Музика: 6 из ’66 (6)
Источно-западни диван Пола Батерфилда: Плоча којом је црни блуз срушио границе белог рока
недеља, 22. нов 2026, 13:31 -> 19:13
Након текстова о албумима Битлса, Стоунса, Донована, Рокија Ериксона и групе Лав објављеним 1966, последњи текст из серијала „6 албума из 1966“ говори о албуму „East–West“ Блуз бенда Пола Батерфилда. „Блуз – то су вам темељ и зидови куће. Све остало су јебене тапете“, рекао је Капетан Бифхарт, а „East–West“ показује како је та „кућа“ реновирана и иновирана, како је промењена столарија, како су направљени депанданси, прилазни путеви и функционалне гараже. То је музика која је инспирисала Боба Дилана да се укључи у струју. Пол Батерфилд и његова екипа приближили су црни блуз белој публици и срушили границе рок музике.
„Сви волимо да верујемо да уметност може настати ни из чега и запањити нас попут нечега што никад раније нисмо видели, прочитали или чули. Али дубља истина гласи да све – свака слика, сваки филм, свака драма, свака песма – израста из нечега што јој је претходило. Све је то ланац људских одговора.
У томе и јесте лепота и снага уметности: она се никада не може стандардизовати нити механизовати. Мора настајати из људског додира, преносити се из руке у руку – јер у супротном није уметност. Она је истовремено бескрајно стара и бескрајно нова, зато што увек изнова долазе млади уметници који слушају или гледају оно што је створено пре њих, бивају тиме надахнути и од оног што су упили стварају нешто сасвим ново.“
Ово је део текста који је Мартин Скорсезе написао у буклету за бокс-сет „Martin Scorsese Presents The Blues – A Musical Journey“. Учинило ми се да је добро овај цитат ставити на почетак текста о другом албуму бенда The Paul Butterfield Blues Band (PBBB) који се зове „East–West“. Нигде се, наиме, не види тако добро како старо постаје ново и како садашње наговештава будуће, као на том албуму који је изашао у августу 1966. године. Уосталом, на овој Скорсезеовој компилацији се налази песма „I Got Mind To Give Up Living“ са албума „East–West“.
Елвин Бишоп, један од двојице гитариста у блуз бенду Пола Батерфилда – други је био легендарни Мајк Блумфилд – рекао је: „Били смо у правом тренутку на правом месту. Са једне стране је било величанствено блуз наслеђе, а са друге млади љубитељи рока, жељни новог звука. Ми смо их повезали.“
Браћа Чес
Као и све велике приче и ова о Батерфилдовом блуз бенду има више почетака. Најбоље је схватити као посебно поглавље у великој саги о Чикашком блузу (велико слово „Ч“ је неопходно јер се ради о посебном музичком ентитету).
Тридесетих и четрдесетих година 20. века дошло је до велике миграције црног становништва из јужњачких држава Луизијана, Арканзас, Мисисипи на север, најчешће у Чикаго. Поред породичних реликвија и неопходних ствари за свакодневни живот мигранти су са собом донели и своју музику. У Чикагу су их дочекали велики град, слабо плаћени посао, криминал и електрична струја.
Акустични блуз из делте Мисисипија су укључили у струју и кренули да га свирају по клубовима у јужном делу Чикага. Тако је настао Чикашки блуз. Мади Вотерс, Хаулин Вулф, Литл Волтер и Вили Диксон су били његови прваци.
Браћа Чес, Леонард и Фил – избеглице јеврејског порекла из Пољске – почетком педесетих година 20. века основали су у Чикагу дискографску кућу „Chess Records“. Пре тога су браћа Чес у јужном делу Чикага држали клуб „Macomba Lounge“ у којем се свирао блуз. Када је клуб 1950. године изгорео у највероватније подметнутом пожару – подметнули су га мафија или сама браћа због осигурања, не зна се тачно – основали су „Chess Records“.
На издањима ове куће забележени су звездани тренуци Чикашког блуза. Чувена инструментална тема The Rolling Stonesa „2120 South Michigan Avenue“ носи име по адреси на којој се налазила компанија браће Чес.
Играни филм из 2008. године „Cadillac Records“ бави се причом о дискографској кући браће Чес. Адријан Броди глуми Леонарда Чеса, Џефри Рајт Мадија Вотерса, а Бијонсе Ету Џејмс.
И ликови Мика Џегера и Кита Ричардса појављују се у том филму. Каталог куће „Chess Records“ био је и остао непресушна инспирација за Стоунсе. О томе сведоче, између осталог, њихов рани репертоар, као и албум „Blue & Lonesome“ из 2016. године.
Настанак бенда
Пол Батерфилд и његов ортак Елвин Бишоп – дошљак из Оклахоме и заљубљеник у блуз музику – често су посећивали блуз клубове у јужном Чикагу. Њихов ентузијазам се допадао црним мајсторима. Позивали би их, ту и тамо, да им се придруже на сцени. Блузерска вештина коју су ова двојица демонстрирали пријатно их је изненадила. Батерфилд је свирао усну хармонику као Литл Волтер и певао као Хаулин Вулф. Бишоп није заостајао за црним мајсторима гитаре.
Средином 1963. године власник клуба „Big John’s“ у северном Чикагу понудио је Батерфилду стални ангажман. Овај је то прихватио. Са Бишопом је направио бенд у којем су бас и бубњеве свирали црни музичари Џером Арнолд и Сем Леј. То је била ритам секција Хаулина Вулфа. Батерфилд им је понудио веће хонораре и они су му се придружили. Тако је каријеру започео The Paul Butterfield Blues Band, једна од првих расно интегрисаних музичких скупина.
У књизи „White Bicycles – Making Music in the 1960s“ славни рок продуцент Џо Бојд (продуцирао Pink Floyd, Fairport Convention, Incredible String Band, R.E.M, Ника Дрејка) пише како су Пол Ротчајлд и он, у неком чикашком кафеу, наговорили Батерфилда да ангажује још једног гитаристу за бенд. Сматрали су да је Бишоп одличан гитариста али да нема ничег херојског у њему.
„Бенду је потребан гитарски херој“, сматрали су Бојд и Ротчајлд. Предложили су му да ангажује младог, белог гитаристу Мајка Блумфилда који је понекад свирао са Мадијем Вотерсом.
Полу Батерфилду није било непознато то име. Блумфилд – богаташки син јеврејског порекла коме је већ био доступан фонд од два милиона долара који му је отац завештао – већ се прочуо у чикашким блузерским круговима. Веза је успостављена. Мајк Блумфилд је постао официјелни члан Батерфилдовог блуз бенда.
„Мајк је носио своје срце на длану и био је сулудо храбар“, рекао је познати џез-рок гитариста Лари Коријел. Те црте његове личности огледале су се и у начину на који је свирао блуз. Искрено, до краја и без задршке, са снажним уверењем да је та свирка важна. И у уметничком и у друштвеном смислу.
Блумфилд је своје гитаристичке протуберанце на сцени пратио и једним циркуским триком. Он је, наиме, био вешт „гутач ватре“ – ако сте некад били у циркусу или на неком вашару онда знате о чему је реч.
Ал Купер – с којим је Блумфилд, између осталог, заједно свирао на Дилановом албуму „Highway 61 Revisited“ – каже да се то „гутање ватре“ по својој сценској спектакуларности једино могло поредити са Хендриксовим паљењем, односно Таунсендовим разбијањем гитаре.
Први албум
Блуз који је на првом, епонимном албуму понудио The Paul Butterfield Blues Band, био је гласан, груб и електричан. Као и онај који се свирао у чикашким блуз клубовима. Појачала „одврнута на 11“ представљала су једину разлику. Била је то музика оштрих, рокерских ивица, сирова и базична.
Пол Батерфилд и његова екипа били су први амерички бенд који је блуз представио белој америчкој омладини. До тада су млади Американци били упознати са блуз наслеђем преко британских бендова – The Rolling Stones, The Animals, The Yardbirds, John Mayall’s Bluesbreakers.
Пит Велдинг, један од најугледнијих џез и блуз публициста, овако је описао први албум Батерфилдовог бенда:
„Батерфилдов деби албум импресиван је у сваком погледу: његово певање је опуштено, сугестивно и снажно; свирање усне хармонике од почетка до краја ритмички је оштро, набијено дубоким осећањем и открива невероватну виртуозну мајсторску вештину у сваком аспекту овог инструмента; а свирка бенда и водећег гитаристе Мајка Блумфилда је вредна дивљења, чврста, директна и силовито моћна – више него што је само ’идиоматски коректна’, она свингује као луда. И ниједног тренутка не попушта.“
Лилијан Роксон је у својој знаменитој „Рок енциклопедији“ овако сагледала мисију Батерфилдовог блуз бенда: „Донели су црни блуз у беле америчке домове у којима се до тада није чуло ништа гласније од високог ’Ц’ Џоан Баез, нити било шта откаченије од Диланове усне хармонике.“
Захваљујући Батерфилду и његовом бенду блуз музика се из задимљених, гетоизираних чикашких клубова проширила међу младом рокерском публиком. Песма која отвара албум, „Born in Chicago“, рокерском резолутношћу, која је подвучена убитачним блузерским ритмом и реским звуцима усне хармонике који севају као оштрица ножа у кафанској тучи, говори о невеселим перспективама младих људи у гангстерском Чикагу. Ништа тако жестоко и бескомпромисно се до тада није чуло.
Аутор ове песме је Ник Грејвнајтс, пријатељ бенда и чест аутор и коаутор њихових песама. Грејвнајтс ће неку годину касније, заједно са Блумфилдом, основати бенд Electric Flag... Али то је друга прича.
„East–West“
Други албум блуз бенда Пола Батерфилда изашао је у августу 1966. године. Звао се „East–West“. Рекламни слоган који је пратио објављивање албума говорио је да је Батерфилдов бенд „Мара/Сад блуза“. Шта ово значи?
Постоји чувени позоришни комад „Мара/Сад“ Петера Вајса. Гледао сам генијалну представу Петра Зеца у дворишту Капетан Мишиног здања по том тексту. Било је то, чини ми се, у првој половини осамдесетих година 20. века. На Јутјубу постоји снимак те представе.
Пун назив драме гласи „Мара/Сад (Прогон и убиство Жан-Пола Мараа како их изводи глумачка група Шарентонске душевне болнице под руководством господина Де Сада)“. Лаза Ристовски и Ружица Сокић били су у насловним улогама. Сукоб између два виђења револуције и слободе, које персонификују насловни ликови, тема је овог комада.
Како Вајсову дихотомију Мара/Сад разумети у контексту албума „East–West“ чији је назив такође дихотоман? Ствар је у следећем: музика Пола Батерфилда и његовог бенда почиње унутар блуз традиције, а завршава се (у насловној нумери) њеном разградњом и трансформацијом. Халуцинантни осећај истраживања и откривања прожео је музику.
Насловна „East–West“ је преко тринаест минута дуга инструментална тема. На почетку се дубоко урања у „мутну воду“ блуза. Кад бројчаник на плејеру покаже 2 минута и 50 секунди „East–West“, на крилима неукротиве Блумфилдове гитаре, креће на глобтротерски трип. Блуз, окупан лизергичном киселином, одлази у Индију и бива прожет тамошњом рага музиком. Док тако измењен трипује по бескрају, учини вам се да Џон Колтрејн и Рави Шанкар сурфују по његовој немирној површини... И тако даље и томе слично. Не вреди описивати музику. Треба је слушати и доживети.
„East–West“ није музичка тема у класичном смислу. Пре се може схватити као звучни простор који омогућава музичка истраживања, психоделичне ескападе, овострана и онострана триповања кроз непознате пределе.
Утицај
О значају ове теме најбоље говори утицај који је извршила. Батерфилд и његов бенд су од 25. до 27. марта 1966. године наступали у Сан Франциску у дворани „Fillmore Auditorium“. Тада су под именом „Raga“ изводили тему која ће касније постати „East–West“. Као предгрупа наступао је локални бенд Quicksilver Messenger Service. Концертна извођења те теме су понекад трајала и сат времена. О томе сведочи Марк Нафталин, клавијатуриста који се у међувремену придружио бенду.
Музичари са тадашње сцене Сан Франциска – Џери Гарсија, Боб Вир, Џек Касиди, чланови Big Brother and the Holding Company и други – били су у публици. И били су „запањени“ и „фасцинирани“ оним што су чули. Одмах су почели да Батерфилдов концепт примењују и у својој музици. Другим речима: да није било теме „East–West“, не би било ни „Сан Франциско рока“.
Слично је било и у Лондону. Џо Бојд, у већ спомињаној књизи, присећа се како је у јулу 1967. године у лондонском клубу UFO први пут чуо састав Fairport Convention. Био је фасциниран начином на који је Ричард Томпсон, седамнаестогодишњи гитариста тог бенда, изводио Блумфилдове соло деонице из теме „East–West“.
Виспрени музиколози у својим мудрим разматрањима разазнају утицај насловне теме са другог албума Батерфилдовог блуз бенда на Сида Барета, главног аутора групе Pink Floyd на почетку њихове каријере.
Кажу да је одговор на питање „Куда може да оде рок музика ако је ослободим блузерске логике?“ најчешће тражио у лавиринтима теме „East–West“.
У овом контексту треба споменути и најновију верзију теме „East–West“. Она се 2020. године нашла на дебитантском албуму супергрупе Third Mind коју предводи легендарни гитариста и кантаутор Дејв Алвин.
На CD издању овога албума тема „East–West“ се појављује у три различита облика чија трајања иду у интервалу од 14 до 17 минута. Као да су овим чином Алвин и екипа хтели да подсете на релевантност, комплексност и сериозност рок музике.
Од 1 до 8
Остатак репертоара на албуму „East–West“ је блузерско–рокерско–џезерске провенијенције. На позицијама од 1 до 8 смењују се песме Роберта Џонсона („Walkin’ Blues“), Алена Тусента („Get Out of My Life, Woman“), Мадија Вотерса („Two Trains Running“) и традиционалне блуз теме.
Посебно је занимљива обрада познате џез теме „Work Song“ Нета Едерлија (млађи брат Кенонбола Едерлија).
Џезерски виртуозне и рокерски храбре соло деонице Блумфилда, Батерфилда, Нафталина и Бишопа – које се смењују у тој нумери – чине да ову славну џез тему, која има и своју вокалну верзију, доживимо на потпуно нов начин. Она, са позиције број 5 на овом албуму, најављује оно што ће се одиграти на крају кад на ред дође насловна тема „East–West“.
За љубитеље рок музике, који су истовремено и љубитељи разноразних куриозитета, може бити занимљиво присуство песме „Mary, Mary“ на албуму „East–West“.
Та песма је дело у то време младог и непознатог аутора Мајкла Несмита, који ће славу стећи као члан тинејџерске атракције The Monkees. Та песма, снимљена у другом студију и са другим продуцентом, нашла се на овом албуму као последица тежње компаније „Elektra“, која је издавала плоче The Paul Butterfield Blues Banda, да повећа комерцијални потенцијал ове групе.
The Monkees су такође снимили ову песму. На њиховом албуму „More of the Monkees“ из 1967. године налази се врло добра верзија.
Њупорт ’65
Блуз бенд Пола Батерфилда је учествовао на фестивалима у Монтереју и Вудстоку. Њихова укљученост у најважније токове историје рока била је максимална.
Поред теме „East–West“, која је дефинитивно проширила подручје рокерског деловања, Пол Батерфилд и његов бенд били су учесници још једног важног догађаја из рок историје: пратили су Боба Дилана на фестивалу у Њупорту 1965. године.
Том приликом Боб Дилан је укључио гитару у струју. То је изазвало констернацију код блуз и фолк пуриста. Пит Сигер је хтео секиром да пресече струјне каблове. Има о томе добра сцена у филму Џејмса Менголда „Боб Дилан: Потпуни незнанац“. Дилана глуми Тимоти Шаламе, а Сигера Едвард Нортон.
Марија Малдор, позната фолк, блуз и рок певачица, присуствовала је том догађају: „Боби је чуо The Paul Butterfield Blues Band и рекао ми: ’То је звук који желим’. Зато их је позвао да га прате током његовог наступа“.
Поред Боба Дилана, 25. јула 1965. године на сцени је био цео блуз бенд Пола Батерфилда, само без Елвина Бишопа. Присутни су били и оргуљаши Ал Купер и Бари Голдберг. Та екипа је извела Диланове песме „Maggie’s Farm“, „Like a Rolling Stone“ и „It Takes a Lot to Laugh, It Takes a Train to Cry“, тада још увек познату под радним насловом „Phantom Engineer“. Публика их је извиждала. Није била спремни за такав звук.
Марија Малдор, коју у споменутом филму глуми глумица Кајли Картер, каже да је отприлике трећина публике звиждала и негодовала, трећина одобравала и навијала, а трећина је била збуњена. Било како било, наступ је после треће песме прекинут. Нешто касније Дилан се вратио сам са гитаром и извео још две нумере „It’s All Over Now, Baby Blue“ и „Mr. Tambourine Man“.
Тај 25. јул 1965. године је историјски датум. Не само због тога што је Дилан укључио гитару у струју. Он је истовремено, ангажовањем електричног бенда, саопштио urbi et orbi да је он једини господар своје музике.
Та заједничка свирка Дилана и Батерфилдовог блуз бенда је полазна тачка велике рокерске авантуре која ће у другој половини 20. века бити важан фактор многих друштвених и артистичких „гибања“.
Једанаест година касније Пол Батерфилд и Боб Дилан ће опет бити заједно на сцени. Срешће се на опроштајном концерту групе The Band, названом „The Last Waltz“. Пол је тада певао пратеће вокале у Дилановој верзији песме „I Shall Be Released“. Било је то 25. новембра 1976. године.
Темељ, зидови и тапете
„Блуз – то су вам темељ и зидови куће. Све остало су јебене тапете“, рекао је Капетан Бифхарт. „East–West“, други албум The Paul Butterfield Blues Banda, показује како је та „кућа“ реновирана и иновирана, како је промењена столарија, како су направљени депанданси, прилазни путеви и функционалне гараже. То је музика која је инспирисала Боба Дилана да се укључи у струју. Пол Батерфилд и његова екипа приближили су црни блуз белој рокерској публици.
„Blues de luxe“ Пола Батерфилда и његовог бенда, настао из раскалашног „хоризонталног мамба“ отплесаног са блузерском традицијом, представља потпуно оригиналну музичку матрицу којој још увек није пронађено адекватно име. Без идентификационих докумената и матичног броја, тај музички бастард лута светом, као онај странац из рокерске митологије. Својом „бескрајном турнејом“ подсећа нас на слободу и авантуру, антиподе свакодневне осујећености.
Ово је последњи текст из серијала „6 из ’66“. Хтео сам да подсетим на „златну годину“ у историји рок музике и још једном скренем пажњу на плоче које су обележиле револуционарни преврат који са тада догодио. Од саундтрека за тинејџерске влажне снове, рок музика се 1966. године претворила у дирижабл који је водио далеко и високо, тамо где никад нисмо били и где, у крајњој линији, нисмо ни стигли.
Уосталом, зар није одавно речено да је путовање важније од одредишта? „А кад испловиш према Итаки/моли се да пут буде дуг“ певао је Кавафи. Шест дугосвирајућих плоча о којима сам писао су етапе пута који не води никуда. Бескрај је његов једини циљ.