Чекајући трећи нафтни шок: Енергетска ноћна мора се остварила, где је Србија у њој? štampaj

Доналд Трамп воли да покреће војне операције викендом кад су тржишта нафте затворена. Тако је било и ове суботе 28. фебруара када је напао Иран, али су у понедељак, када су се тржишта нафте отворила, последице овог викенд рата који ће трајати још се не зна колико, виделе и на берзама. Јер, уследио је одговор са друге – иранске стране.

Као последица тог рата, цена сирове нафте типа брент достигла је у понедељак око 80 долара за барел, а већ се прогнозира да би могла да достигне и 100 или 120 долара за барел.

Али, тржишта нафте била су нервозна и пре овог викенда па је барел још у петак ишао и до 72 долара, што је највећи ниво још од јула прошле године, а у уторак је цена барела у једном тренутку прешла 85 долара. Цене гаса су уторак, у односу на петак, биле веће и до чак 70%. 

Србија у нафтној једначини

Србија из Ирана не увози ни галон нафте, али то не значи да се ова нафтна криза неће одразити и на нас. Већ се одражава, јер, с обзиром на ситуацију са америчким санкцијама НИС-у, Србија нафту не купује по дугорочним уговорима, већ по берзанским ценама. То значи да ће свака следећа испорука нафте у Србију бити скупља, као и да су, с обзиром на раст цена на берзама и чињеницу да је цена нафте у Србији ограничена, продавци деривата од понедељка већ на губитку.

Према структури спољне трговине овако изгледа наша „нафтна корпа”: чак 40,97% нафте у нашу земљу стиже из Ирака. Из Казахствана увозимо више од трећине нафте (31,87%), док из Азербејџана долази скоро четвртина (23,54%).

Председник Александар Вучић најавио је у уторак 3. марта решење које би могло да значи неку врсту државног субвенционисања цена.

О каквом решењу је реч, вероватно ће бити јасније сутра, 5. марта, после седнице Владе. Јер цена нафте усклађује се у петак, што значи да ће деривати у петак поскупети за неколико десетина одсто или ће држава ту разлику субвенционисати. Трећег решења нема.

Енергетска ноћна мора

А што се тиче света, енергетска ноћна мора већ се остварила. Уосталом, то је и наслов из лондонског Економиста у коме се баш тим речима описује оно што се догодило у понедељак увече када је Иранска револуционарна гарда објавила да је затворила Ормуски мореуз и најавила да ће напасти сваки брод који покуша да прође кроз овај теснац. „Нити једна кап нафте неће напустити овај регион”, саопштили су.

Још током викенда је пловидба кроз Ормуз, једну од најважнијих артерија светске трговине, практично била обустављена. Компаније су и саме почеле да ограничавају транспорт због скупих трошкова осигурања, а онда су због великог ризика осигуравачи и престали да осигуравају транспорт кроз Ормуз.

Амерички председник Доналд Трамп најавио је да ће осигурати и обезбедити транспорт сваког брода кроз Ормуз, јер „нафта не сме да стане“. Како је најавио, једна америчка осигуравајућа кућа радиће такву врсту осигурања, али Иранска револуционарна гарда прети – запалићемо сваки брод. 

Глобална енергетска артерија

На географској мапи света Ормуски мореуз је теснац који повезује Персијски залив са Индијским океаном. А на глобалној мапи произвођача нафте, овим теснацом прође и до трећине светске производње. Истим тим мореузом прође и петина глобалне производње гаса.

Преко ове енергетске артерије теку нафта и гас из Ирана, Ирака, Кувајта, Бахрејина, Саудијске Арабије, Катара и Уједињених Арапских Емирата.

У апсолутним бројевима то изгледа овако: кроз Ормуз, у просеку, дневно прође 52 танкера, а у понедељак, 2. марта прошла су само два. То су подаци компаније „Вортекс“ која прати кретање бродова у реалном времену. Њујорк тајмс, на пример, пише да је од тада кроз Ормуз прошао само један брод.

Све то значи да је мореуз практично затворен и да је, иако ова три брода нису запаљена, затварање Ормуза запалило цене нафте. Јер, гледано у барелима, кроз Ормуз дневно у просеку прође око 14 милиона барела сирове нафте и још 4 милиона барела деривата. Тај недостатак на тржишту изазвао је раст цена.

Када је реч о гасу, кроз Ормуз годишње прође око 80 милиона тона течног гаса, првенствено из Катара. Економист пише да око 30 бродова који је требало да у марту да буду натоварени сада круже Индијским океаном, а на мапама на којима се види реално кретање кроз Ормуз, виде се и они који су остали заробљени на погрешној страни – у Заливу.

Загребачки Пословни дневник пише да су неки хрватски бродови остали заробљени у Персијском заливу и да су у овој енергетској кризи „заточени и хрватски поморци”. Оквирне процене Синдиката помораца Хрватске кажу да је на ратом захваћеним подручјима, оф шор платформама и постројењима повезаним са транспортом нафте и гаса, остало око 300 помораца.

Све ово значи да су се, економским речником речено, материјализовали ризици енергетских аналитичара. И то највећи ризици. Енергетски аналитичари већ годинама страхују од два црна сценарија од којих је један да се Исламска Република Иран обруши на своје суседе богате нафтом, а други је блокада Ормуског мореуза.

До 28. фебруара обе те могућности изгледале су далеко јер је Иран имао много тога да изгуби, пише Економист: „Ризиковао би да гурне заливске државе Америци, свом заклетом непријатељу, ризиковао би да наљути Кину, главног купца своје нафте, довео до тога да позива на бојкот сопствене нафтне инфраструктуре.“

Арапска поља и складишта

Не само да је Иран затворио Ормуз, већ су ирански пројектили погодили и највећу рафинерију у Саудијској Арабији, постројење за течни нафтни гас у Катару, још једну рафинерију у Кувајту и нафтну индустријску зону у Уједињеним Арапским Емиратима, главно транзитно чвориште за снабдевање гасом. Ван употребе су и гасна поља у Израелу и Курдистану, а америчка амбасада у Саудијској Арабији издала је упозорење да су могући нови напади Ирана на нафтна постројења ове земље.

Постоји један алтернативни правац којим би нафта и гас могли да заобиђу Ормуз, он иде кроз Саудијску Арабију и Емирате, али кроз тај „излаз у случају нужде“ може да прође само четвртина неопходних дневних количина.

За богате произвођаче, чија нафта остаје заробљена јер је мореуз затворен, није проблем само транспорт, већ и складиштење нафте. Складишта у Ираку, процењује Џеј Пи Морган, напуниће се за три дана, у Кувајту за две недеље, што значи да ће ове земље, велики произвођачи нафте, морати да смање производњу, а у најгорем сценарију можда и да је обуставе.

Први извештаји показују да је Ирак, одакле Србија највише увози нафту, већ смањио производњу за 1,5 милиона барела дневно. Мањак заливске нафте на тржишту премошћава се тако што се азијски купци окрећу Западној Америци, Бразилу и Норвешкој. Кина, највећи купац ирачке нафте, купује ових дана у Бразилу, али трошкови транспорта и осигурања бразилске нафте, као и сваке друге на свету, расту. Баш та потрага азијских купаца, пре свега Кине, али и Јапана и Јужне Кореје за другим изворима нафте, подигла је цене. Процењује се оне да могу да стигну и на 120 долара за барел, колико су износиле после фебруара 2022. године, када је Русија напала Украјину.

Међународни монетарни фонд већ има спремну рачуницу: ако нафта поскупи 10% то смањује раст глобалне привреде за 0,15 процентних поена и повећава инфлацију за 0,4%. То практично значи да ако цена нафте достигне 100 долара за барел, глобални бруто домаћи производ виће мањи за 0,4%, а инфлација већа за 1,2%.

Прва два нафтна шока

Да ли свет улази у нови нафтни шок зависи од тога када и како ће се овај последњи рат завршити.

И онај први нафтни шок с почетка седамдесетих година довео је до тога да се драма рата замени драмом нафте. Баш то је и био наслов једног текста у дневном листу Политика у новембру 1973. године, који је потписао тада млади новинар Бошко Јакшић недуго пошто је почео тадашњи арапско-израелски, такозвани Јомкипурски рат.

„Капља петролеја за нас је исто тако драгоцена као капља крви“, написао је тада Бошко Јакшић цитирајући Жоржа Клемансоа, француског премијера из Првог светског рата. Блискоисточни рат из октобра 1973. након три недеље је окончан, али финале нафтног шока догодило се касније.

Ево како је то изгледало у бројкама: 1973. године, када млади новинар Бошко Јакшић пише свој текст, барел нафте са Блиског истока коштао је свега 2,5 тадашњих долара. Следеће, 1974. године, скочио је на 8, да би 1975. године стигао до више од 12 долара, а 1979. на 15 долара. Иранска исламска револуција 1979. прекинула је извоз нафте из Ирана и довела до панике на тржишту и тзв. „Другог нафтног шока“, цена нафте се удвостручила и 1980. достигла износ од 32 долара по барелу.

Данас, када се заливска нафта поново користи као оружје, барел кошта око 85 долара. Може ли нафтни шок да нам се понови?

Деценије политичких немира, ратова и санкција нафту су већ учиниле скупом јер је знатно смањена производња сирове нафте у овом делу света. Иран је 1974. године производио 6 милиона барела дневно, данас производи око 3,5 милиона барела дневно. Дакле, скоро да је преполовио производњу. Али геополитичка и геоекономска тежина те земље не лежи у чињеници колико барела дневно нафте може да произведе, већ у њеној стратешкој локацији, која јој омогућава да омета критичну енергетску инфраструктуру и транзитне руте.

Али то је уједно и слабост Ирана. Кад затвори Ормуз за друге, затвара га и за себе, а самим тим и блокира сопствене приходе од нафте и гаса. Зато је, бар из економског угла гледано, за Иран ово игра на све или ништа. А за свет, Иран је затварањем Ормуза отворио врата за раст инфлације.