Клубови са Шајберове листе: Како је Славко Шајбер због лажирања утакмица 1986. поништио исход фудбалског првенства

И они који су позаборављали шта се све догађало 1986, сигурно још памте буру која се, у лето те године, дигла у Југославији, након одлуке да се, због сумње у намештање резултата, поништи последње коло државног првенства у фудбалу, а тиме и његов исход, као и да се одузимањем бодова казни 14 од 18 прволигаша.

„Петљу“ да то учини имао је тадашњи председник Фудбалског савеза Југославије (57), спортски радник и, наравно, политичар са (јер друкчије није могло) чланском књижицом Савеза комуниста. Говорило се да је технократу Шајбера, који је претходно успешно водио кошаркаше Цибоне из Загреба, у националну Кућу фудбала, на београдским Теразијама, отпремио друг Стане Доланц, Словенац, тада „први до Тита“, са задатком да наш најпопуларнији спорт очисти од „муља“ и „муљаџија“ по клубовима и у савезу.

Иако је, попут свих Југословена, слутио да и шампионат 1985/86, као и многи претходни, није текао као бистар поток, Шајбер се на историјски рез одлучио тек на његовом крају: наредио је „репризу“ завршног кола, у нади да ће накнадно „скројена“ табела бити поштенија од оне коју су медији већ били објавили као коначну.

У први мах се побунило више клубова, али је доследан у отпору Шајберовом декрету остао само Партизан коме је одузета већ освојена шампионска титула, достигнута бољом гол-разликом од најљућег ривала Црвене звезде.

„Црно-бели“ су одбили да поново играју утакмицу завршног кола па су, у мучном расплету који је уследио, а који је верификовао ФСЈ, завршили као другопласирани. Њихова жалба Уставном суду и тужба Суду удруженог рада (правној инстанци почившег самоуправљања), нису одмах помогле, (касније јесу) па је Партизан, уместо на велику европску позорницу – у Куп шампиона, морао, да би избегао санкције фудбалске Европе, на „камерну сцену“ – у Куп УЕФА. Тог, али нажалост по њих, и наредног лета.

Од тог времена живи легенда да су неки разуларени „Гробари“ планирали да „посете“ Шајбера на Теразијама и да су их у томе, тешком муком, спречили генерали из Партизанове управе. Колика је била озлојеђеност у Хумској можда најбоље сведочи изјава чувеног генерала Пека Дапчевића, великог партизановца, који је, како је писано, рекао: „Боље да сам погинуо на Сутјесци, него што сам доживео ово од Шајбера.“

Председник ФСЈ није, међутим, показивао ни страх ни кајање због онога што је учинио. „Уз мене је 20 милиона поштених Југословена“, поручивао је критичарима и онима који су тражили његов „скалп“. 

Београдски против сарајевских ривала

Главни разлог поништавању последњег чина комедије са лагањем и варањем зване фудбалско првенство били су сумњиви резултати утакмица не само Партизана и Звезде, него и готово свих осталих прволигаша. Намештало се буквално где год је требало: негде за титулу, негде за пролаз у Европу, негде ради  голог прволигашког живота, а негде и због добијања најбољег голгетера.

Вечити београдски ривали су за противнике имали такође вечне сарајевске ривале – Жељезничар и Сарајево. Партизан је, бар на папиру, био у бољој позицији, јер му је Жељо долазио на Стадион ЈНА, а имао је, уз бодовни егал, бољу гол разлику за један погодак од комшија са Топчидерског брда. Звезда је морала на Кошево, у госте актуелном шампиону Сарајеву, што није било исто што и отићи на концерт севдалинки у Скендерију.

Навијачи, млади и зрели – али и ненавијачи – тада су листом тврдили да шампиона неће одлучити игре на терену, него „игре“ ван терена, у које су, по врло раширеном уверењу, били укључени клупски функционери, тренери, судије, политичари, моћни привредни руководиоци, разни менаџери... И, наравно, велике паре.

Џаба се тренер Сарајева Бошко Антић, некадашњи репрезентативац, данима клео да његови момци „неће пустити Звезду“, као што су узалудне биле и изјаве Жељиних играча да се у надметању с Партизаном неће поиграти са властитим образом. Нико им није веровао. Многи су им се чак и подсмевали, јер је народ одавно био прозрео да у фудбалу паре врте где бургија неће, и да систем „ја теби, ти мени“ функционише без грешке, упркос повременим претњама режима да ће сви који каљају лице социјалистичког спорта сигурно за то одговарати.    

Регуларности ради, ФСЈ је строго наложио да све утакмице завршног кола почну у исто време – у 17 сати. Ту строгоћу је, у доброј мери, иницирало сећање на догађај из сезоне 1975/76, када су Партизан и Хајдук у задњем колу одлучивали ко ће постати шампион, па првак постао онај који је утакмицу почео касније у раритетним околностима.

И њихови мечеви (са Олимпијом и ОФК Београдом) требало је да почну у исти час, али то није испоштовано. Славили су црно-бели и то неопходним победничким голом датим „змајчецима“ у време кад су хајдуковци и офковци, после свог „ремија“, већ завршавали туширање испод трибина Омладинског стадиона на увек ветровитој Карабурме. Судија уткмице у Љубљани, Новосађанин Душан Максимовић, потом је постао persona non grata у Сплиту, где и данас тврде да је „Партизан забио гол у 99 минути“. 

Поштовања строге сатнице за почетак није било ни на завршном „балу“ сезоне 1985/86. Звезда је на Кошеву већ имала вођство од 2:0 кад је судија Бериша Шинаси свирнуо да се на Стадиону ЈНА изведе почетни ударац. Није то могао да учини на време, јер је Партизан био уприличио опроштај од своја два аса, Живковића и Варге, који су већ имали спаковане кофере за одлазак у фудбалску печалбу.

Уз слику уобичајене емотивне церемоније опроштаја, овом аутору је у сећању остало Беришино пожуривање клупских званичника, са цвећем и поклонима у наручју и сјаћених фоторепортера, да напусте травњак и препусте га играчима. Арбитар из Приштине је био свестан да му у ФСЈ следи санкција због кашњења утакмице па се два-три минута бавио и послом редара. 

Чудни резултати

Кад су црвено-бели, пред сарајевском публиком, имали капитал од 3:0, у Београду су мреже још мировале. Мировале су, међутим, и десетине хиљада „гробара“ на трибинама, који су (због дуела у Сарајеву) сусрет својих љубимаца пратили са по једним увом „залепљеним“ на транзисторе: веру у хепиенд давала им је чињеница да је на Топчидерском брду било потрошено много мање времена него на Кошеву. 

Партизан је први гол постигао на половини првог дела игре, а наредна два кад су актери меча у босанскохерцеговачкој престоници већ пили лимунаду, на одмору између два полувремена. Звезда је меч завршила са 4:0 у своју корист, али од тога није имала праву корист, јер је и Партизан убрзо стигао до својих 4:0, што му је донело титулу коју ће изгубити у неочекиваном „продужетку“ који је досудио немилосрдни Шајбер, а онда, после 15 месеци, и вратити судском пресудом.

Ништа мање забавно, односно сумњиво, него на Кошеву и Стадиону ЈНА није било ни на већини осталих стадиона, где су такође забележени „чудни резултати“.

Загребачки Динамо, коме је за евентуални пласман у Куп УЕФА требала убедљива победа у Новом Саду, савладао је Војводину са чак 7:1. То му, ипак, није било довољно, јер су и његови конкуренти за пролаз у Европу, Ријека и Хајдук, знали за јадац. Ријечани су свој циљ остварили преко нерешеног резултата (1:1) у Зеници, где је задовољан био и домаћи Челик, који се с једним бодом спасао испадања.

Сплитски „били“ су на свом Пољуду савладали Динамо из Винковаца са 5:3, а истакао се њихов некадашњи играч Давор Чоп ком је „трица“ дата бившем клубу донела титулу најбољег стрелца шампионата.

Чупави Чоп се тако позиционирао испред Милоша Бурсаћа који је, такође, био троструки стрелац у сусрету његове Сутјеске из Никшића и подгоричке Будућности „у незаборавној утакмици“ завршеној резултатом 5:5, што је и једнима и другима било довољно да остану у Првој лиги. После су, причало се, руководиоци и играчи два клуба заједно дуго уживали уз никшићко „одликовано“. 

Изненађење, ако је тај израз уопште био прикладан за то чудно коло, била је победа ОФК Београда, борца за опстанак, над Вележом, освајачем Купа и трећепласираним у првенству. И то у Мостару. Остварени тријумф од 3:2 био је, ипак, Пирова победа београдских романтичара. За избегавање амбиса Друге лиге у који су пропали, требало им је још неколико голова.

„Чисти“, по каснијем прогласу Шајбера и његових сарадника у ФСЈ, били су само сусрети Приштина – Вардар (0:0) и Осијек – Слобода (2:1). Лаконско објашњење јавности за те исходе била је тврдња да само они нису имали разлога за „паковање резултата“, пошто на табели нису могли „ни доле ни горе“.

Шајберова листа

Црно-бели су већ били прославили нову титулу кад је Шајбер објавио саопштење да ће све сумњиве утакмице последњег кола, укупно њих седам, бити поновљене, а клубови одговорни за нечасне радње у новом првенству стартовати са минусом шест бодова. На тој Шајберовој листи кажњених били су несуђени шампион Партизан, затим Црвена звезда, Динамо из Загреба, Динамо из Винковаца, Хајдук, Војводина, Жељезничар, Сарајево, Будућност, Сутјеска, Вележ, ОФК Београд, Ријека и Челик.

Партизан је, подржан од армије својих навијача, одмах поручио да неће поново на терен, наглашавајући да је до титуле стигао часно и поштено, и да нико нема право да тај клуб славне традиције сумњичи за било какво неспортско и незаконито понашање.

Од осталих незадовољника последњи је одступио загребачки Динамо. „Модри“ из Максимира су „увукли рогове“ кад је почело да се говорка да ће се у истрагу збивања у последњем колу првенства укључити и криминалистичка полиција. Динамовцима је, наводно, тада синуло да би истражитељима морали детаљније да објасне којом су то тактиком препунили мрежу новосадских „лала“.

Поновљено коло било је наставак лакрдије. Звезда је упркос поразу на Кошеву од Сарајева (1:2) постала првак на основу боље гол-разлике, пошто је меч Партизан – Жељезничар, због одбијања домаћина на изађу на терен, регистрован службеним резултатом 3:0 у корист гостију.

„Никад се нисам осећао тако бедно као уочи те неодигране утакмице на Стадиону ЈНА“, изјавио је касније Жељин репрезентативац Харис Шкоро који је, као и његов тренер Мишо Смајловић, велико име југословенског фудбала, рекао да веома поштује Партизанов став.

У Звезди су, очигледно, мислили друкчије. Шајберову титулу су одушевљено прихватили, не хајући за тужбалице из Хумске и држећи се (ваљда) оне народне да се поклону у зубе не гледа. Пред црвено-белима је био Куп европских шампиона, а испред црно-белих дуга борба за правду, односно враћање одузете титуле.

Титула на суду

Ново фудбалско првенство (1986/87) које су медији пратили објављујући две табеле – једну сачињену на основу учинка тимова на терену и другу, такозвану „шајберицу“, са минус шест бодова за кажњене грешнике из претходне сезоне – протицало је у очекивању коначних одлука Уставног суда и Суда удруженог рада. Тај процес је текао доста споро, по чему се то давно време нимало не разликује од данашњег, иако смо одавно побегли од социјализма и самоуправљања, извршивши неколико реформи судства у циљу његове веће ефикасности.

Пресуде у корист Партизана стигле су тек по завршетку тог новог шампионата због чега је и он, на известан начин, испао нерегегуларан. ФСЈ је, поштујући „шајберицу“, прваком прогласио скопски Вардар, један од четири некажњена тима, пошто је салдо црно-белих, који су освојили највише бодова, у Кући фудбала изведен пошто им је одбијено шест казнених бодова.

Неколико дана пре коначног мишљења Уставног суда и одлуке Суда удруженог рада којима су Партизану „због недоказане кривице“ враћене две титуле, ФСЈ је већ био пријавио Скопљанце за југословенског представника у Купу европских шампиона. С обзиром на немогућност да се та пријава повуче, Партизан је поново био дебело оштећен, јер је играње у најелитнијем такмичењу УЕФА, тада као и сада, доносило леп новац и славу.

Говорећи касније о обиму те штете, дугогодишњи генерални секретар црно-белих Жарко Зечевић је чак тврдио да би Партизан, да није било те Шајберове драконске самовоље, можда и пре Звезде стигао до пехара Купа европских шампиона који су црвено-бели освојили 1991.

„Да смо те две године играли у европској елити, у Партизан би сигурно дошли неки од најквалитетнијих домаћих фудбалера, који су касније отишли код наших комшија“, изјавио је Зечевић. „Са Панчевом смо, на пример, већ били на прагу договора, а рачунали смо и на Синишу Михајловића. Обојица су, међутим, касније, завршили у Звезди.“

Славко Шајбер је највишу фотељу у ФСЈ изгубио недуго после велике фудбалске афере која је потресла читаву Југославију. Никада није признао да је радио по нечијем налогу или у корист ове или оне струје у фудбалу. У Хрватској су неки његово владање видели као удар на српску доминацију у југословенском фудбалу, али је он таква гледишта одбацио, сматрајући их несувислим и недобронамерним. Као и запажање једног тамошњег новинара да је био први Хрват који је Србима залепио шамар на отвореној сцени.

„То су глупости. Нисам кажњавао ни Србе ни Хрвате, него лопове. Ја сам само желео да уведем ред у југословенски фудбал, у ком сам имао пуно пријатеља Срба, Хрвата и осталих“, рекао је.

Оне који га нису волели веома је обрадовала вест да је Шајбер следеће године био ухапшен у Аустрији због, како су преносили медији, недозвољене трговине старим златницима. Штампа је писала и да је ту „зврчку“ бившем председнику ФСЈ наместио један Партизанов генерал из тада још моћне Удбе.

Кад је Југославија почела да се распада, Шајбер је важио за противника Фрање Туђмана. Непристрасни су то сматрали логичним за једног Јеврејина чијих су 37 од 42 члана породице побиле усташе у Другом светском рату. Умро је у Загребу 2003. године, после дуже болести. Планирао је да напише мемоаре, али тај посао никада није завршио. Штета.