Сећање на прву европску медаљу наших одбојкаша: „Бронза“ која је променила све

Југославија се седамдесетих година прошлог столећа поносила успесима својих такмичара у спортовима с лоптом које су, нешто раније, започели фудбалери, олимпијски победници, вицешампиони Европе и четврти на свету. Тих седамдесетих, по много чему златних година Титове државе братства и јединства, кошаркаши, кошаркашице,  рукометаши, рукометашице и ватерполисти имали су већ одличја са неког од највећих планетарних такмичења – Олимпијских игара, светских и европских првенстава. А пре тачно пола века тој скупини „успешних лопташа“, спортских хероја нације и идола младих, придружили су се и одбојкаши, освајањем своје прве европске медаље – бронзане.

Та „бронза“ се и данас сматра „мајком“ потоњих успеха овдашње  одбојке – мушке и женске – најтрофејнијег колективног спорта Србије у овом веку, у ком смо стигли до „злата“ и „сребра“ на Олимпијадама, титула шампиона и вицешампиона света, неколико тријумфа на Старом континенту итд. Просто зато што је родила снажан импулс даљем развоју тог атрактивног спорта, привукавши игри на мрежи велики број деце, првенствено дечака, од којих су неки касније постали и светске одбојкашке звезде, освајачи медаља у међународној конкуренцији. А њихови успеси су резултирали и „бумом“ женске одбојке.   

Тај продор наше репрезентативне одбојке остварен је на деветом шампионату Европе за момке и девојке 1975. године (18-25. октобра) чији је домаћин била Југославија. До тада смо имали само бронзану медаљу женске репрезентације освојену 1951. у Француској, када је тај спорт, из дубоке сенке других спортова, вапио за широм популарношћу. Пошто је, у међувремену, квалитет одбојке наших дама драстично опао (у Београду су биле тек осме међу 12 екипа), само је мушка селекција сматрана могућим весником радости јер је била добар спој искуства и младости, и врло стручно вођена.

Лазини „ратници“

Почетна фаза мушког турнира са 12 репрезентација играна је у Скопљу, Суботици и Краљеву, а завршница у Београду. Ова „разбацаност“ била је у функцији популаризације одбојке у Југославији како би она, што пре, престала да буде слаба тачка међу нашим трофејним „лопташким спортовима“.  

Иако нико није могао да гарантује да ће се тадашњи „Плави“ наћи на победничком постољу, тињала је потајна нада да би, уз добру „хемију“ која их је красила и помоћ домаће публике, могла помрсити рачуне главним фаворитима за „злато“, „сребро“ и „бронзу“. А главни кандидати за одличја биле су репрезентације из некадашњег комунистичког блока – СССР, (најуспешнија светска селекција тога доба), Пољска (актуелни првак света), Бугарска, Румунија, Чехословачка...

Селектор репрезентације био је Лазар Лаза Гроздановић, филолог по образовању, а пасионирани одбојкаш по опредељењу, коме је, три године раније, та дужност поверена после његовог антологијског успеха у југословенској лиги: освајања првог места са сеоском екипом из банатског села Клека са мање од 2.000 становника.

Лазар је био млађи брат чувеног Саве Гроздановића, „патријарха југословенске одбојке“, дуго предводника наших најпопуларнијих клубова, али и репрезентативних селекција. Лазин први помоћник био је Словенац Виктор Кревсел, тренер великог знања и угледа. „Лаза сад има шансу да превазиђе брата Саву“, истицали су медији и одбојкашки стручњаци мотивишући тако млађег Гроздановића, али му товарећи и велику одговорност.

Гроздановић и Кревсел су под југословенски барјак позвали следеће играче: Миодрага Гвозденовића, Милоша Грбића, Александра Боричића, Владимира Бошњака, Живојина Врачарића, Ласла Лукача, Мирсада Елезовића, Владимира Богоевског, Ивицу Јелића, Николу Матијашевића, Винка Добрића и Слободана Лозанчића. У сећању је остало да је та дружина имала нешто наглашено ратничко у себи, што није красило њихове претходнике у мајицама са државним грбом.

Залет из Скопља

Почетку шампионата претходиле су неуобичајено дуге припрема наших најбољих одбојкаша, што је јасно указивало да је у плану постизање „нечег великог“. „Радили смо дуго и напорно као никада пре. Пола године смо се спремали за ЕП кроз припреме на више локација у Југославији, од Словеније до Македоније, и преко јаких турнира. Шампионат смо дочекали спремнији него икада пре“, рекао ми је ових дана Брчак Мирсад Елезовић, један од носилаца европске „бронзе“ из Београда 1975.

По четири екипе играле су у три групе. Наши „плави“ су наступали у престоници Македоније, а ривали су им били светски прваци Пољаци, Мађари и Италијани. По две првопласиране екипе из групе улазиле су у борбу за медаље, док су остале играле за пласман од 6. до 12. места. Завршница ЕП играна је у Београду, у земунском „Пинкију“ и дворани „Пионир“, која сада носи име чувеног кошаркашког тренера Александра Николића.

„Плави“ су, уз незаборавно снажну подршку скопске публике, успели да савладају Италију и Мађарску – у обе утакмице било је 3:1 – а изгубили су од светских првака Пољака са 0:3. Виђено на терену давало је наду да би Гроздановићеви изабраници, у коначном расплету међу шест најбољих екипа, могли до медаље. У то време су важила нешто другачија правила од данашњих, а сет се играо до петнаест поена. 

Први испит са Румунијом, врло жилавим противником, успешно је положен, али после велике борбе. Наше комшије са источне стране су повели и добили четврти сет, али је на крају било 3:2 за наше момке. Ништа лакше није било ни са Чехословацима, јер се до победе поново дошло после пет одиграних сетова. Доказ драме на паркету је резултат у петом, одлучујућем сету – 15:13 за Југославију. Дакле, тријумф „кроз иглене уши“.

Пораз од Совјета због страха од победе

Пошто репрезентације Југославије и Пољске у завршном делу турнира нису играле једна против друге (пренет је њихов резултат из групе), најтежи ривал нашим момцима у Београду био је моћни СССР. То је потврђивао и податак да су Совјети, пре меча са Југословенима, светске шампионе Пољаке „почистили“ са паркета са убедљивих 3:0.

Дуел Југославија – СССР је за домаћу публику био „шлагер“ читавог шампионата, јер је отварао могућност да „Плави“ освоје и више од бронзане медаље која им је на крају и припала. Бљесак велике наде испунио је „Пионир“ после прва два сета у којима су Гроздановићеви пулени дотад непобеђену „Зборнају команду“ бацили на колена и повели са 2:0 (15:13 и 15:7).

У „Пиониру“ је тада забележена никад виђена ни поновљена сцена: у дворану, која од почетка није била сасвим попуњена, одједном је, из околних зграда и улица, нагрнула маса људи који су прекинули праћење преноса утакмице на телевизији и пожурили да дођу на „лице места“, како би присуствовали сензационалној победи Југославије над СССР-ом.

Очекивану радост, нажалост, ипак нису дочекали. Наши момци су, после фуриозног почетка, имали бледу завршницу: Совјети су од 0:2 брзо стигли до 3:2 и важне победе, која им је донела „злато“. У трећем сету Југословени нису освојили ниједан поен, а у наредна два су „бројали“ тек до пет, односно осам. Никоме није било јасно шта се догодило: како је екипа која је „млела“ ривала на почетку утакмице њен крај дочекала потпуно „самлевена“?

„Уплашили смо се победе, а не противника“, било је објашњење нашег тренера Виктора Кревсела. Искусни стратег је, при томе, додао да наши играчи од Совјета „нису изгубили на паркету, него у глави“, јасно алудирајући да југословенски репрезентативци просто нису веровали да могу срушити и „непобедиве“, иако су их већ било „начели“. У прилог његовој тврдњи иде податак да су Совјети, после 0:2 у сетовима, у трећи сет ушли са готово целом другом поставом.

Коначно европска медаља

После шокантног пораза „од Руса“, „Плавима“ је за бронзану медаљу била неопходна победа над репрезентацијом Бугарске, која је у то време имала бољи рејтинг од њих. У „Пионир“ је тада дошло највише гледалаца од почетка шампионата – више од 5.000. Био је то импозантан број, јер је одбојка, по популарности, а због слабијих резултата, увелико заостајала за свим „лопташким“ спортовима у Југославији – фудбалом, кошарком, рукометом и ватерполом.

Меч Југославија – Бугарска није био за оне са слабијим нервима и ослабљеним срцем. Просто зато што су сва три сета – срећом сва три окончана у корист наших момака – решена „на разлику“: 16:14, 16:14 и 17:15. „Плави“ су до тријумфа стигли после чак осам меч лопти, јер је противник до краја изгарао на терену.

После велике буре и мноштва обрта на паркету, велико славље је могло да почне: прва европска медаља нашла се у рукама наших репрезентативаца. Била је бронзана, али су је они, као и њихови навијачи, сматрали злата вредном, пошто је освојена у врло јакој конкуренцији. „Показали смо да је одбојка у Југославији у успону, а тај успон ће се сигурно наставити“, изјавио је тада селектор Гроздановић. Његове речи обистиниле су се четири године касније, на шампионату Старог континента у Паризу, када су „Плави“ поново били „бронзани“.

Нова медаља повећала је талас заинтересованих за бављење одбојком. Многи клинци из тих седамдесетих година почели су, уместо фудбалских и кошаркашких лопти, да купују одбојкашке и да разапињу мреже између дрвећа у парковима или на бетонским теренима на којима су, до тада, „царовале“ конструкције голова и кошева. Догађала се „одбојкашка револуција“

Деведесетих година прошлог века, после распада Југославије, на одбојкашку сцену је ступила генерација која је, у дечачким годинама, путем „малих екрана“ пратила ЕП у Београду, а потом и оно у Паризу. Браћа Вања и Никола Грбић – синови Милоша Грбића, освајача „бронзе“ из 1975. – затим Дејан Брђовић, Жељко Танасковић, Жарко Петровић, Слободан Ковач, Горан Вујевић...

Та генерација, касније „допуњавана“ млађим играчима, била је вишеструки првак Европе, вицешампион света и олимпијски победник.

После њих, а инспирисане њиховим медаљама, са успесима су кренуле и девојке, „изникле“ из максимално раширене одбојкашке базе. Носећи дрес са државним грбом два пута су стигле на „кров света“, до „сребра“ на Олимпијади и три европска „злата“.

Важно је поменути и да за успеха српске одбојке у овом веку највеће заслуге припадају једном од репрезентативаца из 1975. – Александру Боричићу, дугогодишњем председнику нашег националног Савеза и председнику Европске одбојкашке федерације (ЦЕВ) у два мандата, и потпредседнику светске федерације ФИВБ.