Пад Николаса Мадура: Нека се спремe Куба, Колумбија, Мексико, Иран, Грeнланд?

Јарки траг ракете у ноћи између петка и суботе поцепао је потпуни мрак на небу изнад Каракаса, док су се у позадини чули хук млазних авиона и пуцњава митраљеза. Пројектил, испаљен на један од америчких хеликоптера, пролетео је далеко до мете. Након тога зачула се тутњава топова чијим пројектилима су засути гардисти венецуеланског председника Николаса Мадура.

Убијено је 60 војника, међу њима 32 Кубанца, доведена како би поставили последњу линију одбране између палате Николаса Мадура и остатка света.

Тек покоји бљесак експлозија и ватре били су те ноћи једино светло у престоници државе чијег су председника и његову жену амерички специјалци стрпали у хеликоптер и одвели на један од ратних бродова укотвљених у Карипском мору.

Неколико сати касније, амерички председник Доналд Трамп је објавио на свом налогу на друштвеној мрежи  „Truth Social“ фотографију ухапшеног Мадура и у обраћању јавности, славећи преузимање власти над Венецуелом, тачно 20 пута поменуо нафту.

Био је то удар најмоћније државе планете изведен на сличан начин на који је Џорџ Буш Старији 26 година раније послао трупе у Панаму да би лидера државе генерала Мануела Норијегу, бившег америчког протежеа, ухапсио и послао га у затвор у којем је 28 година касније панамски диктатор и скончао. Норијега је ухапшен на исти дан када и Мадуро, 3. јануара 1990. године. 

Ујутру 3. јануара 2026. тек неколико возила прешло је мост преко реке Тачира који спаја Венецуелу и Колумбију, назван по Симону Боливару, револуционару и ослободиоцу Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Перуа, Панаме и Боливије, у чију част је Уго Чавез 1999. променио име своје државе у Боливарска Република Венецуела. Док је Мадуро америчким војним бродом „Иво Џима“ пловио ка Њујорку, на овом мосту нагужвали су се многобројни репортери и полиција очекујући талас венецуеланских избеглица – које се нису појавиле.

За сваки случај, Колумбијци су око своје границе распоредили 30.000 војника, страхујући да би председник Густаво Петро могао бити следећи латиноамерички лидер киднапован и одведен пут америчких судница, баш како је Трамп најавио. 

Оптужбе за наркотероризам

„Ја сам Николас Мадуро, председник Венецуеле… Невин сам, нисам крив“, рекао је Мадуро пред судом на Менхетну, где му је у понедељак, 5. јануара почело суђење због серије оптужби везаних за шверц дроге и оружја у САД. Амерички медији наводе да оптужница садржи снимке разговора Мадурових сарадника и шверцера кокаина о начинима на који ће дрога бити прокријумчарена у Америку, доказе да су авиони товарени наркотицима у председничком хангару на аеродрому у Каракасу, те да су шефови нарко-мафије добијали венецуеланске дипломатске пасоше.

Трампова администрација тврди да је Мадуро планирао да Америку преплави кокаином слабог квалитета, али су скептици одмах подсетили да је амерички председник оригиналног творца те реченице, бившег председника Хондураса Хуана Орланда Ернандеза, неколико седмица раније пустио на слободу, иако је због шверца 400 тона кокаина био осуђен на 45 година затвора. „Напунићу грингосима носеве кокаином“, говорио је раније Ернандез. Ипак, приликом ослобађања Трамп и амерички званичници називали су га „сјајним момком“ и „великим пријатељем“.

„Ернандез је осуђен због учешћа у завери којом је 400 тона кокаина прошверцовано у САД и он ће бити помилован, док су у исто време непознате особе које би могле бити рибари или шверцери дроге, не знамо, убијане на отвореном мору – таква политика није конзистентна и жестоко је незаконита“, оценио је Томи Вијетор, некадашњи члан администрације Барака Обаме.

Под великим знаком питања је и америчка тврдња да је Мадуро повезан са тајновитим „Картелом сунца“ (Cartel de los Soles), наводно одговорним за велики део шверца кокаина у Америку. Неколико јужноамеричких обавештајних служби тврди да ова организација уопште не постоји, већ да се нови мега-картел у стварности зове „Нова хунта за трговину дрогом“ (Nueva Junta de Narcotráfico). Овим поводом огласио се и председник Колумбије Густаво Петро, машући извештајем обавештајаца у којем се наводи да се на челу новог картела налази Хулио Лозано, кога су агенти Федералног истражног бироа још пре 15 година ухапсили у Панами и послали на одслужење шестогодишње казне затвора.

Поред тврдњи о „Картелу сунца“, амерички званичници су се последњих месеци усредсредили и на картел „Воз из Арагве“ (Tren de Aragua), који је крајем јуна прошле године уписан на листу терористичких организација. Стејт департмент је понудио три милиона долара за информације о лидеру овог картела Ђованију Винсентеу Москери Серану, оптужујући га да руководи финансијским делом ове организације

Најпознатији случај у који је биo умешан овај картел догодио се у фебруару прошле године, када је у Чилеу отет и касније убијен венецуелански дисидент Роналд Охеда. Овај некадашњи поручник венецуеланске војске, оптужен за побуну и издају, био је у бегу након масовних антивладиних протеста 2017, које је Мадуро оценио као покушај државног удара. Као један од организатора Охединог убиства оптуживан је и Мадуров министар полиције Дисодадо Кабељо. Због оптужби за трговину дрогом и наркотероризам, Стејт департмент је 2020. године расписао потерницу за Кабељом и понудио награду од најпре 10, а онда 25 милиона долара за информације које би довеле до његовог хапшења.

Нафта гушћа од крви

„Америка ће преузети контролу над венецуеланском нафтом“, објаснио је Доналд Трамп, најављујући да ће америчке компаније „ући“ у ту државу како би поправиле инфраструктуру и омогућиле извоз сирове нафте. На тај начин, тврди Трамп, Американцима ће бити надокнађена штета за венецуеланску нафту коју су власти у Каракасу пре пола века „украле од индустрије коју су, капиталом, технологијом и знањем, успоставили управо Американци“.

Национализацију венецуеланске нафтне компаније ПДВСА (Petróleos de Venezuela, S.A), која је изведена пре пола века, августа 1976. године, у време венецуеланског председника Карлоса Андреса Переза, амерички председник назвао је крађом:

„Ми смо изградили венецуелску нафтну индустрију америчким талентом, напором и вештином. А социјалистички режим нам је то украо… То је представљало једну од највећих крађа америчке имовине у историји наше земље… Узели су сва наша енергетска права. Узели су сву нашу нафту и ми то желимо назад.“

Истина о национализацији нафтне индустрије у Венецуели се ипак разликује од Трампових тврдњи о отимачини, јер је Венецуела тада компанијама Ексон, Шел и Мобајл исплатила око милијарду долара обештећења, док су стручњаци ових компанија махом остали у овој земљи као техничка подршка. Америчке компаније су, до национализације, у развој венецуеланске нафтне индустрије уложиле око пет милијарди долара.

Током деведесетих je удео америчких компанија у ПДВСА повећан на 60 одсто, да би Уго Чавез 2007. године поновном национализацијом ограничио учешће страног капитала у нафтним компанијама на 30 одсто, а приходе од нафте преусмерио на социјалне програме. Међутим, након тога je производња нафте у Венецуели почела да опада, да би са три милиона барела дневно у првим данима 2026. пала на једва милион барела.

Сигнали у ноћи

Сигнали о томе шта ће се десити у Каракасу били су јасни месецима пре него што је Мадуро у букагијама одведен у Бруклин. Најпре је Нобелов комитет, под очигледним снажним притиском администрације у Вашингтону, почетком октобра прошле године Нобелову награду за мир доделио Марији Корини Мачадо, опозиционарки из Венецуеле, која је по добијању награде призивала америчку интервенцију у својој земљи. Одмах затим, Американци су почели да пројектилима засипају глисере којима је наводно кокаин пребациван из Венецуеле у САД, да би ситуација достигла врхунац објављивањем нове Националне безбедносне стратегије САД-a и заустављањем танкера којима је нафта превожена из Венецуеле.

Трампова администрација је у више наврата избегавала да информише Конгрес о намерама у Венецуели, након чега је један број политичара оптужио државног секретара Марка Рубија да је отворено лагао нацију. Рубија и његовог шефа, такође, и у самим САД оптужују да овим чином обнављају већ заборављену праксу обарања јужноамеричких лидера како би се њихове земље обликовале према америчком укусу, иако за више од 100 година трајања таквих покушаја, ниједан од државних удара није произвео макар краткорочни успех, нити су уклањања диктаторских режима претвориле те земље у демократије.

Американци се надају да је Трамп, пре него што је наредио упад у Венецуелу, рачунао на све могуће последице овог чина, и да је зато на Мадурово место поставио његову заменицу Делси Родригез, која је после првих оштрих изјава ублажила тон и најавила сарадњу са Вашингтоном. Чини се да је амерички председник оваквим потезом покушао да избегне хаос који је настао у Ираку 2003. године после свргавања режима Садама Хусеина, када су Американци његовим присталицама забранили учешће у новим институцијама. Ирак је тада склизнуо у хаос, јер напросто није било људи довољно способних да на било који начин преузму управљање државом.

Ипак, оваквим Трамповим избором остали су затечени дојучерашњи најжешћи Мадурови противници, пре свих Марија Корина Мачадо, која је акцију америчких специјалаца у Каракасу назвала „часом слободе“. Амерички председник јој је саветовао да остане по страни јер у својој земљи „не би била баш најбољи лидер“. „Она је веома фина жена, али је народ не поштује“, рекао је Трамп.

Иако нема дилеме да је Мадуро био диктатор који је систематски кршио људска права, оптужбе Трампове администрације неће вити лако потврдити доказима. За прање образа Америке од оваквог потеза ће бити потребан изузетно храбар суд, који ће потврдити да Мадуро има имунитет на који се Трамп непрестано позива, те да хапшење венецуеланског председника представља кршење међународног права. Или, како је то својевремено потписнику ових редова незванично објаснио један високи званичник Стејт департмента: „Међународно право је једноставно, оно еволуира, а ми смо ти који га стварамо.“

Овакву еволуцију међународног права, чини се,  у овом тренутку најревносније прате власти у Техерану које последњих седмица, осим због озбиљних унутрашњих потреса, Вашингтон често помиња и као кориснике магловитих мрежа у којима се у водама око Венецуеле мешају политика, дрога, нафта и оружје.

Сједињене Државе Јужне Америке

Трамп жељу за упадањем у друге државе и присвајање тамошњих стратешких ресурса објашњава васкрсавањем Монроове доктрине из 19. века и старог слогана „Америка Американцима“. „Монроова доктрина јесте веома важна, али сада смо је далеко превазишли, сада је зову 'Донроова доктрина'“, поручио је Трамп. „Монроова доктрина јесте била веома важна, али смо је занемарили. Сада је више не заборављамо. Према нашој новој Стратегији националне безбедности, доминација САД-a на западној хемисфери никада више неће бити доведена у питање. То се неће десити.“

Од када је амерички председник Џејмс Монро 1823. године прогласио ову доктрину, позивајући се на њу Американци су свргнули око 40 латиноамеричких лидера. Последњи пут Норијегу у Панами 1989. године.

Поред Латинске Америке, амерички председник сада је додао да је Сједињеним Државама „апсолутно потребан“ и Гренланд, остављајући другима да одлуче шта за највеће острво на планети, које припада Данској, значи војна акција у Венецуели. Премијер Гренланда Јенс Фредерик Нилсен рекао је да је „доста претњи“, што је, истим тоном, поручила и шефица данске владе Мете Фредериксен, додајући да би војна инвазија на Гренланд означила крај НАТО-а.

Кондор 2.0

Васкрсење Монроове доктрине, зачињено пуцњавом и експлозијама у Каракасу, подигло је међу Латиноамериканцима стрепњу да се, у нешто измењеном облику, обнавља пројекат који су пре пола века инспирисали Американци и који је од 1975. до 1980. године у том делу света однео десетине хиљада живота, а без одговора о крајњој судбини оставио породице 30.000 несталих.

„Операција Кондор“ смишљена је када је шеф чилеанске тајне службе Мануел Контрерас у Сантијаго де Чилеу окупио педесетак челника обавештајних служби Аргентине, Боливије, Бразила, Чилеа, Парагваја и Уругваја с циљем удруженог подухвата у рату против латиноамеричких левичара. Скуп је организовао чилеански диктатор Аугусто Пиноче, лични пријатељ моћног Хенрија Кисинџера и кључни савезник Вашингтона у борби против комунизма у Латинској Америци. Пиноче је, иначе, на власт у Чилеу дошао пучем који је помогла ЦИА 1973. године.

Циљ „Операције Кондор“ било је и ширење дезинформација, дискредитовање, праћење и лоцирање личности оптужених за симпатије за комунизам („психополитички рат“, како га је назвао Рамон Контерас), те на концу њихово хватање и елиминација без обзира у којој се од тих шест држава налазиле.  У ту сврху је створен заједнички обавештајни центар по угледу на Интерпол, у који су се сливале информације о левичарима и њиховим организацијама. Много година касније, шеф Пиночеових шпијуна је тврдио да су податке из ове базе користили ЦИА и ФБИ.  Уследила је тајна и сурова операција у којој су левичари и њихови симпатизери отимани, мучени и убијани. Како је временом скидана ознака тајности са докумената ЦИА, постало је јасно да су у свему учествовали и амерички агенти и званичници.

Посебну улогу у овом пројекту играли су и одбегли нацисти, па су у неким од логора у којима су држани левичари преко разгласа били пуштани Хитлерови говори, док су за затворенике јеврејског порекла постојали посебни програми мучења. Међу најпознатијим нацистима укљученим у „Операцију Кондор“ био је Клаус Барби, који се после бега из Немачке склонио у Боливију.

Добитник Нобелове награде за мир 1980. године, Аргентинац Адолфо Перез Ескивел, хапшен и мучен у аргентинским затворима у време бруталне војне хунте (1976-1983) током које је нестало око 30.000 људи, од пре десетак година тврди да слична операција, „Кондор 2.0“, како ју је назвао, потреса Латинску  Америку и представља главни извор нестабилности на овом  континенту. У том светлу, представљање Венецуеле као „континенталне претње“ само је епизода у непрестаном трагању за правдање војних акција и обнављање заборављених доктрина.

„Данас морамо да говоримо о операцији Кондор 2.0, која се овог пута обавља тајним ратом преко правосуђа (lawfare)“, сматра Ескивел, тврдећи да се правни инструменти користе како би се „укротили“ и институционално уклонили непожељни латиноамерички левичарски лидери, без војних пучева.

Сличан поглед на развој догађаја имао је и амерички историчар Џеј Секстон, који је поредећи амбиције републиканских претендената на место шефа Беле куће, приметио да листом сви виде Латинску Америку као извор моћи и богатства.

Латиноамериканци као прву жртву операције „Кондор 2.0“ виде Мануела Зелају, свргнутог у државном удару у Хондурасу 2009. године. За њим је три године касније следило рушење председника Парагваја Фернанда Лугоа, смена бразилске председнице Дилме Русеф и кривично гоњење бившег бразилског председника Луиза Ињасија да Силве, бивше председнице Аргентине Кристини Фернандез, бившег председника Еквадора Рафаела Кореа у Еквадору и бившег председника Боливије Ева Моралеса.

Ко је следећи?

Такозвани „ружичасти талас“, током којег су у првој деценији 20. века у већини јужноамеричких држава на власти били левичарски режими, у последњих десетак година је прошао. Поред Венецуеле, левичари су на власти само у Мексику, Колумбији и Бразилу. И, наравно, Куби.

А откако је Николас Мадуро у њујоршком затвору, многи се питају ко је следећи на реду.

Трамп је, славећи пад режима у Каракасу, оценио да су дани комунистичке власти на Куби одбројани: „Изгледа да је Куба спремна да падне“, рекао је новинарима

Председника Колумбије Густава Петра Доналд Трамп је назвао „болесним човеком који воли да производи кокаин и продаје га Сједињеним Америчким Државама“, додајући да „неће још дуго трајати“.

Си-Ен-Ен је затим у понедељак накратко прекинуо програм како би пустио директан пренос Трампове тираде и против мексичке председнице Клаудије Шејнбаум. „Њеном земљом владају нарко-картели“, рекао је Трамп. Мексико је, наводно, био први избор за војну интервенцију САД-а, али је овакву судбину за сада избегао због сложеног склопа политичких и економских, а помало и  фудбалских утицаја. Председница Мексика је, јасно осуђујући упад у Венецуелу, рекла да је Вашингтон од ње 14 пута тражио да амерички војници интервенишу унутар Мексика, али да је то сваки пут одбила тврдећи да би то била повреда суверенитета државе, као и да за тако нешто нема никакве потребе.

Избори у Бразилу одржаће се у октобру ове године.

А данас, 6. јануара, главни саветник америчког председника Доналда Трампа, Стивен Милер, изјавио је да Гренланд с правом припада Сједињеним Државама и да Трампова администрација може да заплени ову полуаутономну данску територију ако жели. Он је за Си-Ен-Ен изјавио да се томе војно нико неће супротставити: „Живимо у свету, у стварном свету којим влада снага, којим влада сила, којим влада моћ. То су челични закони света од почетка времена“, рекао је Милер.