Рат против српског језика и правописа: За шта је коме крив Вук Караџић štampaj

Епископ бихаћко-петровачки Сергије пре неки дан оживео је расправу о „србском“ и православном карактеру Вуковог језика. После тврдње како смо „запоставили дивни богослужбени језик који смо нажалост замијенили новим српским језиком несретног Вука Караџића“, уследила је забрана службе на српском језику и обавеза служења на црквенословенском током целог васкршњег поста. Упутство преосвећеног владике Сергија завршава се „жељом да се благољепије нашег Богослужења и богатство поредка наше Српске Светосавске Цркве и Кирилометодијевске традиције и предања не заборави.“ 

Прво што ме је коснуло јесте помињање „Кирилометодијевске традиције.“ Лично сам везан за Светог Кирила, који је моја крсна слава. Чврсто сам веровао да су Кирило и Методије увели народни језик у богослужење, одбацивши „тројезичну јерес“, по којој се Бог могао славити само на латинском, грчком и хебрејском. Нису ли онда људи који су увели народни, Вуков језик у литургију прави настављачи „Кирилометодијевске“ традиције?

Претходном реченицом показујем како прихватам увођење великих слова на свечана места текста, као што ради Преосвећени владика Сергије.

Реч критике

У чему је проблем са Вуком? Њиме су се бавили многи професионални лингвисти, а и аматери, попут мене. На срећу читалаца, ја сам од оних аматера који воле да запиткују стручњаке. Мој друг, учени професор Александар Милановић помогао ми је да исправим неке своје заблуде. Други аматери лако заузимају став, лако критикују и, у својим очима, не греше.

Два Вукова врло оштра критичара у данашњем друштву и сами су самоуци као Вук, али то их није начинило милостивијим према њему. То су Светислав Басара и Милослав Самарџић.

Басара је о Вуку у интервјуу једном угледном недељнику рекао: „Ендемска, можда и генетска склоност ка идиотском спектакуларизму допринела је да пресудну борбу добију Азијати предвођени Вуком Kараџићем, уништитељом језика, мрзитељем религиозности, високе културе, духовности и отмености. Осим свега тога – и лоповом. Све по чему је познат покрао је од Саве Мркаља.“

Као човек пун неформалних знања из свих области живота, Басара је пронашао формулу за опис штетности Вука Караџића.

Та формула гласи:

Шопенхауер+Хегел+Ниче = BMW;

Вук Kараџић+Доситеј Обрадовић = ЈУГО.

Вук, први српски комуниста

Милослава Самарџића су комунисти спречили да постане професионални историчар четничког покрета, али је он то надокнадио писањем великог броја књига, сликовница и свих других пратећих публикација за љубитеље Чича Драже.

Изучавајући четнике, Самарџић је развио изоштрени њух за све што је антисрпско. Тако је написао и књигу у којој је показао да је Вук Караџић аустријски агент, који је радио на похрваћивању српског језика. Једно поглавље у књизи „Тајне Вукове реформе“ зове се „Вук Караџић – први српски комуниста“.

Ова два ориђинала наше културе нису занимљива само због необичности својих ставова, већ и по томе што на један помало разбарушени начин сажимају главне замерке Вуку Караџићу.

Дакле, једни замерају Вуку да није био довољан Европејац, да му је језик простачки, свињарски и говедарски. Како је то још Сава Текелија написао: „Глуп Србљину буди, говедарски говори, онда си Вуков Србљин.“

Тај најбогатији Србин свога времена је чак претио Матици српској да ће јој ускратити приходе од своје огромне задужбине Текелијанума ако штампа књиге Вуковим писмом.

Други су сматрали да ће усвајање Вуковог писма одаљити Србе од православља, од Русије. Због католичког „ј“ у лице су му претили да ће му пребити и ону другу, здраву ногу.

На обе стране, Вукови противници су били веома паметни људи. Јован Стерија Поповић није био присталица Вуковог писма, а Јован Скерлић је први супротставио Вука и Доситеја. Он је Доситеја изједначавао са рационализмом, а Вука са романтизмом.

Културне стратегије

И данас често супротстављају Доситеја и Вука, приписујући Вуку „популистичку културну стратегију“ и занемаривање „елитистичких“ традиција свог времена. Наравно да је у гражданској култури било вредних ствари, не само речи за научне и апстрактне појмове, које је Вук одбацио, већ и добрих дела.

Милован Видаковић, први српски професионални романописац, тек је недавно ископан из рушевина Вуковог похода на противнике, као и Атанасије Стојковић. Гаврила Стефановића Венцловића је шездесетих година поново открио Милорад Павић.

На другој страни, било је страховања да ће Вукова реформа ставити српску културу под окриље Аустрије. Јернеј Копитар, човек који је подстакао Вука на језички рад, био је високи културни функционер Хабзбуршке монархије. Он и многи други у Бечу сигурно су веровали да удаљавање српског од рускословенског језика иде на ползу Дунавске монархије. Парадокс историје је да ће Црно-жуту монархију срушити људи изграђени на Вуковој култури, а не „проруски“ владике и игумани. 

Много је учених људи писало о Вуку и његовом језичком рату, као што су Љубомир Стојановић, Александар Белић, Миодраг Поповић, Павле и Милка Ивић, Меша Селимовић, Иво Андрић, Милован Витезовић, Јован Деретић. Од историчара ту су Радован Самарџић и Мирослав Јовановић. Данас је о Вуку Караџићу могуће заузети мирно и вишеслојно становиште. Ако ишта са Вуком може бити мирно.

Рат за српски језик и правопис

Понекад човек жали Вукове противнике. Он их млео, систематично, немилосрдно, најчешће злурадо, а понекад и неправеднo. Вук је, револуционаран какав је био, све срушио, поравнао терен и изнова изградио културу и језик. У том љутом времену, и књижевне и научне расправе бивале су пресурове.

Тог човека Меша Селимовић пореди са Баш Челиком, пошто баш тако Вук ломи обруч по обруч традиционалних језичких и културних норми.

Они клерикални Вукови противници заборављају једног његовог претечу који је, налик Вуку, био необично смео у преокретању културе и језика, па и самог богоштовља. То је Свети Сава, који није био само чувар традиције, већ творац многих нових ствари, од којих ће настати српска култура и идентитет. Већ је и он знао да традиција живи само ако се занавља.

Ни Доситеј није био тако далеко од Вука. Заправо, и Вук и Доситеј су се кретали ка истом циљу, чак им ни путање нису биле толико различите.

Што се Саве Мркаља тиче, сам Караџић је признавао његов значај. Мркаљу је недостајала Вукова башчеликовска снага. Несретни Мркаљ је живео у манастиру који је био „позориште разбоја, насиља и бијенија“. Прво се одрекао својих реформских идеја, а онда је полудео.

Још и пре Мркаља, Гаврил Стефановић Венцловић је предлагао и реформу писма, а сам је писао на врло лепом народном језику.

Вук је спојио деловање својих претходника. Сава Мркаљ јесте понудио решење како да се пише на народном језику. Венцловић је показао шта се тим језиком може испричати, чак и Свето писмо. Али су тек Вук и његови следбеници грунули са војском различитих дела, од народних песама до Библије, Бранкове поезије и Његоша. Тако су доказали творачку моћ народног језика.

У европском кругу

Вуков дар који нико други није имао био је да представи пред светом свој рад и културу своје земље. Е, да нам је данас некакав Вук за промицање наше културе, да не кажем брендирање земље! Он је успео да препоручи стваралачки геније свог неписменог, чобанског и свињарског народића читавој Европи у време када је за претходних сто година међу Србима штампано мање од пет стотина књига, од тога вероватно ниједна јужно од Саве и Дунава.

Вук Караџић је успео да направи невероватан скок на путу приближавања тадашњим центрима светске културе. Он је пронашао „пречицу“ до самог срца романтичарске Европе. Романтичарска епоха је, иначе, лудовала за „народном“ уметношћу, до те мере чак да су понегде, као у Шкотској, измишљали народне песме. Чувени осијански епови су по свој прилици конструкт једног родољубивог шкотског песника.

Срби су, као ретко када, у том тренутку били у прилици да Европи понуде баш оно за чим је жудела: непатворену народну културу. Сви знамо за усхићеност с којом су браћа Грим или Гете дочекали српске народне песме. Колико год ценили Вукове противнике, не можемо да замислимо да би овакви великани читали дела Милована Видаковића и Јована Хаџића.

Онда се пак десило нешто што ће постати типично за српске успехе и на другим пољима. Срби су наставили да певају у духу народних песама и онда када се „мода“ променила (прочитајте шта пише о томе Светозар Марковић), а њихова култура се вратила у балкански буџак на један дужи период. Али, макар су тих неколико година дела слепих „певача прича“ из најгоре европске забити била надахнуће европских филолога, књижевника и музичара.

За шта је Вук крив

Има ли штете од Вуковог дела? Да ли би нам сада било боље да говоримо као Стеријини јунаци Ружичич и барон Голић? Да ли би наша култура била видљивија у Европи да су победили Хаџић и Видаковић? Да, као Хрвати, преводимо све стране речи на славеносрпски? Рецимо, да уместо природњак кажемо јестаственик?

Било је критика да је победа Вука и његових следбеника довела до тријумфа „цивилизације гуња и опанка“. Можда није било много избора. Нисам сигуран да би његови противници успели да ту просту српску пучину утерају у фрак и лаковане ципеле.

Да смо, метафорички речено, свукли те гуњеве и сазули опанке, јамачно би, у културолошком погледу, остали голи и боси, јер нам друго руво није било на располагању, барем не у довољној мери.

Није случајно да се песници нашег језика враћају народној поезији, и то не само традиционалисти него и Васко Попа, или моја сестра Милена. Ако икада поновимо продор у срце глобалне културе, онакав какав је начинио Вук, наше „тајно оружје“ мораће да садржи нешто само нама својствено. А то „нешто“ ће по свој прилици бити укорењено у вуковској традицији, сасвим извесно, прочитаној на неки нов, још невиђен начин.

А шта је са супротним мишљењима, да нас је Вук одвојио од наше словенске и православне „братје“ (ћ је једно непожељно слово у оваквом приступу). Могуће је да би даљи развоји нормирања славеносрпског језика приближили Србе Бугарима. Онда би они били сасвим другачији народ од нас данас. Ако ништа друго, не би били један од ретких народа са два писма.

Рат за српски језик и правопис

Мене много више брине један други развој. Суочавамо се с падом не само писмености него и пажње. Генерације рођене у 21. веку имаће подједнак проблем са читањем не само Вука и његових противника. Сваки дужи текст представљаће за многе од њих несавладиву препреку.

По неким истраживањима, пажња савременог човека посвећена било каквом садржају мери се секундама. А слепи гуслари су знали на хиљаде стихова, док су чобани знали на стотине изрека и пословица...

Ипак, људи који воле књигу и читање има више него у Вуково време. Ако су калуђери у манастирима успели да сачувају црквену књижевност, гуслари народну, ваљда ће и нама то поћи за руком. У томе је још једна поука Вуковог деловања.

Култура се може створити и сачувати и у неповољним, често непријатељским условима. Мали народ може имати свој велики тренутак. Само да се нађе неки нови Вук који ће радити на апликацијама и друштвеним мрежама. Један од светлих примера је група „Класици књижевности“ на Фејсбуку, коју је основала група девојака из Чачка предвођена Драгом Јовановић. Ова група има преко 40.000 чланова који сваки дан расправљају о књигама. Неоптерећени тиме да ли то раде на србском или српском. 

А што се тиче литургије, Срби су близу европском дну по редовном похађању богослужења. Све православне земље у региону имају већи проценат редовног одлажења у цркву. Чак и у најатеистичкијој републици у време СФРЈ, Црној Гори, проценат младих људи који недељно иду у цркву је знатно већи него у Србији. Настојање на искључивој употреби црквенословенског језика у црквама никако неће повећати број верника. Литургија ће можда бити „србскија“ али ће српских верника бити све мање.