Тофик Бахрамов, једини фудбалски судија који има споменик: Како су Енглези први и последњи пут постали светски прваци

Енглеска, колевка фудбала, је своју једину титулу светског првака освојила када је у финалу Светског првенства 1966. на лондонском Вемблију, после продужетака, са 4:2 победили Западну Немачку. Меч је практично одлучио трећи гол домаће репрезентације дат у првом продужетку који је, иако су немачки репрезентативци жестоко протестовали тврдећи да лопта није прешла гол-линију пуним обимом, помоћни судија Бахрамов својом проценом претворио у регуларан погодак.

Из руку Жила Римеа, генералног секретара Светске фудбалске федерације (ФИФА), пехар намењен победнику, позлаћена статуа грчке богиње победе Нике, прешла је у руке играча „Гордог Албиона“, а приче о овом голу трају и данас, нарочито у Енглеској и Немачкој.

Лоше суђење на Мундијалу  

Тај давни Мундијал обележен је просечним квалитетом фудбала, са доста грубости, и слабим суђењем, а спорна епизода из финала, са Бахрамовом у главној улози, само је потврдила утисак о лошој арбитражи.

У почетку су највише незадовољни били Латиноамериканци: најозлојеђенији били су Бразилци, браниоци светске титуле, који су делиоце правде кривили да су дозволили Бугарима и Португалцима да премлате њихову прву звезду Пелеа, „краља фудбала“ и удаље га са шампионата који су, управо због тога, „кариоке“ завршиле још у групној фази.

Аргентинци су тврдили да их је у четвртфиналном сусрету са Енглезима (0:1) „победио“ немачки судија, Уругвајци да им је енглески арбитар, такође у четвртфиналу, „украо“ победу против Немаца (0:4), а крај шампионата обележио је гнев Западне Немачке због, по њиховом уверењу, али и по тадашњем уверењу многих других, потпуно нерегуларног гола Енглеза у финалу.  

Пошто је то Светско првенство било прво са кога је телевизија директно преносила све утакмице (у црно-белом издању), цела планета је могла да види шта се догодило у завршном, најважнијем дуелу Мундијала између љутих ривала Енглеза и Западних Немаца, предвођених „манекенима лепе игре и фер плеја“ Бобијем Чарлтоном и Францом Бекенбауером.  

Финалу на Вемблију присуствовало је 96.942 гледаоца, ту је била и енглеска краљица Елизабета II. За главног судију одређен је био Швајцарац Готфрид Динст, код нас познат по скандалозном суђењу на штету Југославије у финалу ЕП 1968. у Риму, што је донело тријумф домаћинима Италијанима. Од његових помоћника Карола Галбе из Чехословачке и Тофика Бахрамова из Азербејџана, републике тадашњег СССР-а, упамћен је остао само овај други и то зато што је, како је тада пренело доста медија широм света, „изабрао победника“.

Драма у финалу

Као и обично у судару фудбалских титана, почетак меча обележила је нервозна игра. Први су се стабилизовали „панцери“, што је у 12. минуту резултирало њиховим вођством голом Хелмута Халера. Шест минута касније изједначио је енглески шпиц Џеф Харст који је, до краја утакмице, постао херој финала јер је укупно три пута погодио мрежу немачког голмана Ханса Тилковског.

До краја првог полувремена мреже су мировале, у другом је Мартин Петерс у 78. минуту довео Енглезе у вођство, али је Вофганг Вебер у 90. минуту изједначио на 2:2 и одвео меч у продужетке.

У 11. минуту првог продужетка Харст је, свега неколико метара удаљен од гол линије „панцера“, снажно опалио по лопти која је, попут ракете, имала путању пречка-земља, пре него што су је гостујући фудбалери избацили изван шеснаестерца. Главни судија Динст и пола милијарде ТВ гледалаца на свим меридијанима нису били сигурни да ли је лопта прешла гол линију, иако је са пуног Вемблија одјекивало „гол, гол, гол...“, помешано са громогласним аплаузима.

Швајцарац је прекинуо игру и одјурио до помоћног судије Бахрамова, „контролора“ половине терена на којој је био гол Немаца. После кратке консултацијe, Динст је дунуо у пиштаљку и руком дао знак да се гол признаје. Био је то и знак да је поверовао „оку соколовом“ свог помоћника.

Немачки фудбалери су жестоко протестовали због овакве одлуке, али су морали да се помире са судијском пресудом и крену са центра. Оспоравања тог Харстовог гола нису, међутим, утихнула ни до наших дана, и то не само у Немачкој, јер ни милиони прегледа видео записа тог згодитка и силне геометријскe анализе нису донели непобитну истину. Енглези су затим дали и четврти гол који је, такође, остао споран пошто су неки навијачи већ улетали на травњак Вемблија кад је Харст, у завршним секундама историјског окршаја, и трећи пут погодио мрежу Тилковског за коначних 4:2 за домаћу селекцију.

Шампионат је окончан предајом победничког пехара, који је уочи Мундијала био украден па нађен у Лондону, капитену енглеске репрезентације Бобију Муру. „Златну копачку“ добио је Еусебио да Силва Переира из трећепласиране Португалије, са девет постигнутих голова, а судијска тројка је од краљице Елизабете добила позлаћене пиштаљке.

Истина по Бахрамову

Судија Тофик Бахрамов, ког су многи медији, што иронично што озбиљно, уз Харста прогласили првом звездом финала Мундијала, тврдио је после да га је од краљичиног дара више обрадовало признање немачког репрезентативца Увеа Зелера да је, код спорног гола, донео правилну одлуку у шта, иначе, сам никада није посумњао. У својој аутобиографској књизи „1001 гол“, Бахрамов је овако забележио речи центарфора „панцера“ који му се обратио на завршном банкету у Лондону:

„Примите моје извињење, господине Бахрамов. Погрешио сам што сам се с вама расправљао на терену. Прегледали смо снимак: била је исправна одлука да се гол призна.“

У својим сећањима, Бахрамов је детаљно описао своје виђење спорног гола. Истакао је да је Харстова лопта „ушла испод пречке и додирнула белу најлонску мрежу“, што је значило да је лопта била унутар гола. С њим се „сложила“ израелска компанија „Орад“ након своје анализе виртуелне репродукције „инцидента са Вемблија“, обављене 1998.

Бахрамов је навео и да је судијска тројка, одмах после финала, у свлачионици гледала успорени и више пута поновљени снимак голова које је емитовала енглеска телевизија, и да су се сагласили да је гол био регуларан. „Пришавши мојој столици, Динст ми је снажно стиснуо шаку и, још видно узбуђен, рекао: 'Господине Бахрамов, спасили сте ми репутацију. Хвала вам'“, записао је совјетски судија.

Занимљиво је истаћи да је Џеф Харст, стрелац „историјског гола“, једном изјавио да није сасвим сигуран да је његов погодак био чист. Као и да је Хелмут Шен, селектор Западне Немачке, додуше пре финала на Вемблију, за Бахрамова казао да је „веома добар судија“.

Енглези су касније на „хиљаде начина“ славили и обележавали свој успех на Мундијалу 1966: о њему су писане књиге и прављене представе, а у једној песми „дотакли“ су га и Битлси. Истовремено, Немци су „кукали“ на Бахрамова и правили пародије чија је порука била да је финале СП било судијске брука у корист домаће репрезентације.

Почасти Бахрамову

Тофик Бахрамов (1925-1993) играо је фудбал у неколико екипа из Бакуа од 1943. до 1950, када је због повреде отишао међу фудбалске судије, где је стекао велики углед. Доказ за то су подаци да је у Првој лиги СССР-а тај совјетски официр „одсвирао“ 148 утакмица и 13 година заредом био међу десет најбоље оцењених  арбитара, да га је славни Лав Јашин, најбољи голман планете, позвао да суди на његовом опроштајном мечу (његовог) московског Спартака са „Тимом света“ и да му је ФИФА (1964) „пришила“ свој знак, а после Мундијала 1966. доделила „Златну пиштаљку“.

Са надимком „Господин фер плеј“, добијеним од колега, судио је и на Светском првенству 1970. у Мексику и на низу великих мечева у Европи, међу којима је и финале Купа УЕФА између енглеских клубова Вулверхемптона и Тотенхема 1972. године.

У свом Азербејџану Тофик Бахрамов је важио за истакнутог спортског радника и друштвеног активисту, награђен је великим бројем високих друштвених признања. Године 1993, њему у част, дотад највећи вишенаменски стадион у Бакуу добио је његово име, што је био јединствен случај у свету – да стадион буде именован по фудбалском судији. Реч је о стадиону у чијој су изградњи учествовали и немачки заробљеници из Другог светског рата који је дуго носио имена совјетских вођа, прво Ј. В. Стаљина па В.И. Лењина.

Велико подсећање на Тофика Бахрамова догодило се 2006. када је испред тог стадиона, који има 32.000 места, откривена  његова биста у препознатљивој пози – у опреми фудбалског судије са пиштаљком у руци. Учињено је то баш уочи квалификационе утакмице за СП између Азербејџана и Енглеске, а осим високих домаћих званичника присуствовале су и познате личности из света. Међу гостима су били и „спорни стрелац“ са Мундијала 1966. Џеф Харст и тадашњи председник ФИФА Сеп Блатер који је, у име Светске куће фудбала, положио венац на споменик Бахрамову.

Да се Тофика Бахрамова с поштовањем сећају и у Енглеској потврдило је присуство тој церемонији и већег броја енглеских навијача, приспелих у Баку да бодре своју репрезентацију. Током боравка у азербејџанској престоници они су имали и врло срдачан и емотиван сусрет са сином Бахрамова, пред којим су и клекнули у знак поштовања према његовом оцу.

Током свих година живота после Мундијала у Енглеској, Тофик Бахрамов је био мета новинара из читавог света са примарним циљем да се сазна да ли је његова „пресуда“ на Вемблију била узрокована нечим другим осим одлучношћу да поступи правично и по савести. „Ексклузиву“ за којом су чезнули нису никад добили.