Сентиментална повест сарајевске Кинотеке: Kад живот помеша филмске ролне štampaj

Све је Кинотека!

Незнани шанер је ову живу истину написао на зиду једне сарајевске зграде у последњим данима мира. Тридесет година касније, босанскохерцеговачки медији су објавили вест како је одлука тамошњег надлежног суда о деложирању Кинотеке Босне и Херцеговине из здања у садашњој Алипашиној, а некадашњој Улици Ђуре Ђаковића, постала правоснажна. Суд је утврдио како је Синдикат Босне и Херцеговине законски власник спорне некретнине и издат је налог да се синдикалци „уведу у посед" зграде некадашњег Радничког универзитета, у којој се налази кино дворана ниског овалнога свода, једно од оних места на којима је настајао и развијао се локални фантом слободе, брендиран под називом сарајевски дух.

Избацивање Кинотеке на улицу школски је пример инвеститорског газдовања градским земљиштем. Синдикати су давне а ратне 1994. паметно уложили новац од чланарина тада већ увелико међусобно завађених пролетера у куповину оронуле зграде коју ће сада коначно моћи да продају за велики новац. Здање Кинотеке, међутим, није толико вредно због своје културно-историјске вредности, већ због одличне локације на којој се налази. Чим се купопродаја обави, Кинотека ће бити срушена, а на њеном месту почети изградња велике чисте стамбено-пословне зграде.

И зато ово неће бити ко зна који по реду некролог једној чаршији, нити историјским подацима обогаћена прича о сарајевским биоскопима, већ испуњење својеврсне грађанске обавезе да се остави сведочанство о месту где су генерације Сарајлија виделе већину најзначајнијих дела светске кинематографије, а ја провео добар део дечаштва и младости. 

Улица на коју је пуцао Едичка

Ако би какав културолошки археолог иоле приљежније прионуо на чепркање по не тако давној прошлости престонице Босне и Херцеговине, лако би закључио како се истинско средиште југословенске цивилизације у Сарајеву није налазило на потезу од кафане „Парк" и некадашње робне куће „Сарајка" до „Југотонове" продавнице плоча и посластичарница на слатком ћошету, већ у Улици Ђуре Ђаковића и њеној непосредној околини.

Као и све улице у свим нашим градовима, и овој је много пута мењано име. Један њен део постојао је још у време османске владавине, а своју данашњу приличну дужину дугује интензивном ширењу града у другој половини пете деценије двадесетог века.

Али и да нема толики значај за новију историју Сарајева, ова улица би требало да се нађе у сваком бољем бедекеру и због саме чињенице да испод њенога асфалта тече Кошевски поток, који се нешто ниже, на Скендерији, улива у Миљацку! Широка попут булевара, Ђуре Ђаковића је коридор којим се, у правцу Тузле, из центра града очас посла стизало и стиже до његове периферије и ливада по којим и данас пасу овце. У супротном смеру, то је улица којом до центра најбрже стижу житељи Горице, Бјелава, Бреке, Кошева и других стрмих и мање стрмих брда начичканих махалама и стамбеним зградама чија светла својим треперењем за лепих ведрих ноћи чине да Сарајево и своје житеље и оне који су у њега дошли на неколико дана подсећа на какво чаробно место из бајке.

Током прве ратне зиме улица је остала без дрвореда који се протезао од зграде Хигијенског завода и кафане „Триглав" на њеном почетку, па све до насеља Циглане, које је пред Зимске олимпијске игре почело да ниче и да се шири на локацији где се у филму Шибе Крвавца „Валтер брани Сарајево" одиграо чувени обрачун Бате Живојиновића и Драгомира Бојанића Гидре. Висока стабла великих крошњи су у кратком року посекли и претворили у огрев припадници Армије Босне и Херцеговине. Иза њих су остали пањеви, око којих су, за време затишја, са секирицама и другим алаткама у рукама, бауљали цивили који су већ месецима живели без воде, струје, бројних животних потрепштина и иоле дуготрајнијег примирја.

Само неколико дана пред почетак рата, Улицом Ђуре Ђаковића су, идући ка Скупштини Босне и Херцеговине, прошли гладни рудари из Какња. Неколико месеци након почетка рата, са положаја војске Републике Српске на обронцима Требевића, на ту исту улицу нишанио је Едуард Лимонов. Последњих дана свога командовања јединицима УНПРОФОР-а, њоме је, праћен белим војним транспортером, лаганим кораком прошетао канадски генерал Мекензи.

Од Тифе до Крече Хакије

А да су посетили Сарајево у годинама мирног живљења, њихова најобичнија шетња Улицом Ђуре Ђаковића би се уз дискретне напомене речитог кустоса очас посла претворила у ненадану посету једном необичном музеју.

Обилазак би почео причом о кинима „Радник" и „Сутјеска", из кога се на Улицу Ђуре Ђаковића излазило код бурегџинице „Вардар" и већ помињане кафане „Триглав". Ту сте често могли да видите младиће и децу како излазећи из мрака сале у којој је управо завршено приказивање карате филма смешно млатарају рукама и ногама, испуштајући из себе звуке налик претећем мјаукању. У оба кина су у другој половини осамдесетих година, у касним вечерњим пројекцијама, приказивани еротски филмови.

Ни двеста метара даље, на левој страни улице налазило се кино „Први мај" о коме је скоро све речено у истоименој песми „Забрањеног пушења". Ово скоро се пре свега односи на летње кино, које се налазило иза кино-дворане, на обронку брда Горица, где је одрастао и у основну школу ишао Емир Кустурица. Летња позорница је зубу времена препуштена негде у време када је са друге стране улице изграђен и једини небодер у том делу града.

Од те бетонске грдосије у Улици Кате Говорушић могла би да почне прича о „људским ресурсима" Улице Ђуре Ђаковића и оближњих адреса, јер је у небодеру становао други певач „Бијелог дугмета" Младен Војчић Тифа. Улица Кате Говорушић је излазила на Улицу Данијела Озме, на чијем се углу налази зграда у којој jе данас седиште Централне изборне комисије Босне и Херцеговине, а која је некада била кућа Радио Сарајева. Ту се налазио студио у ком су своје прве песме, између осталих, снимили „Индекси" и „Бијело дугме", чији су поједини чланови, како се то у Сарајеву некад говорило, становали „на препишај хода" од тог ћошка.

У овом комшилуку су у неком периоду свог живота, између осталих, становали песници Абдулах Сидран и Душко Трифуновић, рокери Милић Вукашиновић, Ђорђе Кисић, браћа Фадил и Зоран Реџић, фудбалер Предраг Пашић, те Радован Караџић и Алија Изетбеговић, које, како то Др Карајлић уме да каже, „не треба посебно представљати".

Многи од њих су, укључујучи већ помињаног Кустурицу, навраћали у оближњу кафану „Шеталиште". У башти ове кафане седели су и оснивачи новог примитивизма и актери „Топ-листе надреалиста", јер су неки од њих ишли у Другу гимназију, која се налази одмах преко пута. На пешачком прелазу пред „Шеталиштем" је у децембру 1989. године, у бизарној саобраћајној несрећи, настрадао приповедач Ћамил Сијарић.

Прича о познатим покојницима би нас одвела у наставак шетње Улицом Ђуре Ђаковића, прво до два стара гробља, где се налазе капела јунацима видовданског сарајевског атентата и гробница песника Силвија Страхимира Крањчевића. Потом бисмо прошли поред стадиона „Кошево" и дворане „Зетра" и одвезли се све до „Бара", новог гробља на ком почива и главни јунак песме „Зеница блуз" Кречо Хакија. 

У тунелу, усред мрака

Ту обилазак, међутим, не би био завршен, јер се за крај увек чува оно најважније! Тако бисмо се спустили назад до града, до ипак најважније адресе у Улици Ђуре Ђаковића, о којој могу да говорим само из најличнијег угла.

Ипак, онај кустос би, након повратка пред Кинотеку, посетиоцима музеја Улице Ђуре Ђаковића испричао како је 1893. године у Сарајеву формирано Дионичарско пиварско друштво које преузима власништво над свим пиварама у Сарајеву. Jедан погон је смештен у зграду пред којом се налазе а која је саграђена 1898. године.

Тринаест година касније, производња пива у погону на обали Кошевског потока се обуставља, а објекат продаје Главном радничком савезу, који га купује средствима од прикупљених чланарина својих чланова. Овај савез зграду адаптира у Раднички дом, прву такву институцију на Балкану. Раднички дом постаје седиште Главног одбора Социјалдемократске странке БиХ, културно-уетничког друштва „Пролетер" и редакције листа „Глас слободе". Свечано отворање уприличено је 16. децембра 1911.

Одмах након завршетка Првог светстког рата, у просторијама Дома донесена је одлука да се Социјалдемократска странка прикључи Социјалистичкој радничкој партији Југославије. Уследио је генерални штрајк, па је 30. априла 1919. зграду Радничког дома опколила полиција наоружана топовима, а ухапшено је око 2.000 радника са комплетним партијским и синдикалним руководством.

Кинотека се са својим филмским архивом у зграду усељава 1963. године. Двадесет и кусур година касније, у сали Кинотеке Емир Кустурица снима неколико важних сцена филма „Отац на службеном путу": малог Малика Малкоча и његовог старијег брата у кино воде њихов даиџа и његова девојка.

Ја сам први пут у Кинотеку пошао са четири године. Мама ме је из обданишта на Мејташу повела да гледамо „Сњежану и седам патуљака". Пред кином нас је чекао тата, који је мало раније изашао са посла да бисмо све троје гледали пројекцију која је почињала у три сата. Мора да је то било зими, јер је већ скоро падао сумрак када смо мама и ја прешли улицу, пољубили тату и прикључили се маси родитеља и деце који су на тротоару чекали да почну да пуштају публику у салу у приземљу и тада већ оронуле зграде делимично ољуштене фасаде.

У то време благајна се налазила у скученом фоајеу. Заправо, постојале су два застакљена бокса. У једном су карте продавали чика Мехо и тета Љубица, док су у другом, увек закључаном простору, као у излогу стајали примерци филмског часописа „Синеаст".

Када би карте продавао чика Мехо, он је у излог благајне стављао део своје богате колекције значака. Тако сте, уз куповину карте за филм могли да обавите и евентуалну мењажу. Чика Мехо је, нарочито током пустих летњих месеци, нас дечурилију из комшилука знао да пусти да у терминима од један или од три гледамо филмове бесплатно.

Све се то, међутим, дешавало касније, пошто смо се, само неколико месеци након овог првог уласка у салу сарајевске Кинотеке, доселили у њен непосредни комшилук, па сам кроз прозор фоајеа могао да видим прозоре нашега стана.

Јер, мама, тата и ја смо још увек стајали на улици, чекајући да нас све коначно пусте у дворану. А нешто очигледно није било како треба, јер је већ први зимски мрак падао на смогом притиснут град а ми смо чекали и чекали. На крају су нас обавестили како ће уместо „Сњежане" бити приказан неки дечји играни филм.

Тати се вероватно није био гледао ни Дизнијев цртаћ, па је промену репертоара искористио да ипак оде кући, одлажући наше заједничке гледалачке авантуре за коју годину касније, када ћемо у кину „Партизан" гледати „Ратове звезда", а у „Сутјесци" Бруса Лија. И док се он пео уз Улицу Младена Стојановића, на чијем се углу са Скерлићевом налази кућа у којој је живео Исак Самоковлија, мама и ја смо ушли у салу у којој ћу провести добар део наредних скоро двадесет година.

Дочекао нас је мрак, мирис мемле и дугачка, стрма дворана са негостољубивим, тврдим дрвеним столицама од којих ме једна, тада још увек мршавог и лаганог, шчепала и заклопила се као да обоје глумимо у каквој немој слепстик комедији. Некако сам се, уз мамину помоћ, искобељао из столичиних чељусти и одмах се суочио са новим проблемом: једва да сам видео платно од човека који је седео у реду испред нас. Не сећам се више да ли смо се мама и ја заменили за места, или се човек спустио у столици када је филм почео, а не сећам се ни наслова ни садржаја филма који сам тог зимског послеподнева гледао у Кинотеци. Памтим само неке поније и децу на тим понијима и игру њихових одраза у бистрој води реке над којом су се надвијале густе крошње дрвећа. Али упркос мирису мемле и непријатељски настројеним седиштима, ја сам тог послеподнева осетио како ми се из тог мрака, заправо, не излази!

Ко зна да ли бих у томе неизлажењу икада и успео да Кинотека није постала мој први комшилук?! Ваљало је само сићи низ осамдесет и две степенице, проћи поред зграде у чијем се приземљу налазила продавница аутомобила, купити карту и ући у тај лагум који је водио у свет што је титрао на већ прљавом и не тако великом платну.

А сала Кинотеке и јесте личила на неки необичан тунел, чему су највише доприносили дужина и ускост стрме дворане и лучни облик њеног нискога плафона. Ова тунелност мрачног простора утицала је на то да један од мојих другара закључи како дворана Кинотеке заправо и јесте тунел кроз који је, раније, пролазио саобраћај.

Нико од нас никада до краја није одбацио ову верзију историје дворане о чијем историјату, у ствари, не знам много. Сарајевска Кинотека је у то време заправо била одељак Југословенске кинотеке, чији је препознатљиви лого красио уске, неугледне улазнице које су продавали чика Мехо и тета Љубица.

Тек 1994. године, дакле у истој години када је синдикат постао власник зграде у којој се кинотека налази, ова инстиуција је добила име Кинотека Босне и Херцеговине. Колико знам, дворана после рата у неколико дужих периода није радила, а онда су је, пред сам почетак пандемије ковида 19, обновили Кинези!

На свечаном отварању обновљеног култног простора приказан је филм Шибе Крвавца „Валтер брани Сарајево". Коментари читалаца у електронским издањима сарајевских гласила били су углавном негативни, па је овај готово митски простор предратног града чак идентификован са негативним наслеђем које је за собом оставио социјализам. Тако се испоставило како је током свих година које сам провео у том необичном тунелу, на већ прљавом и не тако великом платну, усред мрака, сијала звезда петокрака! 

Шонко Нери и Рођер Амур пију пиву

А ако је и сијала, чинила је то технички прилично неисправно, јер се историја пројекција у сарајевској Кинотеци може испричати и као потпури анегдота о бројним искушењима са којима су се суочавали њени упорни и одани посетиоци.

Колико ли је само пута приказан филм који није био најављен у недељном репертоару? Колико су се само пута помешале ролне, те је публика прво гледала крај, па почетак?!

Први пут сам филм „Лептир" са Стивом Меквином и Дастином Хофманом гледао са словеначким титлом. „Бал вампира" Романа Поланског је приликом сваког следећег гледања био све краћи, тако да до данас нисам сасвим сигуран како се овај филм, заправо, завршава. Током целог трајања пројекције филма „Мери Попинс", слика је скакала по екрану као лоптица-скочица. Публика се бунила, звиждала, али реакције из пројекционе кабине није било, те смо после из сале изашли све мрдајући главама горе-доле још неко време.

Али ништа није могло да нас одврати од поновоног уласка у тај увек неизвесни, мирисом мемле зачињени мрак. Говорим час у једнини, час у множини јер је искуство Кинотеке својим великим делом било колективно.

Имао сам ту срећу да усред града могу да се играм на ливадама и у од саобраћајне гужве заклоњеним двориштима. Али, ми смо у свако доба могли и да се на два сата преселимо у свет филма који је тога дана био на репертоару од три сата. Програм за следећу седмицу је био истицан након последње суботње пројекције, јер Кинотека није радила недељом, када смо одмах ујутру одлазили да видимо шта нас то чека у наредним данима. Читали смо наслове филмова, имена редитеља и главних глумаца као својеврсни ред вожње, погађали о чему се у ком филму ради...

У годинама дечаштва највише сам волео летње месеце, када би на програму били циклуси филмова о Тарзану и комедије са Станлиом и Олиом.

И тих раних осамдесетих се од филмова о Џејмсу Бонду могао направити пристојан циклус, али је раја у овом случају ипак бирала које ће „Бондове" по ко зна који пут да гледа.

- Ко, матере ти, већерас игра Бонда?

- Шонко Нери.

- Тита ми, стопут је бољи од оног Рођер Амура!

Године су пролазиле, репертоар Кинотеке се није много мењао, али сам сада могао да одлазим и на оне пројекције од седам и девет. Гледање Ланга, Вајлдера, Хоукса, Форда, Бергмана, Буњуела, Трифоа, Годара, шпагети вестерна и свега што је на репертоару кинотека широм света није, наравно, значило да више не гледам филмове који су на програму у раним послеподненвим терминима, па се често дешавало да у једном дану одгледам два, а богами и три филма.

А онда је једне суботе, на репертоару био само Бертолучијев „Двадесети век". У сали нас није било много али нас је, после петнаестоминутне паузе између два дела, на тврдим столицама остало још мање. Док смо се враћали свету Бертолучијеве епопеје, у мраку сале се са мирисом мемле мешао мирис јефтиног паризера и хлеба купљеног у оближњој самопослузи.

У мају 1992. године је и сама Кинотека, истина накратко, претворена у један необичан дућан. У граду је већ почело да нестаје воде, формирали су се први дугачки редови пред зградама у чијим је подрумима и даље цуркало из давно заборављених славина. Једнога дана у фоајеу Кинотеке постављена су велика бурад из којих је грађанима у канистере за неке новоуведене безвредне бонове точено непастеризовано пиво.

Време се ту, пред кино-двораном у којој сам провео дечаштво и младост, баш као у неком филму, вратило стотину година уназад. Или је само дошло до бркања ролни филма у коме су приказани најважнији призори из наших живота?!

И уместо да станем у ред пред благајном и купим карту не бих ли у сали Кинотеке погледао тај филм, стао сам у ред пред великим буретом и кући донео десет литара пиве. И док је текла одјавна шпица нашег дотадашњег живота, мама, тата и ја смо наздрављали данима који ће бити све лепши како време буде пролазило.

Сентименатална филмска прича о прошлим временима се завршила. На већ прљавом и не тако великом платну није, међутим, писало ни КРАЈ, ни КОНЕЦ ФИЉМА, ни FIN ни THE END, већ:

Све је Кинотека!