У трагању за сличицом која недостаје: Последњи Мундијал у Панинијевим албумима štampaj

На утакмици другог кола групе Д у којој је Парагвај победио Турску голом постигнутим у шездесет и шестој секунди меча десило се нешто што ће овај меч учинити историјским. Пред сам крај првог полувремена судија Иван Бартон из Салвадора показао је директни црвени картон фудбалеру Парагваја Мигелу Алмирону зато што се током једног прекида игре обратио противничком играчу заклонивши уста дланом.

Ово ново фудбалско правило уведено је након што је играч мадридског Реала Винисијус оптужио фудбалера Бенфике Престијанина за вређање на расној основи. Пошто је Престијани током инцидента који се десио на утакмици Лиге шампиона уста прекривао отвореном шаком дисциплинска комисија УЕФЕ није могла да га казни. То је пак подстакло фудбалске законодавце ФИФА да уведу такозвано „Винијево правило“, које у суштини каже да приликом свађе фудбалера током утакмице нема покривања уста.

Алмирон за то правило или није знао или је рачунао да га судија Бартон неће применити. Тек, након једног прекида игре пришао је турском фудбалеру, ставио руку на уста и вероватно му рекао нешто много гадно. Овај је на то одмах указао салвадорском арбитру и… све остало је историја!

Ипак, прави љубитељи фудбала утакмицу између Турске и Парагваја неће памтити по том, рекли бисмо, тарантиновском детаљу, већ по већ поменутом рано постигнутом голу који је Парагвајце оставио у игри за пролаз у шеснаестину финала Мундијала а Турке неочекивано послао кући.

Након последњег судијског звиждука, многи турски фудбалери су остали да леже на трави стадиона у Сан Франциску. Неки од њих су неутешно плакали, док су их тешили њихови саиграчи и чланови стручног штаба.

Рекли бисмо: један од типичних жанр-призора који описују све оно што фудбал чини далеко најпоетичнијим спортом на свету.

Током готово стогодишње историје светских фудбалских шампионата настало је ко зна колико фотографија на којима су забележени ти упечатљиви призори управо претрпљеног пораза. Али ниједна од њих није завршила на сличици пажљиво налепљеној у Панинијев албум.

Ко зна, можда ће се једнога дана на трафикама широм света и појавити албум у који ћемо лепити фотографије које илуструју највеће фудбалске трагедије Мундијала. Али чак и да такав албум буде штампан, он неће бити објављен под логом Панинија!

Баш негде у време почетка Мундијала, који се овог лета игра на стадионима у САД, Канади и Мексику објављена је вест да ФИФА не намерава да обнавља уговор о екслузивним правима са Панинима. Од Шампионата света који ће се 2034. играти у Саудијској Арабији сличице и албуме ће производити и продавати Фанатикс топс.

Ова одлука ФИФЕ неће бити подвргнута провери ВАР-а и неће утицати на фудбал колико новоуведени адет да се утакмица подели на четвртине. Али кидање везе између Панинија и Мундијала јесте повод да се између директних преноса фудбалских мечева упознамо са историјом фабрике самолепљивих сличица и албума коју су основали четворица браће из Модене.         

Панини до Месеца!

Панини су уз италијанску канцону, италијанске стрипове, италијанску моду, италијанску пицу, шпагети вестерне, италијанске еротске комедије и, напослестку, сам италијански фудбал већ одавно саставни део популарне културе која је снажно утицала на снове, послове и сумње толиких послератних генерација стасалих пред великим биоскопским и малим ТВ екранима широм света.

Ако и нисте волели фудбал, гледали сте играну ТВ серију „Сандокан“ са Кабиром Бедијем, а ако вас није интересовало ни то, онда сте сигурно волели „Опстанак“, додатно оплемењен гласом Дејана Ђуровића. А Панини су на трафике широм света испоручивали самолепљиве сличице и албуме који су тематизовали домаћа, европска и светска фудбалска првенства, љубав између Сандокана и Маријане, све врсте сисара и многе друге теме.

Куповина кесица са сличицама и албума на трафикама чинила је тек почетак ритуала који би трајао и по неколико месеци. Јер чим скупите нешто дупликата, могли сте да постанете пуноправан члан најправичније берзе коју је сурови свет капитала до сада изнедрио. Знало се тачно колико је једна сличица вреднија од оних других, а ако вам није било до мењаже, са дупликатима сте увек могли да играте тапкања или играњем, што би рекао Елвис Џи Куртовић, „ћизе-близе“ – бацањем сличица што ближе каквом зиду.

Тајна помаме за сличицама крила се управо у дупликатима, јер су вам сличице које сте већ имали уредно залепљене у албуму служиле за размену и тако вам обезбеђивале место у заједници. Моја тетка није до краја разумевала суштину овог ритуала, па је, купујући ми сличице фудбалера домаћег фудбалског првенства, од трафикантице тражила кесице у којима неће бити дупликата.

Мој ујак је пак решио да и он сакупља сличице за албум посвећен сисарима. Тако смо на честа породична окупљања доносили „штосове“ сличица и списак оних бројева који нам недостају. На крају смо, чини ми се, обојица испунили свој албум. Неке од преосталих сличица залепио сам што на орман и врата моје собе, што на кухињске елементе.

Поводом вести о растанку Панинија и ФИФЕ и лондонски „Гардијан“ је замолио неколико својих сарадника да се присете свог искуства сакупљања сличица фудбалера у време одигравања Светских првенстава.

Дописник из Италије Лоренцо Тондо је евоцирао успомене на Мундијал који је игран у САД 1994. године, када је након извођења пенала Бразил победио Италију и тако по четврти пут постао првак света. Тондо прво подсећа читаоце који су све фудбалски асови играли тог лета у Америци, а онда признаје да је њега мимо свих тих звезда једино интересовао Роберто Бађо.

Мали Буда, како су сви звали овог голгетера, у то време је играо за Јувентус а Тондо је Мундијал пратио на родној Сицилији. Деца су до жељених сличица долазила играјући се као и код нас популарним „тапкањем“. И напослетку је успео да освоји сличицу са које му се у дресу Азура смешио Роберто Бађо.

„Неко време сам сличицу носио у џепу као трофеј“, присећа се Тондо, „јер из сујеверја нисам хтео да је налепим у албум. Бојао сам се да то не донесе малер Италији. На крају ипак нисам издржао и налепио сам Бађа на његово место у албуму. И платио цену: Бађо је промашио пенал у финалу и Италија је изгубила од Бразила, а ја сам годинама осећао личну одговорност за тај пораз.“

Новинар Тим Џонз је истинску страст према сакупљању сличица фудбалера осетио када је већ увелико био одрастао човек . Имао је ту срећу да извештава са Мундијала који се 2014. године играо у Бразилу и искористио прилику да посети бразилску испоставу Панинија која се налазила у Сао Паолу.

На своје велико изненађење, погон је био старомодан, а у њему су махом радиле жене. Сличице су штампане на бучним машинама, а онда су их раднице исецале ручно. Друге су исечене сличице паковале у кесице, док је неколико радница сличице стављало у коверте које су потом одношене на пошту. Када је Британац упитао директора Панинијевог погона у Сао Паолу о чему се ради, овај му је објаснио да при крају сваке кампање колекционари (махом деца) могу да пишу Панинијима, који ће им на кућну адресу радо послати две-три сличице које им недостају да до краја попуне албум.

„У том тренутку сам се вратио у дечаштво, када ми је за попуњавање једног албума недостајала само сличица са грбом аустријске репрезентације. Толико сам очајавао“, закључује новинар „Гардијана“, „а једноставно сам могао да им пишем и Панини би ми послао сличицу.“

Џонз као да је читао крими причу Зорана Ћирића „Тајна несталих ренџера“, чији се заплет врти око намере нишвилског издавача сличица да једну од њих никада и не штампа, и тако исцеди и последњи динар из џепова колекционара.

И прича о Панинима је књижевно заводљива. Новинар Луиђи Гарландо је 2021. године објавио роман „Албум снова“, посвећен историјату саме породице и њихове фабрике која је славу Модене пронела широм света. Годину дана раније, Гарландов колега Лео Турини објавио је монографију „Панини – прича о једној породици и многим сличицама“.

Предговор за ову богато илустровану књигу написао је италијански политичар Валтер Велтрони, који је својевремено био градоначелник Рима и лидер италијанске левице, која је у тим данима губила капацитет да управља земљом чији су фудбалери били прваци света четири пута, али ево већ трећи пут заредом не учествују на завршном турниру.

„Сви који су рођени шездесетих и касније знају ко су Панини“, написао је Велтрони. „Куповали су њихове албуме, у њих лепили сличице, писалу су и с нестрпљењем чекали да им на адресу стигне одговор из Модене. Браћа Панини чине део света колективне маште.“

Велтрони наводи да се на првој сличици које се сећа био Гарибалди а да су потом дошле оне на којима су се налазиле фотографије славних фудбалера, али и Адријано Челентано. Затим каже како је у тексту посвећеном марксистичкој теорији као пример употребне вредности и размене робе навео управо мењажу сличица.

„Браћа Панини су били наш Дизни“, наставља Велтрони. „Радили су на томе да нас усреће. А нису били деца каквог предузетника. Било их је осморо… и били су сиромашни. Њихов отац Тонино, који се у Великом рату борио у редовима авијације, отишао је са овога света а да није напунио ни четрдесет и пет година. Заувек је склопио очи у мрачној и изгладнелој Италији 1941, плашећи се за будућност својих наследника. Али била је ту жена, која је била уз њега до самога краја. Јер је Олга Панини, ћерка једног произвођача сира, волела да чита и имала чврсту и непоколебљиву нарав.“

„Панини су“, закљуичује, „део идентитета и генијалности наше земље.“

Све је почело од једне трафике

А од свега тога заиста не би било ништа да сињора Олга, удовица са осморо деце, није решила да преузме пословање једне трафике у центру Модене.

Када је упознала Антонија Панинија, који је долазио из породице у којој су се сви мушкарци бавили каквим механичарским пословима, Олгу су звали „краљицом сира“. Родила му је осморо деце, четири дечака и четири девојчице: Веронику, Норму, Марију Луизу, Еду, Ђузепеа, Бенита, Умберта и Франка.

Када је Тонино Панини преминуо у новембру 1941, најстарија деца су већ увелико радила, не би ли бројној породици у тешким временима обезбедили средства за преживљавање. Своју прву плату најстарији Ђузепе је потрошио на трошкове очеве сахране, а неколико година касније, Вероника је у адвокатској канцеларији у којој је радила као дактилографкиња чула како је закупац једне од трафика у Модени заборавио да плати ренту и изгубио лиценцу за даљи рад.

Олги Панини се учинило да је то добра прилика да промени судбину своје бројне породице, па је успела да сакупи тада огромних шест хиљада лира и – трафика је била њихова!

Био је то киоск у самом центру Модене, у близини градске катедрале. Панинијеви су је отворили 6. јануара 1945. године и тиме залепили прву сличицу у албуму посвећеном историји Панинија.

Треба имати на уму да се у Италији и дан-данас на трафикама искључиво продаје само штампа, док су се и те 1945. цигарете продавале у дуванџиницама на којима је стајао знак државног монопола на дуван и со. Крајем фебруара сам у Фиренци једва пронашао једну едиколу (киоск у коме се продаје штампа), али на пулту није био изложен нити један италијански дневни лист. Када сам затражио „Ил манифесто“, лист италијанских комуниста, трафикант ми га је пружио кроз прозорче. Питао сам италијанске пријатеље о чему се ради, а они су се горко насмејали и рекли да данас готово нико више не купује новине.

У доба када је Олга Панини са својих осморо потомака уложила шест хиљада тадашњих лира у закуп трафике у центру Модене, новине су куповали и читали сви. Било је то време великих друштвених промена у разрушеној земљи којом су двадесет претходних година владали фашисти и којој је предстојао избор између монархије и републике, те између владавине демохриошћана или комуниста.

Ти избори су начињени, али је глад људи за информацијама и забавом расла. И Панинијевима је ишло добро, али су браћа, који су са мајком Олгом водили пословање трафике, хтели нешто више. 

Од сличице у кесицама до првог албума, и даље

Прво су решили да нешто зараде од непродатих примерака ревија и часописа тако што их нису све враћали као ремитенду, већ су правили „пакете изненађења“. У папирнату кесу би ставили три или четири „бајата“ часописа и продавали их по симболичној цени. И то се показало као одличан потез јер су људи волели да дају нешто ситниша не би ли се „изненадили“.

Потом су решили да код муштерија пробуде жељу за колекционарством. На трафику су окачили обавештења муштеријама да не бацају коверте у којима су примили приватну пошту или неки службени допис, већ да им донесу окрајке са поштанским маркицама. Потом су маркице одвајали потапајући папир у млаку воду, сушили их опет нудили по цени која није оптерећивала ионако танке буђеларе њихових суграђана.

На самом почетку 1960. године преминуо је чувени италијански бициклиста Фаусто Копи, а крајем лета у Риму су одржане Летње олимпијске игре. У то време је почела и нова фудбалска сезона, а на трафикама су се појавиле сличице колекције „Гол“. На сличицама нису били приказани конкретни фудбалери, већ се радило о илустрацијама које су осликавале све чари спорта у ком су Италијани до тада већ два пута постајали шампиони света.

Сабравши искуство о колекционарској природи потрошача и љубав Италијана према калчу, браћа Панини су препознали прилику да ураде нешто ново. Тако су Бенито и Ђузепе отишли у миланску штампарију у којој су се сличице штампале и понудили да откупе све оно што до тада није продато. Робу су однели у Модену, а онда су од једне фабрике хартије у Болоњи наручили да им направе кесице на којима се налазила илустрација голманске параде.

Потом је у дому Панинијевих организовано паковање: у сваку кесицу стављали су по три сличице. Решили су и да почасте оне који сакупе стотину различитих сличица. Свако ко то успе добиће на поклон фудбалску лопту!

Кесице су се продавале и на другим трафикама по целој Италији.

До краја фудбалске сезоне 1960/61. Панини су продали три милиона кесица и четворици браће из Модене није требало много да схвате како је то само почетак.

Већ крајем лета 1961. почели су да раде на осмишљавању првог званичног албума италијанске Серије А. Требало је да га чине сличице тринаесторице фудбалера свих осамнаест прволигаша (први тим плус две замене), али су дошли на идеју да на самом почетку албума оставе место за фотографију на којој су се налазили играчи Торина из времена када је овај клуб био на врхунцу своје славе.

Прва сличица

На првој сличици направљеној за први албум Панинија нашао се нападач Миланског Интера Бруно Болки, звани Снагатор. На дербију који је између Интера и Милана игран 27. августа 1961. један фотограф је успео да сними Болкија у специфичној акцији. Фотографија је била црно-бела, Панинијеви су пошто-пото хтели да је обоје и то су успели захваљујући једном мајстору свога заната из Болоње.

Бруно Болки звани Снагатор био је присутан на прослави двадесетпетогодишњице објављивања првог Панини албума.

„Узбудио сам се када су ми рекли да сам ја био на првој сличици“, рекао је том приликом Болки. „У то време то ми није било познато, а нама играчима је било забавно што смо се нашли у албуму, док су се наши рођаци и пријатељи поносили тиме. Никада нећу бити познат као што је то случај са првим човеком који се спустио на Месец, али и ја држим један рекорд…“

Панинијеви су за први албум направили две стотине осамдесет и пет сличица. Сваком клубу су биле посвећене две стране. На првој сличици се налазио грб клуба, потом је следила групна фотографија екипе начињена пред почетак меча и онда портрети фудбалера. Испод имена и презимена свакога од њих штампани су и основни биографски подаци.

Требало је још само одабрати ког фудбалера ставити на насловну страну. Панинијеви су се на крају одлучили да то буде шведски интернационалац Нилс Лидхолм звани Барон. Иако више није наступао за екипу Милана, Панинијевима се учинило да ће његова појава на насловној страни албума привући још више колекционара.

„За мене је била част да се нађем на насловној страни првог албума браће Панини“, рекао је касније Лидхолм.

А љубитељи фудбала и сличица су показали да су Панини пронашли оно што нико од навијача до тада није имао. Албум, сличице, али и адресу на коју су могли да пишу и траже да им Панини на крају сезоне пошаљу бројеве које им недостају. Такође, одмах се почело и са организовањем великих наградних игри.

Био је то почетак великог пријатељства које ће, бар што се Мундијала тиче, трајати до 2030. године.

Мексико 1990.

Први Мундијал којем су Панини посветили албум био је онај одигран у Мексику 1970. године.

Био је то први Мундијал који је телевизија преносила у колору. На сличицама су се тада нашли Пеле, Герд Милер, Боби Мур, Франц Бекенбауер, Еузебио и много други фудбалски асови.

Данас попуњени Панини албум посвећен Мундијалу у Мексику 1970. вреди и до десет хиљада фунти. На домаћим дигиталним берзама неотворене кесице са сличицама штампаним пре педесет и шест година достижу вредност и до стотину и четрдесет хиљада динара. 

Југославија није играла 1970. у Мексику, али се зато сличица са фотографијом Вујадина Бошкова нашла у првом албуму Панинија, јер је наш прославаљени фудбалер и тренер у то време играо за екипу Сампдорије из Ђенове.

Ипак, наша веза са феноменом сличица фудбалера постојала је много пре него што су Панини преузели пословање трафиком у центру Модене.

Шондине сличице

Јер, и ми смо имали браћу чија се мајка звала Олга! Били су то Никола и Константин Шонда, Цинцари који су дошли у Београд у другој половини ХIX века. Константин је 1902. године од државе добио повластице за започињање фабричке производње какаоа, чоколаде и бомбона. Прва њихова чоколада названа је по мајци им, Олги.

Костин син Михајло је наследио предузетнички дух, па је, разумевши сву моћ маркетинга, 1932. године постао спонзор Фудбалског првенства Југославије. Шонда се обавезала да ће на крају првенства шампиону државе у фудбалу уручити пригодни породични пехар, али је за то добила права да у продају пусти чоколадице „Првак државе“.

У сваком паковању, муштерије су уз посластицу могли наћи и по једну сличицу фудбалера једног од прволигашких клубова. Шонда је објавила и албум у који су могле да се лепе сличице.

Сем страница резервисаних за представљање наших тадашањих најбољих фудбалских екипа, у албуму се нашло и неколико илустрованих прилога. Један је био посвећен одигравању прве ноћне утакмице у којој су под светлима рефлектора фудбалери београдске Југославије победили париски Расинг са три према један.

„Призор осветљеног игралишта у ноћи је до сад најлепши призор на нашим спортским игралиштима“, писали је у Шондином фудбалском албуму из 1932. године.

Стотину година касније, Шондине чоколаде одавно су поједене а Панини више неће штампати сличице и албуме посвећене Мундијалима. ФИФА је између чистог профита и метафизичке измаглице која попут каквог паганског ореола лебди над сваким стадионом на ком се игра фудбалска утакмица, изабрала ово прво.

Али ко зна, можда ће се у некој реклами за Мундијал 2038. појавити педесеттрогодишњи Роналдо, који ће уштоповати лопту, распаковати чоколадицу „Животињско царство“ и у омоту пронаћи сличицу фудбалског хулигана.

Слоган смишљајте сами.

Почиње нова утакмица.