Тако је писао, говорио, мислио, ћутао Б.К.: Од љубов не се бега

...То лето, тих лета крајем шездесетих, нисам знао куда, али сам знао да хоћу некуд. Био сам на путу и да урликнем. Тело је било мој инструмент, мој амблем.

Отео ми се хијероглиф дриблинг, и мој супарник, мој старији пријатељ, хазардер Фриц Контић, хтео је да ме прочита, да ми одузме лопту. Моја лопта варалица – чинило се Фрицу да је његова, омакла се стајна нога, хтео је да ме ухвати да ублажи пад. Фрицови прсти на мом врату, рамену, и откинуо се ланчић. Нестао у песку, у трави, у морској пени. Нисам ни осетио. Да, играли смо на мору које цвета, да, море је било наше игралиште, ту, испод моје прве основне школе. Тједан дана носио сам златан ланчић с дубровачким грбом који ми је лако и отмено поклонила Дубровкиња. Тако би ми даровала град Дубровник, све са Спонзом... Грб је купљен у јувелирској радњи на Пријеком, код мајстора Луја Бакотића. Била је Велика среда, баш на дан кад је Дубровник задесио велики земљотрес далеке 1667. Властела, окупљена испред двора, чекала је да кнез заврши јутарњу молитву, па да почне свечана седница Великог већа на којој ће се помиловати осуђеници. Цркве су биле пуне света, а по кућама су гореле велике ватре на којима су се спремале ускршње посластице. Срдачно и сјајно дочекан, у граду је боравио холандски резидент у Цариграду Јорис Крук, који се са својом многобројном и раскошном пратњом зауставио у Дубровнику да у том последњем слободном хришћанском граду проведе празнике. Међутим, нешто пре девет часова, зачула се одједном потмула тутњава, а одмах затим, готово истовремено, јак, кратак ударац зањихао је град и оборио га уз страховит тресак. Један фрањевац, који је тада служио мису, тврди да је тај ударац трајао само док је он изговорио ове речи: Passio Domini Nostri Jesu Christi secundum... Док је земљотрес тресао Дубровник... љуљало се над градом и кршевито брдо Срђ, од кога су се откидале велике стене и сурвавале на град... Град је одједном потамнео, а сунчева светлост, пробијајући се кроз густу копрену, постала је крвава и утуљена. Земља је пуцала и велике пукотине у предграђима гутале су читаве колибе, бунари су одједном пресушили, врела су почела да избацују жуту, густу масу да би затим сасвим усахла. Преживели страдалници угледали су како се једна од градских тврђава двапут расклапа и склапа. Море се неколико пута повлачило од обале и односило собом бродове укотвљене у луци, тако да су их таласи, враћајући се са пучине, разбијали о обалу, зидине и стене:

Одсвуда се вика чује,
одсвуда се помоћ пита,
свак бугари, свак болује,
свак у страху свом махнита.

Из рушевина су вириле унакажене лешине и рањеници:

Зар ми ове ствари заиста видимо или нам луде трепавице затварају очи?

Грб је био од жеженог злата, опточен јувелирским додиром, у средини је модра преко греда прелазила у црвену.

Матуранти су у холу гимназије чекали неке резултате. Дубровкиња је била ослобођена полагања матуре, а ја нисам. И гледала ме, зеница у зеницу, из свег се тела на ме смијала. Могу да издржим поглед и са Клинтом Иствудом, али нисам могао да издржим то зеленоплаво море ока: шта ме гледаш? Дубровкиња није ни трепнула. Само је лебдео њен осмех. У оку Дубровкиње смео бих да усним...

Јутро је било сунчано, само је Будош био у облацима. То је био знак да ће бити кише. Кад смо почели да глуваримо Дубровкиња и ја, већ је ромињала киша. Нисам хтео испод кишобрана. Дуго смо шетали тргом и, ево, Улицом Вука Мићуновића долазимо до куће Ковачина. Ту је улаз у Стару варош:

Оне вечери кад си била у тегет хаљини с белим обрубом, хтео сам да ти кажем да те волим, а мислио сам да ћеш рећи: ма лудаче...

Не би ти то рекла.

Хоћемо ли вечерас у кино?

Сад је Дубровкиња хтела да ме отпрати до моје улице. Стојимо на средини Карађорђеве, код куће Макрида. Одлетео је плави кишобран у сиво небо. Киша лије по Дубровкињи и мени... Не чујем о чему разговарамо. Гледамо се на размак, кô врхови мачева да се љубе. Тамо, по дубини, из правца трга, долази крстоносац Мињо Калуђеровић. Омањи, увек уредан, браон сако, жута кравата, бела кошуља, округле наочари с гвозденим оквиром. Дубоке црне зенице. Крупан кадар: ви сте обоје луди. На тај кишни дан па(да)ла је Ивањданска ноћ, или ако је љубав музика, свирајте још. Или Оливија на Богојављенску ноћ: Иди, Марија, зовни Малволија... 

Кô он, и ја сам луда, само што је
Лудило ведро у њ, а сетно моје.

Као гимназијалац, прочитао сам о једном руском песнику с почетка 20. века да је имао сценско схватање биографије. Можда је то Блок, можда Мајаковски, можда Андреј Бели... Нисам добро досад схватио шта то значи, али знам да сам на Тргу слободе у Н. имао осећај да ме с крана прати камера. Те да морам мислити на мизансцен, на светло – увек нађем светло, на костим, на партнера... На тргу, код куће Катурића (апотекари старином из Рисна), играли смо против старијих дечака из Хрватске, некад Манастирске, улице. Никад на тргу дотад нисмо играли праву утакмицу. Имам десет година, имам неко лепо треперење у ребру, не знам да ли од простора или од недеље.

На празник тргом променада, отменост костима. Требало би да је то почетак јуна 1959. Први је застао да нас гледа Руждија Османагић бледог лица, мирне плаве очи, обућар из Грудске махале, халф Сутјеске. Како сам осетио да мене снима, не знам. Почели су и други пролазници да застају и већ се образовало гледалишче ту, на ивици, куда пролази корзо. Крила почињу да расту, примам лопту на колено и спустим је на волеј, и видим лопту како лети изнад прстију голмана Хрватске. И оде моја слава у облак, слава први пут и никад више. Волеј, каква реч, реч персијска, хитра, и како прецизно покрива оно што значи.

Десет, пре петнаест година касније, прочитаћу: Волеј је ударац ни на небу ни на земљи. То је Војин Божовић, центарфор БСК-а.

Или Ференц Пушкаш: Волеј је било мора татарског.

Или волеј – испити млад месец, Марио Корсо.

Или Зико: Волеј је смрт фотографије. Волеј тешко можеш ухватити, као тачно у поноћ. Волеј сева у светлом млазу.

Или Мишо Пајевић: Срце волеја је као висок снијег.

Или Лав Јашин: Волеј је зелен конац одмотан од срца.

Или Анђелило: Волеј вреба као кобац, као пољубац.

Урбанистички план трга града Никшића пројектовао је, 1883. године, Јосип Сладе из Трогира. На позив књаза Николе, Сладе је дошао у Црну Гору, у Котор. Оригинал плана Никшића породица Сладе чувала је у шестоугаоној дрвеној кутији с поклопцем. Копија плана налази се у Завичајном музеју у Никшићу. Према казивању архитекте Ђорђија Миљевића, Сладе је план пројектовао према идеалном ренесансном граду, чији је узор био Версајски парк. Са зракастим улицама чија је жижа дворац у Версају. Фрагмент паукове мреже Сладе је сместио између брда Требјесе, старе градске тврђаве и турског Оногошта.

У урбанистичком плану града Н. постоји пет тргова: три правоугаона и два кружна. По средњој оси положена су три трга, а два периферно. Мрежа градских улица, постављена по дијагоналној оси, прекрива простор између Требјесе и Бедема. У нашој, у мојој Карађорђевој улици има неколико лепих кућа: кућа Макрида, медитеранска кућа Никовића, кућа Мијушковића, кућа Николића... кућа Марковића, дугачка двадесет пет метара, неоренесансна, с прочељем, с пластиком изнад капије и два балкона, на левој и десној страни, саграђена 1927.

Кућа у северној светлости, зидови блистају као полирани. Са фасаде куће почиње да се диже звук као кад киша удара јасику по лицу. Звук расте у ковитлац, то више моје ухо не може да издржи. Не може поднети тај бол слуха, а бол расте, расте... Знам: кад звук престане, неко ће ми донети неку страшну вест. И траје тај бол слуха од моје четврте године. Нисам ишао рано на спавање. Од тада спавам у одломцима: сан беше већи од слуха. Сан је почео да бледи кад смо Дубровкиња и ја отишли у Београд на студије.

Јосип Сладе оставио је Црној Гори неколико грађевина, неколико архитектонских драгуља. Зграда аустроугарског посланства на Цетињу, звана Дивизија, између два рата ту је била команда Зетске бановине, летња резиденција књаза Николе у Никшићу, некад је ту била гимназија, сетан сам што нисам у Дворац ишао у гимназију, лазарет у Мељинама код Херцег Новог, прво позориште у Црној Гори, Зетски дом, с витким стубовима на прочељу, с високим романским прозорима, сала са балконима и галеријама, ту се шапат чисто чује. Кад нешто радим у позоришту, увек прво бирам Зетски дом. Ту је моја жица највише затегнута, или у угловима усана огледало игре... Јосип Сладе ишпартао је Црну Гору цестама. Пут Цетиње-Ријека Црнојевића, Ријека Црнојевића-Подгорица, Ријека Црнојевића-Вирпазар, Вирпазар-Бар. Сладе је чудесном цестом спојио два најчудеснија града у Црној Гори – Цетиње и Котор.

У Пешчанику, одељак 7, Едуард Сам седи на једној стени и гледа:

...ретко раштркано шипражје по хридинама и увалама јасно одудара својим бледим зеленилом од сивобелог камена и светлих мрља лишајева налик на мрље од креча. На сивој далекој падини која се пружа према хоризонту назиру се беле траке пута који се спушта паралелним косим линијама засеченим у стену. Пут постаје све ужи, из падине у падину, да би надомак зеленог појаса, већ сасвим узан као козја стаза, почео да се увија у меандре, у једно јасно, писано слово М, као три јасне линије на длану.

Сладеовом цестом, 1947. године, дошла је из Котора на Цетиње породица Сам: Милица, Даница и Данило. На фотографији се види аутобус којим је породица Киш путовала.

У време разговора књаза Николе и пројектанта на Цетињу, Сладе се загледао у кнегињу Милену. Чувао је Сладе ту тајну, а кад је почео да се гради пут изнад Шкаљара, Сладе је извео оно слово М. Да ли је то приметила кнегиња кад је путовала том цестом, то је остало тајна. Али ја сам сигуран да јесте. Јосип Сладе, године 1894, пројектовао је Царев мост у Никшићу. Средства је обезбедио руски цар Александар III. Сладе је знао да лепота спаја две обале и направио је мост са шеснаест лукова и два отвора. То је јединствена грађевина. Такав мост није саграђен ни у 19. ни у 20. веку на простору Југославије. Гледајући у детињству тај мост, нисам знао да је то час из хармоније, и ликовне и музичке.

Овог сам лета, сусрети југословенских писаца, књижара Карвер, био у Подгорици. Били су ту Љиљана Дирјан, Слободан Шнајдер, Богомил Ђузел: 

Крчази још дишу испод мора
закрвављеног у оку залаза
ко свира? – вода
ко цвјета? – снијег
ко путује? – звијер љубави
Одврнут је круг смрти
на одстојању да прођу пчеле и војске
да би се чуло дозивање рађања сунца
и његов мртви сан

... Бранко Чегец, Хедина Тахировић Сијерчић, мајстор ритма у стиху и у животу, и њена песма Зашто?: 

Ако небо има очи,
Ако вјетар има руке,
Ако сунце грије људе,
Зашто је Рому хладно?

Ако гаџо ратује,
Ако он законима царује,
Ако гаџо све људе једнако поштује,
Зашто Роми као пси умиру?

 Ако небо има очи,
Ако вјетар има руке,
Ако Бог воли људе,
Зашто Роми плачу?

Небо се отворило.
Сунце побјеже.
Вјетар зајеча.
Цвијеће са Ромима заплака.

Био је ту и Војо Шиндолић, битник, преводилац Гинсберга, Буковског, Дилана, Ферлингетија, Грегорија Корса, Шепарда, Езре Паунда... и песник. Нисмо се видели готово тридесет година, а опет смо у Гаришту, Вишњици, у некој бетули или у Талиру, пијемо пошип чару. Некад је флаша пошипа коштала као кутија сарајевске дрине. У Шиндолића је била заљубљена млада београдска глумица од оца белог Руса. Чујем како ми Шиндолић казује песму Улица: 

Понад врата, стручак дријенка
ниче из црног срца камена
с пуним здружењем таме
у предјеле изван омеђености

Кроз шупљу прозрачност ноћи
с бакљама свитаца умјесто лампи
по мачијој мекоти хода
клизи моја сјенка.

И Шиндолићева елегија над елегијама, Елегија за Милана Милишића:

Tri dana slijepog bola...
Ubijen
u Dubrovniku
koji smo toliko voljeli da smo mu se podavali
svakim korakom...
Kamo si to otišao?
Zar si zaboravio vlastite riječi
„Koga nema – brišu mu se stope
Prazni minuti njegov prostor pune
Koga nema – gdje sad korača
Nad kojom sporom vodom snatri
Lice njegovo – promijenjeno lice spavača“

Zar si zaboravio kako smo ove iste riječi čitali na
kamenom balkonu tvoje kuće, ti, Danilo i ja u
ljetni sumrak 1974...

Zar si zaboravio da uzmeš „Opatiju“ sa šanka i
popiješ neretljansku travaricu, pa si tako naglo otišao
smućen od pića i ljubavi...

Zar si zaboravio đire po Stradunu i sve betule koje smo
zatvorili i otvorili...

Zar si zaboravio da smo se zaklinjali da nikada
nećemo zaboraviti

Jer ono što se osjeća ne zaboravlja se
tugo tuge
tugo djetinjstva...

Madono Villonova, Madono Rimbaudova,
Madono ubojica i pijanica, Madono oslijepljenih 
i osakaćenih ratnim šrapnelima,
Madono trbosjeka i rasparača, 
Madono vojnih liferanata,
Madono pregaženih pasa i mačaka,
Madono Peljeških kapetana,
imaj milosti,
imaj milosti, podaj mu duhan i piće, bijel papir i
olovku,
imaj milosti,
imaj milosti za Milana Milišića.

Овог лета отишао је у вечна ловишта Драган Лубарда. Вечити дечак-дервиш, мајстор линије. Линија као волеј, и волеј и дриблинг, дриблинг у ноћи. Какав је Лубарда имао пâс, пâс као гуја и као ура, пâс као Антунеш Коимбра Зико. Зико, или дриблинг је линија на грчкој вази. Продужена линија са грчке вазе, линија у синкопи. Лубарда је живео у синкопи. Почетком седамдесетих, па још дванаест семестара, ишао сам на часове код Лубарде. Часови на Калемегдану, уторком и петком од 15 до 21, понекад до у поноћ. У поноћ у Васиној улици Драган и ја улазимо у такси и Драган каже: до Загреба. Спавамо у хотелу Дубровник или глуваримо Илицом, а ујутро на коњак код Чарлија.

Игралиште на Калемегдану, између Партизановог и Звездиног, и брка Вукосављевић, обавезно мангупски нахерен шешир. Лице које би радо насликао Гоја. Часови: техника линије и етика линије. Ниједна душа нема планету. Волеј је планета... Не дирај, не повређуј црту.

И мој брат Димитрије, који терцира: Дриблинг су два брата, сан и смрт у слози.

На минус петнаест и на минус двадесет чистили смо снег, снег и лед. Чистио је и професор Лубарда. Игру смо завршавали, у сумрак, с леденицама у коси. Драган Лубарда, Раде Кундачина, Божа Кићевић, Зоран Костић и ја. То је била сквадра, никад на Калемегдану нисмо изгубили ниједну утакмицу. Некад бисмо се Раде и ја прехитрили, а некад бих у спринту оставио лопту на центар игралишта, лопта за Драгана Лубарду. И док сам освајао простор, долазио би Драганов пâс, левом ногом, тачан као пешчаник, витак као кошута. Био сам млад и мислио сам да о лопти све знам. Научио сам од Драгана Лубарде да линија почиње из мрље, мрље крви.

Година је 1994. Драган је боловао од јектике и лежао је на Антитуберкулозном институту. Весело ме дочекао, на нахткасни ред епрувета са узорцима Драганове крви: исцепи један лист из свеске. И дам му лист на квадрате. Узима епрувету и умаче перо-пипак у своју крв. У једном потезу начини мој портрет. Дуго сам чувао тај лист са Драгановим цртежом и нестао је. Понекад смо Драгана звали Лубански. На свакој утакмици дао је гол који и сад памтим. Један оксфордом из мртвог угла, по летњем пљуску. Донео сам Драгану чашу боровница, боровнице с Црног језера.

– Однеси боровнице Биљани Јовановић.

– Има чаша и за Биљану.

– Онда однеси обе чаше Биљани.

Биљана Јовановић је чекала операцију на Неурохируршкој клиници. Операција код доктора Јоксимовића. У сунчано поподне дошао бих у посету код Биљане, око ње њене београдске другарице, причају о операцији. Начас бих легао у Биљанину пусту постељу: ево, ја ћу на операцију уместо тебе. Само се Биљана насмејала, Биљана и Холбајн млађи, Ана од Клева. И њене очи чија северна модрина одлази у зелену луку Хамбург. Једном у поноћ отишли смо нас двоје на гроб Биљанине мајке. Чуо сам како пуцкета ковчег... Ноћ после операције, Биљанина глава у завојима, а лице спокојно, титра мали осмех-ожиљак на Биљаниној усни. Тражи да је држим за руку. Њен брат Павле и Биљанин муж Растко Мочник у дубини собе причају о хоровима код Мусоргског... Кажем Павлу да кренемо, склизне Биљанин длан са мог длана. Силазимо Павле и ја на резервни улаз, али нема чувара, закључана врата, пењемо се на први спрат – затворени прозори, пењемо се на други спрат – један отворен прозор. Скочићу, кажем Павлу. И ја ћу, каже Павле. Скок с другог ката два весела свата, и ником ништа. Два другара, два брата Биљане Јовановић.

Прошлог лета, крај јуна, Ива ме води на контролу. На скенеру све је у реду и мали ожиљак на мозгу, десна хемисфера. Весео портир у холу: какви сте дошли, одлично сте. Сунце нам блешти у очима док излазимо и тек сад видим да сам оперисан на Неурохируршкој клиници.

Биљана Јовановић умрла је 11. марта 1996. у Љубљани, а сахрањена је 13. марта у Београду. Била је тишина и није пуцкетао ковчег. Чуо сам Десету Мокрањчеву руковет и глас Биљане са Охрида, Охрида и Битоља, и премијера Биљаниног комада Централни затвор, и Владо Милчин, костимограф Благоје Мицевски, Васа Павић, Алиса и Шкељзен Малићи. У публици је била тишина над тишинама.

И Пада Авала:

Драга, моја Маријана, овде се време не мери справама већ белином зидова, шарама по металним столовима и на превисоким металним креветима, одблесцима на стаклима, решеткама, зато не знам тачно које је доба дана... гори тај проклети неон готово стално. Урезујемо цртице, знакове, резбаримо метал... делатност лудака... зидови су увек бељи негде пред зору... установила сам... други су луди... ја сам овде вољом две врсте лудака доведена... доведена... споља... изнутра... стање за омчу, кажу... кажу они, они најбоље знају, кажеш ти Маријана, имам модрице на зглобовима од конопца... То је било првог дана и другог, сада су престали, али чудно, модрице се по неком закону увећавају, шире, плаве мождану масу. Модрица мозак. Мозак је модрица. 

И Пада Авала:

Десет сати увече, у аутобусу 26:

Једине две особе, поред возача и кондуктера, смо нас двоје; ја, прва флаутисткиња у граду, Јелена јеленскаја, како би то рекао слатки Мића, најбеља на Гренланду, томе додајем: најбеља у Београду; он, неки човек, стоји на другом крају аутобуса, изгледа висок, изгледа привлачан. Шта још о себи могу да кажем у тренутку када двадесет и шестица пролази поред споменика Вуку, један део Рузвелтове улице је осветљен, у часу када не осећам ни капљицу носталгије за оним станом у Милашевој, шта бих могла да кажем, осим да сам ничија!

Бале Балетић играо је у сарајевској Босни, донео ми је црни дрес са бразилским жутим оковратником и малим бројем 10 на леђима. У том сам дресу најбоље играо у животу. Имао сам седамнаест година у ребру, лопта је била везана за моје стопало, с молом мртвих, смолом мртвих. Био сам жива рана и осмех необузданог тела. Скочио бих у помахнитало срце и... Нисам ни знао да је Пеле рекао: ништа нема боље дечаку него да се весели онијем што ради. Дружио сам се с лоптом двадесет четири сата и понекад бих чуо глас Даворина Поповића: руке своје пружам према неком... Био сам нетко. Био сам између затишја и плиме. Сањао сам модру ријеку. У звоно плаво месецом бијем... То је мој Млечни пут. Чуо сам и Даворинове песме које ће тек доћи: Баладу, Све ове године дала би за једну ноћ, Предај се, срце (ал’ нећу се предати), Сањам да се опет љубимо у класју, Све су љубави исте осим оне праве, И још десет, У инат годинама. У гласу Даворина Поповића сад је ћорда, сад је миловање. Глас Даворинов долази из једне сарајевске игре: 

Ово је она трава што је пасла крава,
Што је масло дала које смо дали ковачу,
Што је сковао сикиру којој смо посјекли дуб,
На ком је растао прут којим су тукли кучка,
Што је ујео човјека који је донио маштрафу слатког шербета.

Даворинов глас долази из песме која је написана одмах пошто је топ у Сарајеву огласио да су погубљена два брата Морића. Анонимни песник је изрекао тарих:

Хаџи браћи Морићима, Мехмеду и Ибрахим-аги
Пухнуо је изненада смртни
и горки вјетар те обојицу
усмрти зачас. Оставише
мајку пуну жалости,
а њима нека Бог учини милост.

Тарих се налази на плочи у дворишту Векил Харчове џамије, код Шехерћехајине ћуприје, где су браћа сахрањена.

Глас Даворина Поповића долази из сарајевске севдалинке: 

Не пиј воде, не љуб’ удовице,
Нег’ пиј винце, а љуби дјевојке.
Од винца је лице руменије,
Од дјевојке срце веселије...

И могао бих тако набрајати од поноћи до јутра, али ево: глас Даворинов долази и из песме Бој на Равњу:

Чадор пење Мула Сарајлија
крај Савице, украј Засавице,
Саву пије, Засавицу бије.
Књигу пишу Сарајке дјевојке
на кољено Мули Сарајлији:
Богом бабо, Муло Сарајлијо,
Пушћај момке, остасмо дјевојке!
Њима Мула друго отписује:
Удајте се, Сарајке дјевојке,
јер сам ваше момке иженио
крај Савице, украј Засавице,
црном земљом и зеленом травом
све по реду један до другога
да не жале један на другога.
Удајте се, више не чекајте!

У гимназијској сваштари написао сам да је у гласу Даворина Поповића песак, а онда сам, много касније, од свог друга Пеце Поповића сазнао да су Даворинови Поповићи старином са Хвара. У Давориновом гласу – и севдах и Медитеран. У пролеће 1994. године у Трсту, кавана Даблин, рекао сам Мирзи Делибашићу шта сам написао у сваштари о гласу Даворина Поповића. Мирза се само насмешио, знао је он то и пре мене. Рекао је да Сарајево још памти Даворинов дриблинг у лице великом Јосипу Ђерђи, Пину од Јазина. И Делибашић и ја били смо код друга Богдана Тањевића, он је био тренер Стефанела, најбољи coach Италије. На тренингу Стефанела – наш језик, и млади Бодирога, Фучка... Ћутали смо. Ћутали и пили по бетулама Трста: ништа ме не боли. Боли ме Сарајево. Болило је великог господина Сарајево, Дамаск сјевера, или, како је записао Рене Полетје пре два столећа: Сарајево, трагични град са њежним осмијехом. И није могао Делибашић да верује да националистичка лапрдала причају да он држи црвени фењер у Сарајеву са девојкама Српкињама.

Гледао сам у Трсту са Јасном Селимовић, најелегантнијом и најбољом кошаркашицом Југославије, и Богданом Тањевићем финалну утакмицу Купа шампиона Босна-Емерсон из 1979, 5. април, 96:93. На тој утакмици Жарко Варајић дао је 45 кошева. Добро је играо Ратко Радовановић. Добро су сви играли под крилом младог Богдана Тањевића, али је најбољи играч финала био Мирза Делибашић. Имао је, по мојој евиденцији, 9 скокова, 14 асистенција и 11 пресечених лопти, и дао је 30 кошева. И волео је Делибашић Љубавну пјесму, коју је написао Нермеси у 17. веку: 

Кад ми ријеч са језика пође,
Кô пламен се из уста појави.
Заљубљен сам, стог је моја пјесма
Жива рана горуће љубави.
Бојим се да заљубљени неће
Ни у рају наћи мира жива,
Ако рајске хурије науче
Све хирове стамболских одива.

Отишли смо у Нову Горицу, код Дражена Далипагића, тамо је Праја био тренер. После утакмице седе у једној кавани, башта, Соња Пожег, Душко Вујошевић, Богдан Тањевић, Јасна Тањевић, Дражен Далипагић... Мирза и ја сели у један прозор и ћутимо. И никне испред нас латински костимиран господин. Препознам италијанског репрезентативца Марзоратија. Играо је у време Ћосића, Кићановића, Славнића, Далипагића. Кад је видео Делибашића, застао је и готово му се наклонио, као да сам ја у детињству видео Бобека.

На светском првенству у Манили, утакмица Југославија-Бразил, код резултата 87:87, Делибашић је стао на линију слободних бацања и прилази му чапкун Зоран Славнић: у двеста долара да ћеш да промашиш, а Мирза: дижем на петсто, и погодио је оба слободна бацања. На крају је било 91:87. Из дервишке охолости играо је, и живео, најотменији југословенски кошаркаш. Тако је и отишао, из боног стаса. Кад су ми јавили да је умро Мирза Делибашић, сетио сам се једне песме о Сарајеву која почиње: Шта тражи срце када прелетиш седам небеса?

Два велика пријатеља, Даворин Поповић и Мирза Делибашић, умрла су исте године. Даворин у јуну, Мирза у децембру. Пријатељство и у смрти. Тако то раде племићи пролетери. Кад је отишао Даворин, Душан Прелевић је написао есеј Пјевач: у Београд је дошао младић у плавој кошуљи, младић из Сарајева, и све нас почистио. Преле то не би написао за Отиса Рединга. И још је написао да смо играли фудбал на Ади и да је Б., Бобеков посинак, рекао Даворину да изађе. Тога се Б. не сећа, али сам се сетио кад се пустио низ ријеку Даворин Поповић. Кад мене више не буде и дођу други дјечаци кô ја...

Једне давне ноћи, седим сам у сарајевском бару Хамам и мислим на младобосанце који су се састајали ту близу, у Шедрвану, и пијем, пијем озбиљно пиће. За столом до прозора седе Даворин Поповић, Бодо Ковачевић и Фадил Реџић. Пауза... док не уђе у Хамам Шпела Розин: Врат ти је кула од слонове кости... Врат ти је кула Давидова... Кула и псалми: ... И нада невољницима неће нигда погинути. И сад о рани југословенских левичара: Попадоше народи у јаму коју ископаше; у замку коју су сами намјестили ухвати се нога њихова.

Пишем уз лопту као уз лампу. Лопта у соби даје стварима, књигама и људском лику другачији облик. Зато чувај лопту јер никад не знаш на коју ће се страну откотрљати... ни како ће те погледати.

Нема краја, смрт фашизму, живела Прва пролетерска, живео Партизан.         

Цетиње–Београд, август–септембар 2017.