Лудвиг Витгенштајн, југословенски нећак: Права и лажна држављанства Витгенштајнових

Адоранти и идолопоклоници Средње Европе односно неизлечиви црно-жути носталгичари воле да мање или више елоквентно и сугестивно трубе о времену кад је, ето, неки random Васа из Сомбора или Јован из Бијељине био земљак Фројдов, Климтов, Рилкеов или Витгенштајнов. Ређе им падне на памет да су тај исти Васа и Јован у исто време били и Хитлерови земљаци.

Но као што су се и за време Југославије људи из различитих географских и класних контекста најлакше могли сусрести на одслужењу војног рока, тако су и великани бечке и уметности и науке своје земљаке са сиротињског југоистока царевине и краљевине најпре могли срести у униформи, а за време Првог светског рата који је исту ту царевину и краљевину свакако одвео у пропаст.

Витгеншајнова савест

Мало је војничких биографија аустроугарске армије толико литерарно заводљиво као она Витгенштајнова. Писао сам пре десетак година приповетку у којој се на италијанском фронту сусрећу Витгенштајн и Црњански. Нисам се ту бавио оном епизодом због које је Витгенштајна мучила савест и после више од двадесет година.

Наиме, један подофицир му је био наредио да неке бомбе пренесе на другу стране реке преко импровизованог моста. Витгенштајн је то и урадио, али никад није заборавио да га је најпре било страх, да се уплашио задатка пред њим.

Ако је Аустро-Угарска нешто била, била је кафкијански бирократски монструм. Занимљиво би било покушати открити како се звао тај подофицир, једна од ретких особа у Витгенштајновом животу која је учинила да се овај нечега уплаши.

У години на измаку, навршило се тачно седамдесет година од смрти Лудвига Витгенштајна (1889-1951), једног од кључних филозофа двадесетог столећа. Широм света то је био повод за бројна пригодна присећања. Да није било пандемије, тога би сигурно било и много више. У Србији, као и на простору бивше Југославије, није било неких посебних комеморативних момената, а није да не постоје неке занимљиве паралеле.

Витгеншајн у Загребу

Отац Лудвига Витгенштајна, Карл (1847-1913) био је мецена и кореспондент Ивана Мештровића. Карл Витгенштајн је финансирао Мештровићев рад, нарочито у Паризу 1908. и 1909. године. Из преписке знамо да је Витгенштајн покушао да утиче на Мештровића тематски и стилски, али је овај остао веран својој уметничкој визији. Ипак, међу шездесетак скулптура које је направио у том периоду је и биста Карлове супруге и Лудвигове мајке Леополдине за коју је добио хонорар од 4.000 франака.

Карл Витгенштајн, pater familias, умро је уочи Првог светског рата. Његови синови се у рату боре за Аустро-Угарску. Лудвиг проводи цели рат у униформи, а његов брат Пол (1887-1961), пијаниста, као борац на руском фронту остаје без десне руке. Његова послератна пијанистичка каријера спада у легенду. Морис Равел је један концерт написао специјално за њега. Наступајући по Европи између два светска рата, Пол Витгенштајн је свирао и у Југославији, тачније у Загребу, 1930. године.

Брат Карла Витгенштајна, стриц филозофа Лудвига Витгенштајна, такође се звао Лудвиг, а у породици је био познат под надимком Луј (самог филозофа Лудвига у породици су звали Луки). После Карлове смрти, највећим делом инвестицијама Витгенштајнових у иностранству управљао је његов брат Луј. Године 1919. уплашио се могућег бољшевичког устанка у Аустрији и потенцијалне конфискације сваке приватне имовине. У том контексту је помислио да би му могло бити корисно неко друго држављанство. Пошто је део имовине Витгенштајнових био на територији која је од краја 1918. припала новоформираном југословенском краљевству, Луј Витгенштајн је успешно аплицирао за држављанство Краљевине СХС.

Луј Витгенштајн је умро 1925. године. Његово југословенско држављанство у тој великој породици у то време је било тек анегдота. Дванаест-тринаест година касније, међутим, то ће бити преседан од кога ће очекивати спас.

Витгеншајнови, југословенски држављани

Уљуљкане у размаженост коју им је доносило непојамно богатство, чланове породице Витгенштајн дуго није узнемиравао Хитлеров успон. Знали су и за расне законе, али нису рачунали да Аустрија може да постане део Трећег рајха, па да ти закони и њих тангирају.

Лудвиг Витгенштајн у то време живи у Кембриџу, у Великој Британији, али нема британско држављанство. Његова сестра Маргарета има америчко држављанство и у том смислу је једина колико-толико мирна. У најгорој позицији су сестре Хермина и Хелена те брат Пол, већ поменути пијаниста. Ипак, Маргарета је политички најсвеснија. Она наговара сестре и брата Пола да напусте Беч, али узалуд.

Непосредно уочи Аншлуса, Пол схвата да је враг однео шалу и емигрира у Швајцарску. Кад се у марту 1938. деси Аншлус, већ је касно за све. Аустрија више не постоји, па фактички ни аустријско држављанство. А да ли ће дотадашњи држављани Аустрије добити немачко држављанство, зависи од нацистичких власти.

Витгенштајн жели да отпутује за Беч јер се брине за сестре, али пријатељи му кажу да нипошто не иде јер је велико питање да ли ће моћи да се врати у Британију, пошто би му власти тамо одузеле аустријски пасош, а не би му дале немачки. Паметније му је, саветују му, да покуша да добије немачки пасош у немачкој амбасади у Лондону или Даблину.

Хермина и Хелена најпре покушавају да заобиђу расне законе покушавајући да докажу како њихов деда Херман није био син свог законитог оца, Јеврејина, него ванбрачни син неког аријевца. Успех тог покушаја, међутим, нипошто није загарантован. Пошто њихове аустријски пасоши више не важе, Хермина и Хелена не могу побећи у Швајцарску.

Маргарета одлучује да покуша да им издејствује југословенско држављанство, памтећи можда искуство покојног стрица Луја. Распитујући се свуда унаоколо, Маргарета сазнаје да извесни адвокат из улице Колмаркт може да удеси добијање југословенских пасоша. Хермина Витгенштајн одлази до његове канцеларије због пасоша за себе и своје сестру Хелену.

Адвокат је убеђује да су то прави пасоши, јер је југословенска влада вољна да помогне Јеврејима у невољи, али да је његово посредовање јако ризично. Ипак, за велику суму новца спреман је да осигура да се за извесно време пасоши преузму у Загребу. Хермина му даје тражени новац.

Три сестре

Маргарета је као америчка држављанка требала да пође у Загреб да преузме пасоше, али се дан уочи планираног пута разболела. У последњем тренутку, за Загреб креће Хеленин зет, муж њене ћерке Кларе, Арвид Сјогрен. Дошавши на адресу коју су му дали, он схвата да то није никаква државна канцеларија, него неки фалсификаторски пајзл. Ипак, прихватајући немали ризик, он те лажне пасоше преноси преко границе и доноси их Хелени и Хермини. Две сестре Витгенштајн сада имају лажне југословенске пасоше за које верују да су прави.

Свесне, међутим, чувења презимена Витгенштајн у Бечу, оне не покушавају да швајцарске визе изваде у свом граду. Одлучују да покушају да добију визе у Минхену, рачунајући да њихово презиме тамо неће нужно упалити црвену лампицу. На несрећу, у међувремену је југословенска полиција разоткрила загребачку групу фалсификатора, а преко југословенске полиције Гестапо добија списак свих особа које су од ове групе добили лажне пасоше.

Сестре Витгенштајн тако у Минхену улећу у гестаповску замку као лептирови у мрежу. Маргарета као америчка држављанка сву кривицу преузима на себе.

Ипак, наравно да нацистичке власти знају ко је породица Витгенштајн и колику имовину поседују. Знају такође и да је највећи део имовине у иностраним банкама. Пошто се сестрама Хелени и Хермини заправо и не иде из Беча, ако баш не морају, долази се до компромисног решења. Ако се породично богатство пребаци у немачке банке, њихов захтев којим се тражи признање аријевства њиховог деде Хермана, а последично и њихово изузимање из статуса неаријеваца, биће прихваћен. Тако је и било.

Брат Пол, пијаниста, који је у међувремену из Швајцарске прешао у Сједињене Америчке Државе није био пресрећан због овог решења, али се напослетку сагласио. Хермина и Хелена Витгенштајн остале су у Бечу и тамо су провеле и преживеле цео Други светски рат без превеликих проблема. Обе су и умрле у Бечу, природном смрћу, после рата, Хермина 1950, а Хелена 1956.

Опаска о издањима 

Права југословенска перцепција Витгенштајнове филозофије започиње 1960. године кад сарајевска издавачка кућа „Веселин Маслеша" објављује Tractatus Logico-Philosophicus у преводу Гаје Петровића који је написао и поговор, а у истом тому је објављен и чувени предговор Бертранда Расела. Девет година касније, београдски „Нолит" објављује Филозофска истраживања у преводу Ксеније Марић-Гађански и уз предговор Јелена Берберовић.

Од краја осамдесетих година прошлог века у идућим деценијама на српском излазе и остале Витгенштајнове публикације, по правилу у преводу Божидара Зеца: О извесности (новосадско „Братство-јединство"), Опаске о бојама (новосадска „Матица српска" и београдски Цицеро") те Листићи (београдски „Федон").

Сама Витгенштајнова фигура препознатљива је, макар и из другог угла, у текстури код нас популарног кратког романа Томаса Бернхарда Витгенштајнов нећак. О овим и оваквим биографским линковима није досад, међутим, било превише речи.