Сећање на једино светско злато наших рукометаша: Ванземаљци на паркету

Пре четири деценије, у марту 1986. године, по завршетку Светског првенства за рукометаше одржаног у Швајцарској, циришки лист „Спорт“ известио је о „снажном потресу на рукометној берзи“ јер су цене за репрезентативце Југославије, освајаче златне медаље, нагло „одлетеле у небо“. Пошто су „Плави“ тим успехом, оствареним две године након тријумфа на Олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу, потврдили да на читавој планети немају достојног ривала, власници богатих клубова почели су да, не штедећи новац, планирају како да што пре пазаре „рукометне драгуље“ са Балкана.

Иако је репрезентација Југославије на СП у Швајцарској допутовала са ореолом олимпијског првака из Лос Анђелеса 1984, „папирне“ прогнозе је нису сматрале највећим фаворитом за прво место. Било је, наиме, доста оних који су веровали да је „злату“ ближа селекција СССР-а, бранилац титуле освојене четири године раније у Западној Немачкој, где је у финалу савладала баш „Плаве“.

Такво мишљење пратиле су и помало омаловажавајуће тврдње да се Југославија не би „позлатила“ на ОИ у САД да Совјети, враћајући Американцима мило за драго због бојкота „њихове“ Олимпијаде у Москви 1980, нису одлучили да не дођу на Игре у „Граду анђела“.

Плави против Зборнаје команде

Жреб у Швајцарској као да је намерно био направљен тако да што пре разреши дилему око тога ко стварно треба да носи звање првог фаворита за трофеј у конкуренцији 16 екипа, Југословени или Совјети: „Плавима“ и „Зборној команди“ међусобни дуел био је први на турниру. Одигран је у граду Арауу где су наши момци имали подршку југословенских гастарбајтера који су, све до распада СФРЈ, здушним навијањем давали снажан ветар у леђа свим спортистима из Југославије у њиховим наступима у земљама Западне Европе.  

Велики дерби обележен је великом борбом и резултатском неизвесношћу током свих шездесет минута утакмице, у чему су највише уживали навијачки неутрални гледаоци, мирно пратећи мајсторије два одлична састава. На полувремену је било 13:11 за наше момке, који су разлику у своју корист до краја дуплирали – 26:22.

Доминантан утисак је био да су Југословени до победе стигли захваљујући већој покретљивости и бољој уиграности. Томе је битно допринела чињеница да су половину састава „Плавих“ чинили првотимци шабачке „Металопластике“, која је 1985. и 1986. била светски хит као клупски шампион Европе, најјачег континента у рукомету. Реч је о Милету Исаковићу, Мирку Башићу (голману), Веселину Вуковићу, Веселину Вујовићу, Јасмину Мркоњи и Златку Портнеру. Надимци су им били  „рукометни ванземаљци“ и „Харлем глобтротерси рукомета“.

Ка титули

Почетни успех дао је снажан подстрек наши момцима за даље такмичење, али су их искусни селектор Зоран Тута Живковић и његов помоћник Абас Арсланагић, обојица дуго репрезентативни голмани, стално подсећали на ону народну пословицу о првим мачићима... Тај опрез је био и те како потребан јер су, у том тренутку, бар још три репрезентације с правом „пуцале“ на врх.

У нашој, такозваној „комунистичкој групи“, поред Совјета биле су и селекције Кубе и Источне Немачке, којима се никако није смео „пришити“ епитет аутсајдера. То је посебно важило за Немце, који су пред излазак на мегдан Југославији направили и највећу сензацију на шампионату „прегазивши“ тим СССР-а са пет голова разлике – 23:18. Дакле убедљивије од „Плавих“. Била је то уједно најава да од „злата за Русе“ неће бити ништа, што се касније и обистинило након њиховог још једног пораза од Шпаније. Поједини извештачи и стручњаци су овај неочекивани пад светских првака видели као последицу пораза који су им нанели Југословени.   

Живковићеви изабраници су Кубанце савладали са 32:28, а Источну Немачку са 22:20. Да није било лако, најубедљивије је показивала чињеница да је на обе утакмице најбољи утисак у редовима наших оставио голман Златан Арнаутовић. Високи Бањалучанин је, иначе, током целог турнира често чинио чуда међу стативама, спречавајући сигурне поготке распуцаних противника. Публика га је прозвала чаробњаком, а стручни жири на крају сврстао у идеални тим првенства. Од Југословена су ту почаст добила и два наша бека-голгетера – Веселин Вујовић и Јовица Цветковић. Први је мреже противника „цепао“ десницом, а други „левицом“.

Друга фаза

У другој фази турнира, ривали Југославије су били Западна Немачка, Шпанија и домаћин Швајцарска. Селекције слабије од три које су „Плави“ већ били прескочили, али никако противници за потцењивање. Тим пре што су тешке почетне борбе измориле наш тим, а било је и мањих повреда код неких играча.

Да је најтеже кад изгледа да је најлакше, показао је дуел Југославије са објективно доста слабијим саставом Шпаније. Судије су крај одсвирале при резултату 18:17 за нашу репрезентацију, а констатација наших новинара да је „најважније да смо победили“ била је еуфемизам за пад у игри Живковићевих пулена.

Тиму није недостајало воље, али је било очигледно да му мањка претходно виђене течности у игри. Реч је о појави која није реткост на дугим и тешким турнирима, а лакше је превазилазе добро уигране и добро вођене екипе. Југословенски државни тим је, срећом, имао оба та атрибута.

Ново нивелисање форме на виши ниво „Плави“ су имали против домаћина Швајцарске. Меч без неизвесности добијен је са 27:19, при чему је селектор Живковић више него на претходним мечевима „мешао карте“, тј. трудио се да терет утакмице понесе што више играча.   

Наредно искушење био је дуел са Западним Немцима који су у Швајцарској играли тврдо, ослањајући се првенствено на јаку одбрану. Главни квалитет наших била је „распевана игра“ – брзе и маштовите акције у којима је важније било забележити погодак више, него примити гол мање. Виђена је мање-више рововска борба са релативно мало лопти у мрежи. После победе од 19:17 „Плави“ су и формално широм отворили врата финала, иако је у Швајцарској била честа прича да су они то учинили већ победом над СССР-ом где су демонстрирали своју снагу и умеће. Југославија је у финале стигла без изгубљеног бода: шест утакмица – шест победа.

Са друге стране жреба, за многе прилично неочекивано, у финале је, стигла репрезентација Мађарске. И то на резултатски једнако импресиван начин као и наша: без пораза на путу ка завршном балу.

Златни момци 

Предтакмичење је, међутим, показало да су Југословени и Мађари потпуно заслужено дошли до тачке на којој ће одлучити која ће се репрезентација „позлатити“, а којој ће припасти сребрна медаља. Ово финале, играно у Цириху, било је прилика и једнима и другима да својој земљи донесу прву титулу светског првака. Рукометни стручњаци окупљени у Швајцарској већином су давали  предност нашем изабраном тиму, али увек уз ону „филозофију“ да неће бити изненађење ако буде и друкчије.

„Плави“ су од старта показали велики жељу да стигну до ласкавог звања, али су им Мађари вешто парирали, а потом изводили брзе и ефикасне контре. Прво полувреме је окончано нерешеним резултатом – 12:12, што је максимално повећало притисак на играче, пре свега због страха од грешке. Резултатска клацкалица продужила сe и на добар део завршног дела утакмице, а у самом финишу наши су успели да се „одлепе“ и да до краја сачувају предност од два гола – 24:22. Тако је Југославија стигла до своје прве и једине титуле светског првака. Србија, као њена правна наследница, није, нажалост, још успела да тај биланс побољша.

Најефикаснији у тиму Југославије, са по шест голова, били су вихорно лево крило Миле Исаковић, који је често измицао мађарској одбрани и стамени десни бек Јовица Цветковић, најбољи стрелац нашег тима на целом шампионату. Одбрани Југословена највише брига задавала су два Михаја – Ковач и Иванчик, који су по пет пута погодили нашу мрежу.

У саставу Југославије који се окитио светском златном медаљом били су: Златан Арнаутовић, Мирко Башић, Роландо Пушник, Веселин Вуковић, Веселин Вујовић, Миле Исаковић, Јовица Елезовић, Јовица Цветковић, Момир Рнић (капитен), Часлав Грубић, Драган Младеновић, Јожеф Холперт, Јасмин Мркоња, Мухамед Мемић, Златко Портнер и Златан Сарачевић.

Екипа за понос и незаборав.