Пут Славише Жунгула од Пожаревца преко Сплита до Фудбалске куће славних: Краљ малог фудбала и диско клубова

Славиша Жунгул је рођен пре 70 година у Пожаревцу. После преране смрти оца и преудаје мајке обрео се у Каштел Лукшићу надомак Сплита. Одатле га је, као тинејџера, „божији дар за ногомет“ преселио у град под Марјаном, у ком је постао играч Хајдука баш када је тај популарни клуб, „понос Далмације“,  стварао тим за каснију доминацију у јакој југословенској лиги.

Локални фудбалски стручњаци склони цепидлачењу су причали да је „мали Влај“ доста лењ и тврдоглав, да не поштује све налоге тренера, али му нико није спорио да има неухватљив дриблинг и да лако даје голове. Уз то су ишла и поређења са славним Немцем Гердом Милером, који је немилосрдно тресао противничке мреже и из полушанси, па и из неизгледних прилика. А то могу само ретки – они фудбалски најинтелигентнији, најбржи, најспретнији, најлукавији... 

Фудбал и „слатки живот“

„Био је феноменалан! Мој задатак је био да прођем по крилу и заврнем лопту у средину. Знао сам да је он тамо негде и да ће све што падне пред гол проследити у мрежу“, говорио је својевремено Ивица Шурјак, Жунгулов саиграч из Хајдука и репрезентације Југославије у седамдесетим годинама прошлог века.

Жунгул је, међутим, често могао и без подршке саиграча и асистената: знао је да делује и самостално, а то значи да сам узме лопту и „промеша“ ривале пре него што голмане учини немоћним. У жељи да га зауставе, директни противници су му, више пута, цепали дрес. Кад је то учинио и један Динамов бек у Максимиру,  познати загребачки радиорепортер Иван Томић, познат по вицкастим запажањима, је ту сцену описао речима: „Сад Жунгул трчи са деколтеом као код Слађане Милошевић“.  

Жунгул је првотимац Хајдука био од 1973. до краја 1978. године. За то време одиграо је 342 утакмице и постигао 182 гола, бивајући сваке сезоне први стрелац „билих“. Са њим у тиму,  Сплићани су три пута били прваци Југославије и четири пута освајачи купа.

У чувеном саставу „Мајстора с мора“, у коме су сви играчи били репрезентативци (Каталинић, Џони, Рожић, Перузовић, Холцер, Буљан, Жунгул, Мужинић, Облак, Јерковић, Шурјак), он је сматран „првом виолином“. Репрезентативац је био 14 пута.

Због запажених игара на домаћој и међународној сцени желели су га многи европски великани, али преко границе није могао због прописа који је у то време фудбалерима такво право давао тек кад напуне 28 година.

Славиша је, више од других играча, задовољства тражио и изван зеленог терена. Привлачили су га ноћни проводи и он им се препуштао, не хајући превише за режим спортског живота чија је важна ставка био ранији одлазак на спавање. У време кад су његови саиграчи били у кревету, он је често бивао у диско клубовима, окружен младим лепотицама.

Тада је добио надимак „Краљ диска“, а поредили су га и са чувеним Џорџом Бестом, љубитељом слатког живота, с тим што Жунгул није тонуо у алкохол попут необузданог Ирца, некадашње звезде Манчестер јунајтеда.

За медије је додатно постао занимљив кад је ушао у емотивну везу са атрактивном словеначком манекенком и певачицом Моником Мони Ковачић, рођеном у Америци. Сваки лист или часопис у бившој Југи који је држао до угледа и читалаца морао их је, и то више пута, имати усликане на својим странама.

Бекство у Америку

Кад је Моника због посла отишла на дужи рок у САД, могло се наслутити да ће заљубљени Жунгул кренути за њом. Славишу је на тај корак подстицало и Хајдуково неиспуњено обећање да ће му доделити стан, и повремена „варничења“ између њега и тренера Хајдука Томислава Ивића.

 Искусни и трофејни стручњак никако није успевао да Жунгула натера да „поправи игру у дефанзиви“, што је био нови тренд у европском фудбалу, а његови главни протагонисти били су играчи Ајакса, троструки шампиони Старог континента. Својеглави Пожаревљанин је гурао по свом, уверен да би његова голгетерска убојитост била окрњена ако би пристао да јурца за бековима који крену на половину његовог тима.

Да су га, ипак, много више болела „петљања“ око стана, потврдио је каснијом изјавом да би сигурно заувек остао у Сплиту да је добио обећани кров над главом. Инатећи се, смишљао је освету и Хајдуку и Ивићу. И смислио је.

На крају 1978. године, кад је завршена јесења сезона у првенству Југославије, одлучио је да зимску паузу проведе код своје Мони у Њујорку. А да му тамо, како је говорио, не би било досадно, од Хајдука је затражио дозволу да „помало игра мали фудбал са Америма“.

Не слутећи шта ће се догодити, секретар „билих“ Анте Жаја му је дао тражени „папир“. Убрзо се показало да је то била кобна грешка по сплитски клуб, јер је Жунгул решио да остане у Америци и игра дворански фудбал (indoor soccer).

Није га, при томе, уплашила ни чињеница да је тим останком постао војни дезертер, ни најаве из Хајдука – где су га, као некад голмана Владимира Беару кад је из Сплита отишао у Црвену звезду, прогласили „издајником“ – да ће му, преко ФИФА, забранити играње фудбала у САД. Имао је тада тек 24 године. У Југославији је „случај Жунгул“ једнодушно назван скандалом.

Стрелац у „Стрелама“

Жунгул се у САД брзо и добро снашао. Одлучујуће за то су биле две ствари: његов фудбалски дар, којим је залудео Американце, и чињеница да дворански фудбал који је он играо није био у надлежности Светске куће фудбала (ФИФА). Да прескочи све правне препреке и стигне до статуса личности која може слободно да бира посао којим ће се бавити, помогао му је чувени загребачки адвокат Силвије Деген, познат и по каснијим заступањима Жељка Ражнатовића Аркана, Андрије Артуковића и Мартина Шпегеља.

За први уговор са њујоршким „Стрелама“ добио је лепе паре, а приход су му увећале четири узастопно освојене титуле и чињеница да је редовно бивао најбољи стрелац, за шта су следили „масни“ доларски бонуси. Његова је огромна заслуга што се мали фудбал у Америци по популарности приближио – говорило се и изравнао – са бејзболом и хокејом.

Са добром зарадом лако му је ишло и уклапање у амерички стил живота. Почео је да се појављује у елитним местима, попут  клуба „54“ и ресторанима на Менхетну, и да се дружи и са холивудским звездама, попут Оливије Њутн Џон, партнерке Џона Траволте из филмског спектакла „Бриљантин“. Најчешће је возио ролс-ројс.

Американци су га „прекрстили“ у Стив, док су му презиме потпуно занемарили, не желећи да ломе језик. О њему су писали „Њујорк тајмс“, „Њузвик“ и многи други часописи. Често се појављивао на телевизијама где је представљан не само као фудбалски ас, него и као бегунац из социјализма у капитализам.

Правило да успешни млади људи стално имају нове жеље које хоће да испуне, потврдило се и кад је реч о Славиши Жунгулу. Незадовољан само играњем малог фудбала, пожелео је да пређе и на велики, а мотив за то био му је „прилив“ великих светских асова у америчке клубове, попут Пелеа, Бекенбауера, Бразилца Карлоса Алберта, Италијана Кинаље и нашег Владислава Богићевића, који су заиграли за богати њујоршки Космос.

„Освета“ Бекенбауеру

Да оствари нови наум поново му је помогао Силвије Деген:  од УЕФА је, после расправе и у Врховном суду САД, „извукао“ дозволу за играње великог фудбала. Претходно је пропао покушај Хајдука да се нагоде око његовог евентуалног повратка у град под Марјаном.

Са неограниченим правом да бира где ће да игра, Жунгул није, супротно очекивањима многих, отишао у Космос, одакле се га звали. Отишао је у Калифорнију – говорило се због сличности поднебља са његовим Сплитом. Прво кратко у Сан Хозе, а онда у Сан Дијего, где је у првој сезони постигао 19 голова.

Мрежу је затресао и Космосу, после чега се у штампи  појавио наслов „Стив Жунгул посрамио Бекенбауера“. Била је то својеврсна Славишина освета „кајзеру немачког фудбала“ за пораз Југославије, за коју је и он наступао, од „Панцера“ у полуфиналу Првенства Европе, одиграног 1976. у Београду. Реч је о „најтужнијој утакмици југословенске репрезентације“: „Плави“ су на полувремену водили са 2:0, а на крају је било 4:2 за Немце.

Славиша или Стив се касније опет вратио малом фудбалу, променивши неколико клубова у периоду од 1984. до 1990. Његови многобројни амерички фанови су израчунали да је за то време постигао више од 200 голова. Пошто је, у међувремену, лепа Моника „одлетела“ из његовог срца, оженио се Американком Лоренциом, добио сина и ћерку, и настанио се у близини Сан Дијега.

Од тада живи миран породичан живот, избегава експонирања и максимално се клони медија. „Седма сила“ га је, накратко, поново узнемиравала почетком маја прошле године, поводом његовог пријема у Кућу славних америчког фудбала.

Колико се променио у односу на своје младе године, када је стално жудео за публицитетом, можда је најбољи доказ то да на фешту пријема међу фудбалске бесмртнике – није отишао.

О томе да ли је Славиша Жунгул, када је о фудбалу реч, добро учинио што се, доста млад, отиснуо у Америку, и даље повремено полемишу његови бивши саиграчи из Хајдука и репрезентације. Општи је закључак да би већа звезда постао да је сачекао прилику да заигра у неком од највећих светских клубова, где би за њега сигурно било места.