Утицај ратних сукоба на Блиском истоку на цену нафте: Енергетска паника пред вратима

Историјски посматрано, ратни сукоби представљају један од најважнијих узрока наглих и дуготрајних скокова цена нафте, нарочито када су повезани са регионима кључним за глобалну производњу и транспорт енергената.

Најзначајнији ценовни шок догодио се током арапско-израелског рата 1973. године, када су арапске чланице ОПЕК-а увеле нафтни ембарго против Сједињених Америчких Држава и њихових западних савезника. Као последица тога, цена нафте је порасла са приближно 3 долара на преко 12 долара по барелу у року од свега неколико месеци. Овај догађај је изазвао прву глобалну енергетску кризу, довео је до стагфлације у развијеним економијама и трајно је променио однос снага између произвођача и потрошача енергије.

Други велики скок цена нафте уследио је након Иранске револуције 1979. године, када је политичка нестабилност довела до пада производње од готово 4-5 милиона барела дневно. Иако је реални губитак понуде био делимично надокнађен од стране других произвођача, паника на тржишту је изазвала пораст цене нафте са 15 на више од 35 долара по барелу. Овај догађај је показао да перцепција ризика и очекивања тржишта могу имати једнако снажан утицај као и стварни поремећаји у снабдевању.

Иранско-ирачки рат (1980-1988) је додатно дестабилизовао тржиште јер су обе државе биле значајни извозници нафте. Током тзв. „Танкер рата“, напади на нафтне танкере и инфраструктуру у Персијском заливу угрозили су сигурност поморских рута, нарочито у близини Ормуског мореуза, кроз који пролази око 20% светске нафте. Као резултат тога, цене су остале високе током већег дела 1980-тих година, а тржиште је постало изразито осетљиво на геополитичке ризике.

Сличан ефекат забележен је током Заливског рата (1990-1991), након инвазије Кувајта од стране Ирака. Тада је тржиште привремено обустављена испорука нафте из Ирака и Кувајта (око 4,3 милиона барела дневно), што је изазвало нагли скок цена са приближно 17 долара на преко 40 долара по барелу у свега неколико месеци. Страх од ширења сукоба на Саудијску Арабију је додатно појачало тржишну нестабилност.

Рат у Ираку 2003. године није изазвао тренутни шок попут оног из 1973. или 1990. године, али је значајно повећао дугорочну геополитичку неизвесност. Очекивања поремећаја у снабдевању допринела су континуираном расту цена током наредних година, што је кулминирало историјским максимумом од око 147 долара по барелу у јуну 2008. године.

Очигледно је да ратни сукоби утичу на цену нафте не само кроз директно смањење понуде, већ и кроз повећање геополитичког ризика, неизвесности и трошкова осигурања транспорта. Последично, тржиште нафте остаје изузетно осетљиво на конфликте у Персијском заливу и ширем Блиском истоку.

Сходно томе, последња ратна дешавања у том региону која су настала након здруженог напада Израела и Сједињених Америчких Држава на Иран у суботу 28. фебруара, узроковала су отежано снабдевање и последично пораст цене нафте на светском тржишту.

Иран као енергетска сила

Иран представља једног од кључних актера на светском енергетском тржишту захваљујући комбинацији великих резерви фосилних горива, извозног потенцијала и стратешки значајног географског положаја. Према доступним проценама, Иран поседује 9-10% светских резерви нафте и сврстава га међу пет водећих земаља по том основу. Истовремено, са око 34 трилиона кубних метара природног гаса, Иран располаже другим највећим резервама гаса на свету, одмах након Русије. Посебан значај има гасно поље Саут Парс (заједничко са Катаром), које представља једно од највећих налазишта природног гаса на глобалном нивоу.

Као чланица ОПЕК-а, Иран учествује у координацији производње нафте и тиме има потенцијал да утиче на глобалну понуду и стабилност цена. Пре увођења међународних санкција, земља је производила око 3,8-4,0 милиона барела нафте дневно, док је извоз достизао више од 2,5 милиона барела дневно. Санкције су значајно смањиле ове капацитете, али се процењује да Иран има могућност да релативно брзо повећа производњу за 1-1,5 милиона барела дневно у случају нормализације међународних односа, што би имало директан утицај на глобалне цене енергената.

Геостратешки значај Ирана додатно произилази из његове позиције уз Ормуски мореуз, кроз који пролази приближно 17-20 милиона барела нафте дневно, односно око 20% светске потрошње нафте, као и значајан део глобалне трговине течним природним гасом (ЛНГ). Овај поморски пролаз представља најважнију енергетску транспортну руту на свету, јер повезује произвођаче из Персијског залива са глобалним тржиштима у Европи и Азији. Свака нестабилност у овом региону – укључујући политичке тензије, војне инциденте или санкције – има непосредан ефекат на раст премије ризика, транспортне трошкове и волатилност цена нафте на светском тржишту.

Поред тога, Иран има богата налазишта уранијума, као и налазишта преко 60 минерала (нпр. највећа налазишта бакра), што га сврстава у ред најбогатијих земаља по рудном богатству. Захваљујући комбинацији великих резерви, производног потенцијала, геостратешког положаја који Ирану омогућава контролу кључне транспортне руте и политички утицај у региону Персијског залива, Иран представља једног од најважнијих фактора (не)стабилности светског енергетског тржишта.

Најновије цене нафте и процене даљих кретања

Цене нафте и показују велику волатилност због рата на Блиском истоку и неизвесности око трајања затварања кључног Ормуског мореуза. Иако Иран није званично затворио Ормуски мореуз, од избијања сукоба у суботу 28. фебруара неколико танкера је нападнуто, а најмање 200 бродова, који између осталог превозе сирову нафту, течни природни гас и нафтне деривате, бацило је сидро на отвореном мору. Затварање Ормуског мореуза би пореметило испоруке из Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Ирака и Кувајта, што би довело до несташица и виших цена нафте, али и цене хемикалија и ђубрива, што би даље могло да изазове поремећаје у пољопривреди и утиче на глобалне цене хране. 

Уколико се тренутни раст цена нафте стави у контекст тренда цена нафте у дужем временском периоду, може се закључити да су скокови цена нафте, који су изазвани геополитичким шоковима и привременим поремећајима у снабдевању, били краткотрајног карактера. Подсећања ради, током напада Израела и Сједињених Америчких Држава на Иран у периоду 13-24. јуна 2025. године, цена Брент нафте је порасла са око 65 долара на око 80 долара. Након прекида сукоба, цене су се убрзо вратиле на нижи ниво, када је тржиште стекло поверење да је мало вероватно да ће стварно доћи до прекида у снабдевању нафтом.

Процене аналитичара „Голдман Сакса“ су да би у зависности од обима затварања мореуза на месец дана, цена нафте могла да порасте у распону од 1 до 15 долара по барелу. Пораст цене од 15 долара би се односио на ситуацију да се мореуз у потпуности затвори на месец дана, а да се при томе не обезбеде компензациони механизми (нпр. коришћење резервног капацитета нафтовода или ослобађање стратешких резерви нафте). Уколико би затварање било дуже од месец дана, цена нафте би вероватно премашила 100 долара по барелу, прогнозирали су аналитичари, а та цена би спречила да залихе падну на „критично низак ниво“, који је дефинисан на нивоу од око 2,6 милиона барела, што је био најнижи ниво комерцијалних залиха нафте током 2022. године.

Ефекти актуелних ратних дејстава и проблеми у снабдевању одразили су се брже на цену нафте него што су аналитичари „Голдман Сакса“ предвиђали, тако да се цена фјучерса Брент нафте десет дана по избијању рата, у понедељак ујутро 9. марта кретала око 107 долара по барелу (дан пре избијања сукоба је била 72 долара), што је највиша цена од марта 2024. године.

Мада је у недељу 28. фебруара осам земаља ОПЕК+, укључујући Саудијску Арабију и Русију, постигло договор да у априлу повећају производњу за 206.000 барела дневно (што је значајно више од 137.000 барела колико је раније било планирано), незахвално је процењивати у којој мери ће овај пораст производње допринети стабилизацији тржишта.