Ита Рина, дива из Диваче: Наша најпознатија глумица из укрштених речи и европска звезда епохе немог филма

 „Да је касније било одговарајуће улоге ја бих још итекако играла. Али да бих играла било шта, то нисам желела“, рекла је Ита Рина у интервјуу са Драгославом Симићем за Радио Београд (објављен у књизи Гласом писана историја), који је дала неколико месеци пред смрт 1979. године, о томе зашто је прекинула краткотрајну и блиставу глумачку каријеру чији је врхунац био филм Еротикон из 1929. године.

Да ли је то заиста било тако и даље представља загонетку. Једна од најславнијих европских глумица између два светска рата – што се тиче Југославије сасвим сигурно најпознатија – повукла се из кинематографског света на врхунцу каријере. Док су једни њено повлачење тумачили несналажењем у новој епохи звучног филма, други су је образлагали атмосфером у Немачкој (где је снимала филмове) у време успона нацизма, која се Ити Рини нимало није допадала па је због тога својевољно напустила филмску индустрију.

С треће стране стоји прича о њеној жељи да напусти нестални филмски свет удајом за српског инжењера, који је од ње захтевао да изабере између холивудске славе и породичног живота, а Ита Рина је одабрала ово друго.

Иронично, њено име је данас више остало упамћено по честим „појављивањима“ у укрштеним речима него по филмским улогама. („Наша позната глумица Ита...“ 4 слова.)

Одрастање у Дивачи

Ита Рина је рођена 1907. године у градићу Дивачи, недалеко од Трста, у породици Марије и Јозефа Кравања. На крштењу је добила име Италина Лида, али су је сви звали скраћено Ита или Ида. Некадашње сеоце на крашкој висоравни, већински насељено Словенцима, доживело је велику трансформацију средином 19. века изградњом железничке пруге од Беча до Трста, поставши чвориште у коме су се одвајали возови за Ријеку, Трст, Пулу и Венецију. Међу људима запосленим на железници у Дивачи био је и Итин отац Јозеф.

Ита је имала безбрижно детињство, како је касније говорила. Била је пасионирана љубитељка кликера које је играла с дечацима, па је добила надимак „Девојчица с кликерима“, који ће је и касније пратити. Тако је назван и документарац Deklica s frnikulami Силвана Фурлана, који је о њој снимљен 1997. године. 

С почетком Првог светског рата Дивача се нашла на линији фронта, а породица се преселила у Љубљану, где је њен отац добио премештење.

Ита у Љубљани креће у школу, потом у гимназију, али јој школа баш и не иде – у Женској гимназији понављала је трећи разред. Али зато редовно одлази у позоришта и биоскопе и интересује се за свет глуме. У подруму породичне куће за вршњаке у комшилуку приређује сопствене позоришне представе, за које обезбеђује костиме и сценографију.

Несуђена мис Југославије

Итино интересовање за глуму, позориште и филм њена мајка није подржавала, а када је након изненадне очеве смрти 1926. године породица остала без редовних прихода, Ита се запошљава као службеница у једној љубљанској банци.

Али, попут многих девојака, она је и даље маштала о томе да постане глумица или балерина, а за то је осим природног талента, како је написао Саша Ердељановић, поседовала и нешто због чега су јој њене вршњакиње завиделе – необичну, сањалачку лепоту. 

А онда је дошао преокрет. У љубљанском новинама изашао позив за „такмичење у лепоти“ који је организовала америчка филмска дистрибутерска кућа Фанамет. Победници на овом „Конкурсу са филмску звезду“, како су медији најављивали, следио је ангажман у филмској индустрији и учешће на такмичењу за мис Европе које је требало да се одржи у Бечу. Иту су за такмичење пријавили пријатељи, пославши њене фотографије.

На конкурс се јавило преко 1.000 девојака, а после строге селекције међу седам најлепших Југословенки уврштена је и Ита. Следило је финале у Загребу на коме су изабранице требало да се лично појаве. Слава је дошла преко ноћи.

„Тада је код моје мајке дошла цела делегација новинара, сликара, познаника...“, причала је Ита касније. „Убеђивали су је да ме пусти да одем у Загреб. Обећали су јој и да ћу се вратити, јер је тамо требало да идем само да докажем да заиста постојим и да моје фотографије нису измишљене.“

Коментаришући изглед изабраница уочи финала, једни су били одушевљени лепотом девојке из Љубљане по имену Ида Кравања, али други, међу којима и репортер Времена, сматрали су да Ити више одговара улога мајке и домаћице него филмске звезде.

На крају, Ита је на мајчин притисак отказала учешће у финалу одржаном у загребачком хотелу „Еспланада“. За најлепшу Југословенку изабрана је Штефица Видачић из Загреба, другу награда је освојила Нада Погачник из Љубљане, а трећу Даница Живановић из Београда.

Штефица Видачић је следеће године у Берлину победила на избору за мис Европе, одиграла неколико улога на филму, али без већег успеха. Итин пут је био другачији.

Бекство у Берлин

Иако се Ита није појавила у финалу избора за мис Југославије, Алфред Милер, власник загребачког биоскопа „Балкан Палас“ проследио је њене фотографије берлинском филмском продуценту Петеру Остермајеру, сматрајући да од ње ипак може испасти филмска звезда. Није погрешио. Убрзо су из Берлина стигле понуде за пробно снимање.

Мајка је била ужаснута, али Итина воља је била јача. Уз подршку породичних пријатеља укрцала се на воз за Берлин, слагавши мајку да путује у Корушку. Касније је говорила да јој је то био најстрашнији тренутак у животу и да се због њега кајала јер јој мајка никада није опростила ову „издају“.

Али места за грижу савести у том тренутку није било. У Берлину су је сачекали представници филмске куће „Остермајер“. Пробно снимање је описала овако: „Осветлили су ме рефлекторима. Камере су почеле да зује... Неки потпуни странци пиљили су у мене, дошаптавајући се. Говорили су ми да вриштим, да се смејем, да машем, да плачем. Мислим да сам најприродније изгледала у сценама у којима сам плакала. Било је довољно само да помислим колико сам далеко од куће и како сам обманула мајку...“

Примљена је. У наредним недељама Ита је усавршавала немачки језик и убрзано похађала часове глуме, јахања, плеса… A oнда је, свега три месеца након бега из Љубљане, стигла и прва улога.

Шта то деца крију од родитеља

Ита Рина је дебитовала на филму јуна 1927. малом улогом у остварењу Шта то деца крију од родитеља (Was die Kinder ihren Eltern verschweigen) редитеља Франца Остена. Наслов филма је био симболичан, узимајући у обзир начин на који jе до улоге дошла.

Само снимање је за Иту било трауматично, како се касније присећала: 

 „'Не знаш да ходаш', викао је режисер. Сву своју снагу усмерила сам на што грациознији ход, док сам у себи мислила: 'Како је могуће да ја, која сам се три пута попела на Триглав, одједном нисам у стању да ходам. Морам да признам да су ти први кораци у филму били тежи од било ког опасног планинарења.“  

Прилика за прву већу улогу дошла је убрзо. Услов продукцијске куће „Културфилм“ био је да промени име. Овако се сећала тог тренутка: 

„На крштењу сам, по старом римокатоличком обичају, добила два имена. Звала сам се Италина Лида. Касније су филмски редитељи тражили да променим име и ја сам своје име Италина раставила, а уместо л мислила сам да ће бити боље да стоји звучно р.“

Прва улога коју је Ида Кравања одиграла под именом Ита Рина била је улога француске плесачице у филму Двоје под небеским сводом (Zwei unterm Himmelszelt), за чим ће уследити нове понуде. У прве две године у Берлину ће снимити укупно шест филмова у којима ће тумачити споредне улоге. У наслову Евине ћерке (Evas Töchter, 1928) играће заједно са мис Југославије и Европе Штефицом Видачић која је наступила под филмским именом Штефи Вида.

Њена каријера полако иде узлазним путем, а нарочито скреће пажњу на себе већом споредном улогом у филму Последња вечера (Das letzte Souper) Марија Бонара. 

Почиње да живи у берлинском отменом крају Шарлотенбург, учествује у културним догађајима немачке престонице и одлази на пријеме у југословенску амбасаду, а у кафеу „Кениг“ на Унтер дер Линдену упознaje ce и ступа у везу са Миодрагом Ђорђевићем, студентом на берлинској Политехници. 

Еротикон

Продукције јој нуде нове улоге, али она жели да се отргне из шаблона филмске лепотице у који су је укалупили. Одбија улогу у филму Виктора Туржанског Волга, Волга о руском козаку Стењки Разину, али прихвата понуду од стране тада мање познатог чехословачког редитеља Густава Махатија за главну ролу у филму Еротикон.

Овако то сама описује:

„У филму Волга, Волга јесте била главна улога, јесте лепа жена, али то је улога која ништа не даје... За улогу у Еротикону сам осетила нешто, што се каже, или џа или бу, или јеси или ниси. Ја сам онда потписала уговор за тај филм, на изненађење Остермајера и Туржанског, иако сам код њих била ангажована. Чак нисам имала право на то. А толико је то било јако у мени, да играм у Еротикону, да сам збиља осетила да или ћу се са овом улогом пробити, или ћу са улогом код Туржанског још годинама тумарати, играћу и даље као лепа жена, и ништа даље. Осећала сам да такву одлуку морам да донесем.“

Одлука јесте била ризична, како због одласка из сигурне продуцентске куће, тако и због потке филма, али се, испоставиће се, итекако исплатила.

Као што се и очекивало, филм је изазвао сензацију. Прича о ослобођеној сексуалности жене која због љубави и страсти напушта наизглед складан брак, ражестила је пуританце.

Иако из данашњег угла филм делује прилично бенигно, фокус на Итину сензуалност, призори њених фацијалних експресија и обнажених делова тела у крупном плану, били су до тада невиђени на великом платну. Готово једногласно мишљење критике било је да је успех филма пре свега лежао у Итиној глуми.

„Махати ме је сигурном руком водио кроз различита психолошка стања у филму. Волела сам и презирала, чезнула и мрзела, била сам срећна и тужна, била сам дама и једноставна девојка...“, говорила је Ита о искуству рада на овом филму.

Еротикон није избегао цензорске маказе (пред премијеру филма у Прагу цензура је забранила неколико сцена), а након почетног успеха филма покренута је кампања за његову забрану. Кампања је нарочито бурна била у Француској, где је опат Бетлем, утицајан француски свештеник тог доба, написао:

„Прво леже једно поред другог, а затим једно на другоме... Тачно је да им прекривач сакрива фигуре, али свакако им не сакрива покрете... Лице сваког протагонисте приказује се посебно и у крупном плану, нарочито Итино лице, и у њему гледалац без сумње препознаје узбуђење, затим израз стрепње помешане са чежњом, па бол и на крају... Црвеним док описујем ове призоре.“

Публика није црвенела већ је нахрупила у биоскопе. Од премијере у Прагу 1929, филм је приказан у готово свим европским земљама, укључујући и Југославију. Премијерама у Београду и Љубљани присуствовала је и Ита Рина. Стотине обожавалаца су филмску звезду сачекале на београдској железничкој станици и отпратиле је до хотела. Дочек Ите Рине је упоређиван са краљевским, а Еротикон је у историји кинематографије остао упамћен као један од пионира еротског филма.

„Или Холивуд или ја“

Крај 1929. године је обележила сарадња са чешким редитељем Карелом Антоном на филму код нас преведеном као Обешеница (Tonka Šibenice), екранизацији дела Егона Ервина Киша. Улога проститутке која пристаје да испуни жељу осуђеника на смрт и да проведе ноћ с њим пре егзекуције још више је учврстила њену славу. Иако су дијалози за овај филм накнадно снимљени и накалемљени на неми филм, он се данас сматра првим чешким звучним филмом.

Од филмске лепотице постала је карактерна глумица, како је писала тадашња европска критика. 

Нови успеси су крунисани уговором са берлинском продуцентском кућом „Меркур“ по ком је добила главне улоге у четири филма годишње и хонорар од 15.000 немачких марака месечно (у данашњој вредности преко 50.000 евра месечно). Поређења ради, месечна плата висококвалификованог радника у Берлину тада је износила око 200 марака.

Године 1930. снима чак шест фимова, међу којима су Валенина свадба, Краљ валцера и Валови страсти. Иако ова остварења нису доживела ни приближну славу Еротикона, била су комерцијално успешна, а Ита је њима учврстила статус велике глумачке звезде. А онда долази до преокрета. Ита Рина не снима ништа три године, а онда полако нестаје са филмске сцене.

По једнима је узрок гашења њене каријере био долазак звучног филма, што се десило многим звездама немог филма. Ита Рина је немачки говорила са јаким акцентом, као и српски уосталом, али у неколико тон-филмова у којима је играла и који су имали комерцијални успех, то јој давало шарм егзотичног и другачијег, како су писале тадашње новине.

И сама је била скептична у вези звучног филма. „Ја не волим тај говорећи, или боље рећи брбљиви филм. Он квари уметност и ја верујем да ће он морати ишчезнути“, рекла је у интервјуу београдској „Правди“ новембра 1931. године.

Ипак, њено постепено повлачење из света филмске индустрије на врхунцу славе и након само четири године активне глумачке каријере било је превасходно лична одлука.

Наиме, 1931. Миодраг Ђорђевић, њен вереник, завршио је студије у Берлину и одлучио је да се врати у Југославију. Баш у том тренутку Ита је добила понуду да пређе у Холивуд, али вереник јој је поставио ултиматум: „Или Холивуд или ја.“ 

И Ита Рина је изабрала њега. И не само то. Како би могла да склопи црквени брак, почетком 1931. године у руској цркви у Берлину прешла је у православље. У једном интервјуу то је овако описала:

„Хтела сам да се зовем Љубица, али руски поп није дозвољавао то име. Предлагао ми је да име буде по руски – Љубов. Кад нисам могла Љубица, нисам хтела ни Љубов. На крају... добила сам име Тамара. Али, у том тренутку за мене није било важно име. Знала сам да ћу до краја живота бити Ита Рина.“

Европска звезда у Београду

Прелазак Ите Рине, сада Тамаре Ђорђевић, у Београд био је права сензација. Венчању ње и Миодрага у априлу 1931. године присуствoвaле су стотине радозналаца, који су опседали Вазнесењску цркву желећи да виде славну глумицу. 

Миодрагови родитељи, поготово његов отац Милан који је био запослен у Министарству пошта Краљевине Југославије, били су скептични због синовљевог избора и Итине професије и популарности, али су се и они и Београд временом навикли на присуство донедавне европске филмске звезде.

Ита је у неколико наврата покушала да помири породични живот и професионалну каријеру, и то тако што би стране филмске продукције довела у Југославију. Томе је погодовала и одлука државе да развије филмску индустрију.

Како бележи Александар Саша Ердељановић, Ита Рина је тумачила главне роле у три копродукциона филма (два са немачким, а један са чешким партнерима) који су, осим чисто уметничких побуда, имали за циљ промоцију Краљевине Југославије и њених природних и туристичких богатстава, нарочито Јадрана и Црне Горе. „Значајно је да су јој у сва три филма партнери били глумци југословенског порекла – Словенац Хинко Нучић у Фантому Дурмитора Ханса Натгеа из 1932. године, Хрват Звонимир Рогоз у филму А живот тече даље Карла Јунгханса и Ф.В.Крамера из 1935. године и Србин Светислав-Иван Петровић у Принцези корала Виктора Јансона из 1937. године. Најславнији међу њима, Иван Петровић, био јој је партнер и у њеном последњем филму снимљеном пред избијање Другог светског рата Трговци девојкама (Централа Рио), Ериха Енгелса из 1939. године, после кога се дефинитивно вратила у отаџбину.“

„Фантом Дурмитора, дабоме, био је мала копродукција, наши су давали услуге“, причала је за Радио Београд. „Стално сам се борила с тим да код нас нешто озбиљно снимамо. И Хипотекарна банка се укључила. Онда долази филм А живот тече даље, то је био чешки филм, опет са нашим услугама. Затим Принцеза корала... Да није дошло до Другог светског рата, верујем да бисмо код нас створили озбиљну продукцију. Снимала сам баш пред рат. Ја сам збиља тежила да код нас нешто створимо.“

Иако су ови филмови били амбициозно замишљени, једину значајнију европску рецепцију имао је филм А живот тече даље, премијерно приказан на фестивалу у Венецији, али је и ово остварење касније пало у заборав.

Како би се привукле младе и лепе глумице за рад на филму, Ита Рина је у Београду организовала и избор за мис Југославије. Поред ње, у жирију је био и Бранислав Нушић, о чему је остао забележен снимак који се данас чува у Југословенској кинотеци. Ита је нудила Нушићу да напише сценарио за филм са југословенском тематиком, али од тога није била ништа.

Често је учествовала у хуманитарним активностима о којима су новине опсежно писале. Њена добротворна представа намењена изградњи Дечијег санаторијума у Сремској Каменици коју је премијерно одиграла на Белом двору првог дана Божића 1936, у присуству краљице Марије и њених синова, а затим и на сцени Народног позоришта, изазвала је велико интересовање. Године 1939. године пријавила се на курс Црвеног крста за болничарку и волонтирала у београдским болницама. Тадашње Време ју је назвало „најлепша санитеткиња Београда“.

Била је и узор многим женама тог времена. Од сиромашне девојке постала је светски познато глумачко име и независна жена која се Београдом возила у сопственом аутомобилу, редовно посећивала хиподром и друштвене догађаје, о чему су новине редовно извештавале.

Последња улога у Берлину и окупација

Године 1939. прихватила је улогу у филму Централа Рио и вратила се привремено у Берлин. Али проблем је био у томе што то није био онај Берлин од пре десет година у коме је била звезда. Снимање је започела у јуну 1939, у време грозничавих припрема за почетак рата. Атмосфера је била прилично напета, сведочила је касније, поготово за њу која је била неаријевског порекла. Итина ћерка Тијана Ђорђевић је у једном интервјуу испричала да је њеној мајци амбасадор у Берлину Иво Андрић саветовао да се спакује и што пре напусти Немачку. Одмах након завршеног снимања, у јулу 1939. вратила се у Југославију. 

За нешто више од месец дана почео је Други светски рат.

О филму више није било ни речи. Ита 1940. године рађа сина Милана, а онда рат стиже и у Југославију. Породица се пocлe шестоаприлског бомбардовања Београда сели у Врњачку Бању, где, с мањим прекидима, живи до краја рата.

„За време рата живели смо тешко...“, препричавала је ћерка Тијана, рођена 1943, породичне успомене из рата. „Мајка је носила џакове брашна на леђима, продавала прстење и накит будзашто, да би нас прехранила. Чак је и оца извукла из затвора на Бањици, где је завршио зато што је у кафани рекао да ће Хитлер проћи као Наполеон у Русији.“

По завршетку рата, Ита Рина се ставила на располагање новим властима. Њен несумњиви антифашизам и југословенско опредељење које је задржала до краја живота, отшкринула су јој врата новог света.

Ушла је у преговоре за улогу у једном од првих послератних филмова У горама Југославије, али од тога није било ништа, као ни од улоге у филму Жоржа Скригина о стрељању у Крагујевцу чије снимање је прекинуто услед размимоилажења Скригина и продукције.

Године 1948. добила је место саветнице у новооснованом Авала филму. Њен главни задатак био је успостављање контаката са иностраним продуцентима и рад са неискусним режисерима. То је довело и до трзавица, па су јој у Авала филму 1951. запретили отпуштањем, након чега она пише писмо Титу, у коме се, поред осталог, жали на потцењивачки однос према њој и каже: „Нисам упропастила ниједан филм својим радом, у неколико случајева сам чак и спасила гори филм својим трудом и глумом. Нико се није сетио да ме позове да учествујем у неком филму, иако су знали да сам једина филмска глумица у Југославији.“

Жалба је усвојена, она остаје у Авала филму, а затим одлази на место саветнице за корпродукције у тек основаном Ловћен филму.

На великом платну се појавила само још једном, у епизодној улози у научнофантастичном филму Вељка Булајића Рат из 1960. године (на енглеском дистрибуиран као Atomic War Bride), антиципацији надолазеће нуклеарне апокалипсе и атомског рата према сценарију Чезареа Заватинија.

Тих година је одлучила да је дошло време за пензију. Пошто је читав живот патила од астме, с мужем је купила кућу на мору, у Будви, где је живела наредне две деценије. 

У сећањима ћерке Тијане њихов породични живот ипак није био досадан. Како се Итин син преселио у Немачку, породица је често путовала тамо, а током тих посета Ита се виђала са предратним колегама.

Последње године живота провела је негујући мужа Миодрага, оболелог од склерозе. Преминула је у мају 1979. године, недуго по катастрофалном земљотресу у Црној Гори. Сахрањена је у мужевљевој породичној гробници на Новом гробљу у Београду, недалеко од гробног места Боре Станковића.

На споменику јој стоји уписано и уметничко и породично презиме – Рина и Ђорђевић.

Заборав и сећање

Како је време пролазило, име Ите Рине све више је тонуло у заборав (изузев у укрштеницама), а медији су се тек спорадично сећали глумице која је важила за једну од највећих нада предратне европске кинематографије. Тек крајем 20. века, када је дошло до ревалоризације првих деценија кинематографије, у којима је филм Еротикон оцењен као превратничко остварење, и Ита Рина је почела да се помиње као иконична фигура немог филма.

Крајем деведесетих поново је откривена и „на овим просторима“. У Словенији је организован низ изложби, снимљено неколико документарних филмова, а Љиљана Лазич је написала биографску књигу Ита Рина, прва словенска филмска звезда. По њеном имену названа је награда за животно дело коју додељује словеначко удружење глумаца, а сећање на њу чува и Музеј словеначких филмских глумаца у Дивачи, у коме се налази и спомен-соба о њеном животу и раду. 

Што се тиче Србије, чувању сећања на Иту највише је допринела Југословенска кинотека, односно Радослав Зеленовић и Александар Саша Ердељановић који су организовали ретроспективе њених филмова. Поводом стогодишњице рођења 2007. је приказан филм Сећате ли се Ита Рине Иље Сланог, Мирослава Симоновића и Пеге Поповића, а недавно је на Радио-телевизији Србије емитован и краткометражни документарни филм Владимирa Шојатa о њеном животу под називом Ита Рина, дива из Диваче. Занимљиво, алтернативни рок бенд ВИС Ита Рина из Ковина, настао пре коју годину, добио је име по овој глумици.

Ипак, и у словеначкој и у нашој широј јавности и даље је најпознатија по улози у укрштеним речима: „Име наше глумице Рине...“ (три слова).