Опроштај од Горана Бабића: Црвенило и жар (све остало је страст)

Кад су постколонијалне студије и њихови деривати постали доминантни на великим западњачким хуманистичким факултетима, део овдашње академске јавности покушао је и у балканском односно јужнословенском искуству препознати трагове (анти)колонијализма. Било је ту и колико-толико срећних, али и мање срећних аналогија. Није ми овде, међутим, намера да се бавим тим (не)решевим питањем; хтео бих само навести један детаљ из „trivia“ фајла, детаљ који сам покупио од Весне Голдсворти, а који макар у површним феноменолошко-кафанским дискусијама може бити аргумент у расправи о овдашњем колонијалном искуству.

Наиме, на самом почетку своје величанствене књиге „Измишљање Руританије“, Голдсворти наводи податак да се острво Вис, током три године с почетка деветнаестог века, у време Наполеона, налазило у саставу – Британске империје. Како то историја зна да удеси, непуних век и по касније, кад југословенска партизанска војска постане важан савезник британске армије, управо ће Вис неко време бити седиште Врховног штаба.

На том партизанском Вису, два дана уочи ослобађања главног југословенског града, града у којем je живео последњих тридесет пет година – родио се Горан Бабић. (Док буде постојала Југославија, то исто острво биће наша најзападнија морнаричка тврђава и „забрањени град“, а после ће се претворити у лажну утопију лажних левичара салонског типа и лажних Југословена, такозваних „регионалиста“, у суштини страних плаћеника, симбола свега онога што Горан Бабић није.)

Мостарске кише

Слично Данилу Кишу, и Горан Бабић је „етнографска реткост“, само што је Бабићева „јеврејска линија“ она са женске стране, помало парадоксално она која је у нашим патријархалним законима мање видљива, а која заправо према јеврејској ортодоксији потврђује припадност „изабраном народу“. Из перспективе неког јеврејског догматика, Киш није био Јеврејин, а Бабић то јесте, успркос разликама у (само)перцепцији. Мада рођен усред мора, да тако кажемо, Бабић је формативно друга врста Медитеранца, он је Херцеговац, Мостарац.

Тај његов Мостар је најважнији „мали велики“ град Југославије. Ако је сарајевска Прва гимназија била за Младу Босну оно што је Христос за јеванђеља, мостарска гимназија била је Јован Крститељ. У ту гимназију иде Бабић, а то је онај Мостар који призива Фудбалски клуб „Вележ“, призива Скендера Куленовића и Нику Миличевића, призива Зука Џумхура, призива вечне сенке Шантића и Ђикића, призива Перу Зупца и „лискалуке“, призива силуету хотела „Ружа“ и онај незаборавни Андрићев фрагмент о буђењу у том граду.

После свега, после краја, кад Мостар сагори, писаће поједини публицисти (којима су слагали да су песници) како су међу расутом макулатуром по улицама пронађени и школски досијеи који сведоче о томе да су два најбоља ученика у тој генерацији гимназије, генерацији рођеној док је освајана слобода, били Горан Бабић и Слободан Праљак. О релацији између њега и Праљка говорио је и Бабић, дискретно и песнички, па не треба у овој прилици нужно инсистирати на том аспекту „подмуклог деловања биографије“. 

Загребачке мокре трачнице

За Бабића, који је у једном кратком биографском тексту описан као „песник, прозаиста, драматург, новинар, концептуални уметник и друштвено-политички радник“, карактеристично је да није студирао књижевност. Његова високошколска диплома је са загребачког Економског факултета.

Песници његове генерације у Југославији, његови исписници како се то каже, нису нужно завршавали књижевност, али јесу је по правилу студирали. Бабић је, међутим, песник широко и еклектично начитан, али необележен модама епохе и тренутка, отуд је вероватно, чисто формално поетички, његова поезија разноликија и „шаренија“ него код других, сродних му, песника. Осети се код њега каткад и лирска сентименталност руских песника који стичу славу у другој половини двадесетог века, али и онај „објективистичко-информативни“ стил англоамеричких песника мало старијих, као и „политичност“ карактеристична често за за немачке левичарске поете.

Углавном, као доста млад човек, Бабић у Загребу постоје важна фигура на културној сцени: од оснивања Центра за друштвене дјелатности омладине до уредниковања у „Оку“. Неко ће можда некад написати монографију о важности „Ока“ као „часописа намењеног актуелностима из уметности и културе“ током седамдесетих година двадесетог века, баш у време Бабићевог мандата. „Око“ је, наиме, било она „жижа“ потребна свакој озбиљној култури, фокус који креира и намеће теме, медиј где се одлучује шта је важно, а шта неважно.

У првој „петолетци“ након Титове смрти, од 1981. до 1985. године дакле, Бабић руководи сектором културе у Предсједништву Социјалистичког савеза СР Хрватске. Злобници и душмани отад му лепе етикету „комесара“. У време кад је „дисидентлук“ за велики број ондашњих уметника и интелектуалаца био само кринка за етнонационалну искључивост, Бабић је био лојалан својој земљи и својим уверењима.

Сарајевски воз

О Бабићевим загребачким годинама, мада, наравно, не само о њима, изузетно сугестивно сведочи његов аутобиографски роман „Видно поље“ (Лагуна, Београд, 2022), роман који је истовремено и роман једног живота и роман једне епохе. Без наслањања на помодне моделе аутофикције, не угледајући се ни на кога, Бабић је написао роман у ком се читав један живот одразио у литератури, својеврстан резиме једног живота и стотину у том животу исписаних књига.

Неки писци измишљају ликове кроз чије животе се прелама историја, а Бабић није имао потребу да такав лик измишља пошто је такав живот живео. Удес то зна тако наметнути правим песницима. Песничка је чак и судбина овог романа, који је као роман прошао незапажено, а добио је награду за нефикцијску књигу године написану на „језику малом као дугме“, оном којим „осим Срба и Хрвата пише још и друга боранија: Црногорци, Муслимани, овдашњи Јевреји и Југословени“.

Углавном, кад крајем осамдесетих агонија Југославије ескалира, кад се пробуде крваве мржње и омразе, кад се загребачким Тргом републике, из десетина хиљада грла, ори „Ружа Хрватска“, док сличан број грла, неких засигурно и истих, на Максимиру извиждава „Хеј Словени“, Бабић схвата да то више није место за њега.

По сведочењу његовог пријатеља, недавно преминулог Пере Квесића, Бабић с јесени 1991, кад Туђман бесно објављује да прекида све преговоре с Београдом, доноси одлуку да времена више нема и да мора да пође. Већ сутра је скупа с породицом био на загребачком Главном колодвору. Квесић инсистира да је чекао први воз ка истоку и да му је било свеједно да ли ће то бити воз за Београд или Сарајево.

И, ко бива, прво је наишао воз за Београд, па је Бабић сео у њега, а једнако би сео и у сарајевски, само да је овај дошао пре. Квесић је био частан човек и не мислим да овде свесно манипулише, али и меморија зна да вара. Квесићу је било стало да одбрани Бабића од етикете „четника“ коју му у Хрватској штедро лепе, па спекулише како би у том истом Загребу био херој, ама само да је прво дошао воз за Сарајево.

Тешко, међутим, да је Бабић, такав какав јест, озбиљно размишљао о селидби за Сарајево. Чак и да је дошао, за који месец би морао наново на исток. А и није баш да се на воз одлази као на станицу градског превоза, па да седнеш на први трамвај који доклиже мокрим трачницама. У међуградском превозу више се ипак држи до реда вожње.

Београдске падине

И мада, како се то каже, није морао, Бабић је одлучио све невоље да проведе „са својим народом“. У том смислу је сличан Андрићу, као Београђанин и Југословен по избору, а Србин скоро по нужди и по сили прилика, од тренутка кад су сваку реалну идеју Југославије изједначили са идејом Велике Србије. Неке од најлепших и најдирљивијих песама о бомбардовању 1999. потписује управо он.

Он, који је с тридесетак година био човек „из структура“, од својих педесетих надаље свесно се повлачи на маргину. Било је и других писаца који су, док се Југославија у крви распадала, прелазили преко фронтова с једне зараћене стране на другу, али нико то није урадио отменије и мање прагматично.

И док се већ деценијама рат наставља кроз „рат за интерпретацију рата“, у Србији практично нико није свестан да „случај Горана Бабића“ у том контексту није неважнији од „случаја Петера Хандкеа“.

Али није ово ни време ни место да ја то било коме појашњавам. Уосталом, што би рекли клинци из неке од генерација бројних Бабићевих потомака: ко разуме, схватиће.

Написао је човек, кажем, стотину књига, листом песничких, и како му другачије, што би рекао Вистан Хју Оден, одати почаст, до песмом. Неко би можда друкчије, али ја имам „мустру“. Бабић је написао стотину књига са стиховима, а ја једну која се зове „Heroes“ и која је збирка сонета о људима које има смисла (про)звати херојима. У једно јутро ове протекле недеље ми се овако јавило:

Ако ћемо право, како је живјела,
Твоја генерација, још се и наживјела;
У једном рату – ситна дјеца, Телемаси без Одисеја
У другом рату – са ситном дјецом, на раменима, ко Енеја.           

Добро ти је име, док сви су свима браћа,
А опет сви знају ко је коме ћаћа;
И Горана и Бабића има свих инсана,
И Срба и Хрвата, а и Муслимана.

Ко метак у небо, задњи стих се вине,
Проклет био издајица своје домовине;
Овдје гдје у одрицању бржи су од Светог Петра

Оног што издати није знао, издајником зову,
Они што понизно љубе сваку чизму и крпу нову,
А сав смисао, знао је Дилан, носи дување вјетра.

Рођен у јесен 1944. на Вису, песник с више од стотину књига, отац, деда и прадеда, умро је у пролеће 2026. надомак Далматинске улице у Београду. Једна узорна судбина, такорећи.