Јохан Кројф у Барселони: Спаситељ, весник слободе и Каталонац по избору

Да је Барса „више од клуба“ („més que un club“) рекао је почетком 1968. њен тадашњи председник Нарсис де Карерас. Није то била метафора, него фактичко стање. Франко је још ведрио, облачио и гушио, а Каталонцима – лишенима језика, обичаја и националних симбола – Барса је пружала уточиште, наду, сламку спаса... Као еманација опстојавања и трајања у отпору, израсла је у више од клуба.

Нарсис де Карерас није дочекао крај мандата, изостајали су спортски успеси и однела су га незадовољства и фракцијске борбе. Његов слоган остао је, међутим, за сва времена. Свуда га данас има – од трибина стадиона, преко зидова зграда до мајица и сувенира. Иако је постао клише, не значи да и даље не носи истину у себи (мада несумњиво на другачији начин него некад).

Барсини хероји

Барсина историја је такође „више од историје“, сва је од митова и „карлајловских“ хероја. Швајцарски трговац и „спорташ“ Ханс Гампер је Оснивач – Барсу је посадио 1899. и неговао је док је још била крхка биљчица. Ђосеп Суњол је Председник-Мученик – ликвидиран је „по кратком поступку“ 1936, на почетку Грађанског рата. Ладислао Ласло Кубала је Краљ. У суморним педесетим годинама будио је „народно весеље“, попут Гаринче у Бразилу. Нововековни митски хероји су општепознати: Осмех – Роналдињо, Архитекта – Пеп Гвардиола, Свевишњи – Меси.

Један херој ипак заузима сасвим посебно место у пантеону. Стоји мимо свих осталих, као граничник на размеђи епоха, по њему се мери историјско време. Он је тачка пресека бурне и „мученичке“ прошлости и светле „победничке“ будућности, фудбала и више од фудбала, спортског и уметничког, националног и космполитског, диктатуре и слободе, јаве и сна, истине и мита. Јохан Кројф је Спаситељ.

Недавно се навршило десет година откад га је однео рак плућа. Уз комеморирање звезданих тренутака, поново је премотавана и поново вреднована прошлост. Много великих играча и тренера је прошло кроз Барсу и оставило траг. Кројфова заоставштина је „трансцендентална“, надилази фудбал и спорт.

Холандски писац Хуберт Свитс писао је како је Јохан Кројф више од било кога другог утицао на обликовање послератне Холандије – отелотворавао је дух и идеје шездесетих „колико и Џон Ленон“, супротстављао се (фудбалским) ауторитетима, није прихватао „традиционалну“ понизност и представљао је инспирацију многим савременицима.

У Каталонији и Шпанији Кројфов културни и „филозофски“ утицај био је још и већи него у његовој отаџбини. Почетком седамдесетих Холандија је за Шпанију била „свемирски брод“. Ова потоња, сморена и згужвана од дрљаве, бизарне диктатуре дуге преко три деценије, живела је у инерцији репресије, корупције, црквене лоботомије. Поредак је био као Ђекна – још није био умро и није се знало кад ће.

Странци у шпанском фудбалу

Земља се била отворила масовном туризму, али је мало странаца у њој живело. У фудбалу су странци после Светског првенства у Чилеу 1962. законом забрањени.

У „златно доба“ Хладног рата, и Шпанија је преко фудбала играла своје политичке игрице. Нарочито се „истакла“ даровањем држављанства „бегунцима од комунизма“. Тако су се „пошпањолили“ најпре Кубала, затим чувени чланови мађарске „лаке коњице“ Ференц Пушкаш, Шандор Кочиш, Золтан Цибор... а и разни други. Клубови и репрезентација појачавани су „политичким азилантима“, а режим је то још користио за своју унутрашњу пропаганду. И „национално усвајање“ јужноамеричких играча, попут Аргентинца Алфреда ди Стефана и Уругвајца Хосеа Сантамарије, било је вођено сличним мотивима, мада ту „борба против комунизма“ није била баш директно у подтексту.

На Светском првенству у Чилеу 1962. су шпанску репрезентацију прозвали „Легија странаца“. Иако су у њој била звучна „интернационална“ имена као што су Пушкаш, Кубала, Ди Стефано, Сантамарија, (Парагвајац) Еулохио Мартинез, испала је још у групној фази. Легионари су већ били прошли свој зенит, Кубала и Ди Стефано због повреда уопште нису ни заиграли на том Мундијалу. Ни ови што су играли нису се прославили.

После тог неуспеха, „на врху“ је донета одлука да се Шпанија убудуће ослања искључиво на сопствене таленте, уведена је изричита забрана за долазак страних играча. Али систем је био „бушан“. Уз асистенцију фудбалског савеза и државне администрације клубови су „на муфте“, уз лажиране папире о шпанским коренима и пореклу, ангажовали Јужноамериканце.

Мување са папирима претворило се у средство манипулације – подобни клубови су фаворизовани, на неподобнима су се ломила кола. Барселона није била међу првима. Она се шездесетих грчи, Реал доминира. Барса је при врху, али фали јој „нешто више“ – мајстор који би правио разлику. Са Кројфом је још 1971. године постигнут начелни договор да дође, али трансфер је било немогуће реализовати због административне забране.

Да би довела Кројфа, или неког другог странца, Барса је морала да раскринка систем „лажних крштеница“ и читаве пратеће коруптивне машинерије. О том деликатном детективско-дипломатском изазову говори узбудљив документарац Потписивање (Et fitxatge, 2024) Каталонске телевизије. О истој теми могао би да се сними и спортско-психолошки трилер.

Детективски посао подразумевао је прикупљање материјалних доказа о ширини и дубини међународне коруптивне праксе у коју су, са шпанске стране, били укључени држави органи и фудбалска организација. Дипломатија је затим подразумевала преговарање и ценкање. Обзнањивање инкриминишуће грађе изазвало би скандал, а Барси је било прече да заврши посао. „Иза затворених врата“ направљен је договор. Неталасање се исплатило, Кројф је постао први странац у шпанском фудбалу „нове ере“.

Долазак Спаситеља

Још неколико фактора из домена „више силе“ се поклопило да би његова селидба у Барселону постала могућа. Да му саиграчи из Ајакса нису повредили сујету, не изабравши га за капитена, вероватно не би на пречац потезао из Амстердама – после три узастопна освојена Купа шампиона и са још увек важећим уговором. Али, и то је сад део легенде, као и његово одбијање да га Ајакс – без његовог пристанка – продаје Реалу.

Слетање Кројфа и његове супруга Дени у Барселону подсећало је на еуфорију коју су деценију раније изазивали Битлси. Због фризуре, стила и харизме, у Барселони су га од почетка и поредили са Битлсима. Пленио је вером у себе, одрешитошћу, дрскошћу... Речју: слободним духом. Људи су пред собом добили слику и прилику не само великог играча, него слободног човека. Био је Deus ex machina.

Због бирократских перипетија које су се одужиле (и којима је вероватно бар мало допринео Ајакс који је морао да га се одрекне мимо своје воље), Кројф за Барсу није могао да дебитује на почетку сезоне него тек крајем октобра 1973. Тим је до тада већ био испао из Купа Уефа (од Нице), док је у првенству после првих седам утакмица заузимао 14. место на табели са свега шест бодова, два изнад зоне испадања. Нервоза навијача и управе граничила се са паником. Отуд новински наслови: „Arriba el Salvador“ – „Стиже Спаситељ“. 

Дебитовао је са два гола, Гранада је побеђена 4:0. Уследио је Барсин низ из снова – 26 утакмица без пораза. Бомбастични новински наслови о Спасиоцу показали су се као визионарски. Титула је осигурана већ почетком априла, пет кола пре краја првенства, пошто је у гостима побеђен Спортинг из Хихона резултатом 4:2. Била је то прва Барсина титула после пуних 14 година и најдуже „суше“ у историји клуба.

„La Manita“, „Петарда“ Реалу у Мадриду

Утакмица одлуке, па чак и титула, као да су у накнадним интерпретацијама и наративима отишли у други план у односу на једну другу првенствену победу те сезоне, која сама по себи ништа конкретно није одлучивала ни доносила. Осим „вечне славе“.

О „Ел класику“ против Реал Мадрида одиграном 17. фебруара 1974. године на препуном стадиону „Сантјаго Бернабеу“ у Мадриду постоји много прича и легенди. У Барсином документационом центру чувају се о њој сви могући артефакти. Та утакмица уздигнута је у један од највећих клупских (и не само клупских) митова. Барса је тада први пут у својој историји као гост победила Реал са 5:0.

Али, није било само до победе, него и до начина на који је она извојевана. Барса је, по предању, тада надиграла и разбила Реал „као никад“, супериорно демонстриравши снагу свог концепта „тоталног фудбала“. Била је то и једна од ретких ситуација када се „небо отвори“ да и навијачи Реала – опчињени и задивљени виђеним – аплаудирају противницима и највећим ривалима.

Та прва „La Manita“ (у слободном преводу „петарда“ или „пет комада“) Реалу у Мадриду за Каталонце је била у равни онога што је за Бразилце значило освајање Светског првенства у Шведској 1958. – успех који мења све, почев од доживљаја самих себе.

Лечење мадрититиса

Значило је то и почетак ослобађања од хроничне бољке и опсесије која је повремено добијала гротескно-патолошке димензије. Барси је „дубоки Мадрид“ знао да буде крив и за сваку стативу и промашен пенал. Кројф је ту бољку звао је мадрититисом и са подсмехом је о њој говорио:

 „Мадридитис је проблем оних који увек гледају у туђе двориште уместо да чисте своје. Када сам дошао, сви су причали о томе шта Реал ради. Рекао сам им: 'Кога брига шта они раде? Ми смо Барселона.'“

Колико је „La manita“ из 1974.  дубоко урезана у колективно сећање и колики је њен симболички значај сведоче и речи новог-старог председника Барсе Ђоана Лапорте (баш у једном тексту „захвалности Кројфу“):

„Сваки навијач Барсе има слику урезану у само своје биће, осећај који је и личан и колективан. И врло често из тог сећања свако од нас може да објасни шта је Барса и шта она значи. Барса је 17. фебруара 1974. победила 5:0 код куће наших вечитих ривала. Осим спортске прекретнице, фудбалске мајсторске класе те чудесне екипе коју је предводио Јохан Кројф, тај подвиг објаснио је многе ствари. Имао сам тада само 11 година, али ту победу од 5:0 носим у себи цели живот; она је била одлучујућа референтна тачка у мом разумевању Барсе.“

Читајући оде и хвалоспеве Кројфу и његовим играчким исписницима из Барсе, стиче се утисак као да су освојили много више трофеја него што јесу. А осим титуле 1974, Кројф је за пет сезона са Барсом узео само још Куп краља 1978. године. Стизали су до полуфинала Купа шампиона и Купа Уефа, било је великих утакмица и победа, али других трофеја није било.

Несразмера између хвалоспева и „трофејности“ такође на посредан начин говори о важности која се у колективном памћењу придаје првој „La Maniti“ против Реала у Мадриду и титули из 1974. Био је то посебно осетљив историјски тренутак не само за клуб, него за читаву земљу. Игра Барсе у сезони 1973/74. била је „слобода која се осећала у ваздуху“. Људи нису могли да је се надишу.

Као да су тада – игром и победама – „за вијек и вијекова“ побеђене и рашчињене „више силе“ уроћене против Барселоне. Кад размишљам о неком пандану томе из нашег колективног искуства, мислим да би најближе било оно злато кошаркаша у Атини 1995. године. Било је и после победа и победа, али никад више баш такве ерупције емоција. Јер, било је „више од спорта“.

Проклетство Купа шампиона

Кројфов тренерски мандат у Барси (од 1988. до 1996) био је у погледу трофеја много берићетнији него играчки. Освојио је четири узастопне титуле шампиона Шпаније (три у последњем колу и уз луду срећу, захваљујући киксевима Реал Мадрида и Депортива), Куп краља, три Суперкупа Шпаније, Куп победника купова... Али опет је један тријумф засенио све остало.

Мало више од два месеца пре отварања Олимпијаде у Барселони, Барса је 20. маја 1992. на Вемблију у финалу Купа Шампиона победила Сампдорију са 1:0, голом Роналда Кумана у 112. минуту, после индиректа на двадесетак метара од гола. Тиме је коначно срушено и једино преостало „проклетство“ које је дуго притискало и морило.

Пре Вемблија 1992. Барса још два пута играла финала Купа шампиона и оба пута је „епски“ изгубила. У Берну 1961. било је 3:2 за Бенфику у „ноћи четвртастих статива“, како су то финале прозвали шпански спортски новинари. Предвођена мађарским триом Кубала, Кочиш, Цибор и Луисом Суарезом, Барселона је била много надмоћнија, имала више од игре, али лопта није хтела у гол. Четири пута је погађала пречке и стативе, али пошто су оквири гола тада били четвртасти лопта се одбијала под чудним угловима и није прелазила гол-линију.

Ова утакмица пресудно је утицала да се широм Европе пређе на округле стативе, али је то за Барсу и њене навијаче била слаба утеха. У каталонским аналима то је остала „Проклета ноћ у Берну“. Проклета је остала и ноћ у Севиљи 1986. кад је у легенду ушао Хелмут Дукадам, голман Стеауе, који је одбранио четири пенала Барсиним играчима. У регуларном делу, као ни у продужецима, није било голова. Стеауа је постала први источноевропски тим који је освојио Куп шампиона, а Барса је себи створила још већу психолошки притисак и трауму.

„Изађите и уживајте!“

Пред излазак на терен Вемблија Кројфов савет играчима гласио је: „Salid y disfrutad!“ („Изађите и уживајте!“). Те речи уздигнуте су касније у темељ клупске филозофије. Све, све, али у фудбалу, као и у животу, треба уживати.

„Кројф нам је не само показао пут до победе на терену, већ је и вратио дух победе, и то не по сваку цену, већ победе постигнуте бриљантно, са стилом. За њега је фудбал морао да буде спектакл, прелепа уметничка композиција усредсређена око лопте која се креће додиром и прецизношћу. То је преносио прво као играч, а затим и као тренер тима снова. (...) Јохан Кројф био је слободан дух, универзални гениј, револуционарни иноватор. Учинио нас је бољима и бићемо му вечно захвални“, пише председник Лапорта, који јесте (на много начина) контроверзан, али кад говори о Кројфу то чини са искреним дивљењем.

„Salid y disfrutad“ пише и на гранитном постољу од метар и по на којем, поред стадиона Камп Ноу, стоји бронзана статуа Јохана Кројфа висока три и по метра и тешка око тону и по. Нико други није (још) није заслужио тако „габаритан“ омаж у Барсином фудбалском храму. Опште је место како је Кројф у три наврата утицао и мењао историју Барсе – као играч, као тренер-менаџер и на крају као саветник председника Лапорте, Пепа Гвардиоле и разних других у клубу. Поставио је уз то структуру омладинске академије „La Masia“ која ствара „Месије и Јамале“, дефинисао карактеристичан нападачки систем игре и утемељио „кројфистичку“ филозофију у којој се Барса и даље препознаје и по којој је препознају.

Каталонац по избору

Али, опет има нешто више у односу Кројфа, Барселоне и Каталоније. Он је сам говорио како је Холанђанин по рођењу, али Каталонац по избору:

„Могао сам да одем у било који клуб на свету, али моје срце је изабрало Барселону. Не само због фудбала, већ због начина живота, људи и светлости овог града. (...) Заволео сам овај град јер он има понос. Људи овде не навијају само за тим, они кроз клуб бране своју културу и свој начин постојања. То је нешто што ме је одмах фасцинирало.“

Својим гестовима и поступцима учинио је да га Барселона и Каталонија малтене од првог тренутка усвоје као свог, што далеко од тога да је случај са свим странцима и „интернационалцима“ који ту дођу.

Један детаљ то вероватно илуструје убедљивије од било чега другог. Управо у време оне „историјске“ утакмице са Реалом у фебруара 1974, Кројфови су добили сина. Дали су му име Ђорди. Сан Ђорди (Свети Ђорђе) је заштитник Каталоније и Ђорди је сада веома често име код Каталонаца. Али те 1974. године каталонска имена у Шпанији нису била дозвољена. Дете је могло да се зове (шпански) Хорхе, али не и (каталонски) Ђорди.

Кројфови су једноставно отпутовали у Холандију и код матичара регистровали синовљево „каталонско“ име. „Рекли су ми да је име Ђорди забрањено. Рекао сам им да ја нисам Шпанац, да сам Холанђанин и да у мојој земљи ја бирам име свом детету. Желео сам да он носи име заштитника Каталоније јер је овај град то заслужио од мене“, испричао је Кројф.

Генералисимус Франциско Франко умро је 20. новембра 1975, чиме је почела „шпанска транзиција“ ка демократији. Његов силазак са сцене у Каталонији је дочакан са олакшањем. На стадиону је после дуго дуго времена поново могло да се маше и заставама у каталонским бојама. Јохан Кројф је био први капитен Барсе који је после толико времена око мишке понео капитенску траку у бојама сењере (каталонске заставе) – 1. фебруара 1976. године, на утакмици против Атлетик Билбаа на Камп Ноу (коју је Барса добила 2:1). Ове године је обележено и педесет година тог чина.

Иако су га уздизали у небеса и беатификовали у каталонског свеца, Кројф је, упркос свом изабраном каталонству, остао „фудбалски универзалиста“. „Фудбал је универзалан језик. Није важно одакле долазиш ако разумеш игру. Каталонија ми је дала све, али ја припадам фудбалу, а фудбал припада свима“, говорио је.

Колико год је облачили у каталонске боје и некад (зло)употребљавали у националистичке сврхе, Барса са Кројфом као носећим митом не може да не буде светска, космополитска и универзална. Такав је напросто и „дух места“. Јер што рече Кројф:

„У Барселони, чак и када изгубиш утакмицу, сутрадан изађеш, видиш сунце и море, и схватиш да је живот леп. Овај град ти даје перспективу.“