Најновији светски поредак: Три јахача апокалипсе у седлу, четврти на видику

Прошло је више од тридесет година од завршетка Хладног рата. Пад Берлинског зида 1989. године, као и распад Совјетског Савеза, донели су велике наде. Нови постхладноратовски политички и безбедносни поредак предвиђао је целу и слободну евроатлантску заједницу, од Ванкувера до Владивостока. Русија, Сједињене Државе и главне европске силе биле би део интегрисаног поретка са заједничким вредностима. Папа Јован Павле II то је назвао „Европом која дише на оба плућна крила”.

Ова визија неподељене Европе никада није у потпуности остварена. Супротстављени погледи на архитектуру европског безбедносног поретка после Хладног рата нису помирени. Русија никада није била потпуно интегрисана у западне безбедносне институције, а аспирације Москве за новом паневропском безбедносном структуром никада нису остварене.

Обарањем украјинског председника Виктора Јануковича 2014. године у „наранџастој револуцији“, потоњим руским заузимањем и анексијом Крима и избијањем рата у Украјини, постхладноратовски поредак дошао је до наглог и насилног краја. Иако су напетости постојале и биле очигледне и пре тога, драматични догађаји из 2014. означили су нову линију поделе у Европи, само сада много даље на истоку него у време Хладног рата.

Крај и нови почетак

Државни секретар Сједињених Држава Ентони Блинкен недавно је на предавању у Школи дипломатије Универзитета „Џонс Хопкинс“ рекао да светски поредак, установљен после краја Хладног рата, више не постоји. „Оно што сада доживљавамо је више од теста снаге светског поретка који је настао после Хладног рата. Ово је његов крај“, закључио је Блинкен и додао да је почетак руске акције против Украјине, 24. фебруара 2022. довео до потпуног колапса дотадашњег светског поретка.

„Крај хладноратовске ере подстакао је био наду у успостављање стабилности и мира, међународну сарадњу, ширење људских права, политичку либерализацију и економску сарадњу међу земљама“, рекао је Блинкен, напомињући и да је заиста било напретка – неке смртоносне болести су искорењене, више од милијарду људи је извучено из сиромаштва, а сукоби између држава достигли су историјски минимум.

У том периоду било је и озбиљних изазова, признао је државни секретар САД-а: рат у Југославији, геноцид у Руанди, 11. септембар 2001, рат у Ираку, светска финансијска криза 2008, рат у Сирији, пандемија корона вируса...

До колапса светског поретка није дошло тренутно, а разлози његовог слома биће још дуго предмет расправа, сматра Блинкен. Он је приметио да су деценије релативне геополитичке стабилности уступиле место америчком надметању са растућим „ауторитарним и ревизионистичким силама“.

Блинкен је руске акције у Украјини назвао „најнепосреднијом, најакутнијом претњом међународном поретку заснованом на Повељи УН-а“ и њеним кључним принципима територијалног интегритета, суверенитета и универзалних људских права. Уз то, Кина, по Блинкену, представља „најозбиљнији дугорочни изазов“ јер не само да настоји да промени светски поредак, већ има и све већу економску, дипломатску, војну и технолошку моћ да постигне овај циљ.

Сукоб Русије и Украјине показао је да ће „напад на међународни поредак било где наштетити људима свуда“, рекао је Блинкен, додајући да САД имају за циљ да обезбеде да Украјина победи Русију и да из сукоба изађе као „динамична и просперитетна демократија“. 

Блинкен је у свом говору сугерисао да ће САД и даље предводити свет и додао: „Знамо и да ћемо морати да заслужимо поверење бројних земаља и грађана за које стари поредак није испунио многа своја обећања“. Будући савези ће бити кључни за успех Вашингтона, рекао је државни секретар Сједињених Држава, додајући да је само неколико година након што су способности и релевантност НАТО-а отворено доведени у питање, западни војни блок постао „већи, јачи и уједињенији него икад“.

Померање равнотеже моћи

Светски поредак је фундаментални концепт међународних односа. У својој суштини, он одражава степен до којег постоје широко прихваћена правила о томе како треба да се одржавају међународни односи, и степен до којег постоји равнотежа моћи да се та правила подупиру, тако да они који се не слажу са њима не буду у искушењу да их крше пошто ће вероватно имати значајне штетне последице ако то учине. 

Сваки међународни поредак мора раније или касније да се суочи са учинком две тенденције које су изазов његовој кохезији: или са питањем легитимитета или, пак, са значајним померањем равнотеже моћи.

Прва тенденција догађа се када су вредности на којима почивају међународни аранжмани фундаментално измењене, односно напуштене од стране оних који су задужени за њихово одржавање, или услед натурања неког алтернативног концепта легитимитета. Овакви су били утицај Запада у успону на многе традиционалне поретке ван западног света, утицај ислама у свом почетном таласу експанзије током седмог и осмог века и утицај Француске револуције на европску дипломатију у 18. веку.

Светски поредак непосредно после краја Хладног рата био је тријумфалистички: није било сумње да су САД, европски савезници и НАТО разумели да распад Совјетског Савеза истовремено значи не само победу капиталистичког система, него и доказ да је тај систем универзалан и најбољи на свету. Одступање од заједничких схватања из 1990-их почело је ратовима у Југославији, да би кулминирало бомбардовањем Србије 1999, након чега је повратак ривалства великих сила разбио наде у мултилатерални поредак.

Кина и Русија бране вестфалски модел поретка организован око равнотеже снага, националних суверенитета и поделе сфера утицаја. Они се противе америчком моделу хуманитарних интервенција, промоције демократије, јачања савеза и глобалне сфере утицаја.

У међувремену, Сједињене Државе су се и саме дистанцирале од принципа светског поретка. Бивши председник САД-а Доналд Трамп довео је у питање вредност савезништава Сједињених Држава, наметао трговинске тарифе и пријатељима и непријатељима, напустио подршку људским правима и демократији у иностранству, повукао се из нуклеарног споразума са Ираном, Транспацифичког партнерства (ТПП), Уговора о нуклеарним снагама средњег домета и Париског споразума о климатским променама. Променљиве преференције највеће силе нису биле једини фактор који је допринео пропасти светског поретка.

Ново доба

Неминовност измена светског поретка уочена је још раније. Њујоршки Савет за спољне односе оценио је да су деценију и по након Хладног рата главне „несавезничке силе углавном пристале на међународни поредак предвођен Сједињеним Државама”, а Кина и Русија су одлучиле да се не конфронтирају много са Сједињеним Државама, делом зато што су САД биле превише напредне у „сировој моћи” (оно што се звало униполарност), а можда и зато што још увек нису биле довољно незадовољне постојећим стањем.

Кина је у и том периоду у великој мери деловала у оквиру параметара поретка, а Американци су веровали, или се барем надали, да ће Кина постати одговорни актер у њему. Русија је била незадовољнија, али је било обећавајућих знакова. Дмитриј Медведев је у време док је био председник државе говорио језиком економских реформи, док су Вашингтон и Москва разговарали о партнерству. Чинило се да су и Бразил и Индија динамичне силе у успону које би могле одговорно да допринесу светском поретку. Но, много тога се променило.

Владимир Путин је више пута говорио о плановима за изградњу новог светског поретка заједно са Кином. Светски поредак, по његовим речима, биће праведнији и демократскији. Руско-украјински, а преко Украјине и руско-западни конфликт, на руској страни често је представљан као акција којој је крајњи циљ да темељно измени досадашње односе у свету и реконфигурише светски поредак, односно односе Америке према другим државама. 

„Без обзира на то како западне и такозване наднационалне елите покушавају да очувају постојећи поредак, наступа нова епоха, нова етапа у светској историји, и само истински суверене државе могу да осигурају високу динамику раста, да постану пример за друге када је реч о стандардима и квалитету живота, заштити традиционалних вредности и високим хуманистичким идеалима – моделима развоја у којима човек није средство, него највиши циљ“, рекао је једном приликом прошле године Путин.

Четири јахача апокалипсе

Односи у свету не зависе само од способности сила да неметну правила и ред, него често и хаос. У последњих 15 година појавила су се „три јахача апокалипсе” – економска криза, пандемија и рат, док се четврти – глад, повремено наслућује.

Економска криза која је стигла са Волстрита 2008. била је први ударац успостављеном поретку. Одмах за њом појављивали су се сигнали глобалне епидемије, која је коначно избила 2020. и почела је у Кини.

Пандемија Ковида-19 представљала је најозбиљнији изазов међународном поретку који предводе САД. Експерти ово називају „тренутком радикалне међународне неизвесности“, који се „догађа у геополитички проблематичном времену, укључујући и повлачење Сједињених Држава из глобалног вођства“.

Пандемија је била важан механизам који је покренуо таласе нестабилности који су преплавили многа друштва широм света. Поткопала је поредак јачањем политика влада, готово до ауторитарности и глобалне дикататуре, поделом друштава, погоршавањем друштвених неједнакости, повећањем тензија између Сједињених Држава и Кине и демонстрирањем огромног јаза између глобалних проблема и способности света да их реши кроз постојеће међународне институције.

А онда је ратом у Украјини дошло и до оружане критике светског поретка, будући да „оружје критике не може да замени критику оружјем“. 

Изазови новог светског поретка

Пошто се постхладноратовски поредак ближи крају, какав нови светски поредак желе САД? Сједињене Државе сада виде Кину као конкурента и изазивача, супротстављајући се и опструирајући све што би могло бити од користи Кини, без обзира како то утиче на саме САД. Овај приступ не само да ствара потешкоће одржавању хегемоније Америке, већ је удаљава од тог правца.

Данас су САД ушле у истовремену конфронтацију са Кином и Русијом. Све то није без ризика, јер ће бити теже упустити се у „нови хладни рат“ него што је то било у случају претходног.

Током 1970-их, амерички БДП је чинио скоро једну трећину укупног глобалног, али сада је само једна његова четвртина. Чланице БРИКС-а чине око 40 одсто светске популације, а према предвиђањима стручњака „петорка великих” (Кина, Русија, Индија, Бразил и Јужноафричка Република) ће 2023. чинити око 31,5 одсто глобалног бруто друштвеног производа према паритету куповне моћи, док ће удео Г7, групе најбогатијих држава света, пасти на 30 одсто. 

Једна невоља никада не долази сама. Велики сукоб у Украјини, који је апсорбовао ресурсе целокупног Запада, оставио је ван фокуса бројне кризне регионе. Сада талас државних удара у Африци још дубље подрива колонијално наслеђе и раскида везе са обрасцима западне демократије.

Обновљени блискоисточни сукоб Израела и Палестинаца, снажнији и озбиљнији него икада раније, прети да уплете већи број регионалних држава, уколико се не оконча довољно брзо. Друге кризе чекају свој ред.

Свет се удаљио од Кисинџеровог стандарда светског поретка, у којем нације делују у оквиру истог скупа ограничења и теже да испуне исти скуп правила, ка моделу у којем многе земље бирају сопствене путеве, без много обзира према ставовима других. Стари поредак уступио је место различитим поретцима, што је у ствари друго име за неред у коме ће се живети наредних деценија, и где су сви изгледи да многа правила која су важила до јуче више неће бити важна.