би износ на уплатници увећао десет пута или новац преусмерио на себе, дигитални потпис више не би био валидан јер он више не би одговарао подацима наведеним у уплатници. Таква уплатница на крају би била одбијена.

Ако вам ово звучи компликовано, треба да знате да сте прочитали најједноставнији део.

„Главна књига“ („ledger“)

Елем, попунили сте уплатницу (уз помоћ апликације коју користите) и путем интернета упутили је у биткоин мрежу како би трансакција била реализована и прокњижена. Пре свега, како систем уопште зна да ви поседујете биткоине које намеравате неком да пренесете?

За то је потребна „главна књига“ („ledger“) у којој су евидентиране све до сада направљене трансакције још од када је Сатоши Накамото измислио биткоин. У тој књизи не постоји специјалан лист који се односи на вас и не постоји тако обичан податак као што је ваш салдо, стање на рачуну. Да бисте сазнали колико биткоина имате мораћете да саберете све своје претходне уплате и исплате и да срачунате разлику. 

Из горе наведеног изгледа као да „главна књига“ представља најслабије место читавог система. Ако би се неко дочепао главне књиге, ако би је уништио или неповратно компромитовао, цео систем би се у тренутку распао. Ко, заправо, одржава „главну књигу“ биткоин система?

Генијалност биткоина заснива се, пре свега, на чињеници да „главну књигу“ може, са једнаким правима, да одржава свако коме се ћефне, укључујући мене и вас. Не постоји „главна копија“, па ни могућност да она буде компромитована. Свако ко жели да „књижи“ јавно доступне трансакције може да преузме било коју од постојећих копија главне књиге и „књиговодствени“ софтвер. Све постојеће копије су у суштини потпуно равноправне.

Овакав демократски, потпуно дистрибуирани концепт суочава нас с једним наизглед нерешивим проблемом: ако на интернету постоји милион копија главне књиге, како да знамо која копија је тренутно важећа? Неке од тих копија су запуштене или некомплетне услед хардверских отказа или проблема на мрежи, неке су фалсификоване, компромитоване, неке садрже суптилне грешке...

Шта је „blockchain“?

И тако долазимо до кључног елемента биткоин архитектуре који се зове „blockchain“. Све биткоин трансакције које су валидно потписане морају да буду прокњижене пре него што се трансакција може сматрати коначном. Трансакције се књиже у тзв. „блоковима“ налик на регистраторе у које књиговође одлажу прокњижене фактуре.

Главна књига је, заправо, колекција регистратора (блокова) поређаних један поред другог у непрекидни ланац („chain“). Да би биткоин дефинитивно променио власника неопходно је да се уплатница верификује, смести у регистратор, да се регистратор напуни до краја другим трансакцијама и да сам регистратор на крају буде „потписан“.

Пуњење регистратора је једноставно (подаци о новим трансакцијама вам непрекидно пристижу преко интернета), и зато тиме може да се бави свако. Али је зато потписивање регистратора енормно компликовано. Лаици обично кажу да то раде некакви „рудари“ који решавају „математичке проблеме“, као да је нека математичка олимпијада у питању. Али истина је много баналнија...

Да бисте генерисали потпис на регистратору (тзв. „хеш“) морате да узмете податке о свим уплатницама из регистратора, затим хеш са корица претходног регистратора и један случајно изабрани број (тзв. „нонс“) и применом предефинисане математичке формуле срачунате следећи хеш. Просто као пасуљ.

Постоји, међутим, „catch“: да би нови хеш био признат а регистратор закључен, потребно је да резултат формуле буде мањи од неке унапред дефинисане вредности. Што је та вредност мања, проблем потписивања је тежи. У пракси, то значи да ћете хеш морати да срачунате небројено пута, сваки пут са другом вредношћу „нонса“, све док случајно не „набодете“ валидни хеш, јер други метод не постоји.

Нико ту не решава никакав математички проблем: процес се своди на слепо погађање непознатог „нонса“ у математичкој формули. Кад вам се посрећи, можете да кажете да сте „решили блок“, тј. „потписали регистратор“, чиме сте истовремено верификовали и све трансакције које се у њему налазе. С обзиром да се сваки блок позива на хеш оног претходног, решени блокови формирају нераскидиви ланац, „blockchain“.

Информација о новом решеном блоку дистрибуира се путем интернета свима који се баве верификацијом трансакција. Они ће преузети потписани блок и наставити да решавају онај следећи. Систем је тако подешен да у мрежи увек преовладава најдужи ланац блокова, док се сви краћи одбацују.

У ретким, мало вероватним ситуацијама, систем може накратко да дивергира, рецимо када две особе на два краја света истовремено реше нови блок. Та конфузија (ко има „праву“ верзију) обично траје петнаестак минута, док се не реши наредни блок, након чега ће најдужи ланац поново пребрисати све оне који су краћи. 

Овакав систем књижења трансакција изузетно је отпоран на злоупотребе. Замислите да сте из главне књиге извукли блок (регистратор) и из њега избрисали све трансакције које се односе на ваше трошкове. Проблем је што регистратор не можете да вратите у ланац док га поново не потпишете, не само онај извучени већ и све оне који се налазе иза њега. А то је практично немогуће, јер ће сваки такав покушај бити суочен с колективном рачунарском снагом целе биткоин мреже.

Да бисте имали 50% шансе да кривотворите последњи регистратор у главној књизи потребно је да имате на располагању и 50% рачунарских капацитета целокупне конкуренције, док је кривотворење још старијих регистратора и трансакција практично немогуће.

„Рударење“ биткоина

Шта добијају они који се баве овим сајбер-књиговодством? Свако ко реши блок (потпише један регистратор) добија малу своту биткоина као награду за труд (у новије време, тарифирају се и појединачне трансакције). Ови биткоини представљају „примарну емисију“, тј. „штанцовање пара“ буквално из ваздуха и не постоји ниједан други начин да се нови биткоини упумпају у систем.

Због вредности коју стварају и дугог и мучног процеса потписивања, ове интернет „књиговође“ често називају и „рударима“, само што они не копају злато већ биткоине (што је данас скоро исто, јер један биткоин вреди око 75.000 долара).

С обзиром на тржишну вредност биткоина, шта вас спречава да и сами кренете да књижите биткоин трансакције (бесплатан софтвер који ћете набавити у ту сврху све то ради аутоматски, ваше је само да обезбедите рачунар и струју) и тако отворите сопствени „рудник“, из кога ће свако мало да се „искотрља“ понеки грумен злата? Ништа, само напред, али рачунајте на огромну конкуренцију.

У сваком тренутку овим послом бави се око 5-10 милиона „малих“ рудара и на стотине компанија које користе огромне количине, читаве зграде пуне специјализованог хардвера који је конструисан само за једну ствар – да погађа „нонс“ и потписује регистраторе.

Пре десет година, књижење трансакција трошило је у просеку 40 мегавата струје, да би данас потрошња достигла 20 гигавата. На годишњем нивоу потроши се око 200.000 гигават-часова електричне енергије само у ове сврхе. На сваких неколико месеци тежина потписивања једног блока трансакција подешава се тако да се нови, закључени регистратор, појављује у просеку једном у десет минута.

Које су вам шансе да решите неки блок и освојите сићу од биткоина? Практично никакве. Чак и ако имате „аждаху“ од рачунара, проћи ће читава вечност пре него што решите један једини блок. Рачун за потрошену струју биће немерљиво већи од користи коју сте рударењем прибавили. Зато се појединци често укључују у „гилде“ и солидарно деле остварену добит, као што запослени деле награду од заједнички уплаћеног листића за лото.

Због релативно велике потрошње електричне енергије, рударење биткоина данас је резервисано искључиво за „велике играче“ који имају читаве „дата“-центре и могу да надокнаде огромне трошкове књижења биткоин трансакција.

Скромнији предузетници и ентузијасти пребацили су се на валуте чији алгоритми нису тако енергетски захтевни – етеријум, на пример. Још ако имате приступ компанијској рачунарској мрежи па пустите стотинак рачунара да потписују блокове трансакција током ноћи, кад никог нема, трошећи струју која не пролази кроз ваше бројило... 

Има посла ко хоће да ради!

Сајбер-банке

Кад је све тако сигурно, зашто све чешће слушамо вести о крађама криптовалута у вредностима које се мере милијардама долара? Пре свега зато што је повећана употреба криптовалута довела до стварања читавог „виртуалног“ банкарског система, компанија које на једно место окупљају оне који тим валутама тргују, конвертују их у „прави“ новац и натраг, а уз то омогућавају да се трансакције обављају брже.

Нико вас не тера да будете део тог система, и даље можете све своје биткоине да контролишете помоћу лаптопа или мобилног телефона. Али број места где се нешто може платити биткоинима још увек је релативно мали – пре или касније мораћете да део своје дигиталне уштеђевине претворите у евре и доларе. Другим речима, биће вам потребна нека интернет мењачница.

Такође, нису сви вични дигиталном банкарству, не уме свако да се снађе с дигиталним новчаником на свом компјутеру. Уз то, ваш компјутер може да буде компромитован на хиљаду начина. Да не помињемо вирусе и хакере, довољно је да компјутер откаже – ако немате копију садржаја свог дигиталног новчаника, наћи ћете се у безизлазној ситуацији. Зато се многи одлучују да компликовани део посла везан за криптовалуте повере некој специјализованој фирми, поменутој сајбер-банци.

Та банка ће вам отворити рачун, моћи ћете да пратите свој салдо, она ће по вашем налогу ауторизовати трансакције и пратити њихову реализацију... Комфор је велики, али зато читав систем добија потенцијално рањиво место: ако неко „ухакује“ банку, врло лако могу да пропадну улози стотина хиљада улагача.

Како је то могуће ако сваки улагач негде има свој приватни кључ? Поента је у томе да ове банке за ауторизацију трансакција користе своје приватне кључеве и своје процесе – ви сте сигурност свог улога поверили неком другом. За кључеве не брините: банка их најчешће чува у деловима које је претходно потребно саставити или користи механизам вишеструких потписа са више различитих места.

Такође, банка поверена средства обично дели у две гомиле: „врућу“ и „хладну“. У првој, мањој, су средства потребна за свакодневни рад, док су у другој средства која се не користе. Та друга гомила има посебне кључеве који се чувају далеко, изван интернет мреже, иза седам брава. Тиме се смањује потенцијална штета коју банка може да претрпи. Није проблем ни у криптографији чије су математичке основе чврсте као стена.

Проблем је, међутим, у процедурама и инфраструктури: ако неко успе да се „ушуња“ у процес ауторизације банкарских трансакција, ако компромитује хардвер и софтвер који систем држи у животу, ако успе да представи невалидне захтеве као легитимне и некако превари банку да их потпише, новац ће трајно променити власника и завршити ко зна где.

Случај „Binance“

Управо то се, изгледа, десило 29. октобра компанији „Binance“, водећој светској „онлајн банци“ која је специјализована за куповину, продају, размену и складиштење криптовалута. Ову кинеску фирму је 2017. године основао Чангпенг Жао, у јавности познат и по својим инцијалима „CZ“. Реч је о највећем систему таквог типа у свету са преко 300 милиона корисника који у себи обједињује бројне финансијске инструменте (процесирање уплата, штедња, мењачница), берзу и трезор, све то на гигантској техничкој платформи.

По првим проценама, са „Binance“ рачуна је у свега пола сата нестало криптовалута у вредности од око 6,4 милијарди долара што ову крађу чини највећом у историји. Нема доказа да су приватни кључеви које „Binance“ користи били компромитовани.

По својој прилици, крадљивци су упали у систем који ауторизује (потписује) трансакције користећи „ухакован“ лаптоп једног од запослених (накнадно је саопштено да су откривене и друге слабе тачке у систему). Након упада, провалници су нашли начин да преправе легитимне трансакције, натерају систем да их потпише валидним кључевима и тако новац усмере на новчанике изван „Binance“ система. Интересантно је да депоненти из Америке нису били оштећени, страдали су већином улагачи из Европе и Азије. 

Имајте у виду да нико ко на интернету књижи трансакције нема начина да зна да ли је потписана трансакција дошла из регуларног или компромитованог система. Остаје да се утврди како су провалници успели да заобиђу све сигурносне механизме уграђене у „Binance“ инфраструктуру. Систем би требало да аутоматски препозна и блокира поновљене трансакције са великим износима, да генерише упозорења када се новац шаље на потпуно нове локације, да уочи активности на мрежи које су неуобичајене или да има посебан систем потписивања трансакција за сваку криптовалуту.

Шта је све затајило, остаје да се види. Засад се претпоставља да су провалници на неки волшебан начин стекли специјалне привилегије у систему које су им омогућиле да читав посао обаве без застоја и саплитања. С обзиром да је од свих дигиталних валута најтеже био погођен етеријум, сумња се и на могућност да је малициозни код дошао кроз тзв. „smart contract“, који етеријум подржава (парче софтверског кода које се активира у систему ако су одређени услови испуњени). 

Потрага за лоповима из сајбер-света

У свету криптовалута повраћај украденог новца веома је тежак, често и немогућ. Када се трансакција једном прокњижи и нађе у „blockchain“-у, не постоји начин да се та трансакција поништи. Крадљивици ће за собом оставити свој јавни кључ, али како не постоји никакав регистар власника кључева, њихов идентитет остаће непознат.

Ипак, није баш све изгубљено: неке криптовалуте имају заштитни механизам који у оваквим ситуацијама може да блокира даљи промет. Захваљујући томе, спречено је даље распарчавање украдених средстава у вредности од око три милијарде долара.

Када та могућност није на располагању остаје да се прате токови новца захваљујући чињеници да је „blockchain“ транспарентан и да су ланци трансакција јавни: кад-тад у том ланцу неко ће покушати да део украденог виртуелног новца претвори у онај прави.

Компаније које се баве овим конверзијама данас су неупоредиво опрезније него што су биле пре десет година: практично је немогуће трговати криптовалутама а да претходно не доставите фотокопију личних докумената уз бројне додатне податке и њихову темељну проверу. На таквим местима могуће је препознати и ухватити лопове из сајбер-света.  

Осим тога, нападачи су у „Binance“ упали користећи интернет. Врло је тешко користити интернет, а да на њему не остане неки опипљив траг. Интернет је мрежа милиона машина и скоро свака од њих нешто региструје, записује, дојављује, пита, шаље или прима – не можете да изнесете милијарде из једне технолошке тврђаве, а да са неким не комуницирате. А свака комуникација оставља некакав траг, чак и уређаји који кобајаги гарантују тоталну анонимност, попут „скај“ телефона чији бивши власници данас труну у затворима или по гробљима. 

Истрага ће свакако бити интересантна, пре свега ИТ стручњацима и експертима за рачунарску безбедност: заиста је фасцинантно како су нападачи успели да за кратко време пређу пут од једног компромитованог лаптопа до места у систему које им је омогућило да обаве трансакције вредне више милијарди долара.

Хакери из Северне Кореје

Оно што највише интересује лаичку јавност је ко стоји иза ове муњевите, филмске пљачке. ФБИ је већ 31. октобра саопштио да иза целе операције стоји Северна Кореја и тим под именом „TraderTrator“ (познат и као „Лазарус“), са чим су се сложили и независни стручњаци. До тог закључка дошло се проучавањем материјала који су сајбер-бандити оставили за собом: јавни кључеви виђени у претходним акцијама, образац деловања и тајминг, софтверске алатке, начин дистрибуције украдених средстава.

По свом моделу, ова пљачка веома подсећа на ону из септембра (која је такође приписана Северној Кореји) када је из крипто-мењачнице „Bitget“ однето око 400 милиона долара. У оба случаја на мети се нису нашли приватни кључеви или криптографски алгоритми: уместо тога, таргетирани су људи, њихова лична опрема а преко ње интерни системи.

Нема места чуђењу: Северна Кореја можда не уме да прехрани свој народ, али зато има дугу традицију хакерских операција и поред чињенице да интернет у овој сиромашној држави постоји само за пробрану елиту. Корејски хакери су се први пут „прославили“ када су 2014. године провалили у „Soni Pictures“ а повод је био филм „Интервју“ у коме се планира атентат на корејског лидера. Обелодањено је на хиљаде интерних компанијских имејл порука, неке од њих са врло пикантним садржајем.

Фокус је затим пребачен на финансијски криминал: украдена средства вероватно се користе за финансирање кључних војних пројеката, пре свега за развој нуклеарног оружја. За ове операције Северна Кореја бира најталентованије студенте са својих универзитета и ставља их под директну команду националне обавештајне агенције. Ту ће научити све о сајбер-валутама и финансијским трансакцијама, како се праве компјутерски вируси и тројанци, како се користи социјални инжењеринг да би ушли милом тамо где не могу силом, како се пере новац и сакривају трагови.

Севернокорејске групе као што су „Лазарус“ или „АПТ38“ баве се криминалним интернет активностима већ читаву деценију – наредбодавац се зна, али још увек нико не зна где се ове групе физички налазе. Претпоставља се да се већи део персонала налази у Кини, одмах иза севернокорејске границе, вероватно због боље интернет инфраструктуре.

Задња велика крађа обављена је прошле године када је „Лазарус“ из крипто-мењачнице „Бyбит“ украо 1,5 милијарди долара у разним сајбер-валутама. Укупна вредност украдених средстава, само до почетка ове године, процењује се на око 5,5 милијарди.

У тренутку настајања овог текста, и даље се трага за виртуелним новцем у вредности од 2,4 милијарде долара. У току је интензивно дистрибуирање украдених средстава: велике своте се деле на десетине хиљада мањих износа и шаљу на нове адресе како би им се замео траг. Званичници признају да овако софистицирану шему прања пара до сада нису видели. Верује се да је читав план акције направљен уз обилату употребу алата базираних на вештачкој интелигенцији.

Реч је о великој суми и за читаве државе, али не и за „Binance“: компанија је из сопствених прихода и резерви својим депонентима већ надокнадила 95% штете. Једино што се не може брзо поправити је репутација: одмах након инцидента забринути улагачи повукли су депозите у износу од 3,5 милијарди долара, што је компанија релативно лако поднела јер је за амортизацију овог очекиваног налета на благајне већ била спремила двоструко већу суму.

Укупни крипто-капитал којим „Binance“ располаже износи невероватних 170 милијарди долара, тако да банка за санирање штете није морала да издвоји више од 2% расположивих средстава. 

И док свет оптужује Ким Џонг Уна да сајбер-криминалом финансира свој тоталитарни режим, док његова сестра Ким Јо Џонг то одлучно демантује, нама остаје само да се запитамо: како је могуће да један парија, водећи светски сиромах, изведе нешто што смо видели једино у серији „La casa de papel“? Има нечег ироничног у чињеници да су криптовалуте смишљене тако да заобилазе централизоване државне институције, а да им је на крају најјачи ударац задала најцентрализованија држава на свету.