Економски просперитет, дигитализација и самачки живот: Крах „тржишта љубави“ štampaj

Брзина којом се напушта норма брака – или било које врсте веза – је запањујућа, посебно у протеклих деценију и по. Широм света, а посебно у Европи, Северној Америци, Источној Азији и Аустралији, самачки живот је у драматичном порасту. У Сједињеним Државама је 2023. године 41% жена и 50% мушкараца у старосној групи од 25 до 34 године било без партнера, што је двоструко већи удео него пре пет деценија.

Стопе бракова опадају и у Европи, већем делу Азије, чак и у Индији, а посебно у Јапану, Јужној Кореји, Кини и Тајвану. Такође, самачки живот је све чешћи и у различитим старосним групама. Генерално, млађи људи се мање друже, ређе излазе на романтичне састанке и касније почињу са сексом него претходне генерације.

Многи ово виде као доказ друштвеног и моралног пропадања, те разни „пронаталистички“ покрети верују да неуспех младих да се „смире“ и имају децу прети самом опстанку, нарочито Запада.

У САД се таквом популацијом обично сматрају белци, те није изнeнaђење да је потпредседник Сједињених Држава Џ. Д. Венс одушевљено помогао да пронатализам постане експлицитно МАГА питање, док је Доналд Трамп недавно представио план за дисконтну понуду лекова за фертилитет.

Еманципација жена, дигиталне технологије и пад наталитета

Пораст самачког живота није директно ни добар ни лош. Међу хетеросексуалцима то је углавном последица нечег очигледно бенигног: како су баријере за жене на радном месту пале, њихов избор се проширио. Последично, оне су далеко спремније него некад да живе саме, ако то желе, и суочавају се са мање друштвене стигме због тога – што више могу да финансијски издржавају себе (и децу), мања је вероватноћа да ће трпети неадекватног или насилног партнера.

Процват друштвених мрежа и апликације за упознавање се у многим студијама повезује са падом броја момака и девојака у везама и последичним мањком новорођенчади. Главно објашњење је да је дошло до снажног раста нереалних очекивања, односно претеране избирљивости.

Наиме, технологија је донела огромне – и вероватно драматичне – промене у начину на који људи упознају своје партнере. Дуго је најчешћи начин упознавања хетеросексуалних парова био преко пријатеља. Али након увођења смарт телефона крајем 2000-их, проценат оних који су се упознавали онлајн је нагло порастао, да би од 2013. постао доминантан.

Истина, људи су увек били избирљиви при избору дугорочног партнера. Али, сада се кандидати не филтрирају само на основу ствари које су увек биле важне (године, религија, етничка припадност, образовање...), већ и на основу политичких ставова, склоности ка наркотицима, висини, тежини. Последица је да се многи муче да пронађу партнере.

Инстаграм, ТикТок или Снепчет су дефинитивно променили начин на који људи доживљавају везе, подстичући нереална романтична очекивања. Као резултат, половина припадника нових генерација није у стању да пронађе или одржи истинску љубав.

Наиме, платформе стварају нереална очекивања, приказујући само оно најбоље и де факто скривајући не тако занимљиву свакодневицу. Апликације за упознавање попут Тиндера, Бамбла и Хинга наизглед су створиле бескрајан избор. „Парадокс избора“ спречава парове да се обавежу, јер верују да би неко бољи могао бити само један „свајп“ далеко.

Истина, друштвене мреже нам помажу да се повежемо са другима, разговарамо и делимо наше животне тренутке са пријатељима, па чак и странцима. Платформе друштвених мрежа су стручно дизајниране да нас држе ангажованим. То што друштвене мреже дају моћ да људи покажу најбољу верзију себе, постујући најбоље фотографије и делећи најважније тренутке, изгледа привлачно.

Међутим, истовремено су они који су на мрежама изложени наизглед савршеним животима других сведочећи њиховим тријумфима, узбудљивим авантурама и беспрекорном изгледу. Будући да су постављени стандарди нереални, ово доводи до штетних поређења, нагриза самопоштовање, повећава анксиозност, стварајући осећања зависти или неадекватности.Друштвене мреже најчешће искривљују разумевање стварности. Наиме, алгоритамски „фидови“ су попут тајног састојка који одлучује шта видимо на екранима, будући да користе софистицирану математику да би схватили шта нам се свиђа и то нам приказали. Проблем је да нас понекад ови алгоритми терају да видимо само оно са чим се већ слажемо, смештајући нас у сопствени „бабл“ (ехо комора).

Пад контаката „лицем у лице“ и улога политике

Истина, нереална очекивања су вероватно стара колико и забављање и везе, али генерација младих људи која је одрасла уз персонализоване музичке плејлисте и онлајн забаву можда је мање спремна да остави своје преференције по страни. То се односи и на идеологију, политика се умешала и у роматичне односе. Истраживања показују да се као проблем при „упаривању“ јавља и растући политички јаз између младића и девојака, при чему први више нагињу десно, а други лево. Подела између мушкараца и жена једна је од највећих у америчкој политици, а тиче се и питања попут абортуса и вредносних ставова.

Нове технологије не само да подстиче избирљивост око тога са ким ће се забављати, већ и апсорбују много времена, остављајући га мање за дружење и групне активности – испробане начине упознавања партнера. Американци свих узраста се мање друже него пре 15-20 година, али је пад посебно стрм међу младима, мада је тренд присутан код свих узраста, етничких и доходовних група. Време проведено у стримингу, сурфовању или игрању видео игара чак изгледа да потискује секс.

Запањујућих 7% младих самаца каже да би размотрили робо-романсу са партнером који користи вештачку интелигенцију (АI), а ови „love-ботови“ постају убрзано софистициранији. Чак 42% средњошколаца у америчким школама каже да су они или њихови пријатељи комуницирали са АI као пријатељeм, док 19% кажу да су имали „романтичну везу“. АI је, на крају крајева, стрпљива, љубазна и не тражи да чистите купатило или нађете бољи посао.

Неуспех „тржишта љубави“

Посматрајући емотивне односе на економски начин, „тржиште веза“ је у проблему ако много људи жели да се „упари“, али то не чини. Суштински, економски просперитет, који је омогућио процват либералних вредности, практично је довео до краха на „тржишту љубави“. Последице ће, пре свега услед мањка деце и последичног драматичног смањења будуће понуде радне снаге, бити веома озбиљне, посебно њихов фискални аспект.

То што велики део самаца жели да буде у вези сугерише да или постоји нека врста неуспеха на „тржишту љубави“ који спречава компатибилне људе да пронађу једно друго, или да се друштво мења на начин који чини велики број самаца некомпатибилним. У пракси, чини се да је то помало од оба.

Студија самаца у 14 земаља показала је да је само 40% њих исказало незаинтересованост за везу, док је чак 34% њих рекло да не желе да буду сами, али да им је „тешко да привуку партнера“. Истраживање самаца у САД, које је спровео истраживачки центар Пју 2019, показало је да 50% њих није заинтересовано за везу, али да је тек 27% рекло да не улазе у везу јер уживају у томе што су сами. Остали су навели разне разлоге, укључујући презаузетост, престарелост, то што лоше оцењују понуђене прилике или пак што нико не би желео да излази са њима.

Лични избор и друштвенe консеквенцe

Забављање, секс, брак и развод су лични избори и њихове последице најдиректније осећају они који их доносе. Чињеница да је више људи у могућности (или пак перципира тако) да изабере да буде само него у прошлости, када је постојао далеко већи друштвени и економски притисак за улазак у брак, могла би се сматрати једном од великих еманципаторних промена током последњих пола века. Огроман број људи је ослобођен несрећних веза. Међутим, нису сви који су самци то изабрали.

Проблем је и то да млади мушкарци који живе без партнерке чине више насилних злочина, те би свет са мање парова могао бити опаснији (индикативна је студија из Финске 2000. године, која је обухватала испитанике који су праћени због сумње на кривично дело).

Чак и релативно мале промене у стопама венчања, примењене на целу популацију, имају далекосежне последице по друштво у целини. Највећи утицај је на стопу фертилитета, јер удате жене имају тенденцију да имају више деце него слободне. Последице ће се осетити и на тржиштима некретнина и на државним финансијама.

У многим аспектима, пад стопе наталитета је симптом нечег позитивног – да се више трудноћа планира и да више жена има контролу над својим животима. Али, ако је свака генерација мања од претходне, могло би бити мање радника који би могли да поднесу терет бриге о старијима и сервисирање јавног дуга. АI би могла да надокнади пад броја људи, али је немогуће рећи за колико. Један од начина да се земље носе са смањењем популације јесте да се прими више странаца. Али имиграција је спорно питање за бираче широм света.

Људи који проводе своје касне тинејџерске и двадесете године гледајући телевизију, играјући компјутерске игре или ћаскајући са АI смањују шансе да икада пронађу партнера, пропуштајући да усаврше вештине упознавања и да науче како живети у везама.

Тренд пораста броја људи у самачком статусу ће се вероватно наставити са свим последицама – добрим и лошим – које то носи. Иако нема знакова да ће се то догодити, у неком тренутку та тенденција ће се вероватно зауставити. Донедавно, демографи су мислили да ће се, када се ставови мушкараца прилагоде еманципацији жена, постићи нова равнотежа. Па ипак, чак и у егалитарној Скандинавији, стопе брака и фертилитета и даље опадају.

Жеља да се избегне доживотна усамљеност је свакако снажан подстицај мушкарцима да се промене, упркос културним нормама (могли би, на пример, обављати више кућних послова). Међутим, већ деценијама се иде у овом правцу, будући да кућни послови и чување деце бивају све више преузимани од стране мушкараца, али без видљивог ефекта на наталитет. Наиме, студије указују да је брига за децу међу партнерима повезана са променама у преузимању кућних послова.

Свет са мање парова и деце могао би постати тужнији и атомизованији, нo „плакање над судбином“ неће спречити да се то деси. Није на владама да поништавају преференције обичних људи по питању имања или немања партнера, али би могле да размисле како то може да се ублажи. Оно што је извесно је да будућност са много више самаца долази и да би сви, од грађевинских фирми до пореских службеника, требало да се боље припреме за њу.